Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 23


Је­лен­а Павл­ов­ић ­(Ниш)


­


На­дежда Д.­ Јовић: ЈЕЗИК ХИЛАНДАРСКОГ


МЕ­ДИЦИН­СКОГ КОД­ЕК­СА, Филозо­фски фа­кул­тет


у Н­иш­у,­ Ниш, 2­01­1,­ 280 с­тр­.


 


 


Књи­га ко­ја се на­ла­зи пред на­ма пред­ста­вља пре­ра­ђе­ну и до­пу­ње­ну вер­зи­ју док­тор­ске ди­сер­та­ци­је истог на­зи­ва, од­бра­ње­не 10.12. 2004. на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу пред ко­ми­си­јом ко­ју су са­чи­ња­ва­ли: мет­нор др Сло­бо­дан Ре­ме­тић, др Ја­сми­на Гр­ко­вић Меј­џор, др Не­дељ­ко Бог­да­но­вић, др Јор­да­на Мар­ко­вић и др Љу­би­сав Ћи­рић. Иде­ја за те­му док­тор­ске ди­сер­та­ци­је по­те­кла је од про­фе­со­ра Сло­бо­да­на Ре­ме­ти­ћа и од ака­де­ми­ка Па­вла Иви­ћа, ко­ји је нај­пре био име­но­ван за мен­то­ра ауто­ру. Књи­га се са­сто­ји од сле­де­ћих по­гла­вља: Реч на по­чет­ку (9), Увод­не на­по­ме­не (10–19), Гра­фи­ја (20–85), Пра­во­пис (87–104), Фо­не­ти­ка (105–140), Мор­фо­ло­ги­ја (141–231), Гра­ђе­ње ре­чи (232–242), Из син­так­се (243–264), За­кљу­чак (265–268),  Sum­mary (269–272) и Ли­те­ра­ту­ра (273–280).


Из Увод­них на­по­ме­на са­зна­је­мо да Хи­лан­дар­ски ме­ди­цин­ски ко­декс Nº517 пред­ста­вља зна­ча­јан спо­ме­ник кул­ту­ре и исто­ри­је ме­ди­ци­не код Ср­ба. Он је до­каз да су Ср­би у сред­њем ве­ку би­ли упо­зна­ти са на­уч­ним до­стиг­ну­ћи­ма европ­ске ме­ди­ци­не. Ово је наш нај­о­бим­ни­ји ме­ди­цин­ски спис и ве­ли­ки број пре­пи­са опи­са бо­ле­сти, ре­це­па­та и ле­ко­ви­тих сред­ста­ва на­ла­зи се у раз­ли­чи­тим сред­њо­ве­ков­ним збор­ни­ци­ма срп­ске ре­дак­ци­је: у Хо­до­шком збор­ни­ку, Ше­сто­дне­ву Јо­ва­на Ег­зар­ха, Вра­чеб­ном ти­пи­ку, Хи­лан­дар­ској ија­тро­со­фи­ји о вса­кој ве­шти и у Де­чан­ском вра­чеб­ни­ку. По­сле про­па­сти срп­ске сред­њо­ве­ков­не др­жа­ве, ове књи­ге оста­ле су у на­ро­ду по­зна­те као „ле­ка­ру­ше“.


На­уч­на јав­ност се упо­зна­ла са Хи­лан­дар­ским ме­ди­цин­ским ко­дек­сом 1952, ка­да је Ђор­ђе Сп. Ра­дој­чић у члан­ку Ста­ре срп­ске по­ве­ље и ру­ко­пи­сне књи­ге у Хи­лан­да­ру, у под­на­сло­ву Из­ве­штај о њи­хо­вом про­у­ча­ва­њу у но­вем­бру и де­цем­бру 1952. го­ди­не за­бе­ле­жио да се у Хи­лан­да­ру на­ла­зи ве­ћи ру­ко­пис, од 204 ли­ста, ме­ђу ко­ји­ма има и грч­ких тек­сто­ва  и кон­ста­то­вао да се ра­ди о пре­во­ду са грч­ког и да је ру­ко­пис из XV или из пр­ве по­ло­ви­не XVI ве­ка. Фо­то­тип­ски је из­дат 1980. го­ди­не, а раш­чи­тан је и пре­ве­ден де­вет го­ди­на ка­сни­је. Нај­ви­ше је ње­го­вом про­у­ча­ва­њу до­при­нео Ре­ља В. Ка­тић, ко­ји се ба­вио тек­сто­ло­шким и лек­сич­ким ис­тра­жи­ва­њи­ма.


Пре­ма ме­ди­цин­ским ди­сци­пли­на­ма спи­си су свр­ста­ни у се­дам гру­па: Спи­си из ин­тер­не ме­ди­ци­не, Спи­си о ин­фек­тив­ним бо­ле­сти­ма, Фар­ма­ко­ло­шки спи­си, Ток­си­ко­ло­шки спи­си, Спи­си из пе­ди­ја­три­је, Те­ра­пиј­ска упут­ства и Спи­си из хи­рур­ги­је. Пр­во­бит­на прет­по­став­ка да се ра­ди о грч­ком пред­ло­шку за­ме­ње­на је до­ка­зи­ма да je реч о пре­во­ду ла­тин­ских спи­са ко­ји при­па­да­ју са­лерн­ско-мон­пе­ље­ској шко­ли. Тек­сто­ло­шком ана­ли­зом Ре­ља В. Ка­тић је утвр­дио да је до­ку­мент на­стао сук­це­сив­ним пре­во­ђе­њем ла­тин­ских тек­сто­ва од кра­ја XI­II до по­чет­ка XVI ве­ка, а да је са­чу­ван при­ме­рак пре­пи­са та­ко на­ста­лог збор­ни­ка. Нај­но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња во­де­них зна­ко­ва, ко­ја је оба­вио Ра­до­ман Стан­ко­вић из Ар­хе­о­граф­ског оде­ље­ња На­род­не би­бли­о­те­ке Ср­би­је, по­твр­ђу­ју прет­ход­на ис­тра­жи­ва­ња и текст ве­зу­ју за пе­ри­од из­ме­ђу 1550. и 1560. го­ди­не. Ме­сто на­стан­ка до­ку­мен­та ни­је са­свим утвр­ђе­но, а ве­ру­је се да су га пи­са­ла два пи­са­ра. Тек­сто­ло­шком ана­ли­зом Ре­ља В. Ка­тић до­шао је до за­кључ­ка је пре­во­ди­лац и са­ста­вљач збор­ни­ка уче­ни ле­кар, а да је ње­го­ва ве­ли­ка за­слу­га што је за две тре­ћи­не ме­ди­цин­ских пој­мо­ва дао на­род­не на­зи­ве и ти­ме по­ста­вио те­мељ срп­ској ме­ди­цин­ској тер­ми­но­ло­ги­ји.


Је­зик Хи­лан­дар­ског ме­ди­цин­ског ко­дек­са од­ре­ђен је као срп­ско­сло­вен­ски и срп­ски на­род­ни, при че­му се ис­ти­ца­ло да по­ти­че са ју­га Ср­би­је. Сви ауто­ри се сла­жу да има од­ли­ке ре­сав­ског пра­во­пи­са, а при­ме­ће­на је из­ра­зи­та гра­фиј­ска и пра­во­пи­сна не­у­јед­на­че­ност тек­ста.


По­сле пре­гле­да до­та­да­шњих ис­тра­жи­ва­ња, аутор из­но­си ци­ље­ве сво­га ра­да: по­твр­ди­ти срп­ско­сло­вен­ске и срп­ске на­род­не од­ли­ке ру­ко­пи­са; је­зич­ком ана­ли­зом по­твр­ди­ти да­ти­ра­ње по­је­ди­них де­ло­ва тек­ста, ко­је је тек­сто­ло­шком ме­то­дом утвр­дио Ре­ља В. Ка­тић; пра­ти­ти срп­ско­сло­вен­ске је­зич­ке осо­би­не у пе­ри­о­ду од XI­II до XVI ве­ка и пра­ти­ти осо­би­не на­род­ног је­зи­ка и пра­ти­ти из ког го­во­ра по­ти­чу, што је на­ро­чи­то ва­жно за исто­риј­ску ди­ја­лек­то­ло­ги­ју. На кра­ју, је­дан од ци­ље­ва ра­да је и фи­ло­ло­шка про­ве­ра по­де­ла тек­сто­ва Хи­лан­дар­ског ме­ди­цин­ског ко­дек­са на три вр­сте тек­сто­ва као што је утвр­дио Р. В. Ка­тић.


Због ова­ко по­ста­вље­них ци­ље­ва, аутор се опре­де­лио за сле­де­ће ме­то­де: тек­сто­ло­шки ме­тод код опи­са гра­фи­је,  пра­во­пи­са и свих је­зич­ких еле­ме­на­та тек­ста; по­ре­ђе­ње са до­сад об­ра­ђе­ним срп­ским сред­њо­ве­ков­ним тек­сто­ви­ма из истог пе­ри­о­да, по­себ­но са оним ко­ји има­ју ви­ше еле­ме­на­та на­род­ног је­зи­ка и по­ре­ђе­ње са да­на­шњим ди­ја­ле­кат­ским при­ли­ка­ма у обла­сти­ма где се мо­гу на­ћи цр­те при­сут­не у Хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су. Ана­ли­за до­ку­мен­та ра­ђе­на је на осно­ву фо­то­тип­ског из­да­ња.


У одељ­ку Гра­фи­ја аутор да­је спи­сак гра­фе­ма ко­је се по­ја­вљу­ју у Хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су. Утвр­ђу­је да ње­гов гра­фиј­ски си­стем ни­је ни јед­но­ста­ван, ни нор­ми­ран. Не­ки гла­со­ви и гла­сов­не гру­пе обе­ле­жа­ва­ју се на ви­ше на­чи­на (и,а),  а раз­ли­чи­те гла­сов­не гру­пе бе­ле­же се на исти на­чин (на при­мер, ли се чи­та као ли или љи). По­себ­на па­жња се обра­ћа на: пи­са­ње во­ка­ла а (21–23), пи­са­ње гра­фи­ја ъ, ь (23–36), пи­са­ње во­ка­ла е (36–50), пи­са­ње во­ка­ла и (50–58), пи­са­ње во­ка­ла о (58–64), пи­са­ње во­ка­ла у (64–65), пи­са­ње сло­гов­них со­на­на­та р и л  (65–67), обе­ле­жа­ва­ње со­нан­та ј (67–74), пи­са­ње су­гла­сни­ка љ и њ (74–77), пи­са­ње су­гла­сни­ка ћ и ђ (77–80), пи­са­ње гла­сов­не вред­но­сти гра­фи­је s (80–81), пи­са­ње гру­пе шт (81), пи­са­ње сло­ве кси, те­та и ижи­ца (81–82), пи­са­ње ли­га­ту­ра (82–83). На кра­ју по­гла­вља да­ју се па­ле­о­граф­ске на­по­ме­не о по­је­ди­ним гра­фи­ја­ма (83–85). Из све­га ово­га, аутор до­ла­зи до за­кључ­ка да је: 1) гра­фиј­ски си­стем до­ку­мен­та сло­жен из ви­ше раз­ло­га: јер ве­ли­ки број гра­фи­ја има исту гла­сов­ну вред­ност, јер не­ке од гра­фи­ја озна­ча­ва­ју ви­ше од јед­ног гла­са у гла­сов­ном ни­зу и јер се не­ки гла­со­ви из­го­ва­ра­ју, а не озна­ча­ва­ју се (на при­мер, не­кад се во­кал а не обе­ле­жа­ва ни­јед­ним зна­ком); 2) гра­фиј­ски си­стем до­ку­мен­та не­у­јед­на­чен је јер се на ис­тој стра­ни у су­сед­ним ре­до­ви­ма мо­гу на­ћи раз­ли­чи­ти гра­фиј­ски зна­ци за исту гла­сов­ну по­ја­ву, што се мо­же об­ја­сни­ти ути­ца­јем пред­ло­жа­ка тек­сто­ва пр­ве гру­пе; 3) гра­фиј­ски си­стем до­ку­мен­та ни­је нео­р­га­ни­зо­ван јер се од­ре­ђе­не осо­би­не си­стем­ски ши­ре. Све ове цр­те су, на­чел­но, од­ли­ка срп­ско­сло­вен­ског гла­сов­ног си­сте­ма, а до­ку­мент по­ка­зу­је осо­би­не по­стре­сав­ског пе­ри­о­да на­ше пи­сме­но­сти.


У по­гла­вљу Пра­во­пис аутор из­но­си за­кљу­чак да је пра­во­пис Хи­лан­дар­ског ме­ди­цин­ског ко­дек­са  углав­ном ети­мо­ло­шки. У из­ве­сном бро­ју слу­ча­је­ва бе­ле­же се про­ме­не из­вр­ше­не то­ком вре­ме­на, али се че­сто пи­сар др­жи тра­ди­ци­је. За­др­жан је ста­ри на­чин обе­ле­жа­ва­ња скра­ће­ни­ца и пи­са­ња бро­је­ва. Од ин­тер­пунк­циј­ских зна­ко­ва у упо­тре­би су за­рез, тач­ка у дну ре­да и дво­тач­ка са кр­стом на кра­ју па­су­са и ве­ћих це­ли­на. Пи­шу се ак­це­нат­ски зна­ци. По­гла­вље је по­де­ље­но на не­ко­ли­ко пот­по­гла­вља. У пр­вом пот­по­гла­вљу Обе­ле­жа­ва­ње про­ме­на у су­гла­снич­ким гру­па­ма пра­те се сле­де­ће по­ја­ве: јед­на­че­ње су­гла­сни­ка по звуч­но­сти (87–89), јед­на­че­ње су­гла­сни­ка по ме­сту твор­бе (89–91) и упро­шћа­ва­ње су­гла­снич­ких гру­па (90–91). По­сле овог, сле­де сле­де­ћа пот­по­гла­вља: Пра­во­пис кра­ја ре­да (91–92), Пи­са­ње бро­је­ва (93), Скра­ће­ни­це (93–94), Над­ред­на сло­ва (95–101), Ак­цен­ти и спи­ри­ти (101–103), Удва­ја­ње сло­ва (103–104) и Ин­тер­пунк­циј­ски зна­ци (104). Оп­шти ути­сак је да у не­ким по­сма­тра­ним си­ту­а­ци­ја­ма не­ма чвр­сте нор­ме (пи­са­ње су­гла­снич­ких гру­па), док су дру­ге нор­ми­ра­не у ве­ћој ме­ри (пи­са­ње бро­је­ва, ре­чи на кра­ју ре­да, пи­са­ње скра­ће­ни­ца, пи­са­ње над­ред­них сло­ва, ак­це­на­та и спи­ри­та, ин­тер­пунк­циј­ских зна­ко­ва).


По­гла­вље Фо­не­ти­ка по­де­ље­но је у два пот­по­гла­вља: Во­ка­ли и Кон­со­нан­ти. Кон­ста­то­ва­но је да во­кал­ски си­стем на­род­ног је­зи­ка у Хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су  са­др­жи во­ка­ле а, е, и, о, у, р во­кал­но, а да во­кал­ски си­стем срп­ско­сло­вен­ског је­зи­ка са­др­жи и (уз све по­бро­ја­но) и во­кал­но л. У окви­ру пот­по­гла­вља Во­ка­ли пра­ће­не су сле­де­ће по­ја­ве: суд­би­на по­лу­гла­сни­ка (105–112), суд­би­на ини­ци­јал­ног въ- (112–114), суд­би­на ја­та (115–116), во­кал­но л (116–117), во­кал­но р (117–118), про­ме­на л у о на кра­ју ре­чи и на кра­ју сло­га (118–119), аси­ми­ла­ци­ја и кон­трак­ци­ја во­ка­ла (119–121), гу­бље­ње са­мо­гла­сни­ка (121–122), по­крет­ни во­ка­ли (122–123) и оста­ле во­кал­ске ал­тер­на­ци­је (123). Кон­со­нант­ски си­стем у це­ли­ни са­др­жи су­гла­сни­ке ко­је има и да­на­шњи књи­жев­ни је­зик, са­мо ни­је по­твр­ђен су­гла­сник џ. Су­гла­сни­ци ћ, ђ на­ла­зе се у на­род­ним, а ре­ђе у ре­чи­ма грч­ког по­ре­кла, а су­гла­сник ф про­на­ђен је у ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла. У пот­по­гла­вљу Кон­со­нан­ти пра­ће­не су сле­де­ће по­ја­ве: су­гла­сник ћ (124–126), су­гла­сник ђ (126–127),  су­гла­сник х (127–128), суд­би­на су­гла­сни­ка ф (128–129), суд­би­на гру­пе чр- (129–130), суд­би­на гру­пе чьт- (130), суд­би­на гру­пе кт- у за­ме­ни­ци къ­то (130), суд­би­на гру­пе вс- (130–131), па­ла­та­ли­за­ци­је (131–132), јо­то­ва­ња (132–133), јед­на­че­ње, раз­јед­на­ча­ва­ње и гу­бље­ње су­гла­сни­ка (135–137), ме­та­те­за су­гла­сни­ка (137), се­кун­дар­ни су­гла­сни­ци (137–138), оста­ле су­гла­снич­ке по­ја­ве (138). Као по­себ­но пот­по­гла­вље из­дво­јен је Фо­не­ти­зам у по­зајм­ље­ни­ца­ма (139–140). Оп­шти за­кљу­чак ауто­ра је да фо­не­ти­зам Хи­лан­дар­ског ме­ди­цин­ског ко­дек­са од­ли­ку­је из­ве­стан број срп­ско­сло­вен­ских цр­та (во­ка­ли­за­ци­ја сла­бог по­лу­гла­сни­ка у а, екав­ска вред­ност ја­та, чу­ва­ње су­гла­сни­ка х, чу­ва­ње гру­па чр-, чт-, кт-, вьс-), али и зна­ча­јан број ино­ва­ци­ја, ка­рак­те­ри­стич­них за ве­ћи­ну на­род­них го­во­ра с кра­ја XVI ве­ка (на при­мер, во­ка­ли­за­ци­ја ја­ког по­лу­гла­сни­ка у а). Не­ке цр­те се од­ре­ђу­ју као уже при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ске (лу као ре­флекс во­кал­ног у, от­па­да­ње крај­њег и код ин­фи­ни­ти­ва).


По­гла­вље Мор­фо­ло­ги­ја де­ли се на два пот­по­гла­вља: Про­мен­љи­ве ре­чи и Не­про­мен­љи­ве ре­чи. У окри­ву пот­по­гла­вља Про­мен­љи­ве ре­чи об­ра­ђе­не су пр­во  име­ни­це (141–171). У њи­хо­вој про­ме­ни до­ми­ни­ра­ју не­ка­да­шње -о/-јо, -а/-ја и осно­ве. Спе­ци­фич­ност ста­ре про­ме­не са­чу­ва­ла се код име­ни­це дан, док се код оста­лих из­гу­би­ла. Из­ра­зи­то на­род­не цр­те пред­ста­вља­ју: уоп­шта­ва­ње на­став­ка у да­ти­ву и ло­ка­ти­ву јед­ни­не име­ни­ца жен­ског ро­да на -а;  на­ру­ша­ва­ње ре­зул­та­та дру­ге па­ла­та­ли­за­ци­је у ло­ка­ти­ву јед­ни­не код име­ни­ца жен­ског ро­да на ; ши­ре­ње на­став­ка -ем у ин­стру­мен­та­лу јед­ни­не име­ни­ца му­шког ро­да на кон­со­нант; на­ста­вак у ге­ни­ти­ву мно­жи­не име­ни­ца сва три ро­да; син­кре­ти­зам ге­ни­ти­ва и ло­ка­ти­ва мно­жи­не. Су­де­ћи по овим осо­би­на­ма, пи­сар би мо­гао да по­ти­че из ко­сов­ско-ре­сав­ског или при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ског ди­ја­лек­та. По­том су об­ра­ђе­не за­ме­ни­це (171–181) код ко­јих се ја­вља до­ста ино­ва­ци­ја у ду­ху на­род­ног је­зи­ка (фор­ми­ра­ње си­сте­ма ен­кли­ти­ка код лич­них за­ме­ни­ца, до­да­ва­ње пар­ти­ку­ла по­ка­зним и при­свој­ним за­ме­ни­ца­ма). Па­де­жи мно­жи­не чу­ва­ју ста­ре на­став­ке -м,    -ми, -х, а чу­ва­ју се и тра­ди­ци­о­нал­ни срп­ско­сло­вен­ски ли­ко­ви осно­ва (иже, вса­ки) и на­ста­ва­ка (-ого/-его). Што се ти­че при­де­ва (181–193), бит­но је да њи­хо­ва де­кли­на­ци­ја чу­ва не­ке ар­ха­ич­не цр­те (фор­мал­но раз­ли­ко­ва­ње од­ре­ђе­ног и нео­д­ре­ђе­ног ви­да, чу­ва­ње опо­зи­ци­је из­ме­ђу твр­де и ме­ке осно­ве, за­др­жа­ва­ње ре­зул­та­та дру­ге  па­ла­та­ли­за­ци­је у но­ми­на­ти­ву мно­жи­не му­шког ро­да и оп­ста­нак оба ти­па ком­па­ра­тив­них на­ста­ва­ка). Ја­вља­ју се и не­ке ино­ва­ци­је ти­пич­не за на­род­не го­во­ре (ин­стру­мен­тал јед­ни­не жен­ског ро­да на -ом, гу­бље­ње про­ши­ре­ња -ш- у за­ви­сним па­де­жи­ма). При­су­тан је из­ве­стан број ди­ја­лек­ти­за­ма ко­сов­ско-ре­сав­ског ти­па. Про­ме­на бро­је­ва до­бро се чу­ва у Хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су (193–196). Код гла­го­ла (196–216), као и код де­кли­на­ци­о­ног си­сте­ма, из­два­ја­ју се два је­зич­ка сло­ја: срп­ско­сло­вен­ски (чу­ва­ње ста­рих на­ста­ва­ка -си, -ши у дру­гом ли­цу јед­ни­не пре­зен­та, -тъ у тре­ћем ли­цу јед­ни­не и мно­жи­не пре­зен­та) и срп­ски на­род­ни (са ино­ва­ци­ја­ма, на при­мер, на­став­ци -м, -ш у пр­вом и дру­гом ли­цу јед­ни­не пре­зен­та, гу­бље­ње на­став­ка -тъ у тре­ћем ли­цу јед­ни­не и мно­жи­не пре­зен­та). Од не­про­мен­љи­вих ре­чи про­пра­ће­ни су: пред­ло­зи (217–219), при­ло­зи (219–224), ве­зни­ци (224–229), реч­це (229–230) и пар­ти­ку­ле (230–231).


По­гла­вље Гра­ђе­ње ре­чи об­у­хва­та пре­глед афи­ка­са код име­ни­ца, при­де­ва и гла­го­ла. Са­сто­ји се од сле­де­ћих пот­по­гла­вља: Су­фик­си код име­ни­ца (233–236), Су­фик­си код при­де­ва (236–238), О име­нич­ким и при­дев­ским сло­же­ни­ца­ма (238), При­де­ви са пре­фик­си­ма (238–239) и Гра­ђе­ње гла­го­ла (239–242).


Је­зич­ка ис­тра­жи­ва­ња у по­гла­вљу Из син­так­се усме­ре­на су на пра­ће­ње осо­би­на на­род­ног је­зи­ка, на­ро­чи­то на по­ја­ву ана­ли­тич­ке де­кли­на­ци­је и ана­ли­тич­ке ком­па­ра­ци­је. По­све­ће­на је па­жња бал­ка­ни­зми­ма као од­ли­ци на­род­ног је­зи­ка. За­па­же­на је ве­за да + пре­зент (244–245), по­че­так ана­ли­ти­зма у де­кли­на­ци­ји (245–249), ана­ли­тич­ка ком­па­ра­ци­ја (249–251) и удва­ја­ње лич­них за­ме­ни­ца (251–252). У окри­ву овог по­гла­вља ја­вља­ју се још и пот­по­гла­вља: Упо­тре­ба не­ка­да­шњих пар­ти­ци­па (252–257), Упо­тре­ба па­си­ва (257–258), Не­ка па­де­жна зна­че­ња и њи­хо­ва упо­тре­ба (258–260), Кон­гру­ен­ци­ја (260–262), О ре­ду ре­чи у син­таг­ма­ма (262–264).


Аутор на кра­ју за­кљу­чу­је да је до­ку­мент пи­сан срп­ско­сло­вен­ским је­зи­ком са мно­го осо­би­на срп­ског на­род­ног је­зи­ка са тла ју­жне Ср­би­је. Сма­тра да је ви­сок удео на­род­них еле­ме­на­та усло­вљен жан­ров­ском при­пад­но­шћу до­ку­мен­та ни­жем сти­лу. По­не­кад је те­шко раз­ли­ко­ва­ти срп­ско­сло­вен­ске од срп­ских на­род­них осо­би­на јер су те цр­те у XVI ве­ку би­ле ве­о­ма бли­ске. При­ме­ће­но је да спи­си из пр­ве гру­пе тек­сто­ва (пре­ве­де­ни кра­јем XI­II и у XIV ве­ку) чу­ва­ју ве­ћи број ар­ха­и­за­ма на свим је­зич­ким ни­во­и­ма и ти­ме се тек­сто­ло­шка по­де­ла Р. В. Ка­ти­ћа по­ка­за­ла тач­ном. Као по­себ­но би­тан за­кљу­чак ис­ти­че се да, у од­но­су на до­сад про­у­ча­ва­не спо­ме­ни­ке пи­са­не срп­ско­сло­вен­ском ре­дак­ци­јом, Хи­лан­дар­ски ме­ди­цин­ски ко­декс има нај­ви­ше еле­ме­на­та на­род­ног је­зи­ка, и то при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ских го­во­ра. На са­мом кра­ју, аутор до­но­си и ис­цр­пан спи­сак ли­те­ра­ту­ре.


Из­ла­ском ове књи­ге на­ша на­у­ка о је­зи­ку по­ста­је бо­га­ти­ја за још је­дан мо­но­граф­ски опис зна­чај­ног спо­ме­ни­ка срп­ске ре­дак­ци­је срп­ско­сло­вен­ског је­зи­ка. Ова књи­га мо­же по­слу­жи­ти као до­бар во­дич мла­дим ауто­ри­ма ко­ји же­ле да се ба­ве овом вр­стом про­у­ча­ва­ња је­зи­ка сред­њег ве­ка. То­ме до­при­но­си и спи­сак ли­те­ра­ту­ре дат на кра­ју књи­ге. Аутор овог ра­да др­жао се тра­ди­ци­о­нал­ног при­сту­па у про­у­ча­ва­њу ста­рих тек­сто­ва што пру­жа до­бар основ за по­ре­ђе­ње до­би­је­них ре­зул­та­та са про­у­ча­ва­њи­ма дру­гих ауто­ра. Та­ко­ђе, ова књи­га пред­ста­вља и зна­ча­јан до­при­нос раз­во­ју исто­риј­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је јер скре­ће па­жњу на не­ке ти­пич­не осо­би­не при­зрен­ско-ти­моч­ког ди­ја­лек­та.


 


5621 komentara »