Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

Сањ­а М­иладин­овић (Б­е­оград)

 

Ра­до­мир Жи­во­тић: НЕ­БРИ­ГА О ЈЕ­ЗИ­КУ И ПО­ЛИ­ТИЧ­КО ОП­ШТЕ­ЊЕ.

Ја­сен, Бе­о­град, 2013, 256 стр.

 

 

Ова сту­ди­ја по­све­ће­на је за­шти­ти, очу­ва­њу и раз­ви­ја­њу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка и пи­сма ћи­ри­ли­це. Њо­ме се кри­тич­ким је­зич­ко-стил­ским ана­ли­за­ма по­ка­зу­је и до­ка­зу­је не­за­вид­но ста­ње на­шег је­зи­ка и пи­сма као по­сле­ди­це спољ­них чи­ни­ла­ца (ге­о­по­ли­ти­ка, гло­ба­ли­зам, ду­хов­ни им­пе­ри­ја­ли­зам…) и уну­тра­шњих узро­ка (не­бри­га, по­мо­дар­ство, иде­а­ли­за­ци­ја ту­ђег, псе­у­до­на­уч­ност, ро­бо­ва­ње ан­гли­ци­зми­ма…).

Аутор ис­ти­че да про­тив спољ­них ути­ца­ја мо­ра­мо ја­ча­ти на­ци­о­нал­ну свест, ис­ка­зи­ва­ти од­луч­ност, зна­ње и спрем­ност за очу­ва­ње на­ци­о­нал­не са­мо­бит­но­сти. Про­тив до­ма­ћег зла мо­ра­мо ја­ча­ти: свест о вред­но­сти­ма, при­ро­ди, ду­ху и ле­по­ти на­шег књи­жев­ног је­зи­ка: уме­сто не­кри­тич­ког пре­у­зи­ма­ња ту­ђег – бри­га за чи­сто­ту соп­стве­ног је­зи­ка; гра­ма­тич­ку пра­вил­ност про­тив не­бри­ге; зна­њем и љу­ба­вљу за­ла­га­ти се за до­след­ну при­ме­ну на­шег на­ци­о­нал­ног пи­сма ћи­ри­ли­це.

Из­бор на­сло­ва сту­ди­је аутор у Увод­ним на­по­ме­на­ма об­ја­шња­ва на сле­де­ћи на­чин: Нео­д­го­во­ран од­нос пре­ма је­зи­ку и пи­сму мо­же се озна­чи­ти си­но­ни­ми­ма: не­мар, не­мар­ност, не­мар­љи­вост, не­ма­ре­ње, аљ­ка­вост, нeхат, не­по­што­ва­ње зна­ча­ја је­зи­ка и пи­сма… Аутор се од­лу­чио за на­шу реч НЕ­БРИ­ГА ве­ру­ју­ћи да је сва­ко­ме ра­зу­мљи­ва. Та­ко­ђе се на­му­чио и са на­зи­вом по­ли­тич­ко оп­ште­ње уме­сто ви­ше­знач­ног по­ли­тич­ка ко­му­ни­ка­ци­ја. У тек­сто­ви­ма се ипак за­др­жа­ло да­на­шње ко­му­ни­ка­ти­ван, јер у на­шем је­зи­ку од гла­го­ла оп­шти­ти не по­сто­ји при­хва­тљив об­лик при­де­ва (15).

Сту­ди­ју чи­не из­вор­ни члан­ци пре­те­жно об­ја­вљи­ва­ни у на­уч­ним и струч­ним ча­со­пи­си­ма и у штам­пи уоп­ште и то у ра­зним вре­ме­ни­ма (ов­де су пр­ви пут у фор­ми књи­ге). Аутор их пред­ста­вља без ика­квих из­ме­на, јер би уно­ше­ње ма и нај­ма­њих ис­прав­ки зна­чи­ло и бри­са­ње вре­ме­на. Лин­гво­сти­ли­стич­ком ана­ли­зом и син­те­зом у њи­ма се на кри­тич­ки на­чин ар­гу­мен­то­ва­но рас­пра­вља о ста­њу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка и пи­сма, утвр­ђу­ју огре­ше­ња и пред­ла­жу по­бољ­ша­ња. О не­ким по­ја­ва­ма би­ло је нео­п­ход­но из­но­си­ти и исто­риј­ске по­дат­ке, али се аутор тру­дио да чи­та­о­це, ка­ко ка­же, не за­ма­ра пре­ви­ше гре­шни­ци­ма (13).

Про­у­ча­ва­ње је с раз­ло­гом об­у­хва­ти­ло пи­са­но и го­вор­но из­ра­жа­ва­ње. Син­те­за о ста­њу је­зи­ка и пи­сма та­ко­ђе об­у­хва­та оба ви­да из­ра­жа­ва­ња.

Са­др­жи­на сту­ди­је је сле­де­ћа. На­кон Увод­них на­по­ме­на (1319), сле­де че­ти­ри де­ла и на кра­ју се на­во­де: На­че­ла по­ли­тич­ког оп­ште­ња (уме­сто за­кључ­ка) (228234), Ин­декс име­на (235239), Ли­те­ра­ту­ра (ужи из­бор) (240243), Би­бли­о­гра­фи­ја Ра­до­ми­ра Жи­во­ти­ћа (244254) и Бе­ле­шка о ауто­ру (255). Пр­ви део чи­ни де­вет по­гла­вља: Је­зик и на­ци­ја (1922), Ге­о­по­ли­ти­ка, гло­ба­ли­за­ци­ја и је­зик (2532), На­ста­нак и раз­ви­так срп­ског је­зи­ка (3854), Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка (5675), Ко­му­ни­ка­ци­ја и здра­вље (7990), Од­бра­на срп­ског је­зи­ка и пи­сма (9098), Устав и је­зик (100107), Ло­ши но­ви­на­ри ква­ре срп­ски је­зик (111141), Гра­ди­те­љи је­зи­ка и са­вре­ме­ни фо­ли­ран­ти (147153). Дру­ги део но­си на­слов По­ли­тич­ко оп­ште­ње (161184), тре­ћи Кул­ту­ра по­ли­тич­ког оп­ште­ња (190210), а че­твр­ти део се ба­ви По­себ­ним об­ли­ци­ма по­ли­тич­ког оп­ште­ња (218225). ­

По­ла­зе­ћи од чи­ње­ни­це да је је­зик нај­ва­жни­је обе­леж­је на­ци­је, аутор се па­жљи­вим је­зич­ко-стил­ским рас­пра­ва­ма за­ла­же за чи­сто­ту је­зи­ка, гра­ма­тич­ку пра­вил­ност, стил­ску ко­рект­ност и функ­ци­о­нал­ност. Аутор ипак ис­ти­че да ње­го­во про­срп­ско за­ла­га­ње ни­је грех и не угро­жа­ва оп­шту иде­ју о мул­ти­кул­ту­рал­но­сти (13).

Ка­да је у пи­та­њу не­кри­тич­ко пре­у­зи­ма­ње ту­ђег, ва­жно је на­гла­си­ти да да­нас ан­гли­ци­зми и ла­ти­ни­зми пред­ста­вља­ју нај­ве­ћу прет­њу очу­ва­њу срп­ског је­зи­ка и пи­сма ћи­ри­ли­це. Је­зич­ки им­пе­ри­ја­ли­зам, а ан­гли­ци­зми у то­ме пред­ња­че, да­нас не­за­др­жи­во уни­шта­ва на­ци­о­нал­ни дух и кул­ту­ру. Да би се пра­вил­но схва­тио не­за­ви­дан по­ло­жај срп­ског је­зи­ка и пи­сма ћи­ри­ли­це – аутор је у је­зич­ко-стил­ским ана­ли­за­ма кри­тич­ки из­ра­зио свој од­нос пре­ма гло­ба­ли­зму. Та­ко­ђе је кон­кре­ти­зо­ва­но и по­губ­но ста­ње ауто­ра сму­тљи­ва­ца но­вог пра­во­пи­са. За­бри­ну­тост се ис­ка­зу­је и у на­сто­ја­њу да се кри­тич­ки осу­де сви ко­ји ква­ре срп­ски је­зик и не при­ме­њу­ју сво­је зва­нич­но пи­смо ћи­ри­ли­цу. Аутор за­кљу­чу­је да се пре­ве­ли­ки ути­цај ен­гле­ског је­зи­ка ни­ка­ко не мо­же у бу­дућ­но­сти одр­жа­ти. Сма­тра да ће се са њим до­го­ди­ти исто што и са цар­стви­ма ко­ја су се баш на вр­хун­цу сво­је мо­ћи рас­па­да­ла.

Пот­пу­ни пу­ри­зам ни­је мо­гућ ни­ти је по­же­љан. Бит­но је са­мо да се стра­не ре­чи при­хва­та­ју с осе­ћа­њем за ме­ру и укус и да се при то­ме чу­ва­ју при­ро­да и дух на­шег је­зи­ка. Не­ке тер­ми­не, као што су на­уч­ни и тех­нич­ки из свих је­зи­ка, мо­ра­мо при­хва­ти­ти, али не мо­ра­мо при­хва­та­ти и њи­хо­ву син­так­су.

У де­лу ко­ји се ба­ви од­бра­ном срп­ског је­зи­ка и пи­сма аутор на­гла­ша­ва да је ћи­ри­ли­ца зва­нич­но пи­смо срп­ског је­зи­ка по Уста­ву, али је у прак­си ви­ше за­сту­пље­на ла­ти­ни­ца, ко­ју смо у вре­ме СФРЈ сма­тра­ли сво­јим дру­гим пи­смом. Срп­ски је­зик и нај­са­вр­ше­ни­је пи­смо ћи­ри­ли­ца би­ће очу­ва­ни са­мо ако се од­у­пре­мо стра­ним ути­ца­ји­ма и на­ме­та­њи­ма, а је­зик обо­га­ћу­је­мо и уса­вр­ша­ва­мо.

Очу­ва­ње и раз­ви­ја­ње срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка и пи­сма ћи­ри­ли­це за­ви­си од оних ко­ји се њи­ме јав­но слу­же: но­ви­на­ри, књи­жев­ни­ци, по­ли­ти­ча­ри, на­став­ни­ци свих ни­воа у обра­зо­ва­њу, су­ди­је и адво­ка­ти, књи­жев­ни кри­ти­ча­ри и лин­гви­сти ко­ји, по­шту­ју­ћи при­ро­ду и дух на­шег је­зи­ка, тре­ба да по­ма­жу на­уч­ним усме­ра­ва­њи­ма. У за­шти­ти срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка и пи­сма ћи­ри­ли­це тре­ба при­ме­њи­ва­ти и за­кон­ске од­ред­бе (као што то чи­не и Фран­цу­зи), али су бит­не ме­ре од­луч­ност и до­сто­јан­ство ко­је ис­ка­зу­ју Ру­си, Бе­ло­ру­си, Ука­ра­јин­ци, Ма­ке­дон­ци, Бу­га­ри.

У дру­гом де­лу сту­ди­је По­ли­тич­ко оп­ште­ње је­зич­ко-стил­ским и ре­то­рич­ким ана­ли­за­ма аутор се за­ла­же за кул­ту­ру по­ли­тич­ког оп­ште­ња. Не­дво­сми­сле­но је ука­за­но, кри­тич­ки и на кон­крет­ним при­ме­ри­ма, ка­ква тре­ба да бу­де по­ли­тич­ка ко­му­ни­ка­ци­ја, али и на штет­ност ма­ни­пу­ла­ци­је по­ли­тич­ким го­во­ром. По­ли­ти­ча­ри пре свих тре­ба да се за­ла­жу за до­сто­јан­ство соп­стве­ног је­зи­ка и пи­сма.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa