Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

Ј­ел­ена М­.­ Павловић­ (­Крагујев­ац)­

 

ЈУ­ЖНО­СЛО­ВЕН­СКИ ФИ­ЛО­ЛОГ LXIX. Срп­ска ака­де­ми­ја

на­у­ка и умет­но­сти и Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ,

Бе­о­град, 2013, 700 стр.

 

 

Пред на­ма се на­ла­зи ју­би­лар­ни број Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га, јед­ног од нај­зна­чај­ни­јих срп­ских ча­со­пи­са по­све­ће­них на­у­ци о је­зи­ку. Пр­ви број је по­кре­нут 1913. го­ди­не, го­ди­ну да­на пре из­би­ја­ња Пр­вог свет­ског ра­та. Са да­на­шње тач­ке гле­ди­шта за­ди­вљу­је чи­ње­ни­ца ка­ко је је­дан та­ко ва­жан ча­со­пис мо­гао би­ти по­кре­нут у та­ко не­по­вољ­ном тре­нут­ку у зе­мљи ис­цр­пље­ној ра­то­ви­ма. Ен­ту­зи­ја­зам по­кре­та­ча ча­со­пи­са Алек­сан­дра Бе­ли­ћа и Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа дао је кли­цу мо­ну­мен­тал­ном про­јек­ту ко­ји ни­је зна­ча­јан са­мо за срп­ску фи­ло­ло­ги­ју већ и за сла­ви­сти­ку у це­ли­ни. Са за­до­вољ­ством мо­же­мо ре­ћи да за­ве­шта­ње дво­ји­це вр­сних фи­ло­ло­га и да­нас жи­ви у свом пу­ном сја­ју. До­каз за то је по­след­њи број ча­со­пи­са Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог, ко­ји по сво­јој фор­ми и са­др­жи­ни у пот­пу­но­сти сле­ди ста­зу ко­ју су за­цр­та­ли Бе­лић и Сто­ја­но­вић.

Овај број Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га има укуп­но 700 стра­на. У ње­му се на­ла­зе сле­де­ћи де­ло­ви: „Увод­на реч“ (9–11), „Сту­ди­је и рас­пра­ве“ (13–441), „При­ка­зи и кри­ти­ка“ (443–508), „Хроникa“ (509–524), „Би­бли­о­гра­фи­ја“ (525–671), „Ре­ги­стри“ (673–690) и „Упут­ство за при­пре­му ру­ко­пи­са за штам­пу“ (691–698).

Увод­ну реч под на­сло­вом „Сто го­ди­на Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га“ на­пи­сао је Пре­драг Пи­пер, глав­ни уред­ник. У њој чи­та­лац мо­же про­на­ћи све по­треб­не по­дат­ке о исто­ри­ји ча­со­пи­са, о ти­пу ра­до­ва ко­ји су у ње­му об­ја­вље­ни, као и о зна­ча­ју ча­со­пи­са за срп­ску и сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју. Пре­драг Пи­пер нас оба­ве­шта­ва да је ча­со­пис по­кре­нут 1913. го­ди­не за­слу­гом Алек­сан­дра Бе­ли­ћа и Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа. Ча­со­пис ни­је био пред­мет­но оме­ђен, али су у ње­му углав­ном об­ја­вљи­ва­ни ра­до­ви ко­ји се ба­ве те­о­риј­ским, упо­ред­но-исто­риј­ским и ди­ја­лек­то­ло­шким пи­та­њи­ма. Ипак, ча­со­пис је то­ком свог раз­во­ја био отво­рен и за ра­до­ве ко­ји се ба­ве дру­га­чи­јом про­бле­ма­ти­ком. У то­ку сто го­ди­на об­ја­вље­но је 69 књи­га Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га, а из­ла­же­ње ча­со­пи­са пре­ки­ну­то je за вре­ме Пр­вог и Дру­гог свет­ског ра­та. Сам на­зив ча­со­пи­са ука­зу­је на то да је он по сво­јој ори­јен­та­ци­ји пр­вен­стве­но ју­жно­сло­вен­ски, ма­да је био отво­рен и за пи­та­ња сло­вен­ске фи­ло­ло­ги­је у ши­рем сми­слу. Зна­чај ча­со­пи­са је и у то­ме што су у ње­му об­ја­вље­ни ра­до­ви ве­ли­ких име­на срп­ске и ју­жно­сло­вен­ске фи­ло­ло­ги­је.

У одељ­ку „Сту­ди­је и рас­пра­ве“ об­ја­вље­на су укуп­но 23 ра­да. По­ред ра­до­ва на срп­ском је­зи­ку, об­ја­вље­ни су и ра­до­ви стра­них фи­ло­ло­га. Пр­ва два ра­да по­све­ће­на су ју­би­ле­ју ча­со­пи­са. Увод­ни рад је рад про­фе­со­ра Сло­бо­да­на Ре­ме­ти­ћа „Сто го­ди­на ди­ја­лек­то­ло­ги­је на стра­ни­ца­ма Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га“ (13–32). Аутор ис­ти­че да је од по­кре­та­ња ча­со­пи­са зна­чај­но ме­сто би­ло по­све­ће­но две­ма ди­сци­пли­на­ма бит­ним за про­у­ча­ва­ње на­ци­о­нал­ног је­зич­ког бла­га – исто­ри­ји је­зи­ка и ди­ја­лек­то­ло­ги­ји. У ча­со­пи­су су об­ја­вљи­ва­ни мо­но­граф­ски опи­си по­је­ди­них на­род­них го­во­ра, члан­ци и рас­пра­ве по­све­ће­ни по­себ­ним ди­ја­лек­то­ло­шким пи­та­њи­ма, оба­ве­ште­ња о на­род­ним го­во­ри­ма, али и при­ка­зи и кри­ти­ке ра­до­ва из обла­сти ди­ја­лек­то­ло­ги­је. У ча­со­пи­су су об­ја­вље­ни не­ки од ка­пи­тал­них ра­до­ва срп­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је, као што је чу­ве­но Бе­ли­ће­во пи­смо Бо­ду­е­ну де Кур­те­неу Ми­сли о при­ку­пља­њу ди­ја­ле­кат­ског ма­те­ри­ја­ла, ко­је ће ка­сни­је би­ти об­ја­вље­но и на ру­ском и на че­шком је­зи­ку. На стра­ни­ца­ма Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га сво­је ме­сто је про­на­шла и до да­нас нај­ва­жни­ја рас­пра­ва из срп­ске исто­риј­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је. Ра­ди се о сту­ди­ји Па­вла Иви­ћа О не­ким про­бле­ми­ма на­ше ис­то­ри­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је.

О то­ме ка­кав је био са­др­жај пр­вог бро­ја ча­со­пи­са оба­ве­шта­ва нас Рај­на Дра­ги­ће­вић у ра­ду „О срп­ској сла­ви­сти­ци на по­чет­ку XX ве­ка из пер­спек­ти­ве пр­ве књи­ге Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га“ (33–48). На по­чет­ку ра­да аутор­ка се освр­ће на по­кре­та­ње ча­со­пи­са и ко­мен­та­ри­ше пр­ви при­лог пр­вог бро­ја ча­со­пи­са под на­зи­вом „По­во­дом по­кре­та­ња `Јужнословенског филолога`“. У том при­ло­гу по­кре­та­чи ис­ти­чу да се ши­ром Евро­пе по­кре­ћу сла­ви­стич­ки ча­со­пи­си и да је по­треб­но да се сла­ви­сти­ка у Ср­би­ји ви­ше раз­ви­ја. Озна­че­но је да је глав­ни за­да­так ча­со­пи­са про­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка у ве­зи са оста­лим сло­вен­ским је­зи­ци­ма и ис­пи­ти­ва­ње њи­хо­вих је­зич­ких спо­ме­ни­ка. Као би­тан за­да­так на­ве­де­на је и ре­кон­струк­ци­ја пра­сло­вен­ског је­зи­ка. Аутор­ка ис­ти­че да су на­ро­чи­те од­ли­ке пр­вог бро­ја Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га пан­сла­ви­зам и при­су­ство исто­риј­ско-ком­па­ра­тив­не ме­то­де. Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог је пр­ви срп­ски сла­ви­стич­ки ча­со­пис, а ту ори­јен­та­ци­ју по­твр­ђу­је и из­ве­штај Алек­сан­дра Бе­ли­ћа о осни­ва­њу Са­ве­за сло­вен­ских ака­де­ми­ја об­ја­вљен у ру­бри­ци Хро­ни­ка. Оно што је ин­те­ре­сант­но и ма­ње по­зна­то је­сте да је под­стрек за осни­ва­ње Са­ве­за по­те­као од јед­ног од осни­ва­ча ча­со­пи­са, Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа. С дру­ге стра­не, пр­ви на­уч­ни рад об­ја­вљен у Ју­жно­сло­вен­ском фи­ло­ло­гу по­твр­ђу­је да је исто­риј­ско-ком­па­ра­тив­на ме­то­да до­ми­нант­на у кон­цеп­ци­ји ча­со­пи­са. То је рад Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа Тем­нић­ки нат­пис X–XI ве­ка. Овај рад је ин­те­ре­сан­тан и по то­ме што са­др­жи цр­ти­це из сва­ко­днев­ног жи­во­та с по­чет­ка 20. ве­ка. Ве­о­ма је за­ни­мљи­ва при­ча о про­фе­со­ру Уни­вер­зи­те­та ко­ји од­ла­зи у се­ло Гор­њи Ка­тун да ко­па ви­но­град у на­ди да ће про­на­ћи још не­ки ста­ри нат­пис. У пр­вом бро­ју ча­со­пи­са иза­шла су и два ра­да дру­гог осни­ва­ча, Алек­сан­дра Бе­ли­ћа: Про­ме­на ак­цен­та у пра­сло­вен­ском је­зи­ку и При­ло­зи: Ča­kav­sko zi–vi. Док је Сто­ја­но­ви­ће­ва па­жња би­ла усме­ре­на ка про­у­ча­ва­њу и де­таљ­ној ана­ли­зи ста­рих спо­ме­ни­ка, Бе­лић је пре све­га за­ин­те­ре­со­ван за упо­ред­ну сла­ви­сти­ку и ди­ја­лек­то­ло­ги­ју. Зна­ча­јан је и по­да­так да су у пр­вом бро­ју ча­со­пи­са ра­до­ве об­ја­ви­ли по­зна­ти на­уч­ни­ци као што су А. А. Шах­ма­тов, П. А. Ла­вров, М. До­лоп­ко, К. Њич, С. Куљ­ба­кин, што по­твр­ђу­је на­уч­ни ауто­ри­тет но­во­о­сно­ва­ног ча­со­пи­са.

Тре­ћи рад је рад ру­ског на­уч­ни­ка Ј. Д. Апре­сја­на (Ю. Д. Апре­сян) „Грам­ма­ти­ка рус­ско­го гла­го­ла в сло­ва­ре“ (49–73). Аутор се ба­ви ве­зом сми­сла ру­ског гла­го­ла са гра­ма­тич­ким ка­те­го­ри­ја­ма као што су аспект, вре­ме, ди­ја­те­за и са гра­ма­тич­ким зна­че­њем не­ких мор­фе­ма. Ис­ти­че се по­тре­ба да ове ве­зе бу­ду де­таљ­но пред­ста­вље­не у реч­ни­ци­ма ру­ског је­зи­ка што до са­да ни­је био слу­чај. Слич­ном про­бле­ма­ти­ком ба­ви се и Јар­ми­ла Па­не­во­ва (Jar­mi­la Panevová) са Кар­ло­вог уни­вер­зи­те­та у Пра­гу у ра­ду „Slovníková in­for­ma­ce a její použití v gra­ma­ti­ce (na př­i­kla­du českého slo­ve­sa)“ (75–90). Она се, на при­ме­ри­ма че­шких гла­го­ла, ба­ви ве­зом из­ме­ђу лек­сич­ке ин­фор­ма­ци­је и гра­ма­тич­ких пра­ви­ла, а у фо­ку­су ра­да је по­јам ва­лен­це гла­го­ла. Ан­дре­ја Же­ле са Уни­вер­зи­те­та у Љу­бља­ни у ра­ду „Ме­жду грам­ма­ти­кой и сло­ва­рем на при­ме­ре сло­вен­ско­го гла­го­ла“ (91–114) за­кљу­чу­је да ма­те­ри­јал сло­вен­ских гла­го­ла по­твр­ђу­је за­ви­сност гла­гол­ског ви­да од мор­фо­ло­шких, лек­сич­ких и син­так­сич­ких ка­рак­те­ри­сти­ка гла­го­ла. По­себ­но ис­ти­че по­ја­ву „вид­ског су­ко­ба“ ко­ја је при­ме­ће­на и у сло­ве­нач­ком је­зи­ку.

Ру­ски аутор И. М. Бо­гу­слав­ски (И. М. Бо­гу­слав­ский) у ра­ду „Грам­ма­ти­ка­ли­за­ция спо­со­бов раз­ре­ше­ния син­так­си­че­ских кон­флик­тов: асим­ме­трич­ные кон­струк­ции“ (115–135) ба­ви се ру­ским ко­ор­ди­нат­ним ре­че­ни­ца­ма са два ве­зни­ка ко­је се на­зи­ва­ју аси­ме­трич­ним кон­струк­ци­ја­ма. Аутор за­па­жа да се ова­кве кон­струк­ци­је на­ла­зе на гра­ни­ци из­ме­ђу стан­дард­не син­так­се и не­гра­ма­тич­но­сти. У ра­ду се на­гла­ша­ва и њи­хо­ва раз­ли­ка у од­но­су на стан­дард­не, си­ме­трич­не кон­струк­ци­је. Аутор раз­ли­ку­је два ти­па аси­ме­трич­них кон­струк­ци­ја „опу­щ­е­ние без пере­но­са“ („бри­са­ње без тран­сфе­ра“) и „пере­нос без опу­щ­е­ния“ („тран­сфер без бри­са­ња“), с на­гла­ском да је дру­ги тип ових ре­че­ни­ца праг­ма­тич­ки мар­ки­ран.

Л. Л. Иом­дин из Мо­скве у ра­ду „Не­ко­то­рые ми­кро­син­так­си­че­ские кон­струк­ции в рус­ском язы­ке с уча­сти­ем сло­ва что в ка­че­стве со­став­но­го эле­мен­та“ (137–147) ба­ви се не­ким ру­ским син­так­сич­ким иди­о­ми­ма са еле­мен­том что. Рад се освр­ће на син­так­сич­ке и ком­би­на­тор­не аспек­те ових из­ра­за. На­гла­ше­на је и те­шко­ћа из­два­ја­ња ових из­ра­за ка­да се њи­хо­ви кон­сти­ту­ен­ти у тек­сту по­ја­вљу­ју не­за­ви­сно је­дан од дру­гог.

Ру­се­ли­на Л. Ни­ко­ло­ва у ра­ду „The De­ri­va­tion of De­mi­nu­ti­ves From Ab­stract Noun Ba­ses in Bul­ga­rian“ (149–168) ба­ви се фор­мал­ним и се­ман­тич­ким од­ли­ка­ма твор­бе де­ми­ну­ти­ва од ап­стракт­них име­ни­ца у бу­гар­ском је­зи­ку. Ана­ли­зи­ра­ла је твор­бу де­ми­ну­ти­ва на осно­ву ма­те­ри­ја­ла са фо­ру­ма и бло­го­ва на бу­гар­ском је­зи­ку. За­кљу­чу­је да де­ми­ну­ти­ви има­ју два основ­на зна­че­ња: де­но­та­тив­но зна­че­ње не­че­га што је „ма­ло“ и ко­но­та­тив­но зна­че­ње ко­је из­ра­жа­ва по­зи­ти­ван став го­вор­ни­ка пре­ма оно­ме о че­му го­во­ри.

Ро­за­на Бе­на­кјо (Ro­san­na Be­nac­chio) са Уни­вер­зи­те­та у Па­до­ви у ра­ду „Еще раз о гла­го­ль­ном ви­де и ка­те­го­рии ве­жли­во­сти в им­пе­ра­ти­ве: со­по­ста­вле­ние сла­вян­ских язы­ков с но­во­гре­че­ским“ (169–183) ба­ви се од­но­сом ви­да гла­го­ла и ка­те­го­ри­је љу­ба­зно­сти на при­ме­ри­ма сло­вен­ских је­зи­ка у по­ре­ђе­њу са но­во­грч­ким. Ве­зом из­ме­ђу праг­ма­ти­ке и гра­ма­ти­ке ба­ви се и Бо­рис Ј. Нор­ман из Мин­ска у ра­ду „О праг­ма­ти­че­ской на­груз­ке грам­ма­ти­че­ских еди­ниц (на ма­те­ри­а­ле мор­фо­ло­ги­че­ских ка­те­го­рий бол­гар­ско­го язы­ка)“ (185–201). Аутор за­кљу­чу­је да се мор­фо­ло­шки из­ра­зи мо­гу ко­ри­сти­ти за бли­же ка­рак­те­ри­са­ње од­но­са го­вор­ни­ка и са­го­вор­ни­ка. Утвр­ђе­но је да на на­чин обра­ћа­ња у бу­гар­ском је­зи­ку ути­че низ фак­то­ра – пол осо­бе, то да ли је адре­сат по­знат или не­по­знат, фор­мал­ни / ин­тим­ни на­чин обра­ћа­ња, оп­шти мо­дал­ни оквир си­ту­а­ци­је раз­го­во­ра итд.

Јан Ивар Бјерн­фла­тен (Jan Ivar Bjørnflaten) са Уни­вер­зи­те­та у Ослу у ра­ду „Re­flec­ti­ons on the Tran­sfor­ma­tion of the Old East Sla­vic Ver­bal System“ (203–222) ба­ви се ути­ца­јем тран­сфор­ма­ци­ја на раз­вој си­сте­ма про­шлих вре­ме­на од ру­ско­сло­вен­ског до мо­дер­ног ру­ског је­зи­ка. Рад је на­ро­чи­то фо­ку­си­ран на чи­ње­ни­цу да је ста­ри пар­ти­цип на из­гу­био сво­је зна­че­ње у ко­рист аори­ста. Ис­ти­че се да је мо­гу­ће за­па­зи­ти не­ко­ли­ко тран­сфор­ма­ци­ја ко­је су до­ве­ле до дра­стич­не про­ме­не гла­гол­ског си­сте­ма у ру­ском је­зи­ку.­

Нај­да Ива­но­ва из Со­фи­је у ра­ду „Фраг­мен­ти сло­ве­нач­ке је­зич­ке сли­ке Ср­би­је из по­след­њих де­це­ни­ја 19. ве­ка“ ис­тра­жу­је уло­гу је­зи­ка у струк­ту­ри­са­њу сли­ке Ср­би­је у на­уч­но­по­пу­лар­ном де­лу Bol­ga­ri­ja in Sr­bi­ja сло­ве­нач­ког ауто­ра Ан­то­на Без­ен­ше­ка (223–244). У ра­ду је за­сту­пљен лин­гво­и­ма­го­ло­шки при­ступ. Аутор­ка до­ла­зи до за­кључ­ка да на пре­но­ше­ње са­др­жај­них и емо­тив­но-ак­си­о­ло­шких ин­фор­ма­ци­ја у де­лу уче­ству­ју срп­ски и сло­ве­нач­ки је­зик.

Жи­во­јин Ста­ној­чић у ра­ду „Зна­че­ње, ана­ло­ги­ја и ал­тер­на­тив­ност син­так­сич­ких струк­ту­ра“ (245–253) на гра­ђи из Ње­го­ше­вог је­зи­ка и је­зи­ка пи­са­ца са ши­рег под­руч­ја раз­ма­тра син­так­сич­ко-се­ман­тич­ке еле­мен­те ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју ал­тер­ни­ра­ње ве­зни­ка где, што, ка­ко и да. У ра­ду се по­ла­зи од те­о­риј­ских ста­во­ва ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке и од ме­то­до­ло­шких осно­ва тран­сфор­ма­ци­о­не гра­ма­ти­ке.

Сло­бо­дан Па­вло­вић у ра­ду „Те­о­риј­ске осно­ве Да­ни­чи­ће­ве па­де­жне син­так­се (при­лог исто­ри­ји срп­ске фи­ло­ло­ги­је)“ (254–276) ба­ви се те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шким осно­ва­ма Да­ни­чи­ће­вог при­сту­па па­де­жи­ма у Срб­ској син­так­си из 1858. го­ди­не. Па­вло­вић за­кљу­чу­је да је пр­ва срп­ска син­так­са мо­дер­на у епи­сте­мо­ло­шком и фи­ло­ло­шком сми­слу јер пра­ти раз­вој је­зич­ке ми­сли 19. ве­ка. У де­лу се па­де­жи ту­ма­че са се­ман­тич­ке стра­не (па­де­жи са при­мар­но про­стор­ним зна­че­њем), док се функ­ци­о­нал­ни при­ступ ко­ри­сти код па­де­жа са при­мар­но гра­ма­тич­ком функ­ци­јом.

Ми­ро­слав Ни­ко­лић у ра­ду „Име­ни­це ко­је у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку про­ши­ру­ју осно­ву мор­фе­мом -ов- у мно­жи­ни“ (277–318) по­ку­ша­ва да утвр­ди ко­је име­ни­це у стан­дард­ном је­зи­ку гра­де мно­жи­ну про­ши­ри­ва­њем осно­ве мор­фе­мом -ов-. За­кљу­чу­је да на ова­кво фор­ми­ра­ње мно­жи­не ути­чу мно­ги фак­то­ри: род име­ни­ца (ова­кву мно­жи­ну мо­гу има­ти са­мо име­ни­це му­шког ро­да), тип де­кли­на­ци­је и об­лик но­ми­на­ти­ва јед­ни­не (ову мно­жи­ну мо­гу има­ти са­мо име­ни­це I вр­сте), број сло­го­ва (нај­ви­ше је јед­но­сло­жних име­ни­ца, за­тим дво­сло­жних код ко­јих је при­мар­на осно­ва јед­но­сло­жна, а за­тим дво­сло­жних са дво­сло­жном при­мар­ном осно­вом), функ­ци­о­нал­ни стил (у пе­снич­ким де­ли­ма упо­тре­бља­ва­ју се кра­ће фор­ме), зна­че­ње (ет­но­ни­ми и мер­не је­ди­ни­це да­нас има­ју са­мо крат­ку мно­жи­ну), гра­ма­тич­ки број (ове име­ни­це че­шће се упо­тре­бља­ва­ју у мно­жи­ни не­го у јед­ни­ни), мо­ти­ви­са­ност (пре­о­вла­ђу­ју син­хро­но не­мо­ти­ви­са­не име­ни­це), про­зо­ди­ја (код дво­сло­жних име­ни­ца пре­о­вла­ђу­ју оне са крат­ко­си­ла­зним ак­цен­том на пр­вом сло­гу и са ду­жи­ном / без ду­жи­не на дру­гом), па­деж (нај­че­шће ге­ни­тив до­би­ја про­ши­ре­ње), и за­ви­чај­ни го­вор ауто­ра.

Сре­то Та­на­сић у ра­ду „Вре­мен­ско и узроч­но зна­че­ње ве­зни­ка по­што у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку“ (319–334) ис­тра­жу­је да ли по­сто­је фор­мал­не раз­ли­ке из­ме­ђу вре­мен­ских и узроч­них ре­че­ни­ца са ве­зни­ком по­што. Ана­ли­зи­ра­на је гра­ђа из раз­ли­чи­тих функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва. Утвр­ђе­но је да по­сто­је раз­ли­ке у син­так­сич­кој струк­ту­ри узроч­них и вре­мен­ских ре­че­ни­ца са овим ве­зни­ком. Рет­ки су слу­ча­је­ви ка­да се из син­так­сич­ке струк­ту­ре ре­че­ни­це не мо­же за­кљу­чи­ти о ко­јем од ова два ти­па ре­че­ни­ца се ра­ди.

У ра­ду „Не­ке мо­ди­фи­ка­ци­је вре­мен­ског од­но­са у ре­че­ни­ци са тем­по­рал­ном кла­у­зом“ (335–345) Ива­на Ан­то­нић се ба­ви­ла мо­ди­фи­ка­ци­ја­ма вре­мен­ског од­но­са у ре­че­ни­ца­ма са тем­по­рал­ном за­ви­сном кла­у­зом. Уоче­ни су сле­де­ћи ти­по­ви мо­ди­фи­ко­ва­не тем­по­рал­но­сти: екс­цеп­тив­на, си­ту­а­ци­о­на, ескцеп­тив­но-си­ту­а­ци­о­на, си­ту­а­ци­о­но-кон­це­сив­на, си­ту­а­ци­о­но-услов­на, а спо­ра­дич­но и суп­стан­тив­на и кон­се­ку­тив­но-адвер­са­тив­на.

Ра­до­сла­ва Тр­на­вац у ра­ду „Ка­та­фор­ски об­ли­ци за­ме­ни­ца ово, то, оно у рас­це­пље­ним (cleft) ре­че­ни­ца­ма у срп­ском је­зи­ку“ (347–365) пред­ста­вља упо­тре­бу не­у­трал­них оп­ште­пред­мет­них за­ме­ни­ца ово, то, оно у пра­вим и при­вид­ним рас­це­пље­ним ре­че­ни­ца­ма. За­ме­ни­це су ана­ли­зи­ра­не као еле­мен­ти ко­ји има­ју сво­је пу­но се­ман­тич­ко зна­че­ње. По­ја­ва ка­та­фор­ског об­ли­ка за­ме­ни­це у ра­ду се об­ја­шња­ва те­о­ри­јом до­ступ­но­сти. Ана­ли­зи­ра­ни при­ме­ри по­ка­зу­ју да се ди­стри­бу­ци­ја и из­бор за­ме­ни­ца у кон­крет­ном окру­же­њу за­сни­ва на прин­ци­пи­ма ког­ни­ци­је.

У ра­ду „Оп­ште­сло­вен­ски лин­гви­стич­ки атлас и уче­шће срп­ских ди­ја­лек­то­ло­га – ен­ту­зи­ја­зам не ма­њи од зна­ња“ (367–390) Со­фи­ја Ми­ло­ра­до­вић да­је пре­глед пе­то­де­це­ниј­ског ра­да срп­ских ди­ја­лек­то­ло­га на Оп­ште­сло­вен­ском лин­гви­стич­ком атла­су, до­сад нај­ве­ћем и нај­о­бу­хват­ни­јем лин­гви­стич­ком на­уч­ном по­ду­хва­ту у сло­вен­ском све­ту. Рад срп­ских ди­ја­лек­то­ло­га на про­јек­ту ОЛА са­сто­ји се од не­ко­ли­ко по­сло­ва: са­ку­пља­ња и об­ра­де ди­ја­лек­то­ло­шке гра­ђе, из­ра­де ка­ра­та и пра­те­ћег ма­те­ри­ја­ла, уче­шћа на до­ма­ћим рад­ним са­стан­ци­ма, као и на ме­ђу­на­род­ним рад­ним и пле­нар­ним за­се­да­њи­ма.

Сне­жа­на Пе­тро­вић у ра­ду „О зна­ча­ју про­у­ча­ва­ња тур­ци­за­ма из пред­ву­ков­ског пе­ри­о­да (на ма­те­ри­ја­лу Ста­рих срп­ских за­пи­са и нат­пи­са Љу­бо­ми­ра Сто­ја­но­ви­ћа)“ (391–399) ука­зу­је на зна­чај про­у­ча­ва­ња исто­риј­ских по­твр­да тур­ци­за­ма за ети­мо­ло­ги­ју и исто­риј­ску лин­гви­сти­ку. Ис­ти­че се да про­у­ча­ва­ње тур­ци­за­ма из ра­ни­јих из­во­ра мо­же упот­пу­ни­ти сли­ку за ком­пле­ти­ра­ње кор­пу­са тур­ци­за­ма у срп­ском је­зи­ку, за исто­риј­ску гра­ма­ти­ку и ди­ја­лек­то­ло­ги­ју тур­ског је­зи­ка, као и за про­у­ча­ва­ње прав­не и кул­тур­не исто­ри­је.

По­след­ња три ра­да по­све­ће­на су ди­ја­лек­то­ло­шким про­бле­ми­ма. Ра­ди­во­је Мла­де­но­вић у ра­ду „Ли­не­а­ри­за­ци­ја пре­ди­кат­ско­фра­зних ен­кли­ти­ка у го­во­ри­ма ју­жног Ко­со­ва и ју­жне Ме­то­хи­је“ (401–415) ба­ви се ли­не­а­ри­за­ци­јом гла­гол­ских и за­ме­нич­ких ен­кли­ти­ка ко­је су мор­фо­ло­шки и син­так­сич­ки ве­за­не за пре­ди­кат­ску фра­зу у го­во­ри­ма при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ског ти­па ју­жног де­ла Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. У ра­ду се за­кљу­чу­је да се у ис­пи­ти­ва­ним го­во­ри­ма од­сту­па од основ­ног пра­ви­ла сло­вен­ске ли­не­а­ри­за­ци­је о пост­фрон­тал­ном по­ло­жа­ју ен­кли­ти­ке. До­ла­зи до пре­о­бли­ко­ва­ња на­сле­ђе­не ли­не­а­ри­за­ци­је и ја­ча­ња син­так­сич­ког прин­ци­па ко­ји под­ра­зу­ме­ва гру­пи­са­ње ен­кли­ти­ка око син­таг­мат­ског цен­тра. Ова по­ја­ва об­ја­шња­ва се кон­так­том са су­сед­ним не­сло­вен­ским је­зи­ци­ма, али и кон­так­том са ма­ке­дон­ским је­зи­ком.

Јед­на ти­пич­но бал­ка­ни­стич­ка по­ја­ва пред­мет је ра­да Ра­де Сти­јо­вић „Ши­ре­ње ана­ли­ти­зма у го­во­ру Ре­са­ве (на при­ме­ру ста­ту­са ин­фи­ни­ти­ва)“ (417–428). Аутор­ка на осно­ву гра­ђе из ру­ко­пи­са М. Ив­ко­ви­ћа о гор­њо­ре­сав­ском го­во­ру из 1911, мо­но­гра­фи­је А. Пе­це и Б. Ми­ла­но­ви­ћа Ре­сав­ски го­вор из 1986. и гра­ђе ко­ју је са­ма аутор­ка при­ку­пи­ла на те­ре­ну у то­ку 2012. ис­тра­жу­је ши­ре­ње да-кон­струк­ци­је на ра­чун ин­фи­ни­ти­ва. До­ла­зи се до за­кључ­ка да је на по­чет­ку ве­ка ин­фи­ни­тив био за­сту­пље­на ка­те­го­ри­ја у ис­пи­та­ном го­во­ру, да би у дру­гој по­ло­ви­ни два­де­се­тог ве­ка ње­го­ва фре­квен­ци­ја опа­ла, а нај­но­ви­ја гра­ђа по­ка­зу­је од­су­ство ин­фи­ни­ти­ва у овом го­во­ру. ­

За­кључ­ни рад је рад Зо­ра­на Си­ми­ћа „При­лог про­у­ча­ва­њу ме­ђу­је­зич­ке ин­тер­фе­рен­ци­је (на при­ме­ру го­во­ра Ба­нат­ске Цр­не Го­ре)“ (429–441). Аутор се ба­ви про­у­ча­ва­њем ино­ва­ци­о­них про­це­са ко­ји су на­ста­ли под ути­ца­јем ру­мун­ског је­зи­ка у Ба­нат­ској Цр­ној Го­ри. По­се­бан фо­кус је на про­у­ча­ва­њу три фе­но­ме­на – про­но­ми­нал­не ре­ду­пли­ка­ци­је, вре­мен­ске тран­спо­зи­ци­је и упо­тре­бе фу­ту­ра пр­вог уме­сто фу­ту­ра дру­гог.

У одељ­ку „При­ка­зи и кри­ти­ка“ об­ја­вље­ни су при­ка­зи сле­де­ћих књи­га: Ро­си­ца Н. Стеф­че­ва „На­й­да Ива­но­ва, Бъл­гар­ска­та пре­вод­на ре­цеп­ция на Пе­тър II Пе­тро­вич Ње­гош през XIX век. „Из­вле­че­ние из Гор­ский ве­нец“ (1881) от Пе­тър Ива­нов“, Уни­вер­зи­тет­ско из­да­тел­ство „Св. Кли­мент Охрид­ски“, Со­фия, 2011. – 216. стр.“ (443–446), Сте­фан Сто­ја­но­вић „The Gram­mar of Pos­ses­si­vity in So­uth Sla­vic Lan­gu­a­ges: Synchro­nic and Di­ac­hro­nic Per­spec­ti­ves. Ed. Mo­to­ki No­mac­hi. Sap­po­ro: Sla­vic Re­se­arch Cen­ter, Hok­ka­i­do Uni­ver­sity, 2011. – 143. p.“ (447–451), Слав­ко Ста­ној­чић „Ran­ko Bu­gar­ski, Evro­pa u je­zi­ku, Be­o­grad: Bi­bli­o­te­ka XX vek – Knji­ža­ra Krug, 176, 2009. 246. str.“ (452–458), Еле­на В. Не­дич „Те­о­лин­гви­сти­ка. Ме­ђу­на­род­ни те­мат­ски збор­ник ра­до­ва = Те­о­лин­гви­сти­ка. Ме­жду­на­род­ный те­ма­ти­че­ский сбор­ник стaтей. – Ред. А.К. Га­дом­ски, К. Кон­ча­ре­вић, Бе­о­град: Пра­во­слав­ни бо­го­слов­ски фа­кул­тет – Ин­сти­тут за те­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња, 2012. – 496 стр.“ (459–463), Пре­драг Пи­пер „Сре­то Та­на­сић, Из син­так­се срп­ске ре­че­ни­це. – Бе­о­град: Бе­о­град­ска књи­га – Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, 2012. – 224 стр. (Би­бли­о­те­ка Пут у ре­чи, 19)“ (464–466), Људ­ми­ла По­по­вић „Вре­мен­ска гра­ни­ца (Све­тла­на Ћир­ко­вић, Сте­ре­о­тип вре­ме­на у дис­кур­су ра­се­ље­них ли­ца са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, Бе­о­град: Бал­ка­но­ло­шки ин­сти­тут СА­НУ, 2012, – 222 стр. (По­себ­на из­да­ња 119)“ (467–472), Ма­ри­на Спа­со­је­вић „Ка мо­де­ло­ва­њу срп­ске име­нич­ке па­ра­диг­ме (Н. В. Су­прун­чук. Серб­ское суб­стан­тив­ное сло­во­и­зме­не­ние. На­уч. ред. Б. Ю. Нор­ман. Минск: Бе­ло­рус­ский го­су­дар­ствен­ный уни­вер­си­тет, 2012. – 191 стр.“ (473–480), Ма­ри­на Ни­ко­лић „Ђор­ђе Ота­ше­вић, Фра­зе­о­ло­шки реч­ник срп­ског је­зи­ка, Но­ви Сад: Про­ме­теј, 2012. – 1048 стр.“ (481–487), Гор­да­на Штр­бац „Ста­на Ри­стић, О ре­чи­ма у срп­ском је­зи­ку (твор­бе­ни и лек­си­ко­граф­ско-лек­си­ко­ло­шки аспек­ти). Бе­о­град: Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, 2012. –192 стр.“ (488–494), Али­на Ма­со­ва „Грам­ма­ти­ка и сти­ли­сти­ка со­вре­мен­но­го рус­ско­го язы­ка в син­хро­нии и ди­а­хро­нии : очер­ки / Отв. ре­дак­то­ры С. В. Вят­ки­на, Д. В. Ру­днев. СПб : Фи­ло­ло­ги­че­ский фа­ку­ль­тет СПбГУ, 2012. – 504 с.“ (495–501), Рај­на Дра­ги­ће­вић „О ру­ској и срп­ској по­ро­ди­ци из угла лин­гво­кул­ту­ро­ло­ги­је (Ма­ри­ја Сте­фа­но­вић, Је­зич­ка сли­ка по­ро­ди­це у ру­ском и срп­ском је­зи­ку. Но­ви Сад: Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет, 2012. – 156 стр.“ (502–508). Из на­ве­де­ног спи­ска ви­ди се да су за­сту­пље­ни при­ка­зи мо­но­го­гра­фи­ја и збор­ни­ка из нај­ра­зли­чи­ти­јих обла­сти је­зич­ког про­у­ча­ва­ња, као и то да су за­сту­пље­ни при­ка­зи ра­до­ва и из ши­рег сло­вен­ског све­та што је од по­чет­ка уре­ђи­вач­ка по­ли­ти­ка Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га.

У ру­бри­ци „Хро­ни­ка“ об­ја­вљен је при­каз Рад­ми­ле Жу­гић „Три на­уч­на ску­па о ди­ја­лек­ту и ди­ја­ле­кат­ској књи­жев­но­сти у Ле­ско­вач­ком кул­тур­ном цен­тру и три збор­ни­ка ра­до­ва са тих ску­по­ва“ (509–524).

У ру­бри­ци „Би­бли­о­гра­фи­ја“ об­ја­вље­на је би­бли­о­гра­фи­ја Ане Го­лу­бо­вић „Би­бли­о­гра­фи­ја ча­со­пи­са Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог I (1913) – LXVI­II (2012)“. Ра­до­ви су по­де­ље­ни по сле­де­ћим те­мат­ским обла­сти­ма: оп­шти те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шки про­бле­ми и исто­ри­ја лин­гви­сти­ке; ин­тер­ди­сци­пли­нар­на про­у­ча­ва­ња је­зи­ка; при­ме­ње­на лин­гви­сти­ка; пра­сло­вен­ски је­зик, сло­вен­ска је­зич­ка за­јед­ни­ца и по­себ­на пи­та­ња по­је­ди­них сло­вен­ских је­зи­ка; ис­точ­но­сло­вен­ски је­зи­ци; за­пад­но­сло­вен­ски је­зи­ци; ју­жно­сло­вен­ски је­зи­ци, из­у­зев срп­ског; ста­ро­сло­вен­ски је­зик и ње­го­ве ре­дак­ци­је; са­вре­ме­ни срп­ски је­зик (са по­до­бла­сти­ма: оп­ште, за­тим фо­не­ти­ка, фо­но­ло­ги­ја, про­зо­ди­ја, па гра­фи­ја и пра­во­пис, гра­ма­ти­ка (мор­фо­ло­ги­ја, твор­ба ре­чи, син­так­са), лек­си­ко­ло­ги­ја (лек­сич­ка се­ман­ти­ка, фра­зе­о­ло­ги­ја, тер­ми­но­ло­ги­ја, ети­мо­ло­ги­ја, оно­ма­сти­ка и др.), па­ре­ми­о­ло­ги­ја, нор­ма­ти­ви­сти­ка, сти­ли­сти­ка, ме­три­ка, ме­то­ди­ка на­ста­ве срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, ди­ја­лек­то­ло­ги­ја); исто­ри­ја срп­ског је­зи­ка; реч­ни­ци ста­ри и но­ви срп­ског је­зи­ка, од­но­сно срп­ског и ког стра­ног је­зи­ка; не­сло­вен­ски је­зи­ци; књи­жев­ност; бал­ка­но­ло­ги­ја; би­бли­о­гра­фи­ја; ин­сти­ту­ци­је; на­уч­ни ску­по­ви; ча­со­пи­си; удру­же­ња; ра­зно. Из овог пре­гле­да ви­ди­мо ко­је су све оба­сти би­ле за­сту­пље­не у ча­со­пи­су Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог. Оно што је по­себ­но вред­но у овој би­бли­о­гра­фи­ји је­сте да она омо­гу­ћа­ва пре­глед раз­во­ја уре­ђи­вач­ке по­ли­ти­ке ча­со­пи­са.

Као што се ви­ди и из овог пре­гле­да са­др­жа­ја ча­со­пи­са пред на­ма се на­ла­зи из­у­зет­но ва­жно де­ло срп­ске на­у­ке о је­зи­ку, али и сло­вен­ске на­у­ке ши­ре. О вред­но­сти ча­со­пи­са Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог го­во­ри и то што је, упр­кос мно­гим те­шко­ћа­ма, до­жи­вео сто­го­ди­шњи­цу сво­га по­сто­ја­ња. На­стао је у пре­да­ху из­ме­ђу бал­кан­ских ра­то­ва и Пр­вог свет­ског ра­да, а над­жи­вео је ра­то­ве и пре­ви­ра­ња на ово­ме про­сто­ру. Ча­со­пис се да­нас по­ја­вљу­је у свом сја­ју ис­точ­ни­ка срп­ске, ју­жно­сло­вен­ске, па и сло­вен­ске фи­ло­ло­ги­је. Мо­же се за­па­зи­ти да је кон­цеп­ци­ја ча­со­пи­са из­ме­ње­на у од­но­су на по­чет­ну ви­зи­ју Бе­ли­ћа и Сто­ја­но­ви­ћа да се у ча­со­пи­су пр­вен­стве­но об­ја­вљу­ју фи­ло­ло­шки и упо­ред­но-исто­риј­ски ра­до­ви. У по­след­њем бро­ју Ју­жно­сло­вен­ског фи­ло­ло­га до­ми­ни­ра­ју ра­до­ви ко­ји се ба­ве пр­вен­стве­но про­у­ча­ва­њем са­вре­ме­ног је­зи­ка. Ме­ђу­тим, по чи­ње­ни­ци да су у ча­со­пи­су за­сту­пље­ни ра­до­ви зна­чај­них име­на из сло­вен­ског све­та, по чи­ње­ни­ци да из свих ра­до­ва из­би­ја ен­ту­зи­ја­зам и же­ља да се ју­жно­сло­вен­ска фи­ло­ло­ги­ја раз­ви­је и уна­пре­ди што но­вим при­сту­пи­ма, што дру­га­чи­јим са­гле­да­ва­њем већ по­сто­је­ће гра­ђе чи­ни да овај број ча­со­пи­са пред­ста­вља пу­но­прав­ни на­ста­вак ви­зи­је ко­ју су има­ли Алек­сан­дар Бе­лић и Љу­бо­мир Сто­ја­но­вић. Због ве­ли­ког зна­ча­ја ко­ји ча­со­пис пред­ста­вља за срп­ску и сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју уоп­ште, мо­же­мо ре­ћи да жељ­но иш­че­ку­је­мо на­ред­ни број ча­со­пи­са са искре­ном на­дом да ће ча­со­пис до­жи­ве­ти и на­ред­ну сто­го­ди­шњи­цу сво­га по­сто­ја­ња.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa