Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

­Тијана Та­насић ­Лазић (Но­ви­ С­ад)

 

Ја­сна Вла­јић По­по­вић: РЕ­ЧИ­ТЕ РЕ­ЧИ : ОД ЗЕ­МЉЕ ДО НЕ­БА. За­вод за уџ­бе­ни­ке, Бе­о­град, 2013, 250 стр.

 

 

­ Ме­ђу мно­гим на­сло­ви­ма ко­ји у по­сљед­ње ври­је­ме на­ја­вљу­ју но­ве књи­ге из­два­ја се је­дан: он са­др­жи ри­јеч реч. У пи­та­њу је нео­бич­на књи­га др Ја­сне Вла­јић По­по­вић, јед­ног од во­де­ћих срп­ских ети­мо­ло­га. Ово дје­ло мо­гло би се по­сма­тра­ти с раз­ли­чи­тих ста­но­ви­шта – као на­уч­но дје­ло по­пу­лар­но на­пи­са­но, као за­ни­мљи­ва лек­си­ко­ло­шка ли­те­ра­ту­ра за ђа­ке, па и сту­ден­те и про­фе­со­ре, на кра­ју и за ши­ру кул­тур­ну јав­ност. По­себ­ност ове књи­ге је упра­во у то­ме што ни­је пи­са­на стро­го за јед­ну чи­та­лач­ку гру­пу, али је сва­ка­ко дра­го­цје­но шти­во за мла­ђе чи­та­о­це јер ова­квих књи­га ма­ло има у на­шим књи­жа­ра­ма и би­бли­о­те­ка­ма[1]. Аутор­ка на по­чет­ку књи­ге об­ја­шња­ва за­што она но­си баш ова­кав на­слов и од­мах нас уво­ди у сви­јет ри­је­чи и њи­хо­ве ме­ђу­соб­не игре. Ри­је­чи о ко­јим се го­во­ри у књи­зи пред­ста­вља нам као на­ра­то­ре при­че о њи­ма са­ми­ма. За­тим сли­је­ди озби­љан дио гдје нас Ј. В. По­по­вић ин­фор­ми­ше о то­ме шта је ети­мо­ло­ги­ја као гра­на на­у­ке о је­зи­ку и ко­ји је њен зна­чај у лин­гви­сти­ци, на­кон то­га сли­је­ди дио о исто­ри­ји и по­ри­је­клу срп­ског је­зи­ка, по­том го­во­ри о ти­по­ви­ма ри­је­чи, на кра­ју су из­во­ри и гра­ђа.

У књи­зи је опи­са­но по­ри­је­кло и зна­че­ње три­де­сет пет ри­је­чи. Ве­ли­ки број ри­је­чи ко­ји се об­ра­ђу­је пр­во је пред­ста­вљен кроз не­ки за­ни­мљив увод, или исто­риј­ски или сти­хов­ни, па тек он­да аутор Ја­сна Вла­јић По­по­вић пре­ла­зи на об­ја­шња­ва­ње ри­је­чи. Об­ра­да сва­ке ри­је­чи да­та је та­ко за­ни­мљи­во да про­сто не мо­же­мо да ста­не­мо с чи­та­њем. И све што ви­ше иде­мо у ду­би­ну ове књи­ге са игра­ма ри­је­чи­ма, све нас ви­ше при­вла­чи и увла­чи и нас у те игре. Ри­је­чи­ма се утвр­ђу­је ети­мо­ло­ги­ја, уз да­ва­ње не­ких при­мје­ра из срод­них је­зи­ка, по­том се да­је раз­вој­ни пут њи­хо­вог зна­че­ња и на­во­де пр­ве по­твр­де да­те ри­је­чи у на­шем је­зи­ку. У не­ким слу­ча­је­ви­ма на­во­де се и из­ве­де­ни­це, упо­тре­ба у фра­за­ма, ци­та­ти­ма, на­во­де се си­но­ни­ми и сл. На сва­ком ли­сту књи­ге на­ла­зи се или не­ка илу­ста­ци­ја или пу­то­ка­зи на мар­ги­на­ма ко­ји омо­гу­ћу­ју лак­ше сна­ла­же­ње при­ли­ком чи­та­ња. И са­ма ова иде­ја о пу­то­ка­зи­ма, ка­ко их је на­зва­ла Ј. В. По­по­вић, из­два­ја ову књи­гу од оста­лих слич­них.

Је­дан од нај­ин­те­ре­сант­ни­јих ди­је­ло­ва књи­ге учи­нио ми се онај гдје се на­кон се­ла об­ја­шња­ва град. Из гра­да аутор из­вла­чи ри­је­чи Бе­о­град, ули­ца и ку­ћа (као са­став­не ди­је­ло­ве сва­ког гра­да). По­том се на ову сла­га­ли­цу од ри­је­чи на­до­ве­зу­ју не­ке ри­је­чи ко­јим се име­ну­ју ди­је­ло­ви ку­ће: зид, вра­та, про­зор и кров. Ова сла­га­ли­ца се упот­пу­њу­је ри­је­чи­ма двор, двор­ја­ни, ба­шта, бу­нар – чи­ме се овај ма­ли град упот­пу­њу­је. Од др­жа­ве, ко­ја је – ка­ко и са­ма Ј. В. По­по­вић ка­же – вр­ло озбиљ­на ствар, на и да­ље ин­те­ре­сан­тан и ша­љив на­чин пре­ла­зи се на ри­је­чи ко­је име­ну­ју пој­мо­ве нај­бит­ни­је за ње­но функ­ци­о­ни­са­ње: краљ, цар (да­нас су мје­сто њих пред­сјед­ни­ци, ми­ни­стри, пре­ми­је­ри, кан­це­ла­ри и сл.), па оно што је у да­на­шње ври­је­ме нај­бит­ни­је, или би тре­ба­ло та­ко да бу­де, за функ­ци­о­ни­са­ње др­жа­ве: за­кон, ко­ји је је­дан од нај­бит­ни­јих об­ли­ка уре­ђе­ња др­жа­ве од ње­ног на­стан­ка, за­тим но­вац, без ко­га ни др­жа­ва ни на­род у њој не мо­гу функ­ци­о­ни­са­ти. Као што је од се­ла Ја­сна Вла­јић По­по­вић до­шла до гра­да по­пу­ње­ног игром ри­је­чи­ма, али и са по­треб­ним зна­њи­ма и исто­ри­јом од не­ко­ли­ко сто­ље­ћа, та­ко је и од озбиљ­не ства­ри ко­ја се на­зи­ва др­жа­ва на­пра­ви­ла пи­ра­ми­ду са­зда­ну од нај­бит­ни­јих ри­је­чи ко­ји­ма об­ја­шња­ва све оно без че­га јед­на др­жа­ва не мо­же ни да по­ста­не, на­ста­не, ни да оп­ста­не. Код јед­не од тих ри­је­чи мо­ра­мо се на­сми­ја­ти – кад про­чи­та­мо да се они без нов­ца ку­па­ју у ла­во­ру, а они ко­ји има­ју но­вац – у мо­ру. Иако смо не­што та­ко у сво­ме дје­тињ­ству пје­ва­ли, мо­ра се при­зна­ти да је ова ша­ла вр­ло озбиљ­на ствар. Да­нас не­што вр­ло ра­зу­мљи­во и по­зна­то. Овим она у са­мом уво­ду у об­ја­шња­ва­ње ри­је­чи но­вац на ша­љив на­чин при­ка­зу­је и ста­ње мно­гих да­на­шњих др­жа­ва и на­ро­да, а та­ко на увјер­љив на­чин ка­зу­је због че­га је но­вац нео­п­хо­дан за функ­ци­о­ни­са­ње др­жа­ве. На дну ове „др­жав­не“ пи­ра­ми­де на­ла­зи се по­рез, ко­ји кроз исто­ри­ју на­стан­ка сва­ке др­жа­ве по­сто­ји, та­ко обез­бје­ђу­је др­жа­ву да се не ку­па у ла­во­ру, али не­ри­јет­ко и оп­те­ре­ћу­је њен на­род и за­да­је му ве­ли­ке бри­ге око ње­го­вог из­ми­ре­ња.

Пу­злу са­ста­вље­ну од тек­сто­ва о мно­гим че­сто обич­ним ри­је­чи­ма, али ипак при­је чи­та­ња ове књи­ге че­сто не­пот­пу­но схва­ће­ним, Ја­сна Вла­јић По­по­вић упот­пу­њу­је с по­сљед­њих не­ко­ли­ко еле­ме­на­та ко­ји су не­до­сто­ја­ли да би би­ла ком­плет­на. То је дио о цр­кви, ко­ји уоп­ште не од­у­да­ра од прет­ход­них, јер цр­ква је дио сва­ке др­жа­ве, на­ро­да, вје­ру има сва­ки на­род, а у из­вје­сном сми­слу и цр­ква је др­жа­ва са­ма за се­бе. По­што цр­ква ни­је са­мо згра­да, она се са­вр­ше­но укла­па у све што је прет­ход­но ис­при­ча­но у овој књи­зи. И ов­дје се иде истим по­ступ­ком и пра­ви сла­га­ли­ца ри­је­чи­ма. На цр­кву се на­до­ве­зу­ју по­па, мо­нах и ка­лу­ђер, ма­на­стир и пост. Да­кле, ту је пред­ста­вље­но све оно што је у нај­бли­жој ве­зи с цр­квом, вје­ром и вјер­ским об­ре­ди­ма. На кра­ју се на­ла­зе тек­сто­ви о по­пу, мо­на­ху и ка­лу­ђе­ру, ко­ји су ме­ђу пр­вим ко­ји су на­пи­са­ни, а сад се на­шли у овој књи­зи[2].

У овој за­ни­мљи­вој и нео­бич­ној књи­зи об­ра­ђе­но је три­де­сет пет ри­је­чи, од ко­је смо не­ке по­ме­ну­ли. Ме­ђу­тим, у Ре­ги­стру (239–250), ка­ко се на­во­ди, по­ред тих ри­је­чи ко­је чи­не ар­хи­тек­ту­ру књи­ге по­ја­вљу­је још нај­ма­ње де­сет пу­та то­ли­ко: „На­и­ме, основ­не, на­слов­не ре­чи про­ту­ма­че­не су по­дроб­но, али уз њих се уз­гред об­ја­шња­ва­ју и мно­ге дру­ге не са­мо ко­је при­па­да­ју ужим или ши­рим по­ро­ди­ца­ма раз­ма­тра­них ре­чи …, већ и дру­ге ко­је се с њи­ма мо­гу до­ве­сти у ве­зу“ (стр 10). То су, ка­ко се, об­ја­шња­ва, нај­че­шће си­но­ни­ми, из­ве­де­ни­це и вр­ло ри­јет­ко хо­мо­ни­ми. Та­ко се кроз ово ван­ред­но за­ни­мљи­во шти­во упо­зна­је­мо са мно­го ви­ше ри­је­чи са њи­хо­вим зна­че­њи­ма. По­ред Ре­ги­стра, тре­ба сва­ка­ко по­ме­ну­ти и Пој­мо­в­ник (229–233), у ко­ме се об­ја­шња­ва­ју тер­ми­ни из књи­ге. Овим чи­та­лац ни­је остао без струч­них об­ја­шње­ња, ко­ја, опет, ни­су оп­те­ре­ћи­ва­ла са­ме при­че и скре­та­ле чи­та­о­че­ву па­жњу. Све ово са­мо го­во­ри о то­ме да је књи­га зна­лач­ки ком­по­но­ва­на.

На кра­ју, да се вра­ти­мо на­сло­ву – Ре­чи­те ре­чи. Он у пот­пу­но­сти од­го­ва­ра ка­рак­те­ру дје­ла ко­је се под њим да­је. Књи­га се од по­чет­ка до кра­ја чи­та с ла­ко­ћом. Стил је при­ла­го­ђен ка­рак­те­ру и на­мје­ни дје­ла, је­зик је до­сту­пан про­сјеч­но обра­зо­ва­ном чи­та­о­цу, не са­мо они­ма с лин­гви­стич­ким обра­зо­ва­њем (као што је ис­так­ну­то, струч­ни тер­ми­ни су из­дво­је­ни и об­ја­шње­ни из­ван са­мих при­ча). Не са­мо да је пи­са­на ја­сним је­зи­ком, без пре­оп­те­ре­ће­ња струч­ним тер­ми­ни­ма и из­ра­зи­ма, не­го је сва­ка при­ча за­ни­мљи­во ис­при­ча­на са од­ре­ђе­ном до­зом уз­бу­дљи­ве про­во­ка­ци­је ко­ја бу­ди ра­до­зна­лост и ву­че чи­та­о­ца да до­чи­та при­чу. С дру­ге стра­не, по­те­кла из пе­ра вр­хун­ског струч­ња­ка за ети­мо­ло­ги­ју, књи­га до­но­си са­мо тач­не ин­фор­ма­ци­је о ри­је­чи­ма ко­ји­ма се ба­ви, без пре­пли­та­ња тач­них са на­тег­ну­тим или сум­њи­вим, не­до­ка­зи­вим, об­ја­шње­њи­ма. То су оне ње­не ка­рак­те­ри­сти­ке ко­ји ово дје­ло пре­по­ру­чу­је на­став­ни­ци­ма ко­ји же­ле да ква­ли­тет на­ста­ве по­ди­жу, да на не­кон­вен­ци­о­на­лан на­чин уче­ни­ке уво­де у тај­не је­зи­ка, ну­де­ћи им не­сва­ки­да­шњу лек­ти­ру. Та­ко уче­ни­ци­ма уче­ње је­зи­ка не­ће би­ти „гра­ма­ти­ка – др­ве­на мо­ти­ка“, ка­ко се јед­ном при­ли­ком ду­хо­ви­то из­ра­зио ака­де­мик Иван Клајн, ре­цен­зент ове књи­ге.

 

 



[1] Ова књи­га је по то­ме нај­слич­ни­ја не­ким на­уч­но-по­пу­лар­ним књи­га­ма Ива­на Клај­на и Ми­ла­на Шип­ке.

[2] Аутор књи­ге нас оба­вје­шта­ва на по­чет­ку да су ови тек­сто­ви прет­ход­но об­ја­вљи­ва­ни у По­ли­ти­ки­ном За­бав­ни­ку у пе­ри­о­ду из­ме­ђу 2005. и 2011. го­ди­не.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa