Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

Сања Ми­ла­динови­ћ (­Беогр­ад)­

­

Ана Ив­ко­вић: ТКАЧ­КА ТЕР­МИ­НО­ЛО­ГИ­ЈА СЕ­ЛА СКА­ДРА КОД ВА­ЉЕ­ВА. На­род­на би­бли­о­те­ка Осе­чи­на, Осе­чи­на, 2013, 39 стр.

­

 

У увод­ном де­лу аутор ис­ти­че да је пред­мет овог ра­да при­ку­пља­ње и ту­ма­че­ње зна­че­ња ткач­ке тер­ми­но­ло­ги­је се­ла Ска­дра, као и то да ће се ба­ви­ти и твор­бе­ном ана­ли­зом лек­се­ма и на­зна­чи­ти основ­не раз­ли­ке из­ме­ђу ткач­ке тер­ми­но­ло­ги­је се­ла Ска­дра и Дра­га­че­ва, опи­са­не у књи­зи Гро­зда­не Ко­ма­ди­нић Ткач­ка лек­си­ка Дра­га­че­ва (На­уч­на књи­га,  Бе­о­град, 1992).

Аутор да­ље об­ја­шња­ва да је гра­ђа при­ку­пље­на сни­ма­њем на дик­та­фон ин­фор­ма­то­ра Ру­жи­це Ми­ја­и­ло­вић Ру­же (1935), не­пи­сме­не до­ма­ћи­це из се­ла Ска­дра. Гра­ђа је сни­ма­на у два на­вра­та у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру 2010. го­ди­не. Де­таљ­ној из­ра­ди ра­да при­сту­пље­но је у мар­ту по­ме­ну­те го­ди­не, ка­да је текст пре­слу­шан, и у из­вор­ном об­ли­ку дат као кон­текст уз зна­че­ње по­је­ди­них лек­се­ма. Где ни­је би­ло спон­та­ног при­ча­ња, во­ђен је раз­го­вор на осно­ву при­пре­мље­ног упит­ни­ка, ко­ји је са­чи­њен чи­та­њем сту­ди­је Гро­зда­не Ко­ма­ди­нић Ткач­ка лек­си­ка Дра­га­че­ва и на осно­ву ауто­ро­вих се­ћа­ња из де­тињ­ства. Мно­ге од пред­ме­та о ко­ји­ма у свом ра­ду го­во­ри аутор је имао при­ли­ку да то­ком сни­ма­ња раз­го­во­ра фо­то­гра­фи­ше, те на кра­ју ра­да при­ла­же ода­бра­не сним­ке (5).

Раз­ло­зи из­бо­ра ткач­ке тер­ми­но­ло­ги­је за те­му овог ра­да су сле­де­ћи: ткач­ка тер­ми­но­ло­ги­ја по­ме­ну­тог се­ла и ши­ре обла­сти је не­до­вољ­но из­у­че­на јер се ис­тра­жи­ва­њем ове обла­сти ни­ко ни­је ра­ни­је ба­вио; ткач­ки за­нат се да­нас га­си у Ска­дру, а о ње­му све­до­че ба­ке, ко­је су се ба­ви­ле тка­њем до пре де­сет до два­де­сет го­ди­на, спра­ве за тка­ње и про­из­во­ди ткач­ког за­на­та, ко­ји се мо­гу сре­сти у сва­ком до­ма­ћин­ству.

Са­др­жи­на ра­да је сле­де­ћа. На­кон увод­них на­по­ме­на на­во­ди се Ге­о­граф­ски по­ло­жај и име Ска­дра, Ткач­ка ра­ди­ност у Ска­дру, Се­ман­тич­ка ана­ли­за, По­ре­кло лек­се­ма, Тек­стил­не ме­ре, Твор­бе­на ана­ли­за и Реч­ник ткач­ке тер­ми­но­ло­ги­је. На кра­ју се на­во­ди За­кљу­чак, Текст и Ли­те­ра­ту­ра.

Об­ја­шња­ва­ју­ћи ге­о­граф­ски по­ло­жај се­ла Ска­дар и на­ста­нак име­на, аутор ка­же да је Ска­дар сто­чар­ско и во­ћар­ско се­о­ско на­се­ље раз­би­је­ног ти­па, при­па­да Под­го­ри­ни, ко­ја се на­ла­зи у за­пад­ној Ср­би­ји. На­зив је по пре­да­њу пре­не­то име гра­да – Ска­дар, из Ал­ба­ни­је, ода­кле по­ти­чу пр­ви до­се­ље­ни­ци. Ста­нов­ни­штво је срп­ско, до­се­ље­но из око­ли­не Ска­дра и Дра­ча у Ал­ба­ни­ји и Дал­ма­ци­ји. Го­вор Ска­дра и ње­го­ве око­ли­не при­па­да шу­ма­диј­ско-вој­во­ђан­ском ди­ја­лек­ту (6).

У да­љем тек­сту, под на­зи­вом Ткач­ка ра­ди­ност у Ска­дру, аутор се ба­ви исто­риј­ским раз­вит­ком ткач­ког за­на­та у Ска­дру по­ка­зу­ју­ћи да је ткач­ка ра­ди­ност на­ста­ла из ег­зи­стен­ци­јал­них по­тре­ба, по­чев од нај­е­ле­мен­тар­ни­јих одев­них пред­ме­та за оде­ћу и по­крив­ку, у оно вре­ме кад ин­ду­стриј­ска про­из­вод­ња одев­них пред­ме­та ни­је ни по­сто­ја­ла, па се да­ље раз­ви­ја­ла до нај­са­вр­ше­ни­јих пред­ме­та за естет­ска ужи­ва­ња. Ва­жно је на­гла­си­ти да се ткач­ки за­нат, по­чев­ши од при­пре­ма­ња си­ро­ви­на до фи­нал­них про­из­во­да, оба­вљао са мно­го по­ма­га­ла и уз по­моћ дру­гих за­на­та и за­на­тли­ја. Та­ко су уз тка­че(ље) по­треб­ни др­во­де­ље, ве­зи­ље, аба­џи­је, кро­ја­чи и др. Основ­на спра­ва за тка­ње је раз­бој, чи­ји се пр­во­бит­ни из­глед за­др­жао до да­на­шњих да­на. Нај­ви­ше про­ме­на до­го­ди­ло се у тех­но­ло­ги­ји бо­је­ња, јер се ра­ни­је бо­ји­ло при­род­ним бо­ја­ма и то су чи­ни­ле же­не, а да­нас се то ра­ди про­фе­си­о­нал­но у бо­ја­џиј­ским рад­ња­ма.

У по­гла­вљу ко­је се ба­ви се­ман­тич­ком ана­ли­зом лек­се­ме су по­де­ље­не у пет се­ман­тич­ких по­ља. По­де­ла пра­ти про­цес од за­се­ја­ва­ња тек­стил­них си­ро­ви­на до до­би­ја­ња про­ду­ка­та ткач­ке ра­ди­но­сти.

Пр­во се­ман­тич­ко по­ље об­у­хва­та на­зи­ве вр­ста тек­стил­них си­ро­ви­на ко­је се упо­тре­бља­ва­ју. Оне се мо­гу по­де­ли­ти на си­ро­ви­не биљ­ног и жи­во­тињ­ског по­ре­кла: ку­де­ља, лан (ће­тен), па­мук, ву­на (вра­на). Од си­ро­ви­на биљ­ног по­ре­кла нај­ви­ше се у Ска­дру ко­ри­сти­ла ку­де­ља. Ву­на је нај­за­сту­пље­ни­ја си­ро­ви­на жи­во­тињ­ског по­ре­кла и за њу се ко­ри­сти да­ти на­зив ко­ји је пра­сло­вен­ског по­ре­кла.

Дру­го се­ман­тич­ко по­ље об­у­хва­та рад­ње за до­би­ја­ње тек­стил­них вла­ка­на. Те рад­ње су ки­се­ље­ње, пред­ње, ма­ја­ње. Нај­ва­жни­је по­ма­га­ло је пре­сли­ца.

У окви­ру овог по­ља свр­ста­ва­ју се и лек­се­ме, ко­је уче­ству­ју у до­би­ја­њу вла­ка­на и име­ну­ју их, а то су нај­че­шће на­зи­ви по­моћ­них алат­ки: ва­ља­ри­ца, ко­ри­то, сту­па, че­кр­кли­ја, пер­ди­ка и сл. Да­ља пре­ра­да вла­ка­на об­ра­ђу­је се по­мо­ћу алат­ки са­чи­ње­них од ме­тал­них зу­ба­ца, а то су огре­бач, пе­ра­ји­ца и гре­бе­ни. Пре­ђа се мо­та по­мо­ћу мо­та­ви­ла и ви­тло­ва. Про­из­во­ди ко­ји се до­би­ја­ју на­кон ових рад­њи су: влас, жи­ца, ка­ну­ра, гу­жва, от­па­дак, па­сма, по­ве­смо, по­здер, по­тка, по­у­чи­ца, ру­но, ру­чи­це.

Пре­ло је ве­чер­њи скуп на ко­ме се пре­ло, пре­пре­да­ло и за­ба­вља­ло уз пе­сму и игру. ­

Сле­де­ће се­ман­тич­ко по­ље об­у­хва­та спра­ве за тка­ње. Раз­бој је основ­на спра­ва по­мо­ћу ко­је се из­во­ди про­цес тка­ња.

За­тим сле­ди се­ман­тич­ко по­ље ко­је об­у­хва­та рад­ње ко­је прет­хо­де и из­во­де се при­ли­ком тка­ња. Ов­де спа­да­ју, из­ме­ђу оста­лог, лу­же­ње и бо­је­ње. Лу­же­ње је про­цес бе­ље­ња, од­но­сно по­та­па­ња по­ста­ва по­си­па­њем пе­пе­ла, по­сле че­га по­став од­сто­ји у ста­бу­љи од­ре­ђе­но вре­ме. Бо­је­ње је про­цес ме­ша­ња при­род­не бо­је влак­на или про­ду­ка­та до­би­је­них вла­ка­на биљ­ног или жи­во­тињ­ског по­ре­кла.

На кра­ју се­ман­тич­ке ана­ли­зе сле­ди по­ље ко­је пред­ста­вља про­дук­те ткач­ке ра­ди­но­сти. Они су по­де­ље­ни у три вр­сте. Пр­ву вр­сту чи­не тка­ни­не, за­тим одев­ни пред­ме­ти и про­из­во­ди за по­кућ­ство. Ме­ђу тка­ни­не убра­ја­мо: плат­но, пр­те­но плат­но, сук­но. Од одев­них пред­ме­та тка­ле су се: бо­шче, гу­ње­ви, сук­ње, ко­шу­ље, ру­би­не. Тка­ни про­из­во­ди за по­кућ­ство: гу­бе­ри, по­ња­ве, ша­ре­ни­це, слам­ња­че, чар­ша­ви, пе­шки­ри, ја­сту­ци итд. Рад­ње ко­је пра­те за­вр­шни део озна­че­не су гла­го­ли­ма: исе­ћи, ис­при­ши­ва­ти, по­ру­би­ти, скро­ји­ти.­

Сле­де­ће по­гла­вље ба­ви се по­ре­клом лек­се­ма. Ана­ли­зи­ра­ју­ћи при­ку­пље­ну гра­ђу, аутор за­кљу­чу­је да нај­ве­ћи део ткач­ке лек­си­ке при­па­да оп­ште­сло­вен­ском лек­сич­ком фон­ду, на при­мер: ви­тло, вра­на, да­шчи­ца, ку­де­ља, бр­до и др. У ткач­кој тер­ми­но­ло­ги­ји има и тур­ци­за­ма, за­тим се сре­ћу лек­се­ме ко­је су до­шле из не­мач­ког, грч­ког, ита­ли­јан­ског је­зи­ка, ма­да свим лек­се­ма­ма ни­је ла­ко утвр­ди­ти по­ре­кло. Нај­ве­ћи број ре­чи стра­ног по­ре­кла за­у­зи­ма­ју тур­ци­зми (ар­шин, бо­ја, јор­ган, че­крк, чу­нак, ма­ра­ма итд). Ро­ман­ског по­ре­кла су ре­чи ти­па: ко­шу­ља, ка­ну­ра и др. Сре­ће се гер­ма­ни­зам фи­ран­га.

Ме­ре су не­раз­двој­ни део це­ло­куп­не ткач­ке де­лат­но­сти и пра­те је од си­ро­ви­на па до фи­нал­них про­из­во­да, те је сто­га сле­де­ће по­гла­вље на­сло­вље­но Тек­стил­не ме­ре. Мер­на вред­ност је че­сто су­бјек­тив­но од­ре­ђи­ва­на. Ме­ре за ко­ли­чи­ну су: ру­чи­ца, сноп, по­ве­смо, ку­де­ља, клуп­че, вре­те­но итд. Ме­ра за те­жи­ну ко­ја се сре­ће је ки­ло­грам, а по­ред ње, ра­ни­је се упо­тре­бља­ва­ла ока и ка­ле­мо­ви. Ме­ре за ду­жи­ну су: ма­шо­ви­ло, ар­шин, ме­тар.  Основ­на ме­ра за ши­ри­ну је об­у­ме­ра, а за де­бљи­ну су по­зна­те лек­се­ме: јед­но­стру­ко, дво­стру­ко, тро­стру­ко.

У по­гла­вљу ко­је се ба­ви твор­бе­ном ана­ли­зом ткач­ке тер­ми­но­ло­ги­је лек­се­ме су по­де­ље­не по вр­ста­ма ре­чи. Из на­ве­де­не по­де­ле сле­ди да у ткач­кој тер­ми­но­ло­ги­ји до­ми­ни­ра­ју име­ни­це, за­тим сле­де гла­го­ли и не­што ма­ло при­де­ва. У твор­би име­ни­ца до­ми­нан­тан мо­дел је из­во­ђе­ње (де­ри­ва­ци­ја), а нај­че­шћи су­фик­си су: -ица, -ањ­ка, -ан­ка, -ача, -ара и др. У твор­би гла­го­ла основ­ни мо­де­ли су пре­фик­са­ци­ја и су­фик­са­ци­ја и њи­ма је од­ре­ђен вид гла­го­ла.

Аутор за­тим на­во­ди Реч­ник ткач­ке лек­си­ке ко­ји пра­те на­по­ме­не. У на­по­ме­на­ма ис­ти­че да су ре­чи да­те у из­го­вор­ном об­ли­ку. Основ­не ре­чи има­ју опи­сне де­фи­ни­ци­је, а се­кун­дар­не се на­сла­ња­ју на глав­ну реч, уз на­во­ђе­ње го­вор­ног кон­тек­ста.  Име­ни­це су да­те у но­ми­на­ти­ву уз озна­ку ро­да. Гла­го­ли су да­ти у ин­фи­ни­ти­ву.

Скра­ће­ни­ца в. (ви­ди) упо­тре­бља­ва се ка­да се реч упу­ћу­је на дру­гу, пра­вил­ни­ју реч. По­ре­кло ре­чи, ако је утвр­ђе­но, да­то је уз основ­ну реч, из­у­зев лек­се­ма ко­је при­па­да­ју оп­ште­сло­вен­ском је­зич­ком фон­ду, а та­квих је лек­се­ма у ткач­кој лек­си­ци нај­ви­ше.

 

из­ме­ћа­ти, не­сврш, из­во­ди­ти ша­ру на ћи­ли­му ру­ком.

– Све из­ме­ћеш ша­ре­ни­цу до­клен год не иза­чеш. –

 

ку­чи­на, с, тка­ни­ца нај­ло­ши­јег де­ла ко­но­пље, од ку­чи­не.

– Од ку­чи­на они што се из­вла­чи влас. –

 

пре­шљан­ка, ж, узи­ца или ка­иш, ис­пле­тен од ву­не, слу­жи­ла је за ве­зи­ва­ње пре­ђе за пре­сли­цу.

Пре­шљан­ка др­жи пре­ђу. –

­

На­кон Реч­ни­ка сле­ди За­кљу­чак, Текст и Ли­те­ра­ту­ра.

У за­кључ­ку аутор на­гла­ша­ва да об­ра­дом је­зич­ког ма­те­ри­ја­ла ве­за­ног за ткач­ке по­сло­ве се­ла Ска­дра код Ва­ље­ва же­ли да пру­жи бар де­ли­мич­ну сли­ку о овом за­на­ту, Ска­дра­ни­ма, про­шлим и да­на­шњим је­зич­ким по­себ­но­сти­ма да би се та­ко та је­зич­ка гра­ђа и ње­на ети­мо­ло­ги­ја бар до­не­кле са­чу­ва­ла од за­бо­ра­ва. Са­ку­пља­ње и об­ра­да ткач­ке лек­си­ке у из­ве­сној ме­ри ће до­при­не­ти бо­га­ће­њу са­вре­ме­не лек­си­ке и де­ли­мич­но са­чу­ва­ти лек­се­ме за­на­та ко­ји је не­кад мно­го зна­чио, а да­нас је у из­у­ми­ра­њу.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa