Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

Тамара Лутовац (Крагујевац)

 

Јежи Бартмињски:  ЈЕ­ЗИК – СЛИ­КА – СВЕТ : ЕТНОЛИНГВИСТИЧКЕ СТУДИЈЕ. „СловоСлавиа“, Београд, 2011, 569. стр.

 

 

Књи­га Је­зик сли­касвет : Етнолингвистичке студије пред­ста­вља збор­ник иза­бра­них ра­до­ва Је­жи­ја Барт­мињ­ског. Ра­до­ве је иза­брао Де­јан Ај­да­чић, а на срп­ски је­зик их је пре­ве­ла Мар­та Бје­ле­тић.

­ Ова књига по­ла­зе­ћи од тол­сто­јев­ске ет­но­лин­гви­сти­ке”, по­ве­зу­је ди­ја­лек­то­ло­шке, фол­кло­ри­стич­ке, ет­но­граф­ске и кул­ту­ро­ло­шке по­дат­ке ко­ји су бит­ни за ту­ма­че­ње ет­но­лин­гви­стич­ких чи­ње­ни­ца, али у фо­кус сво­јих про­у­ча­ва­ња ста­вља стан­дард­ни је­зик и оп­ште­на­ци­о­нал­ну кул­ту­ру јер цен­трал­ни про­блем ет­но­лин­гви­сти­ке је­сте про­блем је­зич­ке сли­ке све­та. Основ­ни кри­те­ри­јум ко­јим се при­ре­ђи­вач ра­до­ва ру­ко­во­дио био је да при­ку­пље­ни ра­до­ви си­сте­ма­тич­но и ја­сно по­ка­жу зна­чај ет­но­лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња за је­зик у це­ли­ни, од­но­сно струк­ту­ру свих ње­го­вих ни­воа, а у скла­ду са та­ко по­ста­вље­ним ци­љем, про­фе­сор Де­јан Ај­да­чић књи­зи Је­зик сли­ка – свет да­је под­на­слов Ет­но­лин­гви­стич­ке сту­ди­је.

Ра­до­ви Је­жи­ја Барт­мињ­ског у књи­зи Је­зик сли­касвет гру­пи­са­ни су у че­ти­ри це­ли­не: Је­зич­ка сли­ка све­та (41–195), Сте­ре­о­ти­пи (195–313), Ет­нич­ки и иде­о­ло­шки сте­ре­о­ти­пи (313–429) и Упо­ред­на ис­тра­жи­ва­ња (429–481) у окви­ру ко­јих се из­два­ја ви­ше оде­ља­ка ко­је по­ве­зу­је те­ма ис­ка­за­на кроз са­ме на­сло­ве це­ли­на. Уоб­ли­че­ним це­ли­на­ма прет­хо­ди об­ја­шње­ње Је­жи­ја Барт­мињ­ског под на­сло­вом Чи­ме се ба­ви ког­ни­тив­на ет­но­лин­гви­сти­ка што је ујед­но и увод­ни сег­мент књи­ге ко­ји им­пли­цит­но има функ­ци­ју сво­је­вр­сног под­сет­ни­ка о то­ме ка­ко је и где на­ста­ла ет­но­лин­гви­сти­ка као пра­вац у на­у­ци о је­зи­ку, а ак­це­нат је дат и по­ја­шње­њи­ма ве­за­ним за тер­ми­но­ло­шко ре­ше­ње у ве­зи са на­зи­вом ово­га прав­ца у лин­гви­сти­ци за ко­ји се Је­жи Барт­мињ­ски опре­де­љу­је, као и за основ­не ди­ле­ме сло­вен­ске ет­но­лин­гви­сти­ке и на­цр­те ет­но­лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња у Лу­бли­ну. Ет­но­лин­гви­сти­ка као пра­вац у лин­гви­сти­ци на­ста­ла је у Аме­ри­ци, али у по­след­њим де­це­ни­ја­ма два­де­се­тог ве­ка, пре­ма ре­чи­ма Ни­ки­те Тол­сто­ја, до­шло је до ње­ног по­нов­ног ра­ђа­ња у зе­мља­ма сред­ње и ис­точ­не Евро­пе, а њен раз­вој убр­за­ло је ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње за Са­пир–Вор­фо­ву хи­по­те­зу ко­ја је про­па­ги­ра­ла до­ми­на­ци­ју је­зи­ка над ми­шље­њем и по­на­ша­њем и про­у­ча­ва­ње је­зи­ка као кул­ту­ро­ло­шког фе­но­ме­на. Изо­ло­ва­ње је­зи­ка из пси­хо­ло­шког, дру­штве­ног и кул­тур­ног кон­так­та омо­гу­ћи­ла је увид у је­зич­ко на­си­ље (ути­цај ко­ји је­зик вр­ши на фор­ми­ра­ње сли­ке све­та) ко­је је вр­ше­но ти­ме што је моћ до­би­ла реч и ти­ме по­ста­ла пре­сти­жни­ја од ствар­но­сти, од­но­сно сли­ка све­та се пре­ко је­зи­ка су­ге­ри­ше, а они­ма ко­ји ни­су кри­тич­ки раз­ми­шља­ли – јед­но­став­но на­ме­ће. Иако се пра­вац у лин­гви­сти­ци ко­ји се ба­ви про­у­ча­ва­њем је­зи­ка у од­но­су на ет­нич­ке ти­по­ве и по­на­ша­ња име­ну­је ра­зним тер­ми­ни­ма, Је­жи Барт­мињ­ски се од­лу­чу­је за тер­ми­но­ло­шко ре­ше­ње ког­ни­тив­на ет­но­лин­гви­сти­ка из сле­де­ћег раз­ло­га: Схва­та­ње на­зи­ва ет­но­лин­гви­сти­ка са ста­но­ви­шта су­бјек­та има пот­по­ру у ет­но­ме­то­до­ло­ги­ји, усме­ре­ној ка про­у­ча­ва­њу сва­ко­днев­ног, уоби­ча­је­ног ми­шље­ња из уну­тра­шње пер­спек­ти­ве, ка су­бјек­тив­ној ре­кон­струк­ци­ји што при­бли­жа­ва ет­но­лин­гви­сти­ку ког­ни­тив­ној ан­тро­по­ло­ги­ји и оправ­да­ва упо­тре­бу тер­ми­на ког­ни­тив­на ет­но­лин­гви­сти­ка (стр. 14). Је­жи Барт­мињ­ски ис­та­као је и ди­ле­ме са ко­ји­ма се, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу, су­о­ча­ва сло­вен­ска ет­но­лин­гви­сти­ка. Пр­ва ди­ле­ма ти­че се чи­ње­ни­це да ет­но­лин­гви­сти­ка уво­ди у фо­кус сво­јих ин­те­ре­со­ва­ња сте­ре­о­тип­не пред­ста­ве и ве­ро­ва­ња о све­ту, а не­вер­бал­ни зна­ци уче­ству­ју у ства­ра­њу кон­тек­ста је­зич­ких тек­сто­ва. Дру­га ди­ле­ма се ти­че пи­та­ња из­бо­ра из­ме­ђу ет­но­лин­гви­сти­ке ко­ја про­у­ча­ва на­род­не го­во­ре и ет­но­лин­гви­сти­ке ко­ја се окре­ће на­ци­о­нал­ним је­зи­ци­ма.

­ Лу­блин­ски цен­тар афир­ми­ше ет­но­лин­гви­сти­ку ко­ја се за­сни­ва на је­зич­ким чи­ње­ни­ца­ма, али ко­ја за­хва­та дру­штве­ни и је­зич­ки кон­текст као и не­вер­бал­не зна­ке ко­ји су ре­ле­вант­ни за је­зич­ку ко­му­ни­ка­ци­ју. Лу­блин­ски цен­тар по­ла­зи од ре­ги­о­нал­них ди­ја­ле­ка­та и иде пре­ма стан­дард­ном, на­ци­о­нал­ном и ме­ђу­ет­нич­ком, ин­те­ре­су­је се ко­ли­ко се кул­ту­ра ис­по­ља­ва у је­зи­ку и усме­ре­на је ка са­вре­ме­но­сти, ко­ја се тре­ти­ра као јед­на од ета­па у исто­риј­ском раз­во­ју је­зи­ка (стр. 20). Пој­мо­ви­ма ко­ји чи­не си­стем ког­ни­тив­не ет­но­лин­гви­сти­ке (је­зич­ка сли­ка све­та, сте­ре­о­тип као са­став­ни део је­зич­ке сли­ке све­та, ког­ни­тив­на де­фи­ни­ци­ја као ин­стру­мент опи­си­ва­ња сте­ре­о­ти­па, тач­ка гле­ди­шта и пер­спек­ти­ва, про­фи­ли­са­ње, су­бјект ко­ји кон­цеп­ту­а­ли­зу­је и про­фи­ли­ше, вред­но­сти ко­је при­зна­је су­бјект) по­све­ће­на је по­себ­на па­жња у це­ли­на­ма ко­је сле­де на­кон увод­ног ко­мен­та­ра ауто­ра тек­сто­ва.

По­гла­вље Је­зич­ка сли­ка све­та чи­ни се­дам чла­на­ка: ,,По­јам је­зич­ке сли­ке све­та и на­чи­ни ње­го­ве опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­је”, ,,Вред­но­сти као осно­ва је­зич­ке сли­ке све­та”, ,,Ког­ни­тив­на де­фи­ни­ци­ја као ин­стру­мент опи­са ко­но­та­ци­је”, ,,Ме­сто хи­пе­ро­ни­ма у лек­си­ко­граф­ској де­фи­ни­ци­ји”, ,,Про­фи­ли и су­бјек­тив­на ин­тер­пре­та­ци­ја све­та”, ,,Ди­на­ми­ка ка­те­го­ри­је тач­ке гле­ди­шта у је­зи­ку, тек­сту и дис­кур­су” и ,,Сте­ре­о­тип као пред­мет лин­гви­сти­ке”. У на­ве­де­ним члан­ци­ма ис­так­ну­та су основ­на те­о­риј­ско-методолош­кq пи­та­ња и де­фи­ни­ци­је ко­је упот­пу­њу­ју и об­ја­шња­ва­ју глав­ну те­му по­гла­вља.

Чла­нак ,,По­јам је­зич­ке сли­ке све­та и на­чи­ни ње­го­ве опе­ра­ци­о­на­ли­за­ци­је” за пред­мет има об­ја­шње­ње пој­ма ,,је­зич­ка сли­ка све­та”, ко­ји је по­те­као од аме­рич­ких етнолингвистa Са­пи­ра и Вор­фа, а ко­ре­ни му се мо­гу про­на­ћи и у Ари­сто­те­ло­вој Ре­то­ри­ци. Је­жи Барт­мињ­ски раз­ма­тра га и об­ја­шња­ва са ста­нови­шта ње­го­вог ту­ма­че­ња у лу­блин­ском цен­тру. Зна­чај за ре­кон­струк­ци­ју је­зич­ке сли­ке све­та има­ју лек­си­ка, спо­зна­ја уну­тарш­ње фор­ме ре­чи, фра­зе­о­ло­ги­зми, гра­ма­ти­ка, тек­сто­ви (у ко­ји­ма се мо­гу на­ћи осо­би­не ко­је су ре­зул­тат де­ло­ва­ња си­стем­ских пра­ви­ла или дру­штве­них кон­вен­ци­ја или ин­ди­ви­ду­ал­не осо­би­не ко­је су мар­ки­ра­не од стра­не са­мих ауто­ра), али и ан­кет­на ис­тра­жи­ва­ња ко­ја омо­гу­ћу­ју при­ступ жи­вој је­зич­кој све­сти го­вор­ни­ка. Је­жи Барт­мињ­ски има­ју­ћи у ви­ду раз­ли­чи­те те­о­риј­ске ста­во­ве и прак­тич­не по­твр­де, је­зич­ку сли­ку све­та де­фи­ни­ше као су­бјек­тив­ну ин­тер­пре­та­ци­ју ре­ал­ног све­та ко­ја кре­и­ра дру­гу ствар­ност кул­тур­ног ка­рак­те­ра, раз­ли­чи­ту од сли­ке све­та ко­ју опи­су­је на­у­ка (стр. 20).

Основ­ни зна­чај тек­ста ,,Вред­но­сти као осно­ва је­зич­ке сли­ке све­та” је да по­ка­же да је­зич­ка сли­ка све­та за­ви­си од уста­но­вље­ног си­сте­ма вред­но­сти. Пре­ма ми­шље­њу Је­жи­ја Барт­мињ­ског, си­стем вред­но­сти чи­не фак­то­ри ко­ји упра­вља­ју кон­стру­и­са­њем ви­зи­је ствар­но­сти од стра­не по­је­дин­ца или за­јед­ни­це ко­ји су но­си­о­ци је­зи­ка, а у про­фи­ли­са­њу је­зи­ка по­сма­тра­ног кроз си­стем вред­но­сти Је­жи Барт­мињ­ски афир­ми­ше ста­во­ве Ја­дви­ге Пу­зи­њи­не ко­ји по­ла­зе од то­га да је је­зик ин­стру­мент ко­ји слу­жи за вред­но­ва­ње јер оку­пља сред­ства за оце­њи­ва­ње (ре­чи, тек­сту­ал­на и фо­нет­ска сред­ства), да су вред­но­сти у са­мом је­зи­ку (фра­зе­о­ло­ги­зми­ма, ко­ло­ка­ци­ја­ма, тек­сто­ви­ма, по­сло­ви­ца­ма) уз на­по­ме­ну да се фор­ми­ра­ни си­сте­ми вред­но­сти пре­но­се кроз тек­сто­ве раз­ли­чи­тих функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва и да је је­зик но­си­лац вред­но­сти.

У члан­ку ,,Ког­ни­тив­на де­фи­ни­ци­ја као ин­стру­мент опи­са ко­но­та­ци­је” об­ја­шња­ва се зна­че­ње тер­ми­на ког­ни­тив­на де­фи­ни­ци­ја ко­ји се при­ме­њу­је у ет­но­лин­гви­стич­ким реч­ни­ци­ма. Ког­ни­тив­ни при­ступ до­пу­шта лек­си­ко­гра­фи­ма ела­стич­ну гра­ни­цу из­ме­ђу је­зич­ког и ван­је­зич­ког зна­ња. Док су де­фи­ни­ци­је ко­ји­ма се опе­ри­ше у реч­ни­ци­ма на­уч­ног (за­сни­ва­ју се на еле­мен­ти­ма на­уч­ног зна­ња) и так­со­ном­ског ка­рак­те­ра (из­два­ја­ње де­но­та­та из над­ре­ђе­не кла­се у скла­ду са прин­ци­пи­ма ло­гич­ке кла­си­фи­ка­ци­је) па се њи­ма да­ју и ge­nus pro­xi­mum и dif­fe­ren­tia spe­ci­fi­ca, у ког­ни­тив­ној де­фи­ни­ци­ји ни­је оба­ве­зан еле­ме­нат ка­те­го­ри­ја­ли­за­ци­је (ge­nus pro­xi­mum), утвр­ђу­ју се де­таљ­ни­ји од­но­си ме­ђу еле­мен­ти­ма ка­да је ко­но­та­ци­ја ре­чи у пи­та­њу и тач­ност осо­би­на ко­је се при­пи­су­ју пред­ме­ту уз на­по­ме­ну да у ког­ни­тив­ну де­фи­ни­ци­ју ула­зе и сте­ре­о­тип­не осо­би­не. Је­жи Барт­мињ­ски уз обра­зло­же­ња ово­га ти­па на­во­ди и прак­тич­не при­ме­ре из реч­ни­ка ко­ји­ма пот­кре­пљу­је те­о­риј­ске прет­по­став­ке.

Пред­мет одељ­ка ,,Ме­сто хи­пе­ро­ни­ма у лек­си­ко­граф­ској де­фи­ни­ци­ји” је­сте ис­пи­ти­ва­ње хи­пе­ро­ним­ских од­но­са кроз кон­тек­сте ко­ји су план­ски из­дво­је­ни на осно­ву те­о­риј­ских чи­ње­ни­ца ко­је је афир­ми­са­ла Ана Вје­жбиц­ка и те­за до ко­јих је до­шао Ма­ћеј Гро­хов­ски. По­ла­зи се од но­вог на­чи­на де­фи­ни­са­ња лек­се­ма ко­је је пред­ло­жи­ла Ана Вје­жбиц­ка, чи­ја се те­о­ри­ја за­сни­ва на чи­ње­ни­ци да у свим је­зи­ци­ма по­сто­је уни­вер­зал­ни ску­по­ви основ­них ато­ма зна­че­ња, од­но­сно се­ман­тич­ких при­ми­ти­ва ко­ји спа­да­ју у оп­ште­људ­ску је­зич­ку спо­соб­ност. Ти ба­зич­ни ато­ми до­вољ­ни су за опи­си­ва­ње свих зна­че­ња лек­се­ма јер се схва­та­ју би­о­ло­шки да­тим пред­ста­ва­ма угра­ђе­ним у струк­ту­ру људ­ског ума. Ана Вје­жбиц­ка ли­сту тих се­ман­тич­ких при­ми­ти­ва стал­но про­ши­ру­је. Је­жи Барт­мињ­ски, ме­ђу­тим, ука­зу­је да је из­ра­зи­то не­га­тив­не ко­мен­та­ре и оштру кри­ти­ку ова­квим прет­по­став­ка­ма ко­је је ис­та­кла Вје­жбиц­ка дао Ма­ћеј Гро­хов­ски ко­ји је при­знао са­мо онај на­чин утвр­ђи­ва­ња се­ман­тич­ке ре­пре­зен­та­тив­но­сти на­зи­ва кон­крет­них пред­ме­та ко­ји би се за­сни­вао на при­пи­си­ва­њу по­је­ди­нач­ним на­зи­ви­ма од­ре­ђе­них ску­по­ва хи­пе­ро­ни­ма (стр. 108)

Текст ,,Про­фи­ли и су­бјек­тив­на ин­тер­пре­та­ци­ја све­та” Је­жи Барт­мињ­ски је на­пи­сао у ко­а­у­тор­ству са Ста­ни­сла­вом Њеб­же­гов­ском, а основ­ни за­да­так ово­га тек­ста је да се ис­так­не зна­че­ње тер­ми­на пр­о­фи­ли­са­ње у кон­тек­сту лин­гви­стич­ке се­ман­ти­ке. Пр­о­фи­ли­са­ње је су­бјек­тив­на је­зич­ко-пој­мов­на опе­ра­ци­ја ко­ја се са­сто­ји у осо­бе­ном об­ли­ко­ва­њу сли­ке пред­ме­та кр­оз ње­го­во ту­ма­че­ње пре­ма од­ре­ђе­ним аспек­ти­ма, као што су по­ре­кло, осо­би­не, из­глед, функ­ци­ја, до­га­ђа­ји, до­жи­вља­ји итд. у окви­ри­ма од­ре­ђе­ног ти­па зна­ња и у скла­ду са зах­те­ви­ма од­ре­ђе­не тач­ке гле­ди­шта” (стр. 120). На иза­бра­ним при­ме­ри­ма ауто­ри су на­сто­ја­ли да пре­ци­зи­ра­ју сво­ја схва­та­ња пој­мо­ва ко­је су пр­о­у­ча­ва­ли.

Оде­љак ,,Ди­на­ми­ка ка­те­го­ри­је тач­ке гле­ди­шта у је­зи­ку, тек­сту и дис­кур­су” за пред­мет има де­фи­ни­са­ње ка­те­го­ри­је тач­ке гле­ди­шта као су­бјек­тив­ног фак­то­ра ко­ји ути­че на об­лик је­зич­ке сли­ке све­та по­сма­тра­не са аспек­та чи­ње­ни­ца и по­да­та­ка ко­је да­је је­зик лек­сич­ки и гра­ма­тич­ки си­стем, нор­ме и кон­вен­ци­је, упо­тре­бе тих си­сте­ма. Тач­ка гле­ди­шта (на­ци­ја, над­на­ци­о­нал­на за­јед­ни­ца, гру­па пре­ма по­лу, дру­штве­на гру­па, по­бор­ни­ци од­ре­ђе­не иде­о­ло­ги­је, а за­хва­љу­ју­ћи ме­то­ни­ми­ји као је­зич­ком ме­ха­ни­зму, тач­ка гле­ди­шта мо­же би­ти при­пи­са­на, ка­ко ис­ти­че Је­жи Барт­мињ­ски, и не­кој на­уч­ној ди­сци­пли­ни или ин­сти­ту­ци­ји) спа­ја су­бјект, рад­њу и обје­кат по­сма­тра­ња, а тач­ка по­сма­тра­ња пре­тва­ра по­дат­ке у је­зич­ко-кул­тур­ну сли­ку пред­ме­та и раз­ли­ку­је се од тач­ке по­сма­тра­ња ко­ја се од­но­си на ме­сто и вре­ме са ко­јих су­бјект вр­ши сен­зор­не опе­ра­ци­је. Је­жи Барт­мињ­ски ис­ти­че да су књи­жев­ни тек­сто­ви нај­по­де­сни­ји за ис­пи­ти­ва­ње тач­ке гле­ди­шта и на осно­ву ту­ма­че­ња књи­жев­них тек­сто­ва кон­ста­ту­је се да од­но­си ме­ђу тач­ка­ма гле­ди­шта мо­гу би­ти раз­ли­чи­ти. Тра­га­ју­ћи за овим од­но­си­ма, Барт­мињ­ски про­на­ла­зи и ис­ти­че исти су­бјект ко­ји ме­ња тач­ку гле­ди­шта и кре­и­ра но­ву сли­ку, раз­не су­бјек­те ко­ји по­сма­тра­ју исти пред­мет от­кри­ва­ју­ћи но­ве раз­ли­чи­те аспек­те, про­жи­ма­ње та­ча­ка гле­ди­шта два­ју су­бје­ка­та и два су­бјек­та ко­ја има­ју сво­је соп­стве­не тач­ке гле­ди­шта и по­ла­зе­ћи од њих, ства­ра­ју сли­ке ко­је се не по­ду­да­ра­ју. Сви ти­по­ви од­но­са пот­кре­пље­ни су при­ме­ри­ма из књи­жев­но­сти.

У ра­ду ,,Сте­ре­о­тип као пред­мет лин­гви­сти­ке” да­је се са­жет пре­глед раз­во­ја ин­тер­ди­сци­пли­нар­ног пој­ма ,,сте­ре­о­тип” ко­ји се раз­вио у со­ци­о­ло­ги­ји и дру­штве­ној пси­хо­ло­ги­ји, а по­стао је пред­мет књи­жев­но­сти, кул­ту­ре и је­зи­ка. Је­жи Барт­мињ­ски ево­ци­ра оно што је о овом пој­му го­во­рио Вол­тер Лип­ман ко­ји је под пој­мом сте­ре­о­тип под­ра­зу­ме­вао сли­ке у чо­ве­ко­вој гла­ви ко­је има­ју пси­хо­ло­шку (спо­зна­ја све­та) и дру­штве­ну функ­ци­ју (схва­та­ње дру­штве­не по­зи­ци­је), али ис­ти­че и те­о­риј­ска ста­но­ви­шта Ада­ма Ша­фа, Уте Кваст­хоф, пољ­ских лин­гви­ста и аме­рич­ког на­уч­ни­ка Пат­ма­на. За Ада­ма Ша­фа сте­ре­о­тип је вред­но­сни суд (по­зи­тив­ни или не­га­тив­ни) по­ве­зан са убе­ђе­њем, суд чи­ји су пред­ме­ти не­ке гру­пе љу­ди; њи­хо­ви су­до­ви су емо­ци­о­нал­ни и не­за­ви­сни од лич­ног ис­ку­ства, пот­пу­но или де­ли­мич­но су­прот­ни чи­ње­ни­ца­ма, от­пор­ни на про­ме­не, по­ве­за­ни са реч­ју-на­зи­вом (стр. 177). Ута Кваст­хоф је ана­ли­зу функ­ци­ја сте­ре­о­ти­па за­сни­ва­ла на Ости­но­вој и Сер­ло­вој кон­цеп­ци­ји го­вор­них чи­но­ва. Кваст­хо­фо­ва сте­ре­о­ти­пе фор­му­ли­ше као вер­бал­не из­ра­зе убе­ђе­ња на­ме­ње­не дру­штве­ним гру­па­ма или је­дин­ка­ма ко­је су чла­но­ви тих гру­па, убе­ђе­ња ис­ка­за­ног у ло­гич­кој фор­ми су­да ко­ји при­пи­су­је не­кој кла­си осо­ба од­ре­ђе­на свој­ства или на­чи­не по­на­ша­ња или их се од­ри­че са тен­ден­ци­јом емо­ци­о­нал­ног вред­но­ва­ња и на бес­по­го­во­ран, упро­шћен и ге­не­ра­ли­зу­ју­ћи на­чин (стр. 179). Пољ­ски лин­гви­сти сте­ре­о­ти­пе по­ве­зу­ју са фор­мал­ној (фор­ма­ли­за­ци­ја у схва­та­њу сте­ре­о­ти­па при­сут­на је у обла­сти фра­зе­о­ло­ги­је) и се­ман­тич­кој рав­ни у је­зи­ку (се­ман­ти­ка се ин­тер­пре­ти­ра по­мо­ћу ко­но­та­ци­је). Пат­ман сте­ре­о­ти­пе тре­ти­ра у кон­тек­сту са­вре­ме­не лин­гви­стич­ке се­ман­ти­ке па су, сход­но то­ме, пре­ма ње­го­вом ми­шље­њу сте­ре­о­ти­пи кон­вен­ци­о­нал­не (че­сто тен­ден­ци­о­зне) пред­ста­ве у сва­ко­днев­ној је­зич­кој упо­тре­би, ко­ја мо­же би­ти вр­ло не­тач­на о то­ме ка­ко не­ка Х из­гле­да, ка­ко де­ла, ка­кво је (стр. 189). Ову де­фи­ни­ци­ју аутор при­ме­њу­је и на уоби­ча­је­ни го­вор (нпр. од не­ко­га ко зна шта зна­чи ти­гар тра­жи се да се зна да су сте­ре­о­тип­ни ти­гро­ви пру­га­сти). Узи­ма­ју­ћи у об­зир ту­ма­че­ња ко­ја су о сте­ре­о­ти­пи­ма из­не­ли на­по­ме­ну­ти ауто­ри, Је­жи Барт­мињ­ски из­два­ја три вр­сте сте­ре­о­ти­па ко­ји се раз­ли­ку­ју у струк­ту­ра­ма пла­на из­ра­за и пла­на са­др­жа­ја: то­пи­ци, фор­му­ле и иди­о­ми. Је­жи Барт­мињ­ски под то­пи­ком под­ра­зу­ме­ва уста­ље­не спо­је­ве се­ман­тич­ких је­ди­ни­ца ко­ји­ма још увек не од­го­ва­ра ни­јед­на од­ре­ђе­на фор­ма вер­ба­ли­за­ци­је, а за њи­хо­ву ин­тер­пре­та­ци­ју нео­п­ход­но је од­ре­ди­ти кул­тур­ну при­пад­ност оно­га ко на из­ве­стан на­чин ула­зи у мо­дал­ни оквир спо­је­ва. Фор­му­ле су уста­ље­ни се­ман­тич­ки спо­је­ви ко­ји има­ју по­сто­јан фор­мал­ни из­раз (гле­да­ти као свра­ка у кост, ја­сно као дан, ка­кав ко­рен, та­кво ста­бло и сл.).” (стр. 193), док су иди­о­ми чи­сто фор­мал­ни уста­ље­ни спо­је­ви чи­ја се­ман­ти­ка за но­си­о­ца је­зи­ка ви­ше ни­је про­зир­на (мр­ка ка­па, пи­јан као мај­ка, тре­сну­ти би­каиз­ва­ли­ти глу­пост и сл.) (стр. 194). Је­жи Барт­мињ­ски ука­зу­је и на чи­ње­ни­цу да у то­ку раз­во­ја је­зи­ка то­пик мо­же би­ти тран­сфор­ми­сан у фор­му­лу, а фор­му­ла у иди­о­ме, уз на­по­ме­ну да нај­ве­ћи део фор­му­ла опи­су­је фра­зе­о­ло­ги­ја.

По­гла­вље Сте­ре­о­ти­пи по­све­ће­но је ана­ли­зи иза­бра­них сте­ре­о­ти­па у пољ­ском је­зи­ку па се у скла­ду са тим рад ,,Сте­ре­о­тип као пред­мет лин­гви­сти­ке” мо­же про­ту­ма­чи­ти као те­о­риј­ски увод бу­ду­ћи да на­кон ње­га сле­ди це­ли­на у ко­јој се ис­так­ну­те те­о­риј­ске прет­по­став­ке и ту­ма­че­ња прак­тич­но ре­а­ли­зу­ју. Сте­ре­о­ти­пи ко­је Је­жи Барт­мињ­ски ту­ма­чи су мај­ка, дом, отаџ­би­на и на­род. Основ­ни при­ступ сте­ре­о­ти­пи­ма је иден­ти­чан лек­си­ко­граф­ске де­фи­ни­ци­је ко­је се ве­ри­фи­ку­ју ме­то­дом ан­кет­них ис­тра­жи­ва­ња по­ве­зу­ју се са је­зич­ким и кул­тур­ним осе­ћа­ји­ма са­вре­ме­них По­ља­ка, а по­твр­ђу­ју се ана­ли­за­ма књи­жев­ник де­ла у ко­ји­ма се као кон­крет­ни при­ме­ри ре­а­ли­зу­ју. Ана­ли­зом ових сте­ре­о­ти­па Је­жи Барт­мињ­ски ре­кон­стру­и­ше је­зич­ко-кул­тур­не сли­ке у че­му ве­ли­ки до­при­нос да­ју ети­мо­ло­шки по­да­ци ко­ји, ка­ко аутор ис­ти­че, чу­ва­ју искон­ску ве­зу ме­ђу пој­мо­ви­ма, као и фра­зе­о­ло­ги­зми ко­ји као ока­ме­ње­не кон­струк­ци­је у ко­ји­ма се чу­ва­ју ин­фор­ма­ци­је о тра­ди­ци­ји, на­чи­ну жи­во­та, оби­ча­ји­ма, об­ре­ди­ма ег­зи­сти­ра­ју и у са­вре­ме­ном је­зи­ку. Ту­ма­че­ња сте­ре­о­ти­па ко­ја Барт­мињ­ски ре­а­ли­зу­је за­сно­ва­на су, да­кле, на ан­кет­ним, си­стем­ским и тек­сту­ал­ним по­да­ци­ма.

Тре­ћа це­ли­на књи­ге, Ет­нич­ки и иде­о­ло­шки сте­ре­о­ти­пи, те­мат­ски је на­ста­вак прет­ход­не. На­и­ме, ова це­ли­на по­све­ће­на је ана­ли­зи по­је­ди­нач­них сте­ре­о­ти­па са иде­о­ло­шког, пси­хо­ло­шког, кул­ту­ро­ло­шког аспек­та, као и са аспек­та је­зич­ког осе­ћа­ња са­вре­ме­них По­ља­ка, али нај­ве­ћа па­жња по­све­ће­на је ту­ма­че­њу и ана­ли­зи сте­ре­о­ти­па са ет­нич­ког аспек­та. Ра­до­ви­ма ,,Ка­ко се ме­ња сте­ре­о­тип Нем­ца у Пољ­ској”, ,,Пољ­ски сте­ре­о­тип Ру­са и ње­го­во про­фи­ли­са­ње у јав­ном дис­кур­су”, ,,Се­ман­ти­ка и по­ли­ти­ка”, ,,Но­ви про­фи­ли пољ­ског сте­ре­о­ти­па Укра­јин­ца” аутор по­ка­зу­је ка­ко су се ме­ња­ла кроз исто­ри­ју ми­шље­ња По­ља­ка о на­ве­де­ним сте­ре­о­ти­пи­ма обра­зла­жу­ћи и исто­риј­ско-кул­тур­не усло­вље­но­сти ко­је су до про­ме­на и до­во­ди­ле. Је­жи Барт­мињ­ски ову це­ли­ну упот­пу­њу­је и ра­дом ,,Wschόd : Zachόd (Из­ла­зак: за­ла­зак Сун­ца/Ис­ток: За­пад. О си­ме­три­ји зна­че­ња и кул­тур­ној ди­фе­рен­ци­ја­ци­ји про­фи­ла)”, ко­ји за пред­мет има ту­ма­че­ње три­ју основ­них зна­че­ња од­ред­ни­ца ис­ток, из­ла­зак сун­ца и за­пад, за­ла­зак сун­ца, а то су зна­че­ња за­сно­ва­на на ме­то­ни­миј­ским им­пли­ка­ци­ја­ма: вре­мен­ско (вре­ме из­ла­ска сун­ца, вре­ме за­ла­ска сун­ца), зна­че­ње прав­ца (стра­на све­та на ко­јој сун­це из­ла­зи, стра­на све­та на ко­јој сун­це за­ла­зи) и про­стор­но (зе­мље ко­је се на­ла­зе у ис­точ­ном де­лу све­та, зе­мље ко­је се на­ла­зе у за­пад­ном де­лу све­та).­

Се­ман­тич­ки раз­вој лек­се­ма де­сни­ца и ле­ви­ца Је­жи Барт­мињ­ски по­ка­зу­је у тек­сту ,,Pra­wi­ca: Le­wi­ca (де­сни­ца: ле­ви­ца). На­чи­ни про­фи­ли­са­ња пој­мо­ва”. Зна­че­ње ових лек­се­ма у пољ­ском је­зи­ку још од XV ве­ка би­ло је де­сна стра­на, де­сна ру­каод­но­сно ле­ва стра­на, ле­ва ру­ка. Вре­ме­ном су обе лек­се­ме до­би­ле уни­вер­зал­но вред­но­сно обе­леж­је до­бар и лош. Укљу­чи­ва­њем ових ре­чи у по­ли­тич­ки дис­курс по­ти­сну­та су пр­во­бит­на зна­че­ња (ко­ја се да­нас до­жи­вља­ва­ју као за­ста­ре­ла, књи­шка), а ак­си­о­ло­шком кон­вер­зи­јом ре­чи, обр­та­њем њи­хо­вих вред­но­сних обе­леж­ја, ле­ви­ца је сте­кла по­зи­тив­ну ева­лу­а­ци­ју (про­гре­сив­ни, ра­ди­кал­ни дру­штве­но-по­ли­тич­ки пра­вац), а де­сни­ца не­га­тив­ну (кон­зер­ва­тив­на, на­зад­на пар­ти­ја). Ме­ђу­тим, на­ста­нак то­та­ли­тар­них по­ли­тич­ких пар­ти­ја умно­го­ме је ис­ком­пли­ко­вао по­де­лу на де­сни­цу и ле­ви­цу, ка­ко ис­ти­че Је­жи Брт­мињ­ски, па се мо­же за­кљу­чи­ти да да је у са­вре­ме­ном пољ­ском је­зи­ку до­шло до по­ре­ме­ћа­ја у зна­че­њу ових ре­чи и те­шко­ћа при њи­хо­вој упо­тре­би.

По­след­њу це­ли­ну књи­ге Је­зик сли­ка свет са­чи­ња­ва­ју два ра­да ко­ји­ма се упот­пу­њу­је об­ја­шње­ње цен­трал­ног пој­ма ко­ји по­ве­зу­је све ра­до­ве у књи­зи, а ко­ји је ис­так­нут и у са­мом на­сло­ву, пој­ма је­зич­ке сли­ке све­та. Ра­дом ,,Кон­цеп­ци­ја је­зич­ке сли­ке све­та у про­гра­му ком­па­ра­тив­них сла­ви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња” аутор на­сто­ји да по­ка­же зна­чај ана­ли­зе је­зич­ке сли­ке све­та у окви­ру ге­нет­ски не­срод­них је­зи­ка бу­ду­ћи да огра­ни­че­ност на ге­нет­ски срод­не је­зи­ке под­ра­зу­ме­ва и за­тва­ра­ње у тра­ди­ци­о­нал­ну упо­ред­но-исто­риј­ску па­ра­диг­му. Ти­ме лин­гви­сти­ка по­ка­зу­је сво­ју дру­штве­ну, а не са­мо са­знај­ну вред­ност јер те­о­ри­ја је­зич­ке сли­ке све­та је и се­ман­тич­ког и ан­тро­по­ло­шко-кул­тур­ног ка­рак­те­ра. По­че­так про­у­ча­ва­ња је­зич­ке сли­ке све­та сма­тра се, пре­ма ре­чи­ма Је­жи­ја Барт­мињ­ског, ет­но­лин­гви­стич­ким ма­ни­фе­стом бу­ду­ћи да су про­у­ча­ва­ња за­по­че­та на гра­ђи при­ку­пље­ној из на­род­них је­зи­ка, а пој­мо­ви ко­ји­ма аутор да­је по­себ­но ме­сто при ана­ли­зи је­зич­ке сли­ке свет у окви­ру ге­нет­ски не­срод­них је­зи­ка су дру­штве­ни пој­мо­ви (дом, по­ро­ди­ца, на­ци­ја, дру­штво, чо­ве­чан­ство и сл.), мо­рал­не вред­но­сти (со­ли­дар­ност, по­ште­ње, хра­брост, при­ја­тељ­ство, рад, ве­ра, и сл.), са­знај­ни пој­мо­ви (исти­на, не­и­сти­на, зло, лаж) и са­вре­ме­ни кључ­ни по­ли­тич­ки пој­мо­ви (сло­бо­да, де­мо­кра­ти­ја, Евро­па, Аме­ри­ка, свет, Ис­ток, За­пад).

Текст ,,Опо­зи­ци­ја swόj:obcy (свој: туђ/стран) и про­блем је­зич­ке сли­ке све­та” има за пред­мет кон­кре­ти­за­ци­ју опо­зи­ци­је свој : стран у кон­тек­сту дру­штве­них нор­ми и узу­са у окви­ру про­у­ча­ва­ња сло­вен­ских је­зич­ких сли­ка све­та. Циљ ове кон­кре­ти­за­ци­је је да пред­ста­ви мен­тал­не мо­де­ле ме­ђу­људ­ских од­но­са ко­ји ре­ал­но функ­ци­о­ни­шу у дру­штве­ној све­сти и да осло­бо­ди тај члан ко­ји се кон­тра­сти­ра са оним што је сво­је, мо­је, на­ше од не­га­тив­них ко­но­та­ци­ја не­при­ја­тељ­ства (стр. 456).

На осно­ву све­га ана­ли­зи­ра­ног мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је при­ре­ђи­вач на­пра­вио до­бар из­бор ра­до­ва Је­жи­ја Барт­мињ­ског, кла­си­фи­ку­ју­ћи их пре­ма те­ма­ти­ци и си­сте­ма­тич­но из­два­ја­ју­ћи ра­до­ве у по­себ­не це­ли­не ка­ко би се по­сти­гао ло­гич­ки ре­до­след. Ра­до­ви нам пру­жа­ју мо­гућ­ност да са­гле­да­мо де­таљ­на про­у­ча­ва­ња и зна­чај­не до­при­но­се ко­је је Је­жи Барт­мињ­ски дао пољ­ској ди­ја­лек­то­ло­ги­ји, ког­ни­тив­ној лин­гви­сти­ци и сло­вен­ској ет­но­лин­гви­сти­ци. На осно­ву ана­ли­зи­ра­них тек­сто­ва мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је Је­жи Барт­мињ­ски про­у­ча­ва­њем ве­за из­ме­ђу је­зи­ка и кул­ту­ре, узи­ма­ју­ћи по­себ­но у об­зир на­род­ну кул­ту­ру, от­кри­вао је­зич­ке сли­ке све­та са­др­жа­не у ко­лек­тив­ној све­сти пољ­ске је­зич­ке за­јед­ни­це и ти­ме до­при­нео раз­во­ју ет­но­лин­гви­сти­ке као прав­ца у лин­гви­сти­ци ко­ји се ба­ви про­у­ча­ва­њем је­зи­ка у од­но­су на ти­по­ве, са по­себ­ним освр­том на про­це­се дру­штве­не ин­тер­ак­ци­је.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa