Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 25

Ал­ек­са­ндра Ђо­р­ђеви­ћ  (Вра­ње)

 

Сре­то Та­на­сић: ИЗ СИН­ТАК­СЕ СРП­СКЕ РЕ­ЧЕ­НИ­ЦЕ. „Бе­о­град­ска књи­га“, Бе­о­град, 2012, 221 стр.

 

 

Оби­ман кор­пус на­уч­ног ра­да Сре­те Та­на­си­ћа, ре­дов­ног про­фе­со­ра на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу и на­уч­ног са­вет­ни­ка у Ин­сти­ту­ту за срп­ски је­зик СА­НУ, до­био је још јед­но де­ло вред­но па­жње јав­но­сти, не са­мо на­уч­не не­го и кул­тур­не у нај­ши­рем сми­слу те ре­чи. Књи­га Из син­так­се срп­ске ре­че­ни­це се по­ја­ви­ла кра­јем 2012. го­ди­не као дру­га об­је­ди­ња­ва­ју­ћа це­ли­на за мно­го­број­не и ра­зно­вр­сне ра­до­ве про­фе­со­ра др Сре­те Та­на­си­ћа код истог из­да­ва­ча. Прет­хо­ди­ла јој је књи­га Син­так­сич­ке те­ме из 2009. го­ди­не. Из­да­вач Бе­о­град­ска књи­га је об­ја­вио обе у окви­ру би­бли­о­те­ке Пут у ре­чи. До­во­љан је по­глед на име­на ре­це­нзена­та обе­ју књи­га, па да и не та­ко упу­ће­ни у сфе­ре на­у­ке о срп­ском је­зи­ку схва­те да је пред њи­ма зна­чај­но де­ло из ове обла­сти. Као пот­пи­сни­ци ре­цен­зи­ја ја­вља­ју се Мил­ка Ивић и Пре­драг Пи­пер, у пр­во­о­бја­вље­ној књи­зи, а о дру­гој свој суд да­ли су Жи­во­јин Ста­ној­чић, Пре­драг Пи­пер и Бран­ко То­шо­вић. Дру­га, Из син­так­се срп­ске ре­че­ни­це, о ко­јој ће ов­де би­ти ре­чи, мо­же се услов­но сма­тра­ти на­став­ком, осим у оп­ште­темат­ском (син­так­са) је­дин­ству још и по ме­то­до­ло­шком при­сту­пу ко­ји је свој­ствен Сре­ти Та­на­си­ћу, на шта ће у овом при­ка­зу би­ти скре­ну­та по­себ­на па­жња.

О са­мом ауто­ру свет на­у­ке ко­ји се ба­ви је­зич­ким пи­та­њи­ма зна да је по­ред већ по­ме­ну­тих ан­га­жма­на, је­дан од нај­пре­да­ни­јих про­у­ча­ва­лаца са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка што је ре­зул­ти­ра­ло мно­го­број­ним на­уч­ним ра­до­ви­ма, ре­фе­ра­ти­ма са на­уч­них ску­по­ва и пре­да­ва­њи­ма на фа­кул­те­ти­ма, ка­ко у зе­мљи, та­ко и у ино­стран­ству. На­и­ме, ра­дио је у свој­ству лек­то­ра на­шег је­зи­ка на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту Ло­мо­но­сов, а био је и ви­ше­го­ди­шњи го­сту­ју­ћи про­фе­сор срп­ског је­зи­ка на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ба­њој Лу­ци, др­жао пре­да­ва­ња по по­зи­ву на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та Ло­мо­но­сов у Мо­скви, члан је ре­дак­ци­ја на­уч­них ча­со­пи­са Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог, Наш је­зик, Сла­ви­сти­ка и За­ду­жби­на, члан је и нај­зна­чај­ни­јих струч­них асо­ци­ја­ци­ја у Ср­би­ји, био је члан де­се­ти­на ко­ми­си­ја за оце­ну и од­бра­ну ма­ги­стар­ских и док­тор­ских ди­сер­та­ци­ја на ви­ше срп­ских уни­вер­зите­та у Ср­би­ји и Ре­пу­бли­ци Ср­пској.

Кон­цепт ове књи­ге је та­кав да об­је­ди­њу­је раз­не на­уч­не ра­до­ве из обла­сти син­так­се, ов­де пре­ра­ђе­не у за­себ­на по­гла­вља са про­ши­ре­ном узор­ко­ва­ном гра­ђом и (по­не­кад) ко­ри­го­ва­ним за­па­жа­њи­ма. По­гла­вља су те­мат­ски ма­ње раз­у­ђе­на у од­но­су на пр­ву књи­гу Син­так­сич­ке те­ме. Уоч­љи­ва су два те­мат­ска ску­па ко­ја оку­пља­ју ви­ше по­гла­вља. Пр­ви се ба­ви под­ти­по­ви­ма без­лич­не ре­че­ни­це и ње­ним осо­бе­но­сти­ма, а дру­ги скуп од­ли­ка­ма за­ви­сно­сло­же­не ре­че­ни­це и од­ре­ђе­ним ве­знич­ким спо­је­ви­ма. Сто­га на­слов књи­ге, ма ка­ко скром­но зву­чао, има об­је­ди­њу­ју­ћи ка­рак­тер ових две­ју обла­сти.

У фо­ку­су пр­вих шест по­гла­вља је без­лич­на ре­че­ни­ца са­гле­да­на на ори­ги­на­лан на­чин. Оп­ште­по­зна­то је да без­лич­на ре­че­ни­ца ду­го ни­је до­би­ја­ла ста­тус пред­ме­та де­таљ­ни­јег про­у­ча­ва­ња и аде­кват­не за­сту­пље­но­сти, иако је мо­дел срп­ске про­сте ре­че­ни­це, рав­но­пра­ван са дво­чла­ном ре­че­ни­цом. Но, као да то ни­је до­вољ­но ис­ти­ца­но у на­у­ци, у гра­ма­ти­ка­ма и оста­лим нор­ма­тив­ним де­ли­ма на­во­де се са­мо ти­пич­ни при­ме­ри без­лич­них ре­че­ни­ца. А је­зич­ка ствар­ност је дру­га­чи­ја: без­лич­на ре­че­ни­ца је од­ли­ка свих сло­вен­ских је­зи­ка, свих функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва. Сто­га је Сре­то Та­на­сић, ба­ве­ћи се про­фе­су­ром, био че­сто у при­ли­ци да се су­сре­ће са ра­зним по­јав­ним ви­до­ви­ма та­кве ре­че­ни­це који ни­су до­вољ­но опи­са­ни. Ту­ма­че­ње и кла­си­фи­ко­ва­ње мно­штва при­ме­ра на осно­ву до­тад уоче­них од­ли­ка без­лич­них ре­че­ни­ца ни­је се мо­гло да­ти у већ по­сто­је­ћим окви­ри­ма. Ис­по­ста­вља­ло се да ту има, да ци­ти­рам скром­ни ис­каз ауто­ра, „још по­не­што да се ка­же“. И овог пу­та је сна­жно из­ра­жен ис­тра­жи­вач­ки дух ауто­ра ите­ка­ко био на де­лу др­же­ћи ауто­ра и на пра­вом пу­ту да осве­тли до­тад не­до­вољ­но об­ја­шње­на ме­ста из обла­сти без­лич­них ре­че­ни­ца. Ка­ко сам ис­ти­че у пред­го­во­ру, циљ му ни­је би­ло син­те­ти­са­ње све­га до­тад ре­че­ног, не­го до­пу­на већ по­сто­је­ћег зна­ња. То је на­мет­ну­ло и сво­је­вр­стан при­ступ сва­кој од ових по­ја­ва, а по­ка­зав­ши се му­дрим и прак­тич­ним из­бо­ром, аутор овај по­сту­пак из­ла­га­ња при­ме­њу­је до­след­но у сва­ком од ових по­гла­вља. Мо­же се сма­тра­ти ње­го­вим ма­ни­ром у опи­си­ва­њу, ана­ли­зи и из­во­ђе­њу за­кљу­ча­ка о од­ре­ђе­ној син­так­сич­кој по­ја­ви, ко­ји су и дру­ги уоча­ва­ли, а ко­ји је у по­гла­вљи­ма о без­лич­ној ре­че­ни­ци до­шао до из­ра­жа­ја. Са­сто­ји се из не­ко­ли­ко ко­ра­ка:

Пр­ви ко­рак је спо­соб­ност уоча­ва­ња до­тад не­при­ме­ће­них свој­ста­ва од­ре­ђе­не гру­пе при­ме­ра без­лич­них ре­че­ни­ца дру­га­чи­јих од оног што је до­тад ре­че­но о њи­хо­вом ти­пу, од­но­сно под­ти­пу. Ово је бит­но свој­ство сва­ко­га ко же­ли да се ба­ви син­так­сич­ком ана­ли­зом у да­на­шње вре­ме, с об­зи­ром на то да су све ве­ли­ке, по­ле­мич­ке те­ме про­у­че­не, а син­так­са се устро­ји­ла и ја­сно де­фи­ни­са­ла као део на­у­ке о је­зи­ку.

Сле­ди па­жљи­во и, еви­дент­но, ду­го­трај­но тра­га­ње за слич­ним при­ме­ри­ма ка­ко би се по­ја­ва што по­дроб­ни­је са­гле­да­ла. При том, екс­цер­пи­ра­на је гра­ђа из нај­ра­зли­чи­ти­јих из­во­ра и је­зич­ких ма­ни­фе­ста­ци­ја, од раз­го­вор­ног до бе­ле­три­стич­ког сти­ла.

Ово до­сад ре­че­но би се мо­гло под­ве­сти под стан­дар­ди­зо­ва­ни на­уч­ни при­ступ про­бле­му, да ауто­ро­ва до­след­ност то не по­ди­же на нај­ви­ши ни­во агил­но­сти, а из то­га про­ис­ти­че схе­ма­ти­зо­ва­ност из­ла­га­ња, по ко­ме је овај аутор пре­по­зна­тљив:

1. При­ступ in me­dia res од­ре­ђе­ној је­зич­кој по­ја­ви.

2. Ши­рок за­хват у на­уч­ну ли­те­ра­ту­ру, не са­мо срп­ских ауто­ра, већ и во­де­ћих ино­стра­них име­на у сла­ви­сти­ци са по­себ­ним ак­цен­том на нај­но­ви­ја про­у­ча­ва­ња. То омо­гу­ћа­ва чи­та­о­цу ко­ји ни­је по­дроб­но за­га­зио у син­так­сич­ке во­де да се бо­ље сна­ђе, ори­јен­ти­ше, па и про­ши­ри сво­је зна­ње о кон­крет­ној про­бле­ма­ти­ци. Та­ко­ђе, ти­ме аутор да­је окви­ре у ко­ји­ма са­гле­да­ва већ на­го­ве­штен про­блем.

3. По­шав­ши од при­хва­ће­них ста­во­ва, про­бле­ма­ти­зу­је си­ту­а­ци­ју су­прот­ста­вља­ју­ћи им је­зич­ку прак­су кроз на­во­ђе­ње при­ме­ра: уоче­ни при­ме­ри по не­кој сво­јој осо­би­ни од­сту­па­ју од основ­них те­о­риј­ских раз­гра­ни­че­ња. Су­про­тста­вља­ње не­ко­ли­ко гру­па при­ме­ра ка­ко би се да­та по­ја­ва што ја­сни­је оцр­та­ла на син­так­сич­ком плат­ну.

4. По­став­ка про­бле­ма, од­но­сно, не­до­у­ми­це у ви­ду пи­та­ња ко­је из­ра­ста из са­ме гра­ђе.

5. По­ступ­ност ана­ли­тич­ког раз­ми­шља­ња при­ка­за­на на при­јем­чив и ла­ко схва­тљив на­чин је нај­бо­ља од­ли­ка ове књи­ге и ауто­ро­вог сти­ла из­ла­га­ња. Та­ко­ре­ћи со­кра­тов­ском ме­то­дом, без ика­кве тен­ден­ци­о­зно­сти, ауто­ру по­ла­зи за ру­ком да чи­та­лац уочи про­блем, а про­во­де­ћи га кроз ре­ле­вант­ну, про­бра­ну ли­те­ра­ту­ру, до­зво­ља­ва чи­та­о­цу да сам до­ђе до за­кљу­ча­ка. При­ме­ри го­во­ре за се­бе, уоче­но је не­ми­нов­но. У окви­ру овог по­ступ­ка, аутор са­гле­да­ва по­ја­ву из ви­ше пер­спек­ти­ва, об­је­ди­њу­ју­ћи и укр­шта­ју­ћи зна­ње не са­мо о ти­пич­ним свој­стви­ма да­те по­ја­ве, већ узи­ма­ју­ћи у об­зир зна­ње о дру­гим син­так­сич­ким (и не са­мо син­так­сич­ким) обла­сти­ма.

6. Пра­ће­ње та­квог ком­плек­сног при­сту­па олак­ша­но је ја­сним и јед­но­став­ним из­ла­га­њем и упо­тре­бом по­ср­бље­не стан­дар­ди­зо­ва­не тер­ми­но­ло­ги­је, са до­след­ним из­бе­га­ва­њем стра­них ре­чи, тер­ми­на и фра­за кад за тим не­ма по­тре­бе. Та­ко се мо­же про­чи­та­ти без­лич­на ре­че­ни­ца, рет­ко се слу­жи, осим ка­да је то нео­п­ход­но, ин­тер­на­ци­о­на­ли­змом им­пер­со­нал­на ре­че­ни­ца. Ово је ауто­ров до­при­нос не­го­ва­њу и бор­би за очу­ва­ње срп­ског је­зи­ка, чи­ја ак­ту­ел­ност и ва­жност све ви­ше ра­сте, ка­да се има у ви­ду да је по­ди­за­ње сте­пе­на је­зич­ке кул­ту­ре у скла­ду са во­ђе­њем и пла­ни­ра­њем је­зич­ке по­ли­ти­ке. Још јед­на стил­ска од­ли­ка ауто­ро­вог из­ла­га­ња је крат­ко­ћа ре­че­ни­ца и њи­хо­ва кон­ци­зност, што по­ве­ћа­ва чи­тљи­вост де­ла.

7. Ви­зу­ел­на пре­глед­ност је оства­ре­на на­во­ђе­њем ко­мен­та­ра на­кон сва­ке гру­пе при­ме­ра, па је сна­ла­же­ње и вра­ћа­ње на про­чи­та­но ти­ме олак­ша­но. У ис­тој слу­жби је и спро­ве­де­на ну­ме­ра­ци­ја, ка­ко при­ме­ра, та­ко и гру­па при­ме­ра.

8. Све до­сад ре­че­но обез­бе­ђу­је увид у срж про­бле­ма и иш­чи­та­ва­ње за­кључ­ка са­мо по­ја­ча­ва чи­та­о­че­во раз­у­ме­ва­ње, јер је он су­бли­ма­ци­ја до­тад ре­че­ног.

9. Да­кле, аутор на­во­ди уоче­ну по­ја­ву, де­таљ­но јој при­сту­па, уте­ме­ље­но на ре­ле­ван­тим до­та­да­шњим ре­зул­та­ти­ма, ду­бин­ски ана­ли­зи­ра са­гле­да­ва­ју­ћи је све­стра­но, уоча­ва но­ве од­ли­ке, из­во­ди за­кључ­ке – и све то по­у­зда­но, ускла­ђе­но са од­бра­ном ме­то­дом ана­ли­зе, до­сле­дан свом сти­лу, склад­но, пре­ци­зно, ис­црп­но и исто­вре­ме­но је­згро­ви­то.

 Све ово га­ран­ту­је ве­ли­ку чи­тљи­вост де­ла ко­је се ба­ви ком­плекс­ним син­так­сич­ким пи­та­њи­ма, а до­бро је по­зна­то да је са­вр­шен­ство у јед­но­став­но­сти, ле­по­та у скром­но­сти, да се нај­ве­ће на­уч­не исти­не ова­пло­ћу­ју на обич­ним при­ме­ри­ма је­зич­ке ствар­но­сти.

Спо­ме­ну­ће­мо не­ка по­гла­вља у књи­зи ко­ја сво­јом ино­ва­тив­но­шћу за­па­жа­ња за­вре­ђу­ју до­дат­ни осврт. Ауто­ро­ва је спе­ци­фич­ност да се у ана­ли­зи не за­др­жа­ва са­мо на глав­ним ак­тан­ти­ма, ина­че ди­фе­рен­ци­јал­ним за ти­по­ло­ги­ју без­лич­них ре­че­ни­ца: ти­пу пре­ди­ка­та и бло­ки­ра­но­сти су­бје­кат­ске по­зи­ци­је. Та­ко нам скре­ће па­жњу на оста­ле ак­тан­те у ре­че­ни­ци: по­што је по­зна­то да се у су­бје­кат­ској по­зи­ци­ји не мо­же на­ћи агенс, ко­ји су он­да мо­гу­ћи на­чи­ни ње­го­вог ин­ди­рект­ног ис­ка­зи­ва­ња? О то­ме го­во­ри у дру­гом по­гла­вљу Без­лич­не ре­че­ни­це са уоп­ште­ним аген­сом. У пр­вом је на­пра­вљен осврт на по­се­бан тип без­лич­них ре­че­ни­ца са кон­струк­ци­јом до + ге­ни­тив и уоче­на њи­хо­ва по­себ­на се­ман­ти­ка по ко­јој од­у­да­ра­ју од срод­них без­лич­них ре­че­ни­ца. У тре­ћем по­гла­вљу, Без­лич­не ре­че­ни­це с фа­зним гла­го­ли­ма, ука­зу­је се на мо­гућ­ност па­ра­ле­ле без­лич­них ре­че­ни­ца са фа­зним и без фа­зног гла­го­ла у пре­ди­ка­ту и за­па­жа­ње да су че­шћи фа­зни гла­го­ли ко­ји име­ну­ју по­че­так рад­ње, док има гла­го­ла ко­ји се у без­лич­ним ре­че­ни­ца­ма ни­ка­ко не мо­гу до­ве­сти у ве­зу са фа­зним гла­го­ли­ма ко­ји зна­че на­ста­вак или за­вр­ше­так рад­ње. Дат је и осврт на спе­ци­фич­но­сти без­лич­не ре­че­ни­це са гла­го­лом има­ти и упо­тре­би фа­зних гла­го­ла у њој. Је­дан слу­чај ве­зе из­ме­ђу зна­че­ња гла­гол­ске лек­се­ме и ти­па ре­че­ни­це је на­слов че­твр­тог по­гла­вља, у ко­ме се аутор ба­ви за­ви­сно­шћу бро­ја син­так­сич­ких по­зи­ци­ја, од­но­сно усло­вље­но­шћу ја­сно­ће ту­ма­че­ња ак­та­на­та се­ман­тич­ким по­тен­ци­ја­лом гла­го­ла и, евен­ту­ал­ном не­по­доб­но­шћу гла­го­ла за ис­ка­зи­ва­ње па­сив­не ди­ја­те­зе јер до­ла­зи до хо­мо­ни­мич­но­сти без­лич­них и па­сив­них лич­них ре­че­ни­ца. Ино­ва­ци­ја је при­ме­на те­о­ри­је Ј. В. Па­ду­че­ве на при­ме­ре из срп­ског је­зи­ка. Ти­ме се уво­ди по­јам „ак­тан­та иза ку­ли­са“, ње­го­вим ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма у ре­че­ни­ци, као пре­суд­ног ди­фе­рен­ци­ја­то­ра за ти­по­ло­ги­ју ре­че­ни­це, уз се­ман­ти­ком гла­го­ла ис­ка­за­ну фик­тив­ну ком­по­нен­ту кре­та­ња. Хо­мо­ни­ми­ја ни­је до кра­ја раз­ре­ше­на, али су да­те смер­ни­це ко­је олак­ша­а­ва­ју раз­ли­ко­ва­ње, оно­ли­ко ко­ли­ко је то мо­гу­ће. Слич­ном ком­па­ра­тив­ном те­ма­ти­ком се ба­ви и пе­то по­гла­вље Ме­ђу­од­нос ре­флек­сив­не па­сив­не и обез­ли­че­не ре­че­ни­це, ко­је има за циљ да утвр­ди има­ју ли ре­че­ни­це из на­сло­ва до­дир­них та­ча­ка и уоче­на је че­ста по­ја­ва њи­хо­вог уза­јам­ног пре­пли­та­ња. По­ред већ по­зна­те слич­но­сти, еле­мен­та се, аутор је при­ме­тио да се слич­но тре­ти­ра­ агенс, од­но­сно, у обе­ма је при­сут­на по­ја­ва де­а­ген­ти­ви­за­ци­је, при­ме­ће­на је и ва­жност тран­зи­тив­но­сти гла­го­ла у овим ре­че­ни­ца­ма. Раз­ли­ка из­ме­ђу ова два ти­па је у ис­ка­зи­ва­њу па­ци­јен­са. Све ово до­при­но­си пот­пу­ни­јем раз­у­ме­ва­њу ова два ти­па ре­че­ни­ца и њи­хо­вом опи­си­ва­њу. У ше­стом по­гла­вљу Из про­ле­ма­ти­ке без­лич­них ре­че­ни­ца: ре­че­ни­це са гле­го­лом ИМА­ТИ аутор је ука­зао на ве­ли­ку тип­ску раз­у­ђе­ност без­лич­них ре­че­ни­ца са овим гла­го­лом, ана­ли­зи­ра­ју­ћи сва­ки и о сва­ком из­но­се­ћи но­во­у­че­но.

Дру­ги део књи­ге чи­не по­гла­вља ко­ја се ба­ве сло­же­ном ре­че­ни­цом, од ко­јих су не­ка са­мо до­пу­не већ ре­че­ног у на­у­ци, док не­ка пру­жа­ју увид у но­во са­гле­да­ва­ње од­ре­ђе­не гру­пе ре­че­ни­ца (О ко­ор­ди­ни­ра­ној ве­зи за­ви­сних кла­у­за у сло­же­ној ре­че­ни­ци), а дру­га, пак, ука­зу­ју на по­сто­ја­ње по­себ­ног под­ску­па ре­че­ни­ца, но­воот­кри­ве­ног и опи­са­ног (Узроч­не ре­че­ни­це са ве­зни­ком ако и по­след­ње по­гла­вље За­ви­сне кон­тра­сне ре­че­ни­це)

Као што се ви­ди из ре­че­ног, иако су не­ка од по­гла­вља са­мо спо­ме­ну­та, ши­рок спек­тар за­ни­ма­ња Сре­те Та­на­си­ћа, оштри­на ње­го­вог ана­ли­тич­ког ока за је­зич­ке по­ја­ве у срп­ском је­зи­ку као и сво­ђе­ње из­ла­га­ња нај­ком­пли­ко­ва­ни­јих син­так­сич­ких пи­та­ња на јед­но­ста­ван и сви­ма ра­зу­мљив на­чин и ов­де се по­ка­за­ла у пу­ном сја­ју. Оно што по­себ­но, још јед­ном, тре­ба ис­та­ћи је­сте ауто­ров спе­ци­фи­чан при­ступ и об­ра­да те­ме, ко­јим по­сти­же да на­у­ка и не та­ко упу­ће­ном не из­гле­да као не­по­зна­ни­ца, чак и бу­ди же­љу да се и бу­ду­ћи на­ра­шта­ји ба­ве њо­ме. О до­при­но­су овог де­ла за син­так­су сво­је ми­шље­ње су да­ла нај­ве­ћа во­де­ћа име­на у све­ту на­у­ке о је­зи­ку. Књи­га је под­јед­на­ко при­јем­чи­ва и сту­ден­ти­ма и сред­њо­школ­ци­ма за­ин­те­ре­со­ва­ним за ову област.

Сам аутор ове књи­ге је, пи­шу­ћи при­каз за књи­гу Гра­ма­тич­ки огле­ди Вла­ди­ми­ра Па­вло­ви­ча Гут­ко­ва, спо­ме­нуо да ве­ли­кан на­у­ке о срп­ском је­зи­ку, Па­вле Ивић, „ни­је че­сто из­го­ва­рао ја­ке ре­чи, ни кад је кри­ти­ко­вао, ни кад је хва­лио“. Тај вид од­ме­ре­но­сти кра­си и ауто­ра ове књи­ге, а та ње­го­ва од­ме­ре­ност се пре­ли­ла и у ре­до­ве књи­ге Из син­так­се срп­ске ре­че­ни­це. Не­ма од то­га то­пли­је пре­по­ру­ке за чи­та­ње.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa