Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 25

УДК  811.163.41′282.3

 

 

Бојана Герун (Крагујевац)

 

Косовско-ресавски говори у светлу језичке интерференције

 

 

1. Уводне напомене

 

Језици у контакту, односно суживот народа условљава и зајед-ничке, како језичке, тако и културне особености. Сегментирање, однос-но категоризација стварности постаје неопходан предуслов за живот појединца, али и за коегзистенцију са другим народима. Наиме, лин-гвистичке сличности или чак и исто­вет­но­сти, ка­ко у је­зи­ку, та­ко и у ње­го­вим ди­ја­лектима, можемо посматрати на фонетском, фонолошком, морфолошком, синтаксичком, семантичком, а можда најпре на лексич-ком плану. Када ступе у контакт одређене језичке реалије, оне се ин­тер­фе­ри­шу и тек се вре­меном у међудејству може увидети колико су поменуте језичке особине ослабиле или чак и нестале, а које су се одржале и ушле у ширу употребу. Можемо споменути и лингвистичку антропологију која посматра однос кулутуре и језика и начин на који се језици употребљавају у различитим контекстима. Реч је о различи-тим семиотичким системима ко­ји до­ла­зе у кон­такт, а под тим си­сте­ми­ма под­ра­зу­ме­ва­мо, пре све­га, је­зик, кул­ту­ру, умет­ност, књи­жев­ност, ре­ли­гиј­ске обреде и слично. У језику се најпре огледају упливи, како из других језика, тако и из суседних ди­ја­ле­ка­та. Језик тако постаје сво-јеврсни сеизмограф региструјући све те контактне промене унутар самога себе.

Дијалекатска лексика увек служи као допуна кор­пу­су и по­ка­зу­је нам рас­про­стра­ње­ност не­ке ре­чи, али и по­ре­кло, од­но­сно ин­тер­фе­рен­ци­је са дру­гим је­зи­ци­ма и та­да го­во­ри­мо о по­зајм­ље­ни­ца­ма. Ме­ђу­је­зич­ким про­жи­ма­њем ме­ња се при­ро­да ет­ни­ци­те­та са­мих го­во­ра. Због убр­за­ног про­це­са ур­ба­ни­за­ци­је нео­п­ход­но је што ви­ше вр­ши­ти те­рен­ска ис­тра­жи­ва­ња и про­у­ча­ва­ња ру­рал­них обла­сти и пра­ти­ти на ко­ји на­чин до­ла­зи до ин­тер­фе­рен­ци­је уну­тар са­мих го­во­ра, али и на ко­јим ни­во­и­ма ин­тер­фе­ри­шу и са дру­гим је­зи­ци­ма и пред­ста­ви­ти ре­зул­та­те кон­та­ка­та на свим је­зич­ким ни­во­и­ма. У на­став­ку ра­да пра­ти­ће­мо ути­цај стра­них је­зи­ка на ко­сов­ско-ре­сав­ске го­во­ре, с об­зи­ром на ко­ри­шће­ну ли­те­ра­ту­ру.

 

2. Фонетске црте

 

Во­ка­ли­зам и кон­со­нан­ти­зам

              Ко­сов­ско-ре­сав­ски го­во­ри се, пре­ма ре­чи­ма Аси­ма Пе­це, про­сти­ру на из­ду­же­ном про­сто­ру и упра­во због то­га су из­ло­же­ни раз­ли­чи­тим ути­ца­ји­ма. И по­ред то­га, мо­гу­ће је од­ре­ђе­ним изо­гло­са­ма об­је­ди­ни­ти све те го­во­ре (1978: 29).

              Сло­бо­дан Ре­ме­тић у ра­ду Срп­ски на­род­ни го­во­ри Ко­со­ва и Ме­то­хи­је[1] у све­тлу ме­ђу­је­зич­ке и ме­ђу­ди­ја­ле­кат­ске ин­тер­фе­рен­ци­је, из­ме­ђу оста­лог, ка­же да  ви­ше­ве­ков­ни су­жи­вот ви­ше на­ро­да на јед­ном про­сто­ру не­ми­нов­но оста­вља тра­го­ве у свим сег­мен­ти­ма чо­ве­ко­вог жи­во­та[2] (2004: 113–114).

              Па­вле Ивић у ра­ду Раз­ли­ке ме­ђу го­во­ри­ма ко­сов­ско-ре­сав­ског ди­ја­лек­та на­по­ми­ње да се да­нас мо­же от­по­че­ти раз­го­вор о „уну­тра­шњој ди­фе­рен­ци­ја­ци­ји ко­сов­ско-ре­сав­ског ди­ја­лек­та“, а да је по­ме­ну­та ди­фе­рен­ци­ја­ци­ја ово­га ди­ја­лек­та „уне­та спо­ља, из су­сед­них је­зи­ка, од­но­сно ди­ја­ле­ка­та“ (1997: 41). Аутор на­по­ми­ње да је на ме­то­хиј­ски го­вор нај­ве­ћи ути­цај имао ал­бан­ски је­зик ко­ји се огле­да, пре све­га, у кон­со­нан­ти­зму, док је ру­мун­ски „пр­вен­стве­но ши­рио осо­бе­но­сти бал­кан­ског је­зич­ког са­ве­за“ (42).

              Ка­да је реч о ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла, А. Пе­цо и Б. Ми­ла­но­вић  за­кљу­чу­ју да се са­мо­гла­сник о ис­пред р и н нај­че­шће ре­флек­ту­ју као са­мо­гла­сник у: бе­тун, док­тур, про­фи­сур, фур­му­ла­ри. У ре­чи­ма ту­ђег по­ре­кла на­и­ла­зи се на по­ја­ву ко­ја је, пре­ма ре­чи­ма ауто­ра, по­зна­та и мно­гим дру­гим на­род­ним го­во­ри­ма, што је и ра­зу­мљи­во с об­зи­ром на њи­хо­ве бли­же кон­так­те са дру­гим је­зи­ци­ма (1968: 253).

              Жар­ко Бо­шња­ко­вић у Фо­нет­ским осо­би­на­ма го­во­ра ис­точ­не Шу­ма­ди­је, то­ком раз­ма­тра­ња во­кал­ског си­сте­ма, на­по­ми­ње да во­кал­ску функ­ци­ју мо­же има­ти р и по­не­кад л (135-138), а да је про­ме­на л у о из­о­ста­ла у по­је­ди­ним ми­кро­то­по­ни­ми­ма (Л̂ан­дол), у не­ким по­су­ђе­ни­ца­ма из стра­них је­зи­ка (алал, астал), као и у не­ким до­ма­ћим ре­чи­ма (од­о­здол, сел­ски) (2008: 197–200). Су­гла­сник ф ја­вља се углав­ном у по­су­ђе­ни­ца­ма (фа­бри­ка, ас­фалт), а афри­ка­ту џ на­ла­зи­мо обич­но у стра­ним лек­се­ма­ма и су­фик­си­ма (џем­пе­ри, ка­зан­џи­ја) (205–206).

              У Ми­ла­но­ви­ће­вој и Пе­ци­ној сту­ди­ји о Ре­сав­ском го­во­ру (1968), у одељ­ку под на­зи­вом Гу­бље­ње су­гла­сни­ка с и ж, ауто­ри су за­бе­ле­жи­ли гу­бље­ње фри­ка­тив­ног ден­тал­ног су­гла­сни­ка с у ре­чи­ма: ди­ци­пли­на, ди­ци­пли­но­ван. Као раз­лог овој уса­мље­ној по­ја­ви на­во­де да се ра­ди о лек­си­ци, од­но­сно о ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла ко­је су мо­гле би­ти при­мље­не у де­фор­ми­са­ном об­ли­ку[3], јер да је у пи­та­њу фо­нет­ски про­цес, упро­шћа­ва­ње се­квен­це сц, има­ли би­смо и у при­ме­ри­ма: ли­сца, ко­сца, че­му ни­је би­ло по­твр­де у њи­хо­вом ма­те­ри­ја­лу о Ре­са­ви (280). Ов­де је, да­кле, реч о лек­си­ци, а све дру­ге про­ме­не де­си­ле су се са ци­љем да се по­ме­ну­те ре­чи укло­пе у срп­ски је­зич­ки си­стем.

              У одељ­ку На пу­ту мик­со­гло­ти­је, Ра­дић на­по­ми­ње да „по­је­ди­не фо­нет­ске ка­рак­те­ри­сти­ке ко­па­о­нич­ког го­во­ра, као спо­ра­дич­на диф­тон­ги­за­ци­ја ду­гих е и о, фо­нет­ске ели­зи­је, не­ста­бил­ност јед­ног бро­ја кон­со­нант­ских гру­па, а пре све­га низ мор­фо­ло­шких и мор­фо­син­так­сич­ких цр­та из обла­сти бал­ка­ни­за­ма (нпр. не­у­тра­ли­за­ци­ја у па­де­жи­ма кре­та­ња и ло­ка­ци­је, хи­пе­ру­по­тре­ба ин­стру­мен­тал­ног пред­ло­га с / са / сас, по­ја­ва удва­ја­ња објек­та) – упу­ћу­ју, по­сред­но или не­по­сред­но, на ве­зу са ста­ро­бал­кан­ским ро­ма­ни­зо­ва­ним ста­нов­ни­штвом“ (2010: 227). Исто­вре­ме­но ка­же да су и на „лек­сич­ком пла­ну при­сут­ни тра­го­ви ста­рог, ма­хом бал­кан­ско-ро­ман­ског суп­страт­ског сло­ја, пре­по­зна­тљи­вог и у дру­гим бал­кан­ским је­зи­ци­ма, по­себ­но у сто­чар­ској тер­ми­но­ло­ги­ји (227).

              Ви­дан Ни­ко­лић (2001) у Мо­ра­вич­ком и гор­њо­сту­де­нич­ком го­во­ру го­во­ри о суп­сти­ту­ци­ји во­ка­ла и кон­ста­ту­је да је до­мет ове по­ја­ве у мо­ра­вич­ким и гор­њо­сту­де­нич­ким го­во­ри­ма, а да су не­ки од тих про­це­са, нај­че­шће при­ла­го­ђа­ва­ње стра­них ре­чи до­ма­ћем из­го­во­ру: „Раз­ло­зи ко­ји су до­ве­ли до суп­сти­ту­ци­је во­ка­ла мо­гу би­ти, ка­ко се сма­тра, фо­нет­ске при­ро­де (аси­ми­ла­ци­о­но-ди­си­ми­ла­ци­о­ни про­це­си), мор­фо­ло­шке при­ро­де (во­кал­ске ал­тер­на­ци­је у де­кли­на­ци­о­ним и кон­ју­га­ци­о­ним па­ра­диг­ма­ма…) и адап­та­ци­ја по­су­ђе­ни­ца пре­ма при­ро­ди до­ма­ћег из­го­во­ра (…) Ве­ћа је по­ду­дар­ност у суп­сти­ту­ци­ји во­ка­ла го­во­ра Ста­рог Вла­ха са оним го­во­ри­ма ко­ји се про­сти­ру за­пад­но од ове лин­гво­ге­о­граф­ске пло­хе. То је ве­ро­ват­но због то­га што је уплив стра­них ре­чи из ро­ман­ских и гер­ман­ских је­зи­ка (а и тур­ци­за­ма пре­ко на­ших му­сли­ма­на из Бо­сне) због осо­бе­ног дру­штве­но­и­сто­риј­ског раз­во­ја био по­себ­но из­ра­жен пре­ко тих под­руч­ја срп­ског је­зи­ка“ (106).

              За су­гла­сник џ аутор на­по­ми­ње да је за­бе­ле­жен у ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла (пре­те­жно ори­јен­тал­ног – џа­ба­лук, џа­да, бо­ја­џи­ја…) (133––134).

              Асим Пе­цо јед­на­че­ње афри­ка­та ч и џ у овом го­во­ру са са ћ и ђ : чо­век, бу­ђак, об­ја­шња­ва ути­ца­јем ал­бан­ског или тур­ског[4] је­зи­ка, а за фра­зе­о­ло­ги­ју и лек­си­ку ово­га го­во­ра ка­же да је пу­на на­но­са са стра­не (31).

              Ду­шан Јо­вић на­по­ми­ње да су ми­гра­ци­је ко­сов­ско-ме­то­хиј­ске стру­је да­ле основ­ну бо­ју тр­сте­нич­ком го­во­ру и по­ти­сну­ле еле­мен­те друк­чи­јих струк­ту­ра, као и пред­став­ни­ци мо­рав­ско-вар­дар­ске сру­је (1968: 22). С тим у ве­зи, ка­же да отво­ре­ност во­ка­ла тр­сте­нич­ког го­во­ра мо­же би­ти усло­вље­на по­ре­клом ста­нов­ни­штва. Не ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност до­но­ше­ња  ми­гра­ци­ја­ма раз­ли­чи­те бо­је во­ка­ла (40–41). Аутор ће за по­ја­ву гла­са ф у тр­сте­нич­ком го­во­ру ре­чи да је но­ви­јег по­ре­кла, а ве­ћа упо­тре­ба ово­га гла­са у ко­сов­ско-ме­то­хиј­ском го­во­ру усло­вље­на је лек­сич­ким фон­дом из тур­ског је­зи­ка и дру­гих (63).

              Од ино­ва­ци­ја ко­је иду на ис­ток, Не­дељ­ко Бог­да­но­вић (1997) на­во­ди ана­ло­шко за­др­жа­ва­ње ц, з, с у аку­за­ти­ву мн. име­ни­ца м. р.: мом­це, бу­бре­зе, ора­се, ин­стру­мен­тал на -ем: овем се­лем, онем пу­тем. Као ути­цај вла­шког го­во­ра на­во­ди се мек­ши из­вор афри­ка­та ч, џ у ђер­дап­ској зо­ни (мо­гућ ути­цај тур­ског је­зи­ка), а као ути­цај тур­ског је­зи­ка при­пи­су­је се из­го­вор ü (тüтüнџи­ја) у Ме­то­хи­ји и на Ко­со­ву, а па­ла­та­ли­зо­ва­ње л, н ис­пред во­ка­ла пред­њег ре­да (пла­њи­на) при­пи­са­но је ал­бан­ском је­зи­ку (78–81).

            С. Ми­ло­ра­до­вић, у ра­ду Ди­ја­хро­ни и син­хро­ни аспект ана­ли­тич­ких по­ја­ва у срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма, ка­же да су „гра­ни­це ме­ђу сред­њо­ве­ков­ним срп­ским го­вор­има бри­са­не или по­ме­ра­не под на­ле­ти­ма но­си­ла­ца дру­гих го­вор­них ти­по­ва, ра­се­ља­ва­них по ну­жди – из еко­ном­ских или из по­ли­тич­ких раз­ло­га (…) Го­во­ри ко­сов­ско-ре­сав­ске зо­не по­ка­зу­ју се као из­у­зет­но ре­чит „из­вор оба­ве­ште­ња“ ка­да су у пи­та­њу ме­та­на­ста­зич­ка кре­та­ња и по­ре­кло ста­нов­ни­штва. По­је­ди­не осо­би­не ових го­во­ра, за­јед­нич­ке са ино­ви­ра­ним при­зрен­ско-ти­моч­ким, у нај­ве­ћој су ме­ри ре­зул­тат на­се­ље­нич­ких стру­ја но­си­ла­ца ПТ ди­ја­лек­та“ (357–358). Аутор­ка да­ље на­во­ди чи­ње­ни­цу јед­ног, ка­ко она ка­же, лан­ча­ног про­це­са, ши­ре­ња КР ди­ја­ле­кат­ског ти­па на го­во­ре сме­де­рев­ско-  -вр­шач­ког ди­ја­лек­та, а као по­се­бан до­при­нос исто­ри­ји је­зи­ка, Ми­ло­ра­до­вић ис­ти­че „из­у­ча­ва­ње про­бле­ма ана­ли­ти­зма у срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма“ ко­ји је нај­ви­дљи­ви­ји на пла­ну ди­ја­хро­ни­је, по ре­чи­ма аутор­ке (359).

               Та­ко Со­фи­ја Ми­ло­ра­до­вић на­по­ми­ње да у го­во­ру Па­ра­ћин­ског По­мо­ра­вља исте је­зич­ке ка­рак­те­ри­сти­ке има­ју и је­зи­ци у ис­точ­ном де­лу бал­кан­ског је­зич­ког са­ве­за: бу­гар­ски, ру­мун­ски, грч­ки и тур­ски. Ма­ке­дон­ски, ал­бан­ски, грч­ки и су­сед­ни ди­ја­лек­ти од­ли­ку­ју се ти­пич­ним бал­кан­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма: ста­па­ње ал­ве­о­лар­них и па­ла­тал­них афри­ка­та, не­по­сто­ја­ње фо­не­ме /х/ итд. Она на са­мом кра­ју на­по­ми­ње да „по­дроб­ни­ји увид у фе­но­мен раз­ви­ја­ња ана­ли­тич­ких по­ја­ва у пре­ла­зном ко­сов­ско-ре­сав­ском го­во­ру све­до­чи о то­ме да су за по­че­так про­це­са ана­ли­ти­за­ци­је уну­тар­ди­ја­ле­кат­ски про­це­си би­ли са­мо по­тре­бан, али не и до­во­љан услов. Они су би­ли са­мо ма­три­ца ко­ја ће кон­крет­ним ана­ли­тич­ким ино­ва­ци­о­ним ре­ше­њи­ма би­ти ис­пу­ња­ва­на тек у ве­зи с ре­зул­та­ти­ма ме­ђу­је­зич­ких и ме­ђу­ди­ја­ле­кат­ских кон­та­ка­та“ (316).       

              У за­вр­шним ре­до­ви­ма, Ми­ло­ра­до­вић на­во­ди дво­ја­ке узро­ке ана­ли­тич­ких из­ме­на у срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма:

           „Ши­ре­ње ана­ли­тич­ких ино­ва­ци­о­них та­ла­са из ви­со­ко­бал­ка­ни­зо­ва­них срп­ских го­во­ра крај­њег ју­го­и­сто­ка и ини­ци­ја­ци­ја ана­ли­ти­зма под струк­тур­ним ути­ца­ји­ма су­сед­них је­зи­ка у не­по­сред­ном је­зич­ком кон­так­ту (…) из­у­зи­ма­ју­ћи при­зрен­ско-ти­моч­ку ди­ја­ле­кат­ску зо­ну. У том сми­слу, у по­гле­ду раз­ви­ја­ња ана­ли­ти­зма нај­ин­струк­тив­ни­ји су ко­сов­ско-ре­сав­ски го­во­ри и го­во­ри из тзв. аре­а­ла кон­вер­ген­ци­је, ко­ме при­па­да и не­сло­вен­ски бал­кан­ски су­сед (…) Да­кле, уну­тар­је­зич­ки про­це­си нај­че­шће пред­ста­вља­ју са­мо по­тре­бан, но не и до­во­љан услов за по­че­так ана­ли­тич­ких про­це­са у срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма. Они су ма­три­ца ко­ја кон­крет­ним ана­ли­тич­ким ино­ва­ци­о­ним ре­ше­њи­ма би­ва ис­пу­ња­ва­на у ко­ре­ла­ци­ји са ре­зул­та­ти­ма је­зич­ких кон­та­ка­та (…) У сва­ком слу­ча­ју, ова­кве кон­такт­не зо­не, тј. пе­ри­фе­риј­ски ди­ја­ле­кат­ски ком­плек­си у окви­ру срп­ског је­зич­ког про­сто­ра пред­ста­вља­ју пра­ви ма­ли „ра­сад­ник“ ана­ли­ти­зма“ (369372).

 

3. Морфолошке и синтаксичке црте

             

Пр­во­слав Ра­дић у ра­ду О не­ким по­ја­ва­ма у де­кли­на­ци­ји ко­сов­ско-ре­сав­ских го­во­ра (у све­тлу син­кре­тич­ко-ана­ли­тич­ких про­це­са) ука­зу­је на још жи­ве де­кли­на­ци­о­не про­це­се у ко­сов­ско-ре­сав­ским, па де­лом и су­сед­ним, се­вер­ни­јим го­во­ри­ма:

„Њи­хо­ви по­кре­та­чи су и да­ље при­род­на те­жња за ни­ве­ла­ци­јом мор­фо­ло­шких од­но­са уну­тар и из­ме­ђу по­је­ди­них па­ра­диг­ми, али у то­ме, чи­ни се, има­ју од­ре­ђе­ну уло­гу и им­пул­си ко­ји до­ла­зе са стра­не, сва­ка­ко из не­сло­вен­ских је­зи­ка. Бал­ка­ни­стич­ки је­зич­ки ми­ље, пре све­га сна­жни мор­фо­ло­шки ана­ли­ти­зам, у чи­јем су­сед­ству се ово про­це­си од­ви­ја­ју (…) мо­рао је оста­ви­ти раз­ли­чи­те тра­го­ве у ко­сов­ско-ре­сав­ским го­во­ри­ма. По ет­но-ми­гра­ци­о­ним од­ли­ка­ма, ко­сов­ско-ре­сав­ска област је сво­јим за­ле­ђем чвр­сто осло­ње­на на сре­ди­шње бал­кан­ске обла­сти (пре све­га при­зрен­ско-ти­моч­ку зо­ну), бо­га­те раз­ли­чи­тим ет­нич­ким и лин­гви­стич­ким сло­је­ви­ма. Нај­зна­чај­ни­ји удео у то­ме имао је ста­ро­бал­кан­ски ро­ман­ски еле­мент ко­ји је об­но­вио свој кон­ти­ну­и­тет на овим про­сто­ри­ма и у вре­ме тур­ског го­спо­да­ре­ња Бал­ка­ном (1997: 235).

              А. Пе­цо и Б. Ми­ла­но­вић (1968) за на­ста­вак -че ка­жу да је вр­ло чест код име­ни­ца су­бјек­тив­не оце­не, са де­ми­ну­тив­но-хи­по­ко­ри­стич­ним зна­че­њем, а њи­хо­вом упо­тре­бом по­ти­сну­ти су дру­ги на­став­ци -ић и -ица. Та осо­би­на је на­ро­чи­то рас­про­стра­ње­на у ма­ке­дон­ском и бу­гар­ском је­зи­ку (359). Пр­во­слав Ра­дић (2010), та­ко­ђе, го­во­ри о овом про­дук­тив­ном име­нич­ком на­став­ку: „Реч је о оп­штем де­ми­ну­тив­ном су­фик­су чи­је је учвр­шћи­ва­ње мо­гло би­ти под­стак­ну­то тур­ским ути­ца­јем, мо­жда пре све­га у ве­зи са по­је­ди­ним твор­бе­ним мо­де­ли­ма: ка­шик­че, јаглукчe, ча­нак­че“ (231).

              Пр­во­слав Ра­дић ка­же да је по­ред ар­ха­ич­ног до­ма­ћег во­ка­бу­ла­ра, пре­по­зна­тљи­ва и ар­ха­ич­ност стра­них лек­сич­ких на­но­са. На при­мер, лек­се­ма ка­лам, грч­ко-ро­ман­ског по­сред­ни­штва, ста­ри­ја је од ње­не ка­сни­је, тур­ци­зи­ра­не фор­ме ка­лем. И у тур­ском лек­сич­ком на­но­су пре­по­зна­ју се ова­кви ар­ха­и­зми (ма­ка­се, че­кич – „ови об­ли­ци јед­ним де­лом чу­ва­ју и мор­фо­ло­шку струк­ту­ру тур­ског је­зи­ка, ис­ка­за­ну, на при­мер, у ин­де­кли­на­бил­но­сти ни­за тур­ских при­де­ва, као: асул, са­глам, так­си­рат (…) И дру­ге мор­фо­ло­шке цр­те упу­ћу­ју на тур­ске ути­ца­је, као јед­нин­ски об­лик па­пу­че, пре­ма мно­жин­ском па­пу­чи­ћи (135).

              У обла­сти то­по­но­ма­сти­ке и ан­тро­по­ни­ми­је, пре­ма Ра­ди­ће­вим ре­чи­ма, та­ко­ђе има тра­го­ва овог је­зич­ког по­ре­кла, а „су­фик­сом -ија, ве­ро­ват­но грч­ко-ро­ман­ског по­ре­кла, гра­ди се је­дан број збир­них име­ни­ца, као: сто­чи­ја, де­чи­ја (…) Су­фикс -ија је, ме­ђу­тим, ши­ре при­су­тан ме­ђу ко­па­о­нич­ким ан­тро­по­ни­ми­ма, пре све­га код жен­ских име­на са осно­ва­ма раз­ли­чи­тог по­ре­кла – Дра­ги­ја, Та­на­си­ја… (…) У ве­зи са пи­та­њем мор­фе­ме -оња (Зе­ко­ња, Ша­ро­ња), ука­за­но је на мо­гу­ће при­су­ство ро­ман­ских или шип­тар­ских ути­ца­ја. Слич­но се мо­же кон­ста­то­ва­ти за де­ми­ну­тив­ни су­фикс -аћ (жен­скаћ, пу­ваћ), ко­ји по­ред бал­ка­но­сло­вен­ских је­зи­ка по­зна­ју и ру­мун­ски и грч­ки (…) И на пла­ну гла­гол­ских из­ве­де­ни­ца из­два­ја се је­дан број твор­бе­них мор­фе­ма, пре све­га, су­фик­си -иса и -оса (ба­ти­сат, ма­ни­сат), грч­ко-ро­ман­ског по­ре­кла (…) Не­сум­њи­во је тур­ског по­ре­кла низ су­фик­са (нпр. -џи­ја, -ли­ја, -лук / -лак), укљу­чу­ју­ћи и из­вор­ни при­дев­ски су­фикс -ли (му­сур­ли)“ (227–230).

              Од на­ста­ва­ка по­зајм­ље­них из за­пад­них је­зи­ка, пре­ма Си­ми­ће­вим (2002) ре­чи­ма, ве­ћу про­дук­тив­ност по­ка­зу­је на­ста­вак -ант: до­ви­јант, за­е­бант, за­бу­шант, за­фр­кант, си­му­лант. По­знат је и на­ста­вак    -ер стра­ног по­ре­кла: шу­стер, клом­фер, њу­фер, ку­фер  (489–490).

              Ра­дић на­по­ми­ње да се је­зич­ки бал­ка­ни­зми, де­ло­ва­њем суп­страт­ских, али и су­пер­страт­ских ути­ца­ја, као и ми­гра­ци­ја­ма с ју­га, ши­ре по ко­сов­ско-ре­сав­ским го­во­ри­ма, а пре­но­се се и у су­сед­не обла­сти. Ов­де ва­ља спо­ме­ну­ти мор­фо­ло­шке осо­би­не као што су про­дор оп­штег па­де­жа, за­тим бал­ка­ни­стич­ку цр­ту не­у­тра­ли­са­ња ди­стинк­ци­је из­ме­ђу ка­те­го­ри­је дру­штва и сред­ства у ин­стру­мен­та­лу и то уоп­шта­ва­њем пред­ло­га с/са/сас што је опет у ве­зи са по­ме­ну­тим про­до­ром оп­штег па­де­жа, као и по­ја­ву ин­стру­мен­тал­ско-ло­ка­тив­ске не­у­тра­ли­за­ци­је у не­ким го­во­ри­ма, има­ју­ћи у ви­ду то да је флек­си­ја из ин­стру­мен­та­ла и ло­ка­ти­ва пр­ва би­ла на уда­ру бал­ка­ни­стич­ког ана­ли­ти­зма. На­и­ме, ка­да је реч о овим ин­стру­мен­тал­ско-ло­ка­тив­ским ко­ле­ба­њи­ма, ра­ни­је су тзв. ло­кал­ни па­де­жи ло­ка­тив, ин­стру­мен­тал (и абла­тив) би­ли под­ло­жни ана­ли­ти­зму у ве­ћи­ни ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка (…) По­ме­ну­та мор­фо­ло­шка ко­ле­ба­ња у ис­тру­мен­та­лу и ло­ка­ти­ву, нај­ве­ро­ват­ни­је су нај­пре за­хва­ти­ли ни­же ге­о­граф­ске го­во­ре (Бе­ло По­ље и окол­на пот­ко­па­о­нич­ка се­ла) ко­ја чу­ва­ју тра­го­ве мик­со­гло­ти­је, што мо­жда ове про­це­се, ка­ко ка­же аутор, „је­зич­ке ин­тер­фе­рен­ци­је ве­зу­је за пе­ри­о­де по­ја­ча­не ур­ба­ни­за­ци­је“ (236–237).

              У пе­ри­фра­стич­ким пре­ди­ка­ти­ма (из­во­дит ша­лу), пре­ма ре­чи­ма ауто­ра, мо­жда се мо­же тра­га­ти за тур­ским је­зич­ким ути­ца­ји­ма. Ста­ри бал­кан­ски лек­сич­ки сло­је­ви ве­за­ни су пре­те­жно за при­су­ство, од­но­сно по­сред­ни­штво, грч­ких и ро­ман­ских је­зич­ких еле­ме­на­та од ко­јих су пр­ви нај­ве­ро­ват­ни­је нај­ви­ше оста­ви­ли тра­га у ре­ли­ги­о­зном жи­во­ту (по­ску­ра, тр­пе­за, Ве­лиг­дан), а дру­ги у обла­сти сто­чар­ства (ба­љас, ба­чи­ја, ви­ли­ја, икра/ира) (134).

              „Нај­зад, и по­је­ди­не фол­кло­ри­стич­ке па­ра­ле­ле ука­зу­ју на мо­гућ­ност по­сто­ја­ња не­ка­да ши­рих је­зич­ких ме­ђу­у­ти­ца­ја у окви­ри­ма ов­да­шњег ста­нов­ни­штва (…) Тра­го­ви по­ти­ски­ва­ња пред­ло­га у ко­рист не­по­сред­ног до­да­ва­ња од­ред­бе за ме­сто пре­ди­ка­ту, што је ка­рак­те­ри­сти­ка ару­мун­ског и ма­ке­дон­ског, да­нас су, та­ко­ђе, са­чу­ва­ни у ко­сов­ско­ме­то­хиј­ској фол­кло­ри­сти­ци. Њих пре­по­зна­је­мо и у пе­сма­ма из ко­па­о­нич­ког кра­ја (…) Обла­сти стил­ских сред­ста­ва при­па­да и ши­ро­ка упо­тре­ба тзв. укра­сног ј, ко­је по­зна­ју ару­мун­ске и шип­тар­ске, али и бу­гар­ске, ма­ке­дон­ске и срп­ске на­род­не пе­сме“ (2010: 236–237).

              Не­дељ­ко Бог­да­но­вић (1997) ће ука­за­ти на ути­ца­је ал­бан­ских го­во­ра у ју­жним де­ло­ви­ма те­ри­то­ри­ја ко­је за­хва­та­ју КР и ПТ го­во­ри. Не­ке од по­ја­ва об­ја­шња­ва­ју се и ути­ца­јем ма­ке­дон­ских го­во­ра или тур­ског је­зи­ка. Аутор као нај­ви­дљи­ви­је ис­ти­че ино­ва­ци­је бал­ка­ни­стич­ког ти­па, и то: оп­шти па­деж, ана­ли­тич­ку ком­па­ра­ци­ју (по­нов, нај­мр­шав), за­ме­ну ин­фи­ни­ти­ва кон­струк­ци­јом „да + пре­зент“, удва­ја­ње објек­та из­ра­же­ног за­ме­ни­цом, по­ја­ву екс­пи­ра­тор­ног ак­цен­та. Ино­ва­ци­је ко­је нај­ве­ро­ват­ни­је иду са ис­то­ка, а ко­је Бог­да­но­вић на­во­ди, је­су сле­де­ће: не­по­зна­ва­ње об­ли­ка збир­них име­ни­ца на -ад (ћу­ри­ћи), за­тим не­раз­ли­ко­ва­ње по­себ­них об­ли­ка име­ни­ца за ко­ли­чи­не до че­ти­ри и од пет.

 

4. Лексичке црте

                 

Ра­дић у Ко­па­о­нич­ком го­во­ру (2010) ука­зу­је на бо­га­ту и ра­зно­род­ну лек­сич­ку сло­је­ви­тост ово­га кра­ја: „Ста­ри не­сло­вен­ски ле­ксич­ки сло­је­ви (гр­ци­зми и ро­ма­ни­зми, те раз­ли­чи­ти оста­ци ста­ро­бал­кан­ског суп­стра­та) ко­је уза­јам­но пре­но­се и оста­ли бал­кан­ски на­ро­ди: ба­лан­џа, ба­чи­ја, бо­ца, икра/ира, ко­ка­ло, ко­пил­че, му­ста­ћи (…) Ко­па­о­нич­ка област ће, по­ред на­род­ног (срп­ског) об­ли­ка Ус­крс и цкве­ног (срп­ско­сло­вен­ског) Вас­крс, по­зна­ва­ти и си­но­ним­ну лек­се­му Ве­лиг­дан, на­чи­ње­ну као калк пре­ма грч­ком мо­де­лу (…) При­су­ство ве­ћег бро­ја тур­ци­за­ма, као: абер, ар­чит, ба­ра­бар, ба­са­мак, ва­кат, ич, кан­та­ри­он/ка­та­ри­он, са­бај­ле/са­ба­ље… Тур­ски на­но­си оста­ли су и у обла­сти кал­ки­ра­ња, о че­му го­во­ри пре све­га низ по­лу­кал­ко­ва ти­па: изес ћу­тек, не­мат абер (130–134).

Ка­да је реч о лек­сич­ком фон­ду, Си­мић ка­же да је ва­жно по­зна­ва­ти ме­ђу­соб­ни од­нос по­је­ди­них ти­по­ва по­су­ђе­ни­ца“ (508) и за­кљу­чу­је да су за струк­ту­ру го­во­ра зна­чај­не две гру­пе по­зајм­ље­них ре­чи, и то тур­ци­зми чи­не ста­ри­ји ле­скич­ки слој, а гер­ма­ни­зми су ка­сни­је по­че­ли да про­ди­ру у го­вор (523).   

Р. Си­мић да­је иср­пан спи­сак тур­ци­за­ма и гер­ма­ни­за­ма. Ов­де ће­мо на­ве­сти са­мо не­ке од њих. Нај­пре, при­ме­ри тур­ци­за­ма у Лев­чу: аба­џи­ја, ај­ван, акреп, ала­лит, ажда­ја, бак­шиш, баш, ба­шка, бу­нар, вај­да, гај­де, га­ла­ма, грош, за­вр­зла­ма, зорт, зум­бул,  ја­стук, јо­гурт, јар­го­ван, ју­риш, ка­ча­мак, кач­ка­ваљ, ка­дар, ка­вез, кај­га­на, ка­ла­шту­ра, ка­нап, кан­та, кан­ди­ло, ка­пак, ка­ра­ба­так, ка­ра­кон­џу­ла, ка­рам­фил, ка­ши­ка(511).

Гер­ма­ни­зми: би­тан­га, бла­ми­рат, бом­бар­до­ват, бра­он, ва­га, ви­зи­та, ви­кле­ри, виц, виц­кас, врон­цле, ге­лен­де­ри, ге­не­рал­штаб, глеђ, го­лам­фер, гу­сти­рат, дром­бу­ље, екс­пе­ди­ци­ја, јак­на, ка­на­бе, ка­рак­тер, ке­ле­ра­ба, кељ, ки­би­цо­ват, краг­на, кри­гла, ку­пле­рај, ла­вор, ле­њир, ли­ци­та­ци­ја, ло­гор, лок­на, лор­бер, ло­тре… (511–512).

Су­ми­ра­ју­ћи сво­је ис­тра­жи­ва­ње, аутор ка­же да се „обе гру­пе по­зајм­ље­ни­ца до­ди­ру­ју нај­ма­ње у јед­ној тач­ки: у обла­сти вој­нич­ке тер­ми­но­ло­ги­је (…) У кру­го­ви­ма за­на­тли­ја, на­ро­чи­то оних ко­ји се ба­ве мо­дер­ни­јим за­на­ти­ма, чу­је се знат­но ве­ћи број ре­чи ко­је су по­зајм­ље­не из не­мач­ког је­зи­ка (клем­на, кур­бла, кур­шлус, пре­зле, шо­фер-шај­ма, шпар­гла…); по­су­ђе­ни­це из оста­лих је­зи­ка не­ма­ју та­квог зна­ча­ја у го­во­ру Лев­ча­на. На­во­дим не­ко­ли­ко пре­ма ко­ји­ма ће се ви­де­ти да су то сте­ре­о­тип­не ре­чи: бал­кон, бом­бо­на, ку­раж, ка­ра­бит, пе­ле­ри­на, фри­жи­дер, ре­шо(н), би­феј, ку­пеј, шо­фер и сл.“ (512–513).

Ми­ле­та Бу­ку­ми­рић, у ра­ду О не­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма из ал­бан­ског је­зи­ка у го­во­ри­ма се­вер­не Ме­то­хи­је, ка­же да „је­зи­ци у кон­так­ту оста­вља­ју траг до­ди­ра ко­ји се ре­флек­ту­је у мно­гим сег­мен­ти­ма, па и у лек­си­ци. Има­ју­ћи у ви­ду про­шлост на­шег на­ро­да, ра­зу­мљи­во је што нам се у је­зи­ку одо­ма­ћио ве­ли­ки број вар­ва­ри­за­ма. У би­лин­гвал­ној се­вер­но­ме­то­хиј­ској сре­ди­ни по­ред број­них тур­ци­за­ма упо­тре­бља­ва се и је­дан број ре­чи ко­је су у наш је­зик ушле из ал­бан­ског је­зи­ка“ (163). Аутор на­во­ди не­ко­ли­ко де­се­ти­на при­ме­ра, а ов­де ће­мо да­ти са­мо не­ке од по­пи­са­них ре­чи: ару­цас, бор­дош, бар­ду­ка, го­ру­жда, ку­ће­ша, ма­шкул, пин­гул, цу­лак итд. У за­кључ­ку сто­ји: „Из све­га на­ве­де­ног мо­же се на­слу­ти­ти бо­гат­ство ди­ја­ле­кат­ске лек­си­ке срп­ског је­зи­ка се­вер­не Ме­то­хи­је. Из ње­ног де­таљ­ног ис­пи­ти­ва­ња ви­де­ла би се по­сле­ди­ца ме­ђу­је­зич­ких до­ди­ра у се­вер­но­ме­то­хиј­ској, ви­ше­је­зич­ној сре­ди­ни, а у ин­ве­та­ру од­ред­ни­ца на­шао би се по­за­ма­шан број ре­чи не­за­бе­ле­же­них ни у јед­ном реч­ни­ку“ (170). А. Пе­цо и Б. Ми­ла­но­вић (1968: 247) упра­во го­во­ре о до­се­ље­ни­ци­ма у Ре­са­ву ко­ји ни­су би­ли из истог кра­ја, већ су се до­се­ља­ва­ли из Ма­ке­до­ни­је, Ма­ђар­ске, Ал­ба­ни­је… Ауто­ри на­по­ми­њу да Вла­си и Бу­га­ри, и по­ред то­га што жи­ве на овом го­вор­ном под­руч­ју, ус­пе­ли су да очу­ва­ју свој ма­тер­њи је­зик, баш за­то што чи­не ком­пакт­не це­ли­не.

 

5. Закључне напомене

             

Ка­да је реч о раш­чла­ње­но­сти, го­во­ри К-Р ди­ја­лек­та по­ка­зу­ју ви­со­ку ујед­на­че­ност, а уну­тра­шња ди­фе­рен­ци­ја­ци­ја је углав­ном на­ста­ла под ути­ца­јем су­сед­них је­зи­ка или ди­ја­ле­ка­та. На це­лом те­ре­ну ко­сов­ско-ме­то­хиј­ског го­во­ра сме­њи­ва­ло се и ме­ша­ло ста­нов­ни­штво. Од кра­ја XVII ве­ка срп­ско ста­ри­нач­ко ста­нов­ни­штво по­ме­ра се пре­ма се­ве­ру ис­пред Ар­ба­на­са и Ту­ра­ка. Но­во­при­до­шло ар­ба­на­шко ста­нов­ни­штво, ко­је је про­ме­ни­ло прет­ход­ни ет­но­је­зич­ки са­став, знат­но је ути­ца­ло на ства­ра­ње са­да­шње фи­зи­о­но­ми­је го­во­ра ово­га под­ди­ја­лек­та. У Ме­то­хи­ји и на Ко­со­ву пре­по­зна­тљив је ар­ба­на­шки уплив, оства­рен пре све­га у кон­со­нан­ти­зму.[5] У ву­чи­трн­ском го­во­ру, под ал­бан­ским ути­ца­јем, /ȧ/ > /ȃ/.

Ак­цен­ту­а­ци­ја је у осно­ви ста­ра, уз по­вла­че­ње крат­ко­си­ла­зног са ул­ти­ме, с тим да на прет­ход­ном крат­ком сло­гу до­ла­зи а, а на ду­гом á. У ву­чи­трн­ском го­во­ру, под стра­ним ути­ца­јем, и глâва, а у по­зајм­ље­ни­ца­ма из тур­ског је­зи­ка сре­ћу се кат­кад и по­зајм­ље­ни во­ка­ли (тüтüнџи­ја, ја­стәк).  

У фо­не­ти­ци и мор­фо­ло­ги­ји уоч­љи­ви су на­но­си тур­ских, ал­бан­ских и ма­ке­дон­ских цр­та. Во­кал­ски си­стем је пе­то­чла­ни, а као ре­зул­тат ме­ђу­је­зич­ког кон­так­та, у не­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји има­мо фо­не­ме ви­со­ког ре­да – и ә ко­је су до­шле из тур­ског је­зи­ка, што не ути­че на оп­шту сли­ку во­ка­ли­зма К-Р ди­је­лек­та.  Афри­ка­та ӡ је у не­ким го­во­ри­ма до­шла пре­ко по­зајм­ље­ни­ца из ру­мун­ског је­зи­ка, док је, на при­мер, у не­ким го­во­ри­ма до­шла из ал­бан­ског је­зи­ка (ме­то­хиј­ски го­во­ри). На ме­то­хиј­ски го­вор нај­ве­ћи ути­цај имао је ал­бан­ски је­зик ко­ји се огле­да, пре све­га, у кон­со­нан­ти­зму. Са­мо­гла­сник о ис­пред р и н нај­че­шће се ре­флек­ту­ју као са­мо­гла­сник у: бе­тун, док­тур, про­фи­сур, фур­му­ла­ри. Су­гла­сник ф ја­вља се углав­ном у по­су­ђе­ни­ца­ма (фа­бри­ка, ас­фалт), а афри­ка­ту џ на­ла­зи­мо обич­но у стра­ним лек­се­ма­ма и су­фик­си­ма (џем­пе­ри, ка­зан­џи­ја).  Афри­ка­те ч и џ јед­на­че се у не­ким ре­чи­ма са ћ и ђ : чо­век, бу­ђак, што се обич­но об­ја­шња­ва ути­ца­јем ал­бан­ског или тур­ског је­зи­ка.

Као ути­цај тур­ског је­зи­ка при­пи­су­је се из­го­вор ü (тüтüнџи­ја) у Ме­то­хи­ји и на Ко­со­ву, а па­ла­та­ли­зо­ва­ње л, н ис­пред во­ка­ла пред­њег ре­да (пла­њи­на) при­пи­су­је се обич­но ал­бан­ском је­зи­ку. Спо­ра­дич­на диф­тон­ги­за­ци­ја ду­гих е и о, фо­нет­ске ели­зи­је, не­ста­бил­ност јед­ног бро­ја кон­со­нант­ских гру­па, а пре све­га низ мор­фо­ло­шких и мор­фо­син­так­сич­ких цр­та из обла­сти бал­ка­ни­за­ма (нпр. не­у­тра­ли­за­ци­ја у па­де­жи­ма кре­та­ња и ло­ка­ци­је, хи­пе­ру­по­тре­ба ин­стру­мен­тал­ног пред­ло­га с / са / сас, по­ја­ва удва­ја­ња објек­та) – упу­ћу­ју, по­сред­но или не­по­сред­но, на ве­зу са ста­ро­бал­кан­ским ро­ма­ни­зо­ва­ним ста­нов­ни­штвом.

Што се ти­че мор­фо­ло­шке цр­те ко­ја од­ли­ку­је дру­ге го­во­ре, ја­вља се -ће за сва три ли­ца фу­ту­ра I (ће ура­ди­мо), и то под ути­ца­јем ал­бан­ског и ру­мун­ског је­зи­ка. У ме­то­хиј­ским го­во­ри­ма је при­су­тан ве­ли­ки број при­ло­га по­зајм­ље­них из ал­бан­ског и тур­ског (сер­бес, ба­шка). Су­фикс -ија је вр­ло чест и ве­ро­ват­но је грч­ко-ро­ман­ског по­ре­кла, а де­ми­ну­тив­ни су­фикс -аћ (жен­скаћ, пу­ваћ), по­ред бал­ка­но­сло­вен­ских је­зи­ка, по­зна­ју и ру­мун­ски и грч­ки је­зик. У ре­сав­ском го­во­ру је на­ста­вак -че вр­ло чест код име­ни­ца су­бјек­тив­не оце­не, са де­ми­ну­тив­но-хи­по­ко­ри­стич­ним зна­че­њем, њи­хо­вом упо­тре­бом по­ти­сну­ти су дру­ги на­став­ци   -ић и -ица. Та осо­би­на је на­ро­чи­то рас­про­стра­ње­на у ма­ке­дон­ском и бу­гар­ском је­зи­ку. И на пла­ну гла­гол­ских из­ве­де­ни­ца, из­два­ја се је­дан број твор­бе­них мор­фе­ма, пре све­га, су­фик­си -иса и -оса, грч­ко-ро­ман­ског по­ре­кла, а не­сум­њи­во је тур­ског по­ре­кла низ су­фик­са (нпр. -џи­ја,  -ли­ја…).

Ка­да је реч о лек­си­ци, у ко­сов­ско-ре­сав­ским го­во­ри­ма су, по­ред основ­не сло­вен­ске лек­си­ке,  при­сут­ни гер­ма­ни­зми и тур­ци­зми (нај­број­ни­ји), као и ал­ба­ни­зми и ро­ма­ни­зми. Ста­ри бал­кан­ски лек­сич­ки сло­је­ви ве­за­ни су пре­те­жно за при­су­ство, од­но­сно по­сред­ни­штво грч­ких и ро­ман­ских је­зич­ких еле­ме­на­та.

 

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Бог­да­но­вић 1997: Не­дељ­ко Бог­да­но­вић, Је­зич­ке по­ја­ве на до­ди­ру при­зрен­ско-ти­моч­ког и ко­сов­ско-ре­сав­ског ди­ја­лек­та, О срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма, Нуч­ни скуп: „Да­ни срп­ско­га ду­хов­ног пре­о­бра­же­ња“, IV,  Де­спо­то­вац,  7–83.

Бо­шња­ко­вић 2008: Жар­ко Бо­шња­ко­вић, Фо­нет­ске осо­би­не го­во­ра ис­точ­не Шу­ма­ди­је, Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник, Бе­о­град, LV, 1–322.

Бу­ку­ми­рић 2000: Ми­ле­та Бу­ку­ми­рић, О не­ким по­зајм­ље­ни­ца­ма из ал­бан­ског је­зи­ка у го­во­ри­ма се­вер­не Ме­то­хи­је, Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог, 56 (1–  –2), 163–170.

Ивић 1997: Па­вле Ивић, Раз­ли­ке ме­ђу го­во­ри­ма ко­сов­ско-ре­сав­ског ди­ја­лек­та, О срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма, Нуч­ни скуп: „Да­ни срп­ско­га ду­хов­ног пре­о­бра­же­ња“, IV,  Де­спо­то­вац, 41–44.

Ивић 1985: Па­вле Ивић,  Ди­ја­лек­то­ло­ги­ја срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка : увод и што­кав­ско на­реч­је, 2. из­да­ње, Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад.

Јо­вић 1968: Ду­шан Јо­вић, Тр­сте­нич­ки го­вор, Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник, књи­га XVII, Ин­сти­тут за срп­ско­хр­ват­ски је­зик, Бе­о­град, 1–225.

Ми­ло­ра­до­вић 2007: Со­фи­ја Ми­ло­ра­до­вић, Ди­ја­хро­ни и син­хро­ни аспект ана­ли­тич­ких по­ја­ва у срп­ским на­род­ним го­во­ри­ма, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за сла­ви­сти­ку, 71–72, 357–375.

Ми­ло­ра­до­вић 2003: Со­фи­ја Ми­ло­ра­до­вић, Упо­тре­ба па­де­жних об­ли­ка у го­во­ру Па­ра­ћин­ског По­мо­ра­вља, Бал­ка­ни­стич­ки и ет­но­ми­гра­ци­о­ни аспект, СА­НУ, Ет­но­граф­ски ин­сти­тут, По­себ­на из­да­ња, књ. 50, Чи­го­ја штам­па, Бе­о­град.

Ни­ко­лић 2001: Ви­дан Ни­ко­лић, Мо­ра­вич­ки и гор­њо­сту­де­нич­ки го­во­ри, На­уч­но дру­штво за не­го­ва­ње и про­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка, се­ри­ја IV, број 3, Бе­о­град.

Пе­цо и Ми­ла­но­вић 1968: Асим Пе­цо и Бра­ни­слав Ми­ла­но­вић, Ре­сав­ски го­вор, Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник, књи­га XVII, Ин­сти­тут за срп­ско­хр­ват­ски је­зик, Бе­о­град, 241–367.

Пе­цо 1985: Асим Пе­цо, Пре­глед срп­ско­хр­ват­ских ди­ја­ле­ка­та, На­уч­на књи­га, Бе­о­град.

Ра­дић 1997: Пр­во­слав Ра­дић, О не­ким по­ја­ва­ма у де­кли­на­ци­ји ко­сов­ско-ре­сав­ских го­во­ра (у све­тлу син­кре­тич­ко-ана­ли­тич­ки про­це­са), Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку, XL/2, Ма­ти­ца срп­ска – оде­ље­ње за књи­жев­ност и је­зик, Но­ви Сад, 227–239.

Ра­дић 2010: Пр­во­слав Ра­дић, Ко­па­о­нич­ки го­вор, СА­НУ, Ет­но­граф­ски ин­сти­тут, По­себ­на из­да­ња, књ. 70, Ака­дем­ска из­да­ња, Бе­о­град.

Си­мић 1972: Ра­до­је Си­мић, Ле­вач­ки го­вор, Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник, књи­га XIX, Ин­сти­тут за срп­ско­хр­ват­ски је­зик, Бе­о­град, 1–619.

Ре­ме­тић 2004: Сло­бо­дан Ре­ме­тић, Срп­ски на­род­ни го­во­ри Ко­со­ва и Ме­то­хи­је у све­тлу ме­ђу­је­зич­ке и ме­ђу­ди­ја­ле­кат­ске ин­тер­фе­рен­ци­је, Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог LX, Бе­о­град, 113–123. 

 



[1] „Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ко­лев­ка су два­ју ди­ја­ле­кат­ских ти­по­ва (ко­сов­ско-ре­сав­ског и при­зрен­ско­ју­жно­мо­рав­ског) ко­ји ће ода­тле би­ти ми­гра­ци­ја­ма раз­не­ти да­ле­ко на се­вер и се­ве­ро­и­сток (…) Да­на­шња сли­ка што­кав­ских го­во­ра ре­зул­тат је де­ло­ва­ња две­ју раз­вој­них тен­ден­ци­ја. Глав­ни­на је до да­на­шњег ста­ња сти­гла углав­ном сво­јим, аутох­то­ним раз­вој­ним пу­тем, док су на пе­ри­фе­ри­ји ла­ко пре­по­зна­тљи­ви ути­ца­ји су­сед­них, пре се­га не­сло­вен­ских је­зи­ка и ди­ја­ле­ка­та (…) Мо­жда не­сло­вен­ски је­зи­ци ни­су ниг­де оста­ви­ли та­ко ду­бо­ке тра­го­ве као на под­руч­ју Ме­то­хи­је (па и Ко­со­ва)“ (2004: 113).

[2] „Од не­сло­вен­ских је­зи­ка, на срп­ски ди­ја­ле­кат­ски мо­за­ик Ме­то­хи­је и Ко­со­ва нај­ви­ше су, раз­у­ме се, ути­ца­ли тур­ски и ал­бан­ски“ (2004: 114).

[3] „Ре­чи стра­ног по­ре­кла ре­вол­вер, ренд­ген, као и у мно­гим дру­гим го­во­ри­ма, уме­сто са ини­ци­јал­ним со­нан­том р из­го­ва­ра­ју се са со­нан­том л: ле­вол­вер, лен­гер. Ма­да се у овим при­ме­ри­ма мо­же огле­да­ти и по­ја­ва аси­ми­ла­ци­је на ра­сто­ја­њу, ви­ше је ве­ро­ват­но да су те ре­чи, као и мно­ге дру­ге стра­не ре­чи, при­мље­не у та­квом, де­фор­ми­са­ном об­ли­ку“ (288).

[4] „Реч тур­ског по­ре­кла хапс у ре­сав­ском го­во­ру за­вр­ша­ва се на а, и пре­ма та­квом об­ли­ку је име­ни­ца жен­ског ро­да: ап­са, ле­жао ап­су, из­и­шо из ап­се“ (Пе­цо и Ми­ла­но­вић: 331).

[5] О ово­ме ви­ше код Ми­ле­те Бу­ку­ми­ри­ћа, Го­во­ри се­вер­не Ме­то­хи­је, а реч­ник Ко­сов­ско-ме­то­хиј­ског ди­ја­лек­та Гли­ше Еле­зо­ви­ћа (1932. и 1935.) до­но­си бо­га­ту лек­сич­ку гра­ђу из ву­чи­трн­ског го­во­ра.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa