Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Hronika, Broj: 26

Јелена Павловић (Ниш Крагујевац)

НАУЧНИ СКУП „АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ – 110 ГОДИНА ОД ПОЈАВЕ СРПСКОГ ДИЈАЛЕКТОЛОШКОГ

ЗБОРНИКА“, Филозофски факултет, Ниш, 17–18. април 2015.

 

 

Зачеци српске дијалектологије и покретање Српског дијалектолошког зборника, једног од најпознатијих часописа из ове области у славистичком свету, везују се за име Александра Белића и његово проучавање призренско-тимочких говора. Ове године навршава се 110 година од изласка првог броја Српског дијалектолошког зборника, чији је покретач Александар Белић и у коме је штампано његово чувено дело Дијалекти источне и јужне Србије. Поводом прославе овог јубилеја, 17. и 18. априла на Филозофском факултету у Нишу, у организацији Департмана за српски језик, одржан је научни скуп под називом „Александар Белић – 110 година од појаве Српског дијалектолошког зборника“. Пошто су први кораци у српској дијалектологији започели управо проучавањем дијалеката призренско-тимочке области, на скупу су изложени радови аутора који су се бавили проучавањем говора овога краја.

Поред рада по секцијама, у оквиру скупа представљен је тринаести број Годишњака за српски језик, који је посвећен проф. др Слободану Реметићу. У оквиру скупа представљена је и Библиографија призренско-тимочких говора, која је замишљена као наставак постојеће библиографије о говорима овога краја, чији су састављачи Недељко Богдановић, Вилотије Вукадиновић и Јордана Марковић.

Скуп је отворио декан Филозофског факултета у Нишу, проф. др Горан Максимовић, који је истакао да студијска група за националну филологију, од свог оснивања 1987. године, следи белићевски пут у изучавању српских народних говора овога краја. Након уводне речи уследила су пленарна излагања Слободана Реметића „Александар Белић и српска дијалектологија“, Срете Танасића „Призренско-тимочка дијалекатска област у Српском дијалектолошком зборнику“ и Јордане Марковић „Дисциплинарна истраживања после Белића“.

Слободан Реметић је у свом реферату подвукао да је Александар Белић централна личност српске дијалектологије. Почетак српске дијалектологије везује се за појаву његовог дела Дијалекти источне и јужне Србије. Истакнут је значај Белићевог рада на терену који му је пружио обиље језичке грађе што му је омогућило доношење правилних и данас још увек валидних закључака у вези са овим, али и свим другим српским народним говорима. Тиме је Белић дао образац за будућа истраживања српских дијалеката.

О радовима посвећеним призренско-тимочким говорима у Српском дијалектолошком зборнику говорио је Срето Танасић у реферату „Призренско-тимочка дијалекатска област у Српском дијалектолошком зборнику“. Као посебно значајну истакао је чињеницу да је први број био посвећен овим говорима, а да је и то случај и са његовим последњим бројем, који доноси монографију Марине Јуришић. Аутор је разврстао радове објављене у овом часопису у три категорије: монографије, речници, остало. Указао је да је овај часопис у својој дугој историји постојања дао велики значај, највећи чак кад се гледа као публикација, проучавању говора ове дијалекатске области.

Јордана Марковић је говорила о томе да су се истраживачи после Александра Белића посветили проучавању других аспеката призренско-тимочких говора. Истакнуто је да је у Белићево време приоритет био проучавање руралних говора, али данас се центар истраживања мора преусмерити ка урбаним срединама. Аутор првог обимног описа једног урбаног српског говора је Пол-Луј Тома и то је књига Говори Ниша и околних села. Значајни допринос проучавању призренско-тимочких говора дали су аутори који су се бавили дијалекатском лексикографијом, ономастиком, лингвистичком географијом и проучавањем језика писаца који пишу на дијалекту.

Једно од изглагања које отвара нова питања која Белић није дотакао јесте реферат Недељка Богдановића „Дијалекатска творба“. Аутор реферата залаже се за диференцијални приступ, при чему би се проучаваоци задржавали само на оним творбеним аспектима који одступају од образаца стандардног језика. Док се овај реферат бавио теоријским аспектима дијалекатске творбе, излагање Радмиле Жугић „Именички суфикси у Дијалектима источне и јужне Србије Александра Белића у светлу најновијих истраживања“ бави се применом нових сазнања из области творбе на материјалу који је прикупио Белић. Конкретним проблемом из области дијалекатске творбе бавила се Тања Милосављевић у реферату „Суфикси субјективне оцене у домену номинације човека у призренско-тимочким говорима (дијахрони и синхронијски аспект)“, где је упоређен материјал из Белићевих Дијалеката и Збирке речи из Призрена Димитрија Чемерикића са савременим стањем из лексике јабланичког краја приказаним у раду Радмиле Жугић.

Фонетским питањима посвећена су два излагања, реферат Љубисава Ћирића „Фонетско-фонолошки статус полугласника у данашњем говору Лужнице“ и рад Ане Савић Грујић „Степен очуваности полугласника и палатализованих сугласника к, г у говорима тимочко-лужничког типа“. У оба рада прати се данашње стање двеју карактеристичних фонетских особина у тимочко-лужничким говорима.

Рад Јаворке Маринковић „Врањски акценат на ономастичком материјалу од Белића до данас“ спаја изучавања из области прозодије и области ономастике. Већ је Александар Белић истакао преношење акцента за један слог ка почетку речи као специфичност говора врањског краја у односу на друге призренско-јужноморавске говоре. У реферату се прозодијска слика говора овог краја приказује кроз акценат микротопонима.

Морфолошким проблемима било је посвећено излагање Радивоја Младеновића „Облици именица са несистематском множином у северношарпланинским и метохијско-косовским говорима“. Ово је једини реферат који је био посвећен говорима призренско-јужноморавског типа на просторима Косова и Метохије. Аутор се бавио начинима на којима се разрешава неподударност у семантици и граматичком облику збирних именица (доследна морфолошка плурализација, преосмишљавање наставака и прилазак систематској множини). Интересантано питање везано за морфолошку проблематику отвара и рад Бранимира Станковића „Одређени члан у говору Пирота“, у коме аутор тврди да је развијање постпозитивне чланске морфеме у говорима овог краја добијено унутрашњим развојем језика и да не представља утицај бугарског језика.

Синтаксичким истраживањима бавила су се два аутора. Софија Милорадовић изложила је реферат „Граматикализација предлога од и за у призренско-тимочким и косовско-ресавским говорима“, док је Марина Јуришић посветила пажњу једном аспекту падежног значења у реферату „Постериорност у призренско-тимочким говорима“. Оба рада су посвећена синтакси падежа, што је веома значајно будући да је досад објављено најмање радова из области синтаксе српских народних говора.

О значају Белићевих Дијалеката источне и јужне Србије са становишта језичке дијахроније говорила је Надежда Јовић у реферату „Белићеви Дијалекти источне и јужне Србије у светлу српске језичке дијахроније“. Дијахроном проблематиком бавила се и Јордана Марковић у реферату „Писани језик Заплањаца са почетка 20. века“. С друге стране, два реферата била су посвећена урбаној дијалектологији. То су реферати Станислава Станковића „Градски власотиначки говор(и) у Белићевом времену и данас“ и излагање Татјане Трајковић „Проучавање градских говора на простору призренско-тимочке дијалекатске области“.

На крају, може се закључити да су две битне одлике овога скупа. Први је указивање на значај рада Александара Белића у истраживању призренско-тимочких говора и на актуелност његових закључака, који су представљали узор другим истраживачима ових говора. Други аспект овог скупа је указивање на оне елементе проучавања народних говора који нису били обухваћени Белићевим истраживањима, што се посебно односи на проучавање дијалекатске творбе и дијалекатске синтаксе, као и на проучавање градских говора овог краја.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa