Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 26

Новица Петровић: М­УКЕ С­А Р­ЕЧИМА­ Београд­, ­Конра­с, 2008, 77 ст­р.

 

 

Ова књи­га за­пра­во је збир ра­до­ва ко­ји су (осим пр­вог од њих) плод раз­ми­шља­ња ауто­ра о пре­во­ди­лач­ком ра­ду, осо­би­то ка­да су у пи­та­њу те­шки и зах­тев­ни тек­сто­ви – нај­че­шће књи­жев­ни. При­ме­ри ко­ји су на­ве­де­ни  у књи­зи ма­хом су узе­ти из по­е­зи­је, оне ко­ја је свр­ста­на у Ан­то­ло­ги­ју мо­дер­не срп­ске ли­ри­ке – ен­гле­ско из­да­ње (ко­ју је пре­вео упра­во Пе­тро­вић). Аутор се с пра­вом од­лу­чио на ова­кав из­бор, јер је пре­во­ђе­ње по­е­зи­је, као сво­је­вр­сне игре ре­чи, мо­жда и нај­те­жи пре­во­ди­лач­ки по­сао. Це­ло­куп­но пре­во­ди­лач­ко ис­ку­ство са­мог Но­ви­це Пе­тро­ви­ћа сва­ка­ко је од не­про­це­њи­вог зна­ча­ја и за ова­кве ра­до­ве. Осим што је вр­сни пре­во­ди­лац, тре­ба на­по­ме­ну­ти да је он и про­фе­сор на Ка­те­дри за ан­гли­сти­ку Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, што до­дат­но до­при­но­си ње­го­вој ком­пе­тен­ци­ји ка­да су је­зич­ко-пре­во­ди­лач­ке те­ме у пи­та­њу.

Го­во­ре­ћи на са­мом по­чет­ку о оно­ме што се гу­би у пре­во­ду и ком­пен­за­ци­ји истог од стра­не пре­во­ди­о­ца, аутор пре­до­ча­ва ка­ко су не­ка­да но­во­на­ста­ла ре­ше­ња из­не­на­ђу­ју­ћа и за са­мог пре­во­ди­о­ца и ка­ко у од­ре­ђе­ним ком­пли­ко­ва­ним слу­ча­је­ви­ма по­ма­же је­ди­но пре­пу­шта­ње је­зи­ку (стр. 8).

Па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи на­слов по­зна­те књи­ге, свом пр­вом по­гла­вљу Пе­тро­вић да­је на­зив Не­под­но­шљи­ва ла­ко­ћа пре­во­ђе­ња, у ко­јем од­мах по­чи­ње са ана­ли­зом ве­шти­не пре­во­ђе­ња по­е­зи­је, на­зи­ва­ју­ћи је жар­гон­ски ђа­во­љом ра­бо­том (стр. 13). Он ов­де из свог угла раз­ма­тра и ве­чи­ти про­блем у пре­во­ђе­њу по­ет­ских тек­сто­ва – жр­тво­ва­ње фор­ме за­рад очу­ва­ња сми­сла, и обрат­но – жр­тво­ва­ња де­ло­ва сми­сла за­рад очу­ва­ња ме­трич­ке пра­вил­но­сти пе­сме. Ов­де је на­ве­де­но и не­ко­ли­ко по­гре­шно тран­скри­бо­ва­них ан­гло-сак­сон­ских име­на пе­сни­ка (Врајт је за­пра­во Рајт, Линд­сеј је Линд­зи, а Бетџмен је Бе­че­мен). На при­ме­ру не­ко­ли­ци­не пе­са­ма (On a Por­tra­it of a De­af Man, Self-pity) аутор кри­ти­ку­је од­ре­ђе­не пре­во­де истих на срп­ски је­зик и ну­ди бо­ља ме­трич­ка али и зна­чењ­ска ре­ше­ња.

Као по­ме­ну­то пр­во, и оста­ла по­гла­вља ове књи­ге но­се ве­о­ма инг­те­ре­сант­на и не­рет­ко иро­нич­на име­на: Да­вид Штр­бац пред Ва­шким тра­бу­ња­лом, Пре­во­ђе­ње по­е­зи­је – чуд­на ли чу­да, О гра­ку, мра­ку и ту­роб – зра­ку… У књи­зи не­ма пре­ви­ше пре­во­да са­мог ауто­ра: је­дан од њих је­сте пре­вод – пре­пев пе­сме Ми­ло­ша Цр­њан­ског Ју­го­сла­ви­ји (стр. 34)

Чи­та­во јед­но по­гла­вље Но­ви­ца Пе­тро­вић из­два­ја за Т.С. Ели­о­та, тзв. те­шког пе­сни­ка, ко­ји је ве­ли­ки еру­ди­та згу­сну­тог пе­снич­ког из­ра­за; у те­жи­ну ње­го­вог сти­ха (осо­би­то у сми­слу пре­во­ђе­ња на дру­ге је­зи­ке) аутор ове књи­ге уве­рио се и сам, пре­во­де­ћи Ели­о­то­ву по­е­зи­ју на срп­ски. На ка­тре­ни­ма пе­сме Ја­је за ку­ва­ње (А Co­o­king Egg) при­ка­зан нам је део тих пре­во­ди­лач­ких му­ка, не са­мо ка­да се ра­ди о овом ен­гле­ском пе­сни­ку, већ уоп­ште – при­ка­за­не су не­по­ду­дар­но­сти ен­гле­ског и срп­ског је­зи­ка, ко­је уве­ли­ко оте­жа­ва­ју тран­сфер ме­три­ке и ме­ло­ди­је.

Из све­га го­ре на­ве­де­ног, да се за­кљу­чи­ти да је пре­во­ди­лач­ки рад – кре­а­тив­ни рад, ко­ји се не по­на­вља и ко­ји, уко­ли­ко те­жи да бу­де ква­ли­те­тан, мо­ра не­пре­ста­но да се уса­вр­ша­ва и до­ра­ђу­је. Или, ре­чи­ма ауто­ра овог де­ла: сва­ка но­ва пе­сма је иза­зов за се­бе и тра­жи не­што но­во, не­сво­ди­во на већ по­зна­то. (стр. 9)

 

Светлана Спајић (Лозница)

 

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa