Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 26

Павле Ивић: СРПСКИ ДИЈАЛЕКТИ И ЊИХОВА КЛАСИФИКАЦИЈА  (приредио Слободан Реметић). Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 2009, 221 стр.

 

 

Па­вле Ивић (1924–1999), лин­гви­ста, сла­ви­ста, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор у Но­вом Са­ду и Бе­о­гра­ду. Је­дан од нај­у­глед­ни­јих сла­ви­ста сво­га до­ба. Члан СА­НУ и мно­гих ино­стра­них ака­де­ми­ја на­у­ка и на­уч­них дру­шта­ва. Глав­ни уред­ник ча­со­пи­са Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку, Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки збор­ник и Оно­ма­то­ло­шки при­ло­зи. Ба­вио се исто­ри­јом је­зи­ка, ди­ја­лек­то­ло­ги­јом, фо­но­ло­ги­јом и пла­ни­ра­њем је­зи­ка. Це­ло­куп­на де­ла Па­вла Или­ћа (I– XII), у ре­дак­ци­ји ака­де­ми­ка Ми­ло­ра­да Ра­до­ва­но­ви­ћа, об­ја­вљу­ју се код овог из­да­ва­ча од 1991. го­ди­не.

У На­по­ме­ни при­ре­ђи­ва­ча сто­ји да је ова син­тет­ска рас­пра­ва ака­де­ми­ка Иви­ћа на­ста­ла при са­мом кра­ју ње­го­вог жи­во­та и да све­до­чи о ње­го­вом де­таљ­ном и све­стра­ном уви­ду у ди­ја­лек­то­ло­шку ли­те­ра­ту­ру. Због свог на­уч­ног зна­ча­ја и по­тре­ба пе­да­го­шке при­ро­де, ова тро­дел­на сту­ди­ја штам­па се као по­себ­на књи­га, и то пре оста­лих збир­ки ње­го­вих чла­на­ка и рас­пра­ва из до­ме­на ди­ја­лек­то­ло­ги­је.

У пр­вом по­гла­вљу го­во­ри се о пред­ме­ту срп­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је. Као пр­ви про­блем на­ме­ће се рас­кид срп­ско­хр­ват­ске је­зич­ке за­јед­ни­це, па се аутор пи­та да ли та­ква за­јед­ни­ца по­сто­ји на ни­воу ди­ја­ле­ка­та. Зна­тан обим раз­ли­ка ме­ђу на­род­ним го­во­ри­ма ни­је до­во­љан раз­лог за њи­хо­ву де­о­бу на два или ви­ше је­зи­ка (стр. 5) – за­кљу­чу­је он. Срп­ским ди­ја­лек­ти­ма мо­же­мо сма­тра­ти све оне ди­ја­лек­те ко­ји­ма го­во­ре Ср­би.

Да­ље се го­во­ри о основ­ној по­де­ли срп­ских ди­ја­ле­ка­та, од­но­сно њи­хо­вој кла­си­фи­ка­ци­ји, где аутор још јед­ном апо­стро­фи­ра то да  скра­ће­на ди­ја­лек­то­ло­шка ви­зу­ра чи­ни ире­ле­вант­нинм по­јам што­кав­ског на­реч­ја (стр. 10). Он го­во­ри и о ино­ва­ци­ја­ма као што су про­зо­диј­ски кван­ти­тет у свим по­ло­жа­ји­ма, ана­ли­тич­ка ком­па­ра­ци­ја и де­кли­на­ци­ја и гу­би­так ин­фи­ни­ти­ва, и ви­ди их као да­ле­ко зна­чај­ни­ја ди­ја­ле­кат­ска обе­леж­ја од, ре­ци­мо, ар­ха­и­за­ма ко­ји су сма­тра­ни као пре­суд­ни у при­зрен­ско-ти­моч­ком го­во­ру. Ивић об­ја­шња­ва да сво­ја раз­ми­шља­ња о по­је­ди­ним срп­ским ди­ја­лек­ти­ма, а ко­ја из­но­си у овој књи­зи, за­сни­ва ве­ћи­ном на чи­ње­ни­ца­ма ко­је ра­ни­је ни­су би­ле до­ступ­не ди­ја­лек­то­ло­шкој на­у­ци, и да ће бу­дућ­ност по­ка­за­ти ко­ли­ко су ти ста­во­ви при­хва­тљи­ви (стр. 16)

       Чи­та­во јед­но по­гла­вље по­све­ће­но је хер­це­го­вач­ко-кра­ји­шком ди­ја­лек­ту као ди­ја­лек­ту ко­ји  ме­ђу срп­ским ди­ја­лек­ти­ма за­у­зи­ма нај­ве­ће под­руч­је, али нај­ма­ње ком­пакт­но (услед ве­ли­ких ми­гра­ци­ја). На­во­ди се ка­ко је ве­о­ма те­жак за­да­так по­де­ли­ти овај ди­ја­ле­кат на ма­ње је­ди­ни­це. Аутор ће на­пра­ви­ти ко­рак ка то­ме, пре све­га ба­ве­ћи се изо­гло­са­ма ко­је се, ка­ко ка­же, рет­ко кад по­кла­па­ју.

        Го­во­ре­ћи о шу­ма­диј­ско-вој­во­ђан­ском ди­ја­лек­ту, Па­вле Ивић по­чи­ње од оног већ по­зна­тог – по­де­ле овог ди­ја­лек­та на се­дам под­ди­ја­ле­ка­та. По­но­во се ба­ве­ћи про­бле­мом изо­гло­са, он за­кљу­чу­је да пи­та­ње ту­ма­че­ња по­ре­кла сно­па луч­них изо­гло­са оста­је отво­ре­но за да­ље из­у­ча­ва­ње.

       У оста­лим по­гла­вљи­ма аутор се ба­ви зет­ско-сје­нич­ким, сме­де­рев­ско-вр­шач­ким, ко­сов­ско-ре­сав­ским, при­зрен­ско-ју­жно­мо­рав­ским, свр­љи­шко-за­плањ­ским, ти­моч­ко-лу­жич­ким ди­ја­лек­ти­ма. На кра­ју књи­ге на­ла­зи се спи­сак ли­те­ра­ту­ре и скра­ће­ни­ца.

             

Светлана Спајић  (Лозница)

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa