Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 26

Све­тлана Спај­ић­  ­­(Л­озни­ц­а­)

 

Милорад Телебак: ШТА СЕ КР­ИЈЕ ИЗА­­ ЕТИМО­­ЛО­ГИЈЕ. Бе­ог­ра­д, 2­01­1, 199 ­стр­.

 

 

Ово је пр­во екав­ско из­да­ње Те­ле­ба­ко­ве књи­ге.

У Увод­ној ре­чи, аутор нам пре­до­ча­ва ко­ли­ко за­пра­во ма­ло зна­мо о ети­мо­ло­ги­ји ре­чи ко­је сва­ко­днев­но упо­тре­бља­ва­мо и ко­ли­ко се рет­ко за­пи­та­мо ода­кле од­ре­ђе­ним пој­мо­ви­ма њи­хо­ва да­на­шња име­на, ко­ја су ушла у ко­ло­кви­јал­ни го­вор. Упра­во у ети­мо­ло­ги­ји раз­ли­чи­тих ре­чи јед­ног је­зи­ка кри­је се на сто­ти­не и хи­ља­де за­го­нет­них тај­ни (стр. 5), а мно­га од ових ис­тра­жи­ва­ња до­ве­шће чи­та­о­ца, као и са­мог ауто­ра пре то­га, до ве­о­ма ин­те­ре­сант­них, кат­ка­да и ко­мич­них је­зич­ких от­кри­ћа.

Те­ле­бак апо­стро­фи­ра ка­ко ће­мо, за раз­ли­ку од кла­сич­них реч­ни­ка у ко­ји­ма су ре­чи на­ве­де­не ал­фа­бет­ски и опи­са­не сва­ка по­на­о­соб (и ко­ји се, као та­кви, ба­ве ис­кљу­чи­во по­љем је­зи­ка) у овој књи­зи про­ше­та­ти кроз раз­не обла­сти при­ро­де и дру­штва, упо­зна­ти ре­чи у њи­хо­вој ве­зи са ствар­но­шћу (стр. 5) и ис­тра­жи­ти са­му ло­ги­ку ре­чи и ме­ђу­соб­не од­но­се истих.

Ова књи­га ни­је стро­го огра­ни­че­на на кор­пус ре­чи срп­ског је­зи­ка – она об­у­хва­та и мно­ге ре­чи из кла­сич­них, сло­вен­ских, гер­ман­ских, ро­ман­ских је­зи­ка. Ово укљу­чи­ва­ње ре­чи стра­ног по­ре­кла у ис­тра­жи­ва­ње би­ло је нео­п­ход­но ка­ко би­смо про­пра­ти­ли раз­вој ре­чи ко­је су се до те ме­ре ме­ња­ле кроз вре­ме, да их је да­нас те­шко или не­мо­гу­ће пре­по­зна­ти. Ту су свр­ста­на и име­на, пре­зи­ме­на, ге­о­граф­ски на­зи­ви нај­пре они о чи­јем се по­ре­клу до са­да ма­ло зна­ло. Ми­ло­рад Те­ле­бак овом књи­гом не огра­ни­ча­ва се са­мо на је­зик, већ кроз пра­ће­ње ре­чи, он се за­пра­во до­ти­че и дру­гих сфе­ра жи­во­та, па та­ко кроз це­лу ње­го­ву књи­гу про­ви­ру­ју про­шлост, оби­ча­ји и тра­ди­ци­ја љу­ди (стр. 5) Из го­ре на­ве­де­ног ја­сно се ви­ди да је ова­кво де­ло за­ни­мљи­во свим љу­би­те­љи­ма на­у­ке о је­зи­ку, би­ло да се ра­ди о про­фе­си­о­нал­ци­ма, би­ло о ла­и­ци­ма ко­ји же­ле да сво­ја зна­ња обо­га­те но­вим и ин­те­ре­сант­ним лин­гви­стич­ким и дру­гим по­да­ци­ма.

Што се тех­нич­ког де­ла ти­че, ва­жно је на­по­ме­ну­ти да је, за­рад лак­шег и бр­жег ко­ри­шће­ња књи­ге, на кра­ју исте дат по­пис об­ра­ђе­них ре­чи са бро­јем стра­ни­це на ко­јој се по­ми­њу. По уста­ље­ној прак­си, и ре­чи из је­зи­ка ко­ји не ко­ри­сте ла­ти­ни­цу на­ве­де­не су у ла­ти­нич­кој тран­скрип­ци­ји.

На по­чет­ку де­ла, аутор уво­ди чи­та­о­ца у осно­ве је­зи­ка (из че­га се ви­ди да је књи­га на­ме­ње­на и ла­и­ци­ма ко­ли­ко и струч­ња­ци­ма), под­се­ћа­ју­ћи их на зна­че­ње ре­чи, пре­но­ше­ње зна­че­ња, пој­мо­ве по­пут хо­мо­ни­ма, си­но­ни­ма, ан­то­ни­ма; по­том го­во­ри о по­ро­ди­ца­ма ре­чи, пре­ру­ше­ним ре­чи­ма, не­ста­ја­њу ре­чи итд.  На­кон то­га, Те­ле­бак пре­ла­зи на кон­крет­ну те­му сво­је књи­ге – по­ре­кло ре­чи, ко­ју за­по­чи­ње об­ја­шња­ва­њем је­зич­ке за­ви­сно­сти. Го­во­ре­ћи о ту­ђи­ца­ма у срп­ском је­зи­ку, он на­во­ди ин­те­ре­сант­не при­ме­ре ка­да, иако би­смо мо­жда же­ле­ли да упо­тре­би­мо на­шу реч за од­ре­ђе­ни по­јам, јед­но­став­но не­ма­мо та­кву мо­гућ­ност. Та­ко, ре­ци­мо, по­ми­ње реч те­зга (тур­ци­зам) у чи­јем слу­ча­ју, уко­ли­ко же­ли­мо да је за­ме­ни­мо не­ком дру­гом реч­ју, опет на­и­ла­зи­мо на ту­ђи­це, овај пут гер­ма­ни­зме: штанд, пулт, ба­нак. Исто је и са ре­чи зем­биљ (тур­ци­зам) ко­ју евен­ту­ал­но мо­же­мо за­ме­ни­ти реч­ју це­гер, ко­ја та­ко­ђе до­ла­зи из не­мач­ког је­зи­ка.

У крат­ком али ин­те­ре­сант­ном одељ­ку Свет­ско је­зич­ко за­јед­ни­штво (стр. 38) мо­же­мо ви­де­ти на­ве­де­не оне пој­мо­ве ко­је по­ве­зу­ју мно­ге на­ро­де ши­ром све­та, од­но­сно, у мно­гим је­зи­ци­ма има­ју исти или го­то­во исти на­зив. Пр­ви ко­ји се ја­вља, сва­ка­ко је­сте по­јам мај­ка, ко­ји на ла­тин­ском гла­си ma­ter, на грч­ком me­ter, на ен­гле­ском mot­her, на не­мач­ком Mut­ter, на фран­цу­ском mère...

У по­тра­зи за срод­ним ре­чи­ма (ка­ко се на­зи­ва и са­мо по­гла­вље), аутор на­ста­вља тра­гом по­ки­да­них ве­за, на­род­не ети­мо­ло­ги­је, а у одељ­ку ве­о­ма ин­те­ре­сант­ног на­зи­ва – Оње­гин  из Ше­ко­ви­ћа (стр. 63) – го­во­ри о по­ре­клу срп­ских име­на и пре­зи­ме­на, от­кри­ва­ју­ћи но­ве и ва­жне је­зич­ке чи­ње­ни­це, че­сто илу­стро­ва­не ду­хо­ви­тим и ин­те­ре­сант­ним при­ме­ри­ма. Та­ко, ре­ци­мо, об­ја­шња­ва ка­ко су мно­га на­ша име­на за­пра­во из­вор­но је­вреј­ска, по­пут име­на: Ана, Је­врем, Иван, Ма­ри­ја, Са­ра, као и не­ка ко­ја су адап­ти­ра­на: Ми­хај­ло (Ми­ха­ел), Ја­ков (Ја­коб), Или­ја (Ели­ас) итд. Ова и слич­на по­гла­вља прот­ка­на су ве­ли­ким бро­јем на­род­них из­ра­за и умо­тво­ри­на што књи­гу чи­ни за­бав­ном и при­јем­чи­вом сва­ком чи­та­о­цу.

На­кон чи­та­ња ове књи­ге, да се за­кљу­чи­ти да се ра­ди о ве­о­ма ори­ги­нал­ном де­лу, ко­је на спе­ци­фи­чан и свеж на­чин при­сту­па је­зи­ку, уже по­сма­тра­но – ети­мо­ло­ги­ји са­мих ре­чи спр­ског је­зи­ка. Ово шти­во чи­ни се ве­о­ма ко­ри­сним, јер обо­га­ћу­је на­ша је­зич­ка зна­ња, али под­јед­на­ко и она дру­га – исто­риј­ска, со­ци­о­ло­шка, пси­хо­ло­шка, по­ма­жу­ћи нам да пре­ко је­зи­ка (ко­ји је не­за­о­би­ла­зни зна­мен сва­ке кул­ту­ре и на­ци­је) за­ви­ри­мо у сво­ју про­шлост и по­ре­кло, и бо­ље раз­у­ме­мо, не са­мо ода­кле до­ла­зи наш је­зик, већ ода­кле до­ла­зи­мо ми са­ми.

Има­ју­ћи на уму да је је­зик жив, да се кон­стант­но ме­ња, да се увек до­ла­зи до но­вих от­кри­ћа и да ће, мо­жда већ су­тра, од­ре­ђе­не ре­чи по­при­ми­ти са­свим дру­га­чи­ји об­лик од овог да­на­шњег, ја­сно је да, ка­ко и сам аутор на јед­ном ме­сту ка­же, ова и ова­ква књи­га оста­је отво­ре­на.

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa