Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 26

М­­арина Ни­ко­лић (Б­­е­о­град)

 

Страхиња­ С­те­панов: А­­СЕР­ТИВНОС­Т, ­

РЕ­ЛЕ­ВАНТНОСТ И Ж­АНР

­ (д­­о­к­тор­ска дис­ер­т­ац­ија)

 

­

            У сеп­тем­бру 2014. го­ди­не на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду, пред ко­ми­си­јом у са­ста­ву проф. др Ве­ра Ва­сић, проф. др Ве­сна По­ло­ви­на, доц. др Ми­ли­вој Ала­но­вић и проф. др Ја­го­да Гра­нић, мр Стра­хи­ња Сте­па­нов од­бра­нио је док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју под на­сло­вом Асер­тив­ност, ре­ле­вант­ност и жа­нр.

            Ши­ре гле­да­но, ова ди­сер­та­ци­ја је ин­тер­ди­сци­пли­нар­ног ка­рак­те­ра и при­па­да не­ко­ли­ким обла­сти­ма лин­гви­сти­ке, пре све­га праг­ма­ти­ци и ана­ли­зи дис­кур­са, па и ког­ни­тив­ној лин­гви­сти­ци, али и дру­гим дру­штве­ним обла­сти­ма, ка­кве су, на при­мер, ко­му­ни­ко­ло­ги­ја, фи­ло­зо­фи­ја, со­ци­о­ло­ги­ја, пси­хо­ло­ги­ја и по­ли­ти­ка. Ка­ко сам кан­ди­дат у ре­зи­меу ка­же: „Ова је док­тор­ска ди­сер­та­ци­ја та­ко за­ми­шље­на и ор­га­ни­зо­ва­на да бу­де те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шки до­при­нос из­у­ча­ва­њу (срп­ског) по­ли­тич­ког дис­кур­са. Пре­ци­зни­је ре­че­но, ди­сер­та­ци­ју смо та­ко струк­ту­ри­ра­ли и кон­ци­пи­ра­ли да – ко­ри­сте­ћи се са­вре­ме­ним те­о­риј­ским апа­ра­том праг­ма­ти­ке и (кри­тич­ке) ана­ли­зе дис­кур­са – на јед­ној стра­ни, пре­ци­зни­је утвр­ди­мо са­му при­ро­ду на­шег пред­ме­та про­у­ча­ва­ња, а, на дру­гој стра­ни, по­ка­же­мо ко­ји се све аспек­ти по­ли­тич­ког дис­кур­са мо­гу ис­та­ћи и те­мељ­ни­је ана­ли­зи­ра­ти у ова­ко осми­шље­ном при­сту­пу.“

            У пр­вом по­гла­вљу ди­сер­та­ци­је (I. КЉУЧ­НИ ТЕ­О­РИЈ­СКИ ПОЈ­МО­ВИ: ЈЕ­ЗИК – ДИС­КУРС – ПО­ЛИ­ТИ­КА) раз­ма­тран је од­нос од­нос дис­кур­са и по­ли­ти­ке. Дис­курс и по­ли­ти­ка пред­ста­вља­ју два кључ­на пој­ма ко­ји чи­не са­др­жин­ску око­сни­цу ра­да. Од­нос из­ме­ђу по­ли­ти­ке и је­зи­ка је већ ду­же вре­ме ва­жна те­ма у лин­гви­сти­ци.

            Дру­го по­гла­вље (II. РАЗ­ЛИ­ЧИ­ТИ ПРИ­СТУ­ПИ ПРО­У­ЧА­ВА­ЊУ ПО­ЛИ­ТИЧ­КОГ ДИС­КУР­СА И ЖАН­РО­ВА) да­је пре­глед основ­них, а за да­ту те­му нај­ре­ле­вант­ни­јих, при­сту­па про­у­ча­ва­њу по­ли­тич­ког дис­кур­са и жан­ро­ва. Ди­сер­та­ци­ја по­се­ду­је оби­ман и те­ме­љан те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шки увод. Сте­па­нов то чи­ни из ви­ше раз­ло­га. Је­дан од њих је и тај што је у срп­ској лин­гви­сти­ци ма­ло пи­са­но о про­бле­ма­ти­ци ко­ју ова ди­сер­та­ци­ја об­ра­ђу­је, из обла­сти праг­ма­ти­ке уоп­ште не­ве­лик је број ра­до­ва код нас, а број од­бра­ње­них док­тор­ских ди­сер­та­ци­ја је за­не­мар­љив. С дру­ге стра­не, ком­па­ра­ци­ја раз­ли­чи­тих при­сту­па да­је бо­љи увид у пер­спек­ти­ве да­љег ту­ма­че­ња.

            Пре не­го што пре­ђе на цен­тра­ли део ис­тра­жи­ва­ња, аутор у тре­ћем по­гла­вљу (III. ПО­ЛИ­ТИЧ­КИ ГО­ВОР У ОГЛЕ­ДА­ЛУ СА­ВРЕ­МЕ­НИХ ПРАГ­МА­ТИЧ­КИХ И КОГ­НИ­ТИВ­НИХ ТЕ­О­РИ­ЈА) пра­ви ди­гре­си­ју ка­ко би де­таљ­ни­је пред­ста­вио нај­ак­ту­ел­ни­је при­сту­пе про­у­ча­ва­њу по­ли­тич­ког дис­кур­са. Ту по­ка­зу­је при­ме­ну Грај­со­вог ко­о­пе­ра­тив­ног прин­ци­па (на­че­ло са­рад­ње) на го­во­ре срп­ских по­ли­ти­ча­ра. Да­ље, Сте­па­нов по­ка­зу­је мо­гућ­ност ана­ли­зе по­ли­тич­ког го­во­ра по­мо­ћу са­вре­ме­них ког­ни­ти­ви­стич­ких те­о­ри­ја, кри­тич­ке ана­ли­зе дис­кур­са и те­о­ри­је ре­ле­вант­но­сти, ко­ри­сте­ћи се тер­ми­ни­ма по­пут мен­тал­ни про­стор, блен­да, за­тим хи­је­рар­хи­ја мо­ћи, исти­ни­тост и сл. по­ка­зу­ју­ћи мо­гућ­но­сти при­ме­не раз­ли­чи­тих те­о­ри­ја у про­у­ча­ва­њу по­ли­тич­ког го­во­ра.

            Че­твр­то је по­гла­вље пр­во од два цен­трал­на (IV. ПО­ЛИ­ТИЧ­КИ ГО­ВОР И КОН­СТРУК­ТИВ­НИ ПО­ТЕН­ЦИ­ЈАЛ АСЕР­ТИ­ВА). У ње­му аутор об­ја­шња­ва ка­ко ви­ди асер­ти­ве, да би се за­тим опре­де­лио да на осно­ву де­вет пред­из­бор­но-про­па­ганд­них по­ли­тич­ких го­во­ра по­ка­же ка­ко се асер­ти­ви­ма мо­де­лу­је је­зич­ко ис­ку­ство, и то та­ко што ту­ма­чи: (а) ка­ко се пред­ста­вља­ју про­це­си у по­ли­тич­ком го­во­ру, (б) ка­ко се пред­ста­вља­ју глав­ни по­ли­тич­ки ак­те­ри и (ц) ка­ко из­гле­да си­стем по­ли­тич­ке пер­со­нал­но­сти ис­ка­зан асер­ти­ви­ма. Бу­ду­ћи да та­ква ана­ли­за не до­се­же до тек­сту­ал­ног ни­воа го­во­ра, чи­ме не­ка бит­на свој­ства, од­но­сно функ­ци­је асер­ти­ва би­ва­ју за­по­ста­вље­не или пре­не­брег­ну­те, аутор пред­у­зи­ма и (д) ана­ли­зу асер­ти­ва као кон­сти­ту­тив­них еле­ме­на­та ар­гу­мен­та­ци­је у по­ли­тич­ком го­во­ру.

            Пе­то по­гла­вље је дру­го цен­трал­но по­гла­вље (V. ПЕР­СО­НАЛ­НИ НА­РА­ТИ­ВИ И АСЕР­ТИ­ВИ У ПО­ЛИ­ТИЧ­КОМ ГО­ВО­РУ), у окви­ру ко­јег се спро­во­ди ана­ли­за асер­ти­ва као кон­сти­ту­е­на­та на­ра­ти­ва, де­тек­то­ва­ног у по­ли­тич­ком го­во­ру. Аутор се на то од­лу­чу­је јер се на­ра­тив, по­пут ка­кве вр­сте про­то­жан­ра, по­ка­зао, та­ко­ђе, јед­ним од сред­ста­ва у пред­из­бор­ном по­ли­тич­ком мар­ке­тин­гу. По­след­њи део пе­тог по­гла­вља по­све­ћен је ис­пи­ти­ва­њу од­но­са сло­га­на и по­ли­тич­ког го­во­ра.

            У за­вр­шном по­гла­вљу (VI. ЗА­КЉУЧ­НА РАЗ­МА­ТРА­ЊА) ди­сер­та­ци­је аутор из­во­ди за­кључ­ке о ре­ле­вант­но­сти асер­ти­ва у по­ли­тич­ком дис­кур­су, од­сно­сно по­сма­тра­ном жан­ру.

            Ци­ље­ви ди­сер­та­ци­је су оства­ре­ни. Сте­па­нов је на ем­пи­риј­ском узор­ку јед­ног по­ли­тич­ког жан­ра – пред­из­бор­ног по­ли­тич­ког го­во­ра (пред­сед­нич­ких кан­ди­да­та на за­вр­шним пар­тиј­ским кон­вен­ци­ја­ма у мај­ској из­бор­ној тр­ци 2012. го­ди­не) по­ка­зао ка­кве кон­се­квен­це на асер­тив­не ис­ка­зе, њи­хо­ву фор­му­ла­ци­ју, од­но­сно њи­хо­ву упо­тре­бу, има хи­по­те­за да се го­вор­ни­ци по­на­ша­ју ко­му­ни­ка­тив­но-ра­ци­о­нал­но, и да та­ко фор­му­ли­шу сво­је ис­ка­зе ка­ко би по­бу­ди­ли, тј. ин­ду­ко­ва­ли са­го­вор­ни­ко­ву оп­ти­мал­ну ин­тер­пре­та­ци­ју за сво­је ци­ље­ве. Асер­тив­ни ис­каз је основ­на је­ди­ни­ца ко­јом Сте­па­нов у свом ис­тра­жи­ва­њу ба­ра­та. Па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи до­са­да­шња ис­тра­жи­ва­ња о асе­ра­ти­ви­ма, мо­же­мо украт­ко ре­ћи да су то го­вор­ни чи­но­ви чи­ја је функ­ци­ја пру­жа­ње ин­фор­ма­ци­је адре­са­ту, али и су­бјек­тив­но вред­но­ва­ње тих ин­фор­ма­ци­ја од стра­не адре­сан­та. Стра­хи­ња Сте­па­нов је у ди­сер­та­ци­ји по­ка­зао ка­ко по­мо­ћу асер­ти­ва го­вор­ник – пред­сед­нич­ки кан­ди­дат – мо­де­лу­је ствар­ност и пре­до­ча­ва је сво­јој пу­бли­ци „као исти­ни­ту, као збиљ­ску, као да је уисти­ну та­ква ка­квом је они до­ча­ра­ва­ју.“ Ис­пи­ти­ва­њем свој­ста­ва асер­ти­ва у пред­из­бор­ним го­во­ри­ма пред­сед­нич­ких кан­ди­да­та Сте­па­нов из­ра­ђу­је си­стем асер­тив­них ис­ка­за по кри­те­ри­ју ре­ле­вант­но­сти: од зна­ча­ја по­је­ди­нач­них ис­ка­за до њи­хо­вог удру­жи­ва­ња у бло­ко­ве ко­ји фор­ми­ра­ју ар­гу­мен­та­ци­о­не схе­ме и на­ра­тив­не струк­ту­ре.­

­

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa