Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 26

Душан-Владислав Пажђерски

 

Júlia Dudášová-Kriššáková: FONOLOGICKÝ SYSTÉM SLOVANSKÝCH JAZYKOV Z TYPOLOGICKÉHO HĽADISKA, Vydatelstvo Prešovskej Univerzity, Prešov, 2014, 222 стр.

 

 

            Про­шле го­ди­не се по­ја­ви­ла кон­цеп­циј­ски ин­те­ре­сент­на кон­фрон­та­тив­на ана­ли­за фо­не­ти­ке сло­вен­ских је­зи­ка (сло­вач­ког, че­шког, гор­њо- и до­њо­лу­жич­ког, пољ­ског, ка­шуп­ског, ру­ског, бе­ро­ру­ског, укра­јин­ског, ру­син­ског – аутор­ка ра­ди у Ин­сти­ту­ту за ру­син­ски је­зик и кул­ту­ру Пре­шов­ског уни­вер­зи­те­та у Пре­шо­ву – срп­ског и хр­ват­ског, сло­ве­нач­ког, бу­гар­ског, ма­ке­дон­ског и ста­ро­сло­вен­ског).

            Пре­ма аутор­ки (Úvod, стр. 7–14), књи­га пред­ста­вља син­хро­ниј­ски опис фо­но­ло­шких си­сте­ма сло­вач­ког је­зи­ка као аутор­ки­ног ма­тер­њег и дру­гог сло­вен­ског је­зи­ка по­сма­тра­ног у ши­рем сло­вен­ском кон­тек­сту (стр. 8). Фо­но­ло­шки си­стем по­је­ди­нач­ких сло­вен­ских је­зи­ка, она же­ли да при­ка­же кроз при­зму фо­но­ло­шког си­сте­ма сло­вач­ког књи­жев­ног је­зи­ка. Те­о­рет­ске по­став­ке ко­је аутор­ка сле­ди су пред­ста­вље­не у де­лу А. Иса­чен­ка (A. V. Isa­čen­ko, Ver­such einer Typo­lo­gie der sla­vischen Sprac­hen, „Lin­gu­i­sti­ca Slo­va­ca”, 1/1939-1940; пре­вод на ру­ски: А. В. Иса­чен­ко, Опыт ти­по­ло­ги­че­ске­го ана­ли­за сла­вян­ских язы­ков, [у:] Но­вое в лин­гви­сти­ке. III, из­бор, ре­дак­ци­ја и увод В. А. Зве­гин­це­ва, Мо­сква, 1963, стр. 106–121). Пре­ма њој, Иса­чен­ко је сву сво­ју па­жњу усред­сре­дио на јед­но је­зич­ко пи­та­ње – фо­но­ло­шку ти­по­ло­ги­ју сло­вен­ских је­зи­ка, пре­ма по­де­ли Р. Ја­коб­со­на, на три ти­па: крај­ње кон­со­нант­ски, крај­ње во­кал­ни и пре­ла­зни тип.

            Кон­фрон­та­тив­ни опис ко­ји је при­ме­њен у књи­зи, за­сни­ва се, пре­ма ре­чи­ма ауто­ра на нај­но­ви­јим ре­зул­та­ти­ма про­у­ча­ва­ња је­зич­ке те­о­ри­је и прак­се и у мно­гим слу­ча­је­ви­ма ко­ри­гу­је, до­пу­ња­ва и из­но­си де­та­ље о фо­нет­ским си­сте­ми­ма ана­ли­зи­ра­них сло­вен­ских је­зи­ка (8). Под­вла­чи пре све­га ак­ту­ел­ност сво­је пу­бли­ка­ци­је, ко­ја до­но­си ка­рак­те­ри­сти­ку основ­них раз­вој­них тен­ден­ци­ја на зву­ков­ној рав­ни, ти­пич­них за књи­жев­не сло­вен­ске је­зи­ке у по­след­њих не­ко­ли­ко де­се­ти­на го­ди­на. По­ред кон­фрон­та­тив­не ме­то­де, ко­ја пред­ста­вља осно­ву ње­не ана­ли­зе, аутор­ка де­кла­ри­ше да ко­ри­сти та­ко­ђе ме­то­ду ста­ти­стич­ке ти­по­ло­ги­је, ко­ја из­но­си про­цен­ту­ал­ни од­нос из­ме­ђу бро­ја кон­со­на­на­та и во­ка­ла, у од­но­су на уку­пан број фо­не­ма (8).

            Као ори­ги­нал­ни до­при­нос Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва под­вла­чи фо­но­ло­шки опис два сло­вен­ска књи­жев­на ми­кро­је­зи­ка: (кар­па­то)ру­син­ског и ка­шуп­ског (за ко­ји твр­ди да је ко­ди­фи­ко­ван 90. го­ди­на ХХ ве­ка), а та­ко­ђе по­ку­шај да се на сли­чан на­чин ана­ли­зи­ра фо­но­ло­шки си­стем ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка (9).

            У од­но­су на сту­ди­ју А. Иса­чен­ка, аутор­ка под­се­ћа да се пу­бли­ка­ци­ја ко­ју ну­ди чи­та­о­цу, од ње раз­ли­ку­је оби­мом и ши­ри­ном ана­ли­зе (12). Она под­вла­чи да је у ана­ли­зи ко­ри­сти­ла нај­но­ви­је уџ­бе­ни­ке, гра­ма­ти­ке, реч­ни­ке, лин­гви­стич­ке ен­ци­кло­пе­ди­је и при­руч­ни­ке пра­во­го­во­ра и пра­во­пи­са, ко­је су из­да­те по­след­њих го­ди­на у по­је­ди­ним сло­вен­ским зе­мља­ма (13).

            Што се ти­че кон­фрон­та­тив­не ана­ли­зе Ду­да­шо­ве-Кри­ша­ко­ве, у ужем сми­слу, она се ба­зи­ра на ме­то­ди ана­ли­зе ко­ји она на­зи­ва „сло­вач­ко-сло­вен­ским ра­мом” ана­ли­зе, у  окви­ру ког су­прот­ста­вља сло­вач­ки је­зик кон­крет­ном сло­вен­ском. Та­квој ана­ли­зи она до­да­је по­дат­ке из оста­лих је­зи­ка срод­них дру­гом еле­мен­ту из па­ра у тој „сло­вач­ко-сло­вен­ској” ана­ли­зи. Да­кле, тво­ри низ срод­них па­ро­ва сло­вен­ских је­зи­ка: нпр. сло­вач­ки и че­шки, укра­јин­ски и ру­ски, бу­гар­ски и ма­ке­дон­ски, срп­ски/хр­ват­ски и сло­ве­нач­ки (не­до­ста­је по­тен­ци­јал­ни пар пољ­ски и ка­шуп­ски) (13).

            У по­гла­вљу Fo­no­lo­gická typo­lo­gia (15–27) Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва об­ја­шња­ва осно­ве ти­по­ло­ги­је пре­ма ко­јој она ана­ли­зи­ра фо­но­ло­шке си­сте­ме сло­вен­ских је­зи­ка. Као што је већ ра­ни­је ре­че­но, осно­ве те ти­по­ло­ги­је фор­му­ли­ше Р. Ја­коб­сон, раз­ра­ђу­је га и на сло­вен­ски те­рен пре­но­си А. Иса­чен­ко у спо­ме­ну­том ра­ду. Украт­ко, пре­ма ње­му, сло­вен­ски је­зи­ци се мо­гу по­де­ли­ти на две глав­не гру­пе: (1) јед­на у ко­јој до­ми­ни­ра кон­со­нант­ски си­стем и ана­ли­зи­ра­на је ко­ре­ла­ци­ја из­ме­ђу ме­ких и твр­дих су­гла­сни­ка и (2) дру­га, у ко­јој је у ве­ћи­ни раз­ви­јен  во­кал­ни си­стем, где се пре све­га ана­ли­зи­ра од­нос по­ли­то­ни­је (ме­ло­диј­ска ко­ре­ла­ци­ја) и кван­ти­те­та (кван­ти­та­тив­на ко­ре­ла­ци­ја). По­сто­ји та­ко­ђе (3) пре­ла­зни тип и у ње­га аутор­ка, на осно­ву Иса­чен­ко­ве ана­ли­зе, убра­ја, из­ме­ђу оста­лих, сло­вач­ки је­зик (у из­ра­зи­то во­кал­не: срп­ски/хр­ват­ски и сло­ве­нач­ки, у из­ра­зи­то кон­со­нант­ске: пољ­ски, ру­ски, бе­ло­ру­ски, бу­гар­ски) (17–18).

            Пре­ма А. Иса­чен­ку (што ци­ти­ра Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва) је­зи­ци се мо­гу по­де­ли­ти на сле­де­ћи на­чин (22):

I) пре­ма од­но­су из­ме­ђу во­кал­них фо­не­ма,

            1) по­ли­то­нич­ни је­зи­ци,

                        а) са по­де­лом ме­ло­диј­ских ак­це­на­та на крат­ке и ду­ге сло­го­ве:

  • срп­ски/хр­ват­ски је­зик,

  • ка­шуп­ски је­зик;

                            б) са­мо на ду­гим сло­го­ви­ма:

  • сло­ве­нач­ки је­зик и ве­ћи­на сло­ве­нач­ких ди­ја­ле­ка­та;

                2) мо­но­то­нич­ни је­зи­ци са тзв. сло­бод­ним кван­ти­те­том,

                            а) по­ја­ва кван­ти­те­та ни­је огра­ни­че­на:

  • че­шки је­зик;

                            б) по­ја­ва кван­ти­те­та је огра­ни­че­на за­ко­ном о рит­мич­ном кре­та­њу:

  • књи­жев­ни сло­вач­ки је­зик и сред­њо­сло­вач­ки ди­ја­лек­ти;

                            в) по­ја­ва кван­ти­те­та је огра­ни­че­на на је­дан слог у ре­чи:

  • део сло­ве­нач­ких ди­ја­ле­ка­та, у ко­ји­ма је не­ста­ла ме­ло­диј­ска ко­ре­ла­ци­ја чак и у ду­гим сло­го­ви­ма, а у ко­јим су се са­чу­ва­ле са­мо ети­мо­ло­шке ду­жи­не (При­мор­ска и Шта­јер­ска);

                3) мо­но­то­нич­ни је­зи­ци са тзв. ди­на­мич­ним ак­цен­том:

  • ис­точ­но­сло­вен­ски је­зи­ци,

  • бу­гар­ски је­зик;

                4) мо­но­то­нич­ни је­зи­ци без про­зо­диј­ских ди­стинк­тив­них осо­би­на:

  • пољ­ски је­зик,

  • ис­точ­но­сло­вен­ски ди­ја­лек­ти [русински?],

  • гор­њо­лу­жич­ки је­зик,

  • до­њо­лу­жич­ки је­зик.

    II) Пре­ма од­но­су из­ме­ђу кон­со­на­на­та:

                1) је­зи­ци у ко­ји­ма се си­сте­мат­ски раз­ли­ку­ју опо­зи­ци­је твр­ди и ме­ки су­гла­сник у свим или ве­ћи­ни по­зи­ци­ја:

  • ру­ски је­зик,

  • пољ­ски је­зик,

  • бу­гар­ски је­зик,

  • гор­њо­лу­жич­ки је­зик,

  • до­њо­лу­жич­ки је­зик,

  • укра­јин­ски је­зик,

  • ис­то­чо­сло­вен­ски ди­ја­лек­ти [русински?];

                2) је­зи­ци у ко­ји­ма се раз­ли­ку­ју опо­зи­ци­је твр­ди и ме­ки су­гла­сни­ки на по­зи­ци­ји ден­та­ла:

  • че­шки је­зик,

  • сло­вач­ки је­зик

                3) је­зи­ци у ко­ји­ма се не по­ја­вљу­ју ме­ки су­гла­сни­ци:

  • љу­бљан­ска ва­ри­јан­та сло­ве­нач­ког је­зи­ка.

    Аутор­ка за­тим об­ја­шња­ва да не­до­ста­ју бе­ло­ру­ски, ма­ке­дон­ски и ру­син­ски је­зик, док у дру­гој по­де­ли очи­то да у об­зир ни­је узет срп­ски/хр­ват­ски, ни­ти ка­шуп­ски је­зик.

                У окви­ру ана­ли­зе по­је­ди­них је­зи­ка, сво­ју па­жњу ћу усред­сре­ди­ти на два пот­по­гла­вља по­све­ће­на срп­ском/хр­ват­ском је­зи­ку (5.1. Srb­či­na a chorvátči­na, стр. 129–139) и ка­шуп­ском је­зи­ку (3.4. Ka­šub­či­na, стр. 73–79).

                Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва у крат­ком уво­ду (т. 5.1. до т. 5.1.1, стр. 129–130), по­ку­ша­ва да (из­гле­да) об­ја­сни раз­ло­ге због че­га срп­ски и хр­ват­ски (срп­ско­хр­ват­ски?) об­ра­ђу­је у јед­ном пот­по­гла­вљу (ма­да ниг­де из­ри­чи­то не на­гла­ша­ва да се ра­ди о „об­ја­шње­њу”). На по­чет­ку, ако ба­ци­мо по­глед на ли­те­ра­ту­ру ко­ју ко­ри­сти, па­да у очи чи­ње­ни­ца да аутор­ка пре све­га ко­ри­сти хр­ват­ску (J. Hamm, Krat­ka gra­ma­ti­ka hr­vat­sko­srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka, Za­greb, 1967; V. Brod­njak, Raz­li­kov­ni rječ­nik srp­sko­ga i hr­vat­sko­ga je­zi­ka, Za­greb, 1991 [!!]; S. Pa­ve­šić i dr, Pri­ruč­na gra­ma­ti­ka hr­vat­sko­ga knji­žev­nog je­zi­ka, Za­greb, 1979), то­ме тре­ба до­да­ти при­руч­ни­ке на не­ки на­чин „из дру­ге ру­ке” (E. Horák, Srbský a chorvátsky spi­sovný jazyk (vzť­ahy a súvi­slo­sti), „Sla­vi­ca Slo­va­ca”, 34/1999, стр. 3–15; М. И. Ле­ком­це­ва, Ти­по­ло­гия струк­тур сло­га в сла­вян­ских язы­ках, Мо­сква, 1968; K. Horálek, Úvod do stu­dia slo­vanských jazyků, Pra­ha, 1962; С. Б. Берн­ште­йн, Очерк срав­на­те­ль­ной грам­ма­ти­ки сла­вян­ских язы­ков, Мо­сква, 1961; H. Da­lew­ska-Greń, Języki sł­o­wi­a­ń­skie, War­sza­wa, 1997; N. S. Tru­bet­zkoy, Grundzüge de Pho­no­lo­gie, Pra­gue, 1939; M. Týr, Kom­bi­načné zmeny spo­luhlások na mor­fe­ma­tic­kom švíku (Kon­frontácia slo­ven­či­na-srb­či­na), [у:] Tradícia a per­spektívy gra­ma­tického výsku­mu na Slo­ven­sku, ур. E. Bor­čin, Bra­ti­sla­va, 2003, стр. 136-141; A. Jeníko­va и др, Sr­boc­hrvátči­na pre sa­mo­u­kov, Bra­ti­sla­va, 1986). Да­кле, ни­је уоп­ште ни­је ко­ри­шће­на ли­те­ра­ту­ра из­да­та у Ср­би­ји, а аутор­ка на јед­ном ме­сту по­твр­ђу­је (стр. 137, фусн. 142), да је у опи­су фо­но­ло­шког си­сте­ма срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка ко­ри­сти­ла из (го­ре по­ме­ну­тог) уџ­бе­ни­ка: Pri­ruč­na gra­ma­ti­ka hr­vat­sko­ga je­zi­ka, а да је утвр­ђи­ва­њу бро­ја во­ка­ла у срп­ском и хр­ват­ском је­зи­ку ко­ри­сти­ла по­дат­ке из спо­ме­ну­те књи­ге Х. Да­лев­ске-Грењ, ко­ја се по­зи­ва на књи­гу: I. Sa­wic­ka, Fo­no­lo­gia kon­fron­tatywna pol­sko-serb­sko-chor­wac­ka, Wro­cł­aw, 1988 и рад из по­ме­ну­тог хр­ват­ског уџ­бе­ни­ка под на­сло­вом: Po­vi­je­sni pre­gled, gla­so­vi i ob­li­ci hr­vat­sko­ga knji­žev­nog je­zi­ka. Na­cr­ti za gra­ma­ti­ku (стр. 133). По­ја­вљу­ју се, да­кле, из­ве­сне не­ја­сно­ће око кон­цеп­ци­је пот­по­гла­вља по­све­ће­ног срп­ском и хр­ват­ском је­зи­ку,  а та­ко­ђе је не­ја­сна ме­то­до­ло­ги­ја ко­ју је аутор­ка при­ме­ни­ла у ана­ли­зи срп­ског је­зи­ка. Вра­ти­мо се, ипак, тек­сту.

                На 129. стр. Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва на­во­ди да „да­нас срп­ски и хр­ват­ски је­зик пред­ста­вља­ју два са­мо­стал­на бли­ско по­ве­за­на сло­вен­ска је­зи­ка, ко­је спа­ја за­јед­нич­ка што­кав­ска осно­ва”, што је у су­шти­ни ис­прав­но, из­у­зев што да­нас хр­ват­ски је­зик об­у­хва­та та­ко­ђе не­књи­жев­не ди­ја­лек­те ча­кав­ски и кај­кав­ски, ко­је аутор­ка не спо­ми­ње (ве­ро­ват­но да не би ком­пли­ко­ва­ла ре­ше­ња у окви­ру сво­је кон­цеп­ци­је, ма­да се ни из ли­те­ра­ту­ре не ви­ди на осно­ву че­га би та два ди­ја­лек­та – и сва фо­но­ло­шка пи­та­ња ко­ја они до­но­се – опи­са­ла). У су­шти­ни, гле­да­ју­ћи чи­сто кон­цеп­циј­ски, ако сам до­бро ту кон­цеп­ци­ју раз­у­мео, Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва се тру­ди да опи­ше цео сло­вен­ски фо­но­ло­шки си­стем, не­јед­ном опи­су­ју­ћи до­ста пре­ци­зно ди­ја­лек­те уну­тар по­је­ди­них сло­вен­ских је­зи­ка (не и срп­ске). По мом ми­шље­њу би ча­кав­ски, као спе­ци­фи­чан ди­ја­ле­кат (је­зик?), та­ко­ђе тре­ба­ло увр­сти­ти у тај си­стем опи­са, јер по­се­ду­је са­мо­свој­не ка­рак­те­ри­сти­ке, ко­је су у овом слу­ча­ју пот­пу­но за­о­би­ђе­не (би­ло да су тре­ти­ра­не уну­тар хр­ват­ског је­зич­ког „си­сте­ма” – а ни­су, би­ло са­мо­стал­но). Пи­та­ње ста­ту­са ча­кав­ског је­зи­ка да­нас је, чи­ни ми се, при­лич­но не­ја­сно.

                Аутор­ка на осно­ву спо­ме­ну­тог ра­да Е. Хо­ра­ка, озна­ча­ва „по­че­так” на­стан­ка срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка око 1850. го­ди­не (без де­таљ­ни­јег об­ја­шње­ња), ка­да је у Бе­чу пот­пи­сан „Беч­ки до­го­вор”, док као гра­нич­ну го­ди­ну ње­го­вог не­стан­ка од­ре­ђу­је 1991, го­ди­ну рас­па­да СФР Ју­го­сла­ви­је (129). Уко­ли­ко би­смо се са дру­гом гра­нич­ном го­ди­ном мо­гли сло­жи­ти, у ве­зи са по­че­ци­ма срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка по­сто­је раз­ли­чи­та ми­шље­ња (в. нпр. Х. Ја­ро­ше­вич, При­ло­зи исто­ри­ји срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка. Ју­го­сло­вен­ски спо­ро­ви о ста­ту­су СХЈ у пе­ри­о­ду 1901-1991, прев. са пољ­ског и струч­на ре­дак­ци­ја Д. В. Па­жђер­ски, Бе­о­град, 2012, стр. 20, где аутор, као гра­нич­не го­ди­не од ка­да мо­же­мо да го­во­ри­мо о срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку, од­ре­ђу­је оне у ко­ји­ма се по­ја­вљу­ју пр­ва „срп­ско­хр­ват­ска” де­ла хр­ват­ских Ву­ко­ва­ца: Хр­ват­ски пра­во­пис И. Бро­за из 1892. го­ди­не, Гра­ма­ти­ка или сти­ли­сти­ка хр­ват­ско­га или срп­ско­га је­зи­ка. Т. Ма­ре­ти­ћа из 1899. го­ди­не и Рјеч­ник хр­ват­ско­га је­зи­ка И. Бро­за и Ф. Иве­ко­ви­ћа из 1901. го­ди­не). Да­ље чи­та­мо, да „књи­жев­ни срп­ско­хр­ват­ски је­зик у пе­ри­о­ду це­лог свог по­сто­ја­ња ни­кад [подвукао Д. В. П.] ни­је пред­ста­вљао је­дин­стве­ни си­стем, је­дин­стве­ну нор­му, јер су увек по­сто­ја­ле две ње­го­ве ва­ри­јан­те – екав­ска (срп­ски) и ије­кав­ска (хр­ват­ски)” (129). Ту на­ла­зи­мо већ отр­ца­ну по­де­лу ко­ја до­ми­ни­ра у хр­ват­ским лин­гви­стич­ким кру­го­ви­ма, ко­ја, као што је сви­ма по­зна­то, же­ли да срп­ски и хр­ват­ски по­де­ли по ли­ни­ји ко­ри­шће­ња ије­ка­ви­це и ека­ви­це. Да је аутор­ка има­ла у ру­ка­ма не­ки од са­вре­ме­них при­руч­ни­ка (ка­ко у пред­го­во­ру на­ја­вљу­је) срп­ског је­зи­ка, раз­ве­ја­ла би те не­до­у­ми­це.

                У на­став­ку тек­ста Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва по­на­вља по­дат­ке ка­рак­те­ри­стич­ке за хр­ват­ски лин­гви­стич­ки дис­курс о по­де­ли из­ме­ђу срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка у скла­ду са ли­ни­јом по­де­ле на ис­точ­ну и за­пад­ну ва­ри­јан­ту не­ка­да­шњег срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и ту да­је глас Ј. Ха­му (не да­ју­ћи га не­ком срп­ском лин­гви­сти), о то­ме да „ис­ток” ка­рак­те­ри­ше гу­бље­ње х и ње­гов пре­ла­зак у ј или в (а ње­го­во чу­ва­ње на „за­па­ду”), о ис­кљу­чи­вом ко­ри­шће­њу да у „ис­точ­ним” под­руч­ји­ма, о „по­тре­би” да се ин­фи­ни­тив опи­су­је кон­струк­ци­јом не при­чај! пре­ма „за­пад­ном” не­мој при­ча­ти! итд. (129-130).

                По­себ­на при­чу пред­ста­вља не­ин­фор­ми­са­ност аутор­ке, ко­ја до­во­ди до то­га да пи­ше да су се већ 40. и 50. ХХ в. по­ја­ви­ли раз­ли­ков­ни срп­ско-хр­ват­ски (екав­ско-ије­кав­ски) реч­ни­ци, а да су се по­сле рас­па­да од­мах по­ја­ви­ли но­ви, са око 30.000 од­ред­ни­ца и при­том се по­зи­ва на го­ре ци­ти­ра­ни реч­ник В. Брод­ња­ка (130), на­пи­сан за вре­ме уста­шке вла­да­ви­не у НДХ, а ко­ји је не­по­сред­но по­сле рас­па­да Ју­го­сла­ви­је об­но­вљен (1992). Као „за­кљу­чак” тог де­ла „исто­риј­ског уво­да” Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва из­но­си те­о­ри­ју (непод­у­пр­ту ни­ка­квом ли­те­ра­ту­ром), да ба­зи­ра­ју­ћи на тој ра­зли­ци (ко­ју је ра­ни­је „опи­са­ла”), по­сле рас­па­да срп­ско­хр­ват­ске је­зич­ке за­јед­ни­це, (срп­ски и хр­ват­ски) лин­гви­сти све­сно раз­ви­ја­ју и ја­ча­ју те „раз­вој­не тен­ден­ци­је”, ко­је су се у про­шло­сти услед раз­ли­чи­тих не­је­зич­ких раз­ло­га ство­ри­ле, чи­ме се под­вла­чи аутох­то­ност оба књи­жев­на је­зи­ка (130). Том чуд­ном ре­че­ни­цом, аутор­ка из­гле­да же­ли да чи­та­о­цу пру­жи раз­ло­ге због че­га срп­ски и хр­ват­ски је­зик (за­што не срп­ско­хр­ват­ски?) тре­ба по­сма­тра­ти (по­ми­ња­ти) одво­је­но, а ипак за­јед­но, али је сва при­ли­ка да ни она са­ма та­кве раз­ло­ге не раз­у­ме (узи­ма­ју­ћи у об­зир прет­ход­не „до­ка­зе”).

                Да­ље аутор­ка го­во­ри да срп­ски и хр­ват­ски, исти­на, има­ју исти во­кал­ни и кон­со­нант­ски си­стем, што, ипак, ни­ка­ко не ути­че (пре­ма њој) на чи­ње­ни­цу да срп­ски и хр­ват­ски књи­жев­ни је­зик пред­ста­вља­ју два по­себ­на и са­мо­свој­на сло­вен­ска је­зи­ка (130–131).

                Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва у да­љем де­лу сво­је (во­кал­не) ана­ли­зе, срп­ски и хр­ват­ски је­зик тре­ти­ра као је­зик ко­ји има 20 во­ка­ла (а, е, и, о, у са 4 вр­сте ак­це­на­та, не по­ми­њу­ћи си­ту­а­ци­ју ка­да во­кал има ис­кљу­чи­во ду­жи­ну) (стр. 132). Опи­су­је де­таљ­но ка­рак­те­ри­сти­ке сло­го­твор­ног р, го­во­ре­ћи да га не увр­шта­ва у во­кал­ни си­стем срп­ског и хр­ват­ског је­зи­ка, због чи­ње­ни­це да се не по­ја­вљу­је у свим по­зи­ци­ја­ма, већ са­мо на по­чет­ку ре­чи и из­ме­ђу су­гла­сни­ка. По­ми­ње, исти­на, про­бле­ма­тич­ну си­ту­а­ци­ју у ре­чи­ма ти­па умро, гро­це, ис­тро, ка­да се има ути­сак да је р сло­го­твор­но, али твр­ди да та­кву те­о­ри­ју за­сту­па са­мо ма­њи број лин­гви­ста (све то на осно­ву Ха­мо­вог при­руч­ни­ка и При­руч­не гра­ма­ти­ке хр­ват­ско­га књи­жев­ног је­зи­ка, по­себ­но по­гла­вља Фо­но­ло­ги­ја и фо­не­ти­ка, аутор­ства В. Зе­че­вић, ко­је оце­њу­је ве­о­ма ви­со­ко) (стр. 132–133). Сво­ју те­зу о 20 во­ка­ла су­прот­ста­вља оној ко­ју из­но­си Да­лев­ска-Грењ, у спо­ме­ну­тој пу­бли­ка­ци­ји, пре­ма ко­јој срп­ски и хр­ват­ски је­зик има­ју 10 во­ка­ла, ра­чу­на­ју­ћи при том са­мо ду­жи­ну и крат­ко­ћу као ди­стинк­тив­на обе­леж­ја (133).

                За­тим аутор­ка (на осно­ву по­ме­ну­те гра­ма­ти­ке) де­ли во­ка­ле срп­ског/хр­ват­ског је­зи­ка пре­ма раз­ли­чи­тим аспек­ти­ма: ком­пакт­ност, ди­фу­зност, кон­ти­ну­ал­ност, звуч­ност, гра­ви­сност, кван­ти­та­тив­ност и вр­ста­ма ак­цен­та и „су­прот­ста­вља” их во­ка­ли­ма че­шког и сло­вач­ког је­зи­ка (135). То исто чи­ни са кон­со­нан­ти­ма: со­нор­ност, звуч­ност/бе­звуч­ност (136) и со­но­ри­ма: во­кал­ност, кон­со­нант­ност, на­зал­ност, ком­пакт­ност, ди­фу­зност, кон­ти­ну­ал­ност, стри­дент­ност, звуч­ност, гра­ви­сност, а ј (пре­ма ис­тој гра­ма­ти­ци) озна­ча­ва као „при­је­ла­зни глас”, ко­ји по­се­ду­је: ком­пакт­ност, кон­ти­ну­ал­ност и звуч­ност (137).

                По­себ­но се освр­ће на фо­не­му в, при че­му под­вла­чи да она не пред­ста­вља звуч­ни пар фо­не­ме ф (138). Под­вла­чи да А. Иса­чен­ко ни­је ре­ги­стро­вао срп­ско/хр­ват­ско џ, ве­ро­ват­но због то­га што се у ве­ћи­ни слу­ча­је­ва на­ла­зи у ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла (138).

                Пред крај аутор­ка из­но­си при­мед­бу А. Иса­чен­ка да срп­ски/хр­ват­ски има тен­ден­ци­ју ка во­ка­ли­за­ци­ји кон­со­на­на­та и на­во­ди два при­ме­ра: пре­ла­зак л у о и про­ме­ну ста­ро­сло­вен­ског во­кал­ног л у у (139).

                Као за­кљу­чак на­во­ди да срп­ски и хр­ват­ски тре­ба свр­ста­ти у сло­вен­ске је­зи­ке крај­ње во­кал­ног ти­па, ко­ји по­се­ду­ју раз­ви­јен во­ка­ли­зам и не­раз­ви­јен кон­со­нан­ти­зам. Да је, у слу­ча­ју, да при­хва­ти­мо ње­ну те­зу да срп­ски по­се­ду­је 20 во­ка­ла, од­нос во­ка­ла пре­ма кон­со­нан­ти­ма 20:27 (44,5% : 55,5%).

     

    * * *

     

                У по­гла­вљу о ка­шуп­ском је­зи­ку Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва на­во­ди став А. Иса­чен­ка, ко­ји га, по­ред срп­ског/хр­ват­ског је­зи­ка убра­ја у крај­ње во­кал­ни тип сло­вен­ских је­зи­ка (стр. 73). Евин­дент­на је кон­фу­зи­ја у ве­зи са ка­рак­те­ри­за­ци­јом ка­шуп­ског је­зи­ка, већ на по­чет­ку тог по­гла­вља. Нај­пре аутор­ка на­во­ди да А. Иса­чен­ко го­во­ри о се­вер­но­ле­хиц­ком ди­ја­лек­ту, а за­тим да ниг­де не по­ми­ње Ф. Ло­рен­ца, ко­ји се ба­вио, из­ме­ђу оста­лог, се­вер­но­ка­шуп­ским ди­ја­лек­ти­ма, у ко­ји­ма при­ме­ћу­је при­су­ство „фо­но­ло­шких ин­то­на­ци­ја и кван­ти­те­та”. Ни­је ја­сно да ли се ов­де по­сма­тра ка­шуп­ски је­зик, ди­ја­ле­кат или са­мо се­вер­но­ка­шуп­ски ди­ја­лек­ти (це­ла књи­га је, ко­ли­ко сам схва­тио, по­све­ће­на фо­но­ло­шкој си­ту­а­ци­ји у књи­жев­ним сло­вен­ским је­зи­ци­ма).

                Ли­те­ра­ту­ра из ко­је Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва цр­пе ин­фор­ма­ци­је о ка­шуп­ском је­зи­ку је ве­о­ма скром­на, а по­вре­ме­но упит­на: F. Lo­rentz, Geschic­hte der po­mo­ra­nischen Sprac­he, 1925 (пу­бли­ка­ци­ја ни­је на­ве­де­на на кра­ју књи­ге, већ са­мо ис­под по­гла­вља); N. van Wijk, Zur nord­kaschu­bischen Polyto­nie, „Ze­itschrift für sla­vischen Phi­lo­lo­gie”, 17/1940, 34-42; H. Po­pow­ska-Ta­bor­ska, Kas­zubszczyzna, War­sza­wa, 1981; Z. Sti­e­ber, Zmiany w fo­netyce Ja­star­ni w ostat­nim stu­le­ciu; Z. Sti­e­ber, Za­gad­ni­e­nia iloc­za­su kas­zub­ski­e­go; Z. Sti­e­ber, Sto­su­nek kas­zubsczyzny do di­a­lektów Pol­ski lą­do­wej, [y:] „Świ­at językowy Sł­o­wi­an”, War­sza­wa, 1974; K. Horálek, Úvod do stu­dia slo­vanských jazyků, Pra­ha, 1962; V. Knoll, Z pro­ble­ma­tiky vývo­je gra­ma­tického po­pi­su ka­šub­štiny (!), ­htt­p:/­/tyras.sweb.cz/d­o­ct/kaszg­ram.htm­; ASpretková, ­Kašubštinajazyk č­i dial­e­kt (масте­р диплом­ск­и рад)­, B­rno, 2005 (!)­; K. Dejna, Dialekty polskie, Wrocł­aw-Warszawa-Kr­akó­w-Gdańsk, 1973.­

    ­            Еви­дент­но је не­ко­ри­шће­ње зна­чај­ни­јих са­вре­ме­них де­ла по­све­ће­них ка­шуп­ској фо­не­ти­ци (Z. So­bi­e­raj­ski, Sł­ow­nik gwa­rowy tzw. Sł­o­wi­ńców, 1997; B. Ro­cł­aw­ski, Ze stu­diów fo­no­statycznych nad kas­zubsczyzną. Roz­kład czę­sto­ś­ci wystę­po­wa­nia fo­nemów („Gda­ń­skie Stu­dia Języko­znaw­cze”, 1975, стр. 107–130; Z. To­po­li­ń­ska, A Hi­sto­ri­cal Pho­no­logy of the Kas­hu­bian Di­a­lects of Po­lish, 1974, M. Korytkow­ska, Stan ak­cen­tu w gwa­rach kas­zub­skich, Atlas jezykowy kas­zubsczyzny, t. XV, 1978; што се ти­че са­вре­ме­ног ста­ња у фо­но­ло­ги­ји, ка­шуп­ског ди­ја­лек­та ко­ји се не­фор­мал­но сма­тра књи­жев­ним (сред­ње­ка­шуп­ским), пре­по­ру­чу­јем: L. Jocz, System sa­mo­gł­o­skowy współc­zesnych gwar cen­tral­no­kas­zub­skich, Le­pi­zig, 2013 и System spółgł­o­skowy współc­zesnych gwar cen­tral­no­kas­zub­skich, Le­ip­zig, 2013. Ве­ли­ки број ко­ри­сних ин­фор­ма­ци­ја се мо­же на­ћи у при­руч­ни­ку Język kas­zub­ski. Po­rad­nik encyklo­pedyczny, red. J. Tre­der, wyd. II, Gda­ńsk, 2006 и у нај­но­ви­јем: J. Tréder, Spòdlowô wiédzô ò kaszëbi­znie, Gdu­ńsk, 2014) , али и оних ста­ри­јих (нпр. F. Lo­rentz, Gra­matyka po­mor­ska, где на­ла­зи­мо ком­плек­сан и пре­ци­зан син­хро­ниј­ски опис гла­со­ва у ка­шуп­ских ди­ја­лек­ти­ма. Ипак, не у ка­шуп­ском књи­жев­ном је­зи­ку).

                Као што сам ра­ни­је су­ге­ри­сао, не по­сто­ји ја­сно од­ре­ђе­на нор­ма ка­шуп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, а цен­трал­но­ка­шуп­ски ди­ја­лек­ти ка­шуп­ског је­зи­ка су они ко­ји се нај­че­шће ко­ри­сте у са­вре­ме­ној ка­шуп­ској књи­жев­но­сти. За­то чу­ди аутор­ки­но ин­си­сти­ра­ње на се­вер­но­ка­шуп­ској фо­нет­ској си­ту­а­ци­ји (73–74), ко­ја је нај­о­дво­је­ни­ја од пољ­ске, али ни­ка­ко нај­ра­спро­стра­ње­ни­ја ме­ђу Ка­шу­би­ма (ви­ше о то­ме у: Д. В. Па­жђер­ски, Ка­шуп­ски је­зик пре­ма пољ­ском – слич­но­сти и раз­ли­ке, [y:] Die Un­ter­schi­e­de zwischen dem Bo­snischen/Bo­sni­a­kischen, Kro­a­tischen und Ser­bischen. Le­xikWor­ter­bil­dungPhra­se­o­lo­gie, ур. Б. То­шо­вић, Бер­лин, 2009, стр. 497–513; но­ви­је из­да­ње у: Д. В. Па­жђер­ски, Ка­шуп­ске те­ме, Бе­о­град, 2014, стр. 40–47).

                У на­став­ку тек­ста аутор­ка се по­вр­шно до­ти­че „кон­тро­вер­зи” (74–75) ве­за­них за ин­то­на­ци­је и кван­ти­та­тив­не ко­ре­ла­ци­је у ка­шуп­ским ди­ја­лек­ти­ма. Че­сто ка­шуп­ски од­ре­ђу­је пој­мом „ди­ја­ле­кат” (у за­гра­ди), за­то што та­ко о ка­шуп­шти­ни го­во­ре ауто­ри пу­бли­ка­ци­ја ко­је она ко­ри­сти. Да­ље (75), она на­во­ди да Ка­шу­би у да­на­шњој Пољ­ској жи­ве у ре­ги­о­ну „Po­mor­zany”, а у ства­ри се ра­ди о ре­ги­о­ну „Po­mor­ze” (По­мор­је/При­мор­је). Под­вла­чи да у ка­шуп­ском је­зи­ку по­ли­то­ни­ја пре­ла­зи у мо­но­то­ни­ју (75), иако Ј. Тре­дер по­дла­чи да се ак­це­нат у ка­шуп­ском је­зи­ку, у прин­ци­пу, „за­сни­ва на ис­ти­ца­њу јед­ног сло­га у ре­чи (…) да­кле, као у пољ­ском” (Ak­cent, [y:] Język kas­zub­ski. Po­rad­nik Encyklo­pedyczny, Gda­ńsk, 2006, стр. 17) и да је­ди­но за­ви­си на ко­ји слог па­да то ис­ти­ца­ње (што се раз­ли­ку­је од ди­ја­лек­та до ди­ја­лек­та).

                По мом ми­шље­њу је нео­збиљ­но да Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва да­нас го­во­ри да „ка­шуп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја има ви­ше ам­би­ци­је – да до­стиг­не ста­тус књи­жев­ног је­зи­ка” (стр. 75, ваљ­да на осно­ву ре­ла­тив­но за­ста­ре­ле књи­ге Х. По­пов­ске-Та­бор­ске, Kas­zubsczyzna из 1980. го­ди­не, ко­ју – Х. По­пов­ску-Та­бор­ску – у том истом ре­ду по­ми­ње), иако ра­ни­је го­во­ри да ка­шуп­ски је­зик има ста­тус ре­ги­о­нал­ног је­зи­ка, ко­ји под­ра­зу­ме­ва књи­жев­ност на том је­зи­ку (гре­шке у том одељ­ку по­твр­ђу­ју да ауто­р­ка књи­ге уоп­ште не по­зна­је си­ту­а­ци­ју у ко­јој се на­ла­зи ка­шуп­ски је­зик и да сво­ја раз­ма­тра­ња ба­зи­ра на слу­чај­ној ли­те­ра­ту­ри). Иако се ви­ше пу­та по­зи­ва на Х. По­пов­ску-Та­бор­ску, па и њен рад Leksyka pow­sta­ją­ce­go kas­zub­ski­e­go języka li­te­rac­ki­e­go, из 2008. го­ди­не, тре­ба под­ву­ћи да уоп­ште не узи­ма у тим раз­ма­тра­њи­ма у об­зир чи­ње­ни­цу да ка­шуп­ски пи­сци књи­жев­на де­ла пи­шу од по­ло­ви­не XIX ве­ка (о то­ме ви­ше у књи­га­ма: F. Ne­u­re­i­ter, Geschic­hte der kaschu­bischen Li­te­ra­tur. Ver­such einer zu­sam­men­fas­sen­den Dar­stel­lung, München, 1978; J. Dr­ze­ż­dżon, Współc­ze­sna li­te­ra­tu­ra kas­zub­ska 1945-1980, War­sza­wa 1986; J. Tre­der, Hi­sto­ria kas­zubszczyzny li­te­rac­ki­ej. Stu­dia, Gda­ńsk, 2005 и у члан­ку: J. Tréder, Zôczątk i etapë ro­zwi­ju lëte­rac­czi kaszëbiznë, [y:] J. Tréder, Spòdlowô wiédzô ò kaszëbi­znie, Gdu­ńsk, 2014, стр. 167-181), као и да Х. По­пов­ска-Та­бор­ска, као лин­гви­ста, пред­став­ник вар­шав­ског сре­ди­шта при Пољ­ској ака­де­ми­ји на­у­ка, ко­је ка­шуп­ски го­вор­ни и је­зич­ки из­раз сма­тра још увек ди­ја­лек­том, мо­же има­ти дру­га­чи­ји став по том пи­та­њу, али ни­ка­ко и је­ди­ни.

                Да­ље, из­но­си још јед­ну не­про­ве­ре­ну те­о­ри­ју да пољ­ски и ка­шуп­ски „на­уч­ни­ци го­во­ре о ре­ви­та­ли­за­ци­ји (?!) ка­шуп­ског је­зи­ка, ко­ји у са­вре­ме­но до­ба тре­ба кла­си­фи­ко­ва­ти за­јед­но са оста­лим но­вим (!) је­зи­ци­ма, као на при­мер (кар­па­то)ру­син­ским, вој­во­ђан­ским ру­син­ским, бо­шњач­ким (!), цр­но­гор­ским (!) у гру­пу сло­вен­ских књи­жев­них ми­кро­је­зи­ка” (75). Та не­ја­сна ре­че­ни­ца је до­пу­ње­на об­ја­шње­њем њи­хо­вог на­стан­ка „у ве­зи са дру­штве­ним и по­ли­тич­ким про­ме­на­ма, као је­зи­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на”. На жа­лост, кон­фу­зи­ју под­вла­чи чи­ње­ни­ца да аутор­ка са­ма се­бе де­ман­ту­је по­дат­ком да се из­гле­да ипак ра­ди о књи­жев­ним је­зи­ци­ма (што по­твр­ђу­јем, као и крат­ким исто­риј­ским до­дат­ком (76) у ко­ме, по­ред по­гре­шне тврд­ње да је „Ф. Цеј­но­ва (…) са­ста­вио ка­шуп­ски абе­це­ду”, по­твр­ђу­је по­да­так о по­сто­ја­њу ка­шуп­ске књи­жев­но­сти још у XIX ве­ку, пи­шу­ћи: „Осни­вач (?) ка­шуп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти (под­ву­као ДВП) је Флор­јан Цеј­но­ва (1817–1881)…” (76).

                Што се ти­че фо­но­ло­шке си­ту­а­ци­је у ка­шуп­ском (књи­жев­ном) је­зи­ку она је до да­нас ве­о­ма не­ја­сна, услед ве­ли­ке ди­ја­лек­тал­не ра­зно­вр­сно­сти. Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва се, ипак, на­из­глед, у том ком­пли­ко­ва­ном си­сте­му с „ла­ко­ћом” кре­ће, ко­ри­сте­ћи за­ста­ре­ли, го­ре по­ме­ну­ти, при­руч­ник К. Деј­не (76–77). Ре­ци­мо у фу­сно­ти бр. 79, аутор­ка да­је ин­фор­ма­ци­ју да  у ка­шуп­ском је­зи­ку „по­сто­је тзв. ла­би­ја­ли­зо­ва­ни ò, ù у по­зи­ци­ји на по­чет­ку ре­чи или по­сле кон­со­на­на­та p, b, m, w, f, k, g, ch, h. Ко­ри­шће­ње тог гла­са (ваљ­да гла­со­ва? – Д. В. П.) за­ви­си од по­ло­жа­ја, за­то се не сма­тра за по­себ­ну фо­не­му”. Пр­во, тре­ба ре­ћи да, с об­зи­ром да се ра­ди о фо­не­ма­ма ко­је има­ју дра­стич­но раз­ли­чит из­го­вор од сво­јих не­ла­би­ја­ли­зо­ва­них пар­ња­ка (ò [ụe], ù [ü], мо­же­мо да го­во­ри­мо је­ди­но о ла­би­јал­ним фо­не­ма­ма; дру­го, на исти на­чин као што њи­хо­во ко­ри­шће­ње за­ви­си од по­зи­ци­је, исто та­ко ко­ри­шће­ње не­ла­би­ја­ли­зо­ва­них о и и за­ви­си од њи­хо­ве по­зи­ци­је (ко­ри­сти­мо их у свим си­ту­а­ци­ја­ма ка­да она ни­је по­год­на да се на то ме­сту из­го­во­ре ò и ù), да­кле, евен­ту­ал­но мо­же­мо го­во­ри­ти о ва­ри­јан­тив­но­сти oи u.

                По пи­та­њу кон­со­нан­ти­зма у ка­шуп­ском је­зи­ку, аутор­ка по­но­во чи­та­о­ца до­во­ди у за­бу­ну. Го­во­ри да у ка­шуп­ском је­зи­ку (ка­шуп­ским ди­ја­лек­ти­ма – ?) по­сто­ји 30 кон­со­на­на­та: „pp, bb, ff, t, d, k, (k), g, (g), ch, h, s, z, c, dz, sz [ś], ż [ź], cz [ć], dż [dź]; m m, nń, r (ř), l, ł [], j [], w [] - w[]”. И по­ред све нај­бо­ље во­ље, ни­сам ус­пео да утвр­дим ко­јих 30 сим­бо­ла за аутор­ку пред­ста­вља 30 су­гла­сни­ка ка­шуп­ског је­зи­ка. Тре­ба на по­чет­ку об­ја­сни­ти про­блем ме­ко­ће у ка­шуп­ском је­зи­ку. Са­вре­ме­ни ка­шуп­ски књи­жев­ни је­зик, у су­шти­ни, по­се­ду­је са­мо два ме­ка кон­со­нан­та: ј и ń (о то­ме ви­ше пи­шем у ра­ду: Д. В. Па­жђер­ски, Основ­не ин­фор­ма­ци­је о ка­шуп­ском је­зи­ку (Пред­го­вор ка­шуп­ско-срп­ском реч­ни­ку), [y:] Д. В. Па­жђер­ски, Ка­шуп­ске те­ме, Бе­о­град, 2014, стр. 16–19)[1]. Кон­со­нан­ти sz, ż, cz, dż, rz су умек­ша­ни и чи­та­ју се š́, ž́, č́, ǯ´, ž́ (в. спо­ме­ну­ти рад, стр. 18, а та­ко­ђе: J. Tréder, Spòdlowô wiédzô ò kaszëbi­znie, Gdu­ńsk, 2014, стр. 189). Пи­та­ње ме­ко­ће усне­них (p, b, m, w, f) ни­је у ка­шуп­ском је­зи­ку ис­пи­та­но, али по­сто­је на­зна­ке да се ути­цај во­ка­ла пред­њег ре­да на њи­хо­ву ме­ко­ћу раз­ли­ку­је од оно­га ко­ји је за­бе­ле­жен у пољ­ском је­зи­ку и за­ви­си о ди­ја­ле­кат­ске си­ту­а­ци­је. Зна­ко­ви ch и h се чи­та­ју на исти на­чин, а је­ди­но се њи­хо­во пи­са­ње раз­ли­ку­је од то­га да ли је реч до­ма­ћег или стра­ног по­ре­кла (на­чин пи­са­ња као и у пољ­ском је­зи­ку). Аутор­ка пи­ше да се w чи­та као , што ни­је тач­но, већ се у по­је­ди­ним си­ту­а­ци­ји ка­да је ње­го­во по­ја­вљи­ва­ње ети­мо­ло­шки оче­ки­ва­но, а иза ње­га се на­ла­зе ла­би­јал­но ò, ù или ó, нпр. wòda, оно не чи­та већ се из­о­ста­вља: eda. У ка­шуп­ском књи­жев­ном је­зи­ку ви­брант­но ř не по­сто­ји, а у ди­ја­лек­ти­ма пред­ста­вља мар­ги­ну, док му аутор­ка по­све­ђу­је по­себ­ну па­жњу, ваљ­да због слич­но­сти са че­шким је­зи­ком. Ка­шуп­ски књи­жев­ни је­зик (или бар оно што се њим да­нас сма­тра) по­се­ду­је сле­де­ће кон­со­нан­те и њи­хо­ве ва­ри­јан­те: b, c, ch/h, d, dz, dż, f, g, j, k, l, ł, m, n, ń, p, r, rz/ż, s, sz, t, w, z, да­кле 23, а уко­ли­ко, услов­но, том бро­ју до­да­мо 5 ме­ких усне­них b’, p’, m’, w’, f’, он­да збир из­но­си 28, а не 30 ко­ли­ко то „прет­по­ста­вља” аутор­ка. Са­мим тим па­да­ју у во­ду и ка­сни­је аутор­ки­не те­о­ри­је о про­цен­ту­ал­ном од­но­су са­мо­гла­сни­ка и су­гла­сни­ка у ка­шуп­ском је­зи­ку.

                На стр. 78, Ј. Ду­да­шо­ва-Кри­ша­ко­ва да­је „за­кљу­чак” о исто­риј­ском раз­во­ју ка­шуп­ског во­кал­ног си­сте­ма и ка­шуп­ског ак­цен­та, не ко­ри­сте­ћи ни­је­дан из­вор ко­ји та два про­бле­ма про­у­ча­ва­ју као цен­трал­ну те­му.

     

     

    *

    ­

                За­кљу­чак ко­ји се на­ме­ће по­сле ове ана­ли­зе је да аутор­ка, иако то на­го­ве­шта­ва, ни­је ко­ри­сти­ла ни­ти нај­но­ви­ју ли­те­ра­ту­ру, ни­ти ве­ли­ки број при­руч­ни­ка (реч­ни­ка, уџ­бе­ни­ка, гра­ма­ти­ка), ка­ко то обе­ћа­ва, а у слу­ча­ју ка­шуп­ског је­зи­ка ни­је се по­све­ти­ла ана­ли­зи ди­ја­лек­та ко­ји се не­фор­мал­но сма­тра књи­жев­ним сред­ње­ка­шуп­ски, од стра­не нај­ве­ћег бро­ја струч­ња­ка и нор­ма­ли­за­то­ра, нпр. Е. Го­лом­бе­ка, ауто­ра при­руч­ни­ка о ка­шуп­ском пра­во­пи­су и гра­ма­ти­ци (1997) и два нај­но­ви­ја реч­ни­ка (2006. и 2012–2013), већ, ко­ри­сте­ћи ста­ру пољ­ску ди­ја­лек­то­ло­шку ли­те­ра­ту­ру, у пр­ви план по­ста­вља се­вер­но­ка­шуп­ске ди­ја­лек­те, исти­на „нај­ка­шуп­ски­је” и ко­ји се нај­ви­ше раз­ли­ку­ју од пољ­ског. Та­ко­ђе, чи­ни се да ни­је све­сна да нор­ма ка­шуп­ског књи­жев­ног је­зи­ка још увек ни­је утвр­ђе­на (у сми­слу де­фи­ни­тив­ног из­бо­ра ди­ја­лек­та ко­ји ће би­ти књи­жев­ни), па че­сто ни­је ја­сно да ли се ба­ви књи­жев­ним је­зи­ком или ис­кљу­чи­во је­зи­ком на ни­воу (пољ­ског) ди­ја­ле­ка­та, а то чи­та­о­цу до кра­ја не от­кри­ва. У пре­зен­то­ва­њу ка­шуп­ског во­кал­ског и кон­со­нант­ског апа­ра­та аутор­ка гу­би тло под но­га­ма, с об­зи­ром да ана­ли­зу ба­зи­ра на не нај­но­ви­јим пољ­ским ди­ја­ле­кат­ским пу­бли­ка­ци­ја (нај­но­ви­јих, у ства­ри, ни не­ма, јер је у пољ­ским ди­ја­ле­кат­ским кру­го­ви­ма на­пу­ште­на иде­ја о ка­шуп­ском је­зи­ку као ди­ја­лек­ту пољ­ског је­зи­ка), ко­је ка­шуп­ски је­зик ана­ли­зи­ра­ју са ста­но­ви­шта оп­ште­пољ­ског ди­ја­ле­кат­ског си­сте­ма, а не као са­мо­сво­јан фо­нет­ски ор­га­ни­зам. На мар­ги­ни, аутор­ки ни­је ја­сно да ли ка­шуп­ски је­зик има пи­са­ну књи­жев­ност или не и из­но­си по том пи­та­њу кон­тро­верз­не закљ­учк­е, што­ чи­та­оц­­а м­оже да ­­до­ве­де­ ­­у кон­фуз­ију.

    ­



[1] Ра­ни­ја ли­те­ра­ту­ра: J. Tréder, Spòdlowô wiédza ò kaszëbiznë. Wëbróné pro­blemë, J. Trepczyk, kas­zub­ski al­fa­bet, pi­sow­nia i wymo­wa, [y:] J. Trepczyk, Sł­ow­nik pol­sko-kas­zub­ski, na­uk. oprac. i anek­sem opa­trzył J. Tre­der, I-II, Gda­ńsk, 1994, E. Gòłąbk, Kaszëbsczi sł­owôrz nor­ma­tiwny, Gda­ńsk, 2005.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa