Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 26

Ивана Бојовић (Београд)

 

САВРЕМЕНА СРПСКА ЛЕКСИКОГРАФИЈА У ТЕОРИЈИ

И ПРАКСИ:(КОЛЕКТИВНА МОНОГРАФИЈА) / уредник Рајна Драгићевић, Филолошки факултет, Београд, 2014, 291 стр.

 

 

На­кон увод­не на­по­ме­не, уред­ник ко­лек­тив­не мо­но­гра­фи­је, Рај­на М. Дра­ги­ће­вић, у члан­ку Раз­вој прак­тич­не и те­о­риј­ске лек­си­ко­гра­фи­је об­ја­шња­ва да је циљ овог ра­да осве­тли­ти за­чет­ке свет­ске и срп­ске прак­тич­не и те­о­риј­ске лек­си­ко­гра­фи­је и на­зна­чи­ти глав­не то­ко­ве ко­ји­ма су се прак­тич­на и те­о­риј­ска лек­си­ко­гра­фи­ја да­ље раз­ви­ја­ле. Не­што ви­ше па­жње по­све­ти­ла је раз­во­ју те­о­риј­ске лек­си­ко­гра­фи­је, ко­ја има нео­че­ки­ва­но крат­ку тра­ди­ци­ју у од­но­су на прак­тич­ну. Аутор на­во­ди пр­ве ра­до­ве по­све­ће­не лек­си­ко­гра­фи­ји у све­ту, за­тим у ан­гло­сак­сон­ским зе­мља­ма, у Ру­си­ји и на кра­ју – пр­ве ра­до­ве у срп­ској те­о­риј­ској лек­си­ко­гра­фи­ји.

Да­нас већ уве­ли­ко по­зна­том и при­зна­том Бе­о­град­ском лек­си­ко­граф­ском шко­лом, за­сно­ва­ном и ор­га­ни­зо­ва­ном око из­ра­де ви­ше­том­ног Реч­ни­ка срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка (Реч­ни­ка СА­НУ) ба­ви­ла се Ста­на С. Ри­стић, (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ) у члан­ку Срп­ске лек­си­ко­граф­ске ин­сти­ту­ци­је. У увод­ном де­лу, аутор ис­ти­че да је сти­ца­јем исто­риј­ских окол­но­сти, рад ове шко­ле био ве­зан са­мо за јед­ну ин­сти­ту­ци­ју, а то је Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ. Прет­ход­не ин­сти­ту­ци­је: Дру­штво срп­ске сло­ве­сно­сти, Срп­ско уче­но дру­штво и Лек­си­ко­граф­ски од­сек Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је, по­ста­ви­ле су осно­ве је­дин­стве­ног лек­си­ко­граф­ског про­гра­ма, али је ре­а­ли­за­ци­ја кон­крет­них за­да­та­ка овог про­гра­ма, ве­за­них за из­ра­ду ве­ли­ког реч­ни­ка, сма­тра Ста­на Ри­стић, за­жи­ве­ла тек у Ин­сти­ту­ту. Да­ље из­ла­же кра­так исто­ри­јат раз­во­ја и ра­да срп­ских лек­си­ко­граф­ских ин­сти­ту­ци­ја. По­себ­но је ис­та­кла зна­чај: Јо­ва­на Сте­ји­ћа, Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, Алек­сан­дра Бе­ли­ћа, глав­ног уред­ни­ка пр­вог то­ма Реч­ни­ка, 1959. го­ди­не и дру­гих вр­сних лин­гви­ста. На кра­ју ра­да по­себ­но је ис­та­кла да је сво­је те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шко уоб­ли­че­ње ова шко­ла до­би­ла је тек у ру­ко­пи­су Упут­ства за из­ра­ду реч­ни­ка и да је нај­ве­ро­до­стој­ни­ји ре­зул­тат ове шко­ле – Реч­ник СА­НУ.

 Ва­са Б. Пав­ко­вић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Гра­ђа за Реч­ник СА­НУ

Аутор го­во­ри о огром­ном кор­пу­су ре­чи на осно­ву ко­је се из­ра­ђу­је Реч­ник са­вре­ме­ног срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка и ко­ји се на­ла­зи на ми­ли­о­ни­ма ли­сти­ћа, у хи­ља­да­ма ку­ти­ја у Ин­сти­ту­ту за срп­ски је­зик. На­рав­но, у гра­ђу за овај ве­ли­ки реч­ник ула­зе и од­ред­ни­це из мно­гих реч­ни­ка, лек­си­ко­на, при­руч­ни­ка ко­ји ни­су екс­цер­пи­ра­ни, али се оба­ве­зно ко­ри­сте, за­тим лек­си­ка из ди­ја­ле­кат­ских реч­ни­ка, из не­ких тер­ми­но­ло­шких реч­ни­ка, ен­ци­кло­пе­ди­ја, књи­жев­них ча­со­пи­са, збор­ни­ка, књи­жев­них де­ла… Нај­ве­ћи про­блем, сма­тра аутор, је­сте тај што се гра­ђа не пре­ба­цу­је у елек­трон­ски об­лик, чи­ме би она по­ста­ла до­ступ­на це­лој на­шој је­зич­кој за­јед­ни­ци и ши­ре. Реч је о реч­ни­ку ко­ји има бо­га­ти­ју гра­ђу у од­но­су на све прет­ход­не и ак­ту­ел­не реч­ни­ке срп­ског је­зи­ка.

Ми­ро­слав Б. Ни­ко­лић (Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду), Утвр­ђи­ва­ње од­ред­ни­це у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

Аутор го­во­ри о те­шко­ћа­ма ко­је че­ка­ју лек­си­ко­гра­фа, чак и на пр­вом ко­ра­ку, а то је ус­по­ста­вља­ње од­ред­ни­це. У ве­зи са тим, по­ста­вља пи­та­ња шта је реч, а шта од­ред­ни­ца, шта је дру­га реч, одн. шта је дру­га од­ред­ни­ца и ко­ји је основ­ни об­лик ре­чи. Лек­си­ко­гра­фи се нај­че­шће су­о­ча­ва­ју са про­бле­мом хо­мо­ни­ми­је, кон­вер­зи­је и лек­си­ка­ли­за­ци­је. Да­љи про­блем је­сте у ком се об­ли­ку на­во­де ре­чи из на­род­ног је­зи­ка ако су ди­ја­ле­кат­ске. Да ли стан­дар­ди­зо­ва­ти оде­ред­ни­цу и ти­ме чи­ни­ти на­уч­ни фал­си­фи­кат или их да­ва­ти у ди­ја­ле­кат­ској фор­ми и ти­ме на­пра­ви­ти збр­ку? Ово су са­мо не­ка од про­бле­ма­тич­них пи­та­ња, ко­ји­ма се аутор ба­ви.

Алек­сан­дра М. Мар­ко­вић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Гра­ма­ти­ка у срп­ским реч­ни­ци­ма

У овом члан­ку аутор по­сма­тра на­чин на ко­ји се гра­ма­тич­ке ин­фор­ма­ци­је из­но­се у реч­ни­ку, као и на­чин на ко­ји гра­ма­ти­ка ути­че на зна­че­ње ре­чи. У раз­ма­тра­њу ко­ри­сте се реч­ни­ци оп­штег, опи­сног ти­па – Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка Ма­ти­це срп­ске и Реч­ник срп­ског је­зи­ка Ма­ти­це срп­ске. У ра­ду аутор ће се освр­ну­ти на на­чин пред­ста­вља­ња не­ких лек­се­ма у реч­ни­ци­ма ру­ског и ен­гле­ског је­зи­ка. Да­ље, Алек­сан­дра Мар­ко­вић твр­ди да се не­ки на­уч­ни­ци, по­пут Љу­бо­ми­ра По­по­ви­ћа, за­ла­жу за ин­те­грал­ни при­ступ син­так­си и ис­ти­чу по­тре­бу за мо­дер­ни­зо­ва­њем син­так­сич­ког и лек­си­ко­граф­ског опи­са срп­ског је­зи­ка. Аутор за­тим на­во­ди ко­је су гра­ма­тич­ке ин­фор­ма­ци­је у реч­ни­ку (код име­нич­ких од­ред­ни­ца бе­ле­же се ква­ли­фи­ка­то­ри ко­ји­ма се озна­ча­ва­ју њи­хо­ве кла­си­фи­ка­ци­о­не ка­те­го­ри­је). Што се ти­че не­ких дру­гих мор­фо­ло­шких ка­те­го­ри­ја, оне се на­во­де са­мо у слу­ча­ју ак­це­нат­ског или мор­фо­ло­шког од­сту­па­ња. Ис­ти­че да су упут­ства за из­ра­ду РСА­НУ при­лич­но шту­ра кад је реч о об­ра­ди пред­ло­га, ве­зни­ка, уз­ви­ка и пар­ти­ку­ла. У дру­гом де­лу тек­ста, гра­ма­тич­ки по­ка­за­те­љи као ме­то­до­ло­шка сред­ства за иден­ти­фи­ко­ва­ње но­вих зна­че­ња, аутор го­во­ри о по­де­ла ре­чи на зна­че­ња ко­ја су у реч­ни­ци­ма ну­ме­рич­ки обе­ле­же­на и та­ко се оста­вља ути­сак пре­ци­зне и ја­сне по­де­ле, без пре­ла­зних слу­ча­је­ва. Сва­ко ко се ба­ви реч­ни­ком зна ко­ли­ко је те­шко од­ре­ди­ти гра­ни­це не­ког зна­че­ња, као и то да се по­не­кад зна­че­ња пре­ли­ва­ју јед­но у дру­го У ве­зи са тим аутор го­во­ри о лек­сич­ко-гра­ма­тич­ком и син­так­сич­ком по­на­ша­њу ре­чи, ре­стрик­ци­ји се­лек­ци­је (огра­ни­че­ња у спо­ји­во­сти пре­ди­ка­та и ње­го­вих су­бје­кат­ских и об­је­кат­ских ар­гу­ме­на­та, као и при­де­ва и ре­чи ко­је они од­ре­ђу­ју), ко­ли­га­ци­о­ној скло­но­сти лек­се­ма (озна­ча­ва­ње од­но­са из­ме­ђу ре­чи и гра­ма­тич­ког обра­сца у ко­ме се та реч по­ја­вљу­је, да­кле од­но­са ко­ји се на­ла­зи на по­ла пу­та из­ме­ђу гра­ма­ти­ке и ко­ло­ка­ци­је) У за­кључ­ку, аутор сма­тра да се пра­ви пут ка до­брим гра­ма­ти­ка­ма и реч­ни­ци­ма мо­же на­ћи у ин­те­грал­ном при­сту­пу је­зич­ком опи­су.

Ја­сна Б. Вла­јић По­по­вић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Ети­мо­ло­ги­ја у срп­ским опи­сним реч­ни­ци­ма

Аутор об­ја­шња­ва шта је ети­мо­ло­ги­ја, ка­ко се ре­чи де­ле по по­ре­клу, шта је ети­мо­ло­шки реч­ник, а шта реч­ник стра­них ре­чи, те ће се по­за­ба­ви­ти ди­ле­мом да ли опи­сни реч­ник тре­ба да са­др­жи ети­мо­ло­ги­ју или не. На осно­ву ети­мо­ло­шких на­зна­ка у два­де­се­так од­ред­ни­ца истог сег­мен­та из три ак­ту­ел­на опи­сна реч­ни­ка срп­ског је­зи­ка, Ја­сна Вла­јић Поповић же­ли да ра­све­тли сни­мак по­сто­је­ћег ста­ња у иза­бра­на три реч­ни­ка и да по­ну­ди пре­по­ру­ку за бу­ду­ћи при­ступ ети­мо­ло­ги­са­њу у опи­сним реч­ни­ци­ма.

Ста­на С. Ри­стић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Ква­ли­фи­ка­то­ри у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

Аутор нас нај­пре упо­зна­је са пој­мом ква­ли­фи­ка­то­ра или мар­ке­ра, ко­ји обич­но прет­хо­де де­фи­ни­ци­ја­ма, и ука­зу­ју нај­че­шће на њен нор­ма­тив­ни и функ­ци­о­нал­ни ста­тус, као и на до­мен ње­не упо­тре­бе. Ста­на Ри­стић на­во­ди два ти­па озна­ка: гра­ма­тич­ке мар­ке­ре, ко­ји се да­ју од­мах иза од­ред­нич­ке ре­чи: „плав 3 м песн. в пла­вет­ни­ло (2а)“ и ква­ли­фи­ка­то­ре (нор­ма­тив­не и функ­ци­о­нал­но­стил­ске), ко­ји се на­во­де ис­пред де­фи­ни­ци­је: „пла­вет­ни прид. не­пром. нар. арх. ко­ји је пла­ве, плав­ка­сте бо­је, пла­ви­част“. Да­ље, аутор на­во­ди ко­ји су то гра­ма­тич­ки мар­ке­ри, ка­ко се нај­че­шће на­во­де (у скло­пу ле­ме, или у скра­ће­ном ви­ду), и ко­ја је њи­хо­ва функ­ци­ја. Упо­тре­бом нор­ма­тив­них и функ­ци­о­нал­но­стил­ских ква­ли­фи­ка­то­ра (анат.ана­то­ми­ја, би­ол. би­о­ло­шки, ди­јал. ди­ја­ле­кат­ски), лек­сич­ка нор­ма оства­ре­на у Реч­ни­ку СА­НУ, об­у­хва­та не са­мо гра­ма­тич­ки до­мен не­го и све дру­ге до­ме­не ре­ле­вант­не за си­стем­ско ран­ги­ра­ње лек­се­ма. Та­ко се у лек­си­ко­ну срп­ског је­зи­ка из­два­ја­ју не­мар­ки­ра­не лек­се­ме књи­жев­ног/стан­дард­ног је­зи­ка оп­ште, не­у­трал­не упо­тре­бе, ко­је чи­не ње­гов цен­трал­ни део, од мар­ки­ра­них лек­се­ма ко­је чи­не ње­го­ву пе­ри­фе­ри­ју, са не­стан­дард­ним, ма­ње фре­квент­ним је­ди­ни­ца­ма, као и је­ди­ни­ца­ма спе­ци­јал­не или огра­ни­че­не упо­тре­бе. Упо­тре­бом ква­ли­фи­ка­то­ра (нор­ма­тив­них и функ­ци­о­нал­но­стил­ских), осим лек­сич­ког нор­ми­ра­ња, ука­зу­је се и на ра­сло­је­ност лек­си­ке у лек­сич­ком си­сте­му. Пра­вил­ним иш­чи­та­ва­њем гра­ма­тич­ких мар­ке­ра и ква­ли­фи­ка­то­ра мо­гу се из­бе­ћи гре­шке и не­спо­ра­зу­ми у го­вор­ној ко­му­ни­ка­ци­ји, а у пи­са­њу се мо­же оства­ри­ти ви­сок ни­во ори­ги­нал­но­сти сти­ла у кре­и­ра­њу ра­зно­вр­сних са­др­жа­ја.

Да­рин­ка С. Гор­тан-Премк (Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду), Де­фи­ни­са­ње у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

 Аутор об­ја­шља­ва, нај­пре, шта је то лек­си­ко­граф­ска де­фи­ни­ци­ја и да си­стем ових де­фи­ни­ци­ја пред­ста­вља по­ре­дак идент­ифи­ка­ци­ја се­ман­тич­ких са­др­жа­ја јед­не по­ли­се­ман­ти­чне лек­се­ме. У ве­зи са тим, го­во­ри о пој­му ар­хи­се­ме и се­ма­ма ни­жег ран­га, ко­је но­се ап­стракт­не ин­фор­ма­ци­је и ин­ди­ву­ду­ал­ним ка­рак­те­ри­сти­ка­ма се­ма. Ана­ли­зи­ра, та­ко­ђе, ка­ко из­гле­да рас­по­ред де­фи­ни­ци­ја у по­ли­се­ман­тич­кој струк­ту­ри ре­чи. Пр­во се да­је де­фи­ни­цја ко­јом се иден­ти­фи­ку­је основ­ни се­ман­тич­ки са­др­жај, по­том ме­то­ни­миј­ски, да­ље са­др­жа­ји до­би­је­ни ме­ха­ни­змом си­нег­до­хе, и на кра­ју они ко­ји су до­би­је­ни ме­та­фо­ром. Тер­ми­но­ло­шки или не­ки дру­ги мар­ки­ра­ни са­др­жа­ји из­но­се се на кра­ју.

Ми­ли­ца Н. Ра­до­ва­но­вић Те­шић (Учи­тељ­ски фа­кул­тет, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду – Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Рас­по­ре­ђи­ва­ње зна­че­ња ре­чи у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

Ми­ли­ца Ра­до­ва­но­вић Тешић по­ку­ша­ва да пред­ста­ви са­мо не­ке фраг­мен­те лек­си­ко­граф­ских рад­њи, на­по­ра и ди­ле­ма при из­ра­ди јед­но­је­зи­чних реч­ни­ка и да ука­же на сло­же­ност де­фи­ни­са­ња зна­че­ња. На при­ме­ру гла­го­ла па­ли­ти (се) и са­мо 35 ег­зем­пли­фи­ка­ци­ја, ти­пич­них за кључ­на зна­че­ња (у гра­ђи их има де­сет пу­та ви­ше), аутор об­ја­шња­ва са ко­јим се про­бле­ми­ма су­сре­ће лек­си­ко­граф при де­фи­ни­са­њу ре­чи и вер­ти­кал­ном по­рет­ку зна­чењ­ских ни­јан­си.

Да­рин­ка С. Гор­тан-Премк (Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду), Фи­гу­ра­тив­на зна­че­ња у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

 Фи­гу­ра­тив­на упо­тре­ба лек­се­ме ре­а­ли­зу­је се у ис­тој се­ман­тич­кој по­зи­ци­ји као и са­мо зна­че­ње, а то је опет по пра­ви­лу у основ­ном зна­че­њу про­стих, основ­них лек­се­ма. Ово је сто­га што је да­ле­ко ве­ћа спо­соб­ност основ­них, па и из­ве­де­них лек­се­ма да бу­ду фи­гу­ра­тив­но упо­тре­бље­не у но­ми­на­ци­о­ним зна­че­њи­ма, у зна­че­њи­ма ко­ја су нај­бо­га­ти­ја што се сем­ског са­ста­ва ти­че, не­го у се­кун­дар­ним. Аутор сма­тра да тре­ба упо­тре­бља­ва­ти ква­ли­фи­ка­тор фиг. и ста­вља­ти га као знак фи­гу­ра­тив­не упо­тре­бе у окви­ру ка­квог основ­ног зна­че­ња без об­зи­ра на то да ли уз то фиг. сле­ди или не ка­ква де­фи­ни­ци­ја. Ква­ли­фи­ка­тор фиг. не тре­ба ста­вља­ти ис­пред по­себ­них зна­че­ња, ис­пред де­фи­ни­ци­ја ко­ји­ма се иден­ти­фи­ку­ју по­себ­не се­ман­тич­ке ре­а­ли­за­ци­је. Тре­ба му од­у­зе­ти спо­соб­ност да ука­зу­је на та­ко­зва­на „фи­гу­ра­тив­на зна­че­ња”. Ни­је ла­ко раз­гра­ни­чи­ти фи­гу­ра­тив­ност од екс­пре­си­је, по­себ­но од оне екс­пре­си­је ко­ја ни­је до­дат­но обе­ле­же­на хи­по­ко­ри­стич­но­шћу, пе­јо­ра­тив­но­шћу, по­грд­но­шћу или чи­ме дру­гим (за сва­ку до­дат­ну обе­ле­же­ност по­сто­је по­себ­ни ква­ли­фи­ка­то­ри).

Ми­ле­на М. Ја­кић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Па­ра­диг­мат­ски лек­сич­ки од­но­си у опи­сним реч­ни­ци­ма

 Циљ овог ра­да је­сте да при­ка­же у ко­јој ме­ри и на ко­ји на­чин са­др­жин­ски па­ра­диг­мат­ски од­но­си ме­ђу ре­чи­ма у је­зич­ком си­сте­му (си­но­ни­ми­ја, ан­то­ни­ми­ја и хо­мо­ни­ми­ја) по­ма­жу лек­си­ко­гра­фу при де­фи­ни­са­њу ре­чи у Реч­ни­ку СА­НУ. Упо­тре­ба па­ра­диг­мат­ских од­но­са при кон­стру­и­са­њу де­фи­ни­ци­ја опи­са­на је у Упут­стви­ма за из­ра­ду Реч­ни­ка СА­НУ. Дру­ги циљ овог ра­да је­сте да ме­та­а­на­ли­зом кон­крет­них лек­си­ко­граф­ских чла­на­ка у Реч­ни­ку СА­НУ, за већ об­ра­ђе­не лек­се­ме, упо­ре­ди­мо си­стем по­ла­зних пра­ви­ла са лек­си­ко­граф­ском прак­сом. Уко­ли­ко по­сто­је раз­ли­ке, по­ку­ша­ће да уочи по­сто­ја­ње им­пли­цит­них пра­ви­ла, а за­тим да их екс­пли­ци­ра. Тре­ћи циљ је да је­зич­ки си­стем при­ка­зан у Реч­ни­ку СА­НУ упо­ре­ди­мо са зна­че­њи­ма из­вор­них го­вор­ни­ка срп­ског је­зи­ка, до­би­је­ним на осно­ву ан­ке­те. Гра­ђу за ово ис­тра­жи­ва­ње чи­не лек­си­ко­граф­ске де­фи­ни­ци­је до­бро по­зна­тих, че­сто ко­ри­шће­них ре­чи, ко­је сту­па­ју у ба­рем је­дан од ових па­ра­диг­мат­ских од­но­са

Не­над Б. Ива­но­вић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Лек­си­ко­граф­ски ме­та­је­зик у Реч­ни­ку СА­НУ

У овом по­гла­вљу се го­во­ри о лек­си­ко­граф­ском ме­та­је­зи­ку као јед­ном од ва­жних еле­ме­на­та реч­нич­ког опи­са, као и лек­си­ко­граф­ске те­о­ри­је у це­ли­ни. По­јам ме­та­је­зи­ка у опи­сном реч­ни­ку раз­ма­тра се на те­о­риј­ском пла­ну, као он­то­ло­шки и се­ман­тич­ки по­јам, и на при­ме­ње­ном пла­ну, као сред­ство за лек­си­ко­граф­ску ана­ли­зу лек­си­ке и из­ра­ђи­ва­ње на­че­ла ње­не ка­те­го­ри­за­ци­је. У скла­ду са овим, по­гла­вље има два де­ла. Пр­ви део по­гла­вља је по­све­ћен ме­та­је­зи­ку као те­о­риј­ском пој­му. Опи­су­ју се ње­го­ве глав­не се­ми­о­тич­ке функ­ци­је у де­скрип­тив­ном реч­ни­ку и уво­ди по­јам ме­та­је­зич­ке (или лек­си­ко­граф­ске) кон­стан­те, као де­ла реч­нич­ког опи­са ко­јим се ис­ка­зу­ју раз­ли­чи­ти ка­те­го­риј­ални до­ме­ни при­ме­не ре­чи. У дру­гом де­лу по­гла­вља се на кор­пу­су де­фи­ни­ци­ја из Реч­ни­ка СА­НУ де­мон­стри­ра на­чин на ко­ји се ме­та­је­зич­ке кон­стан­те из­два­ја­ју и гру­пи­шу око до­ме­на на ко­ји упу­ћу­ју. Циљ овог из­ла­га­ња је дво­јак. По­ред то­га што осве­тља­ва ра­зно­ли­ке тех­ни­ке лек­си­ко­граф­ског де­фи­ни­са­ња, оно на­сто­ји и да по­ка­же на ко­ји се на­чин мо­же ана­ли­зи­ра­ти по­ла­зе­ћи од ин­фор­ма­ци­ја ко­је су за­те­че­не у опи­сном реч­ни­ку.

Ми­ло­рад П. Де­шић (Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду), Об­ра­да из­ра­за у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји

Аутор ука­зу­је на слич­но­сти и раз­ли­ке у схва­та­њу фра­зе­о­ло­ги­за­ма у реч­ни­ци­ма РСА­НУ, РМС и Фра­зо­ло­шом реч­ни­ку хр­ват­ског или срп­ског је­зи­ка Јо­си­па Ма­те­ши­ћа (Школ­ска књи­га, За­греб, 1982). Кри­те­ри­ју­ми за од­ре­ђи­ва­ње фра­зе­о­ло­ги­за­ма у по­ме­ну­тим реч­ни­ци­ма­ се углав­ном за­сни­ва­ју на истим основ­ним прин­ци­пи­ма. Раз­ли­ке су ви­ше из­ра­же­не у прак­си, на­ро­чи­то при одва­ја­њу фра­зе­о­ло­ги­за­ма од син­таг­ми и по­сло­ви­ца. По­сто­је ва­ри­јан­те фра­зе­о­ло­ги­за­ма, ко­је се раз­ли­ку­ју од спо­је­ва ре­чи са огра­ни­че­ним се­ман­тич­ким кон­тек­стом. На кра­ју, не­пот­пу­ност, не­до­след­ност и про­пу­сти, ко­ји по­сто­је у са­вре­ме­ним реч­ни­ци­ма, мо­гу се от­кло­ни­ти у до­пу­на­ма или у но­вим из­да­њи­ма. Ко­ли­ко ће се у то­ме ус­пе­ти, за­ви­си у до­број ме­ри од бу­ду­ћих про­у­ча­ва­ња на­ше лек­си­ке, по­себ­но фра­зе­о­ло­ги­је.

Не­над Б. Ива­но­вић (Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ), Ра­чу­нар­ске тех­но­ло­ги­је у српс­кој лек­си­ко­гра­фи­ји (мо­гућ­но­сти и пер­спек­ти­ве)

У овом по­гла­вљу се го­во­ри о уло­зи ра­чу­нар­ских тех­но­ло­ги­ја у про­це­су из­ра­де опи­сних реч­ни­ка. По­­гла­вље је по­де­ље­но на три це­ли­не. У пр­вој це­ли­ни се раз­ма­тра по­јам елек­трон­ског кор­пу­са као осно­ве лек­си­ко­граф­ског ра­да у бу­дућ­но­сти. Опи­су­ју се основ­не ка­рак­те­ри­сти­ке кор­пу­са и го­во­ри о ње­го­вој при­пре­ми за лек­си­ко­граф­ски рад. У дру­гој це­ли­ни се на кон­крет­ним при­ме­ри­ма опи­су­ју тех­ни­ке ра­да са елек­трон­ским кор­пу­сом, а по­кре­ће се и пи­та­ње од­но­са из­ме­ђу тра­ди­ци­о­нал­не и кор­пу­сне из­ра­де опи­сног реч­ни­ка. Ко­нач­но, у тре­ћој це­ли­ни по­гла­вља го­во­ри се о но­вим на­чи­ни­ма пред­ста­вља­ња је­зич­ких ин­фор­ма­ци­ја у елек­трон­ском реч­ни­ку, као и у ра­зним но­вим мо­гућ­но­сти­ма ко­је елек­трон­ско из­да­ње опи­сног реч­ни­ка пру­жа ко­ри­сни­ци­ма.

Рај­на М. Дра­ги­ће­вић (Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду), Бу­дућ­ност срп­ске лек­си­ко­гра­фи­је

Аутор ко­лек­тив­не мо­но­гра­фи­је сма­тра да по­сто­је бар два ва­жна пред­у­сло­ва за успе­шну бу­дућ­ност срп­ске лек­си­ко­гра­фи­је: по­пра­вља­ње ста­ту­са лек­си­ко­гра­фи­је у на­у­ци (укљу­чи­ти се у рад др­жав­них те­ла ко­ја се ба­ве вред­но­ва­њем на­уч­них ре­зул­та­та, упо­зна­ва­ње ши­ре јав­но­сти са фа­за­ма из­ра­де реч­ни­ка и обра­зла­га­ње објек­тив­них ре­зул­та­та ко­ји до­во­де до ма­ло­број­них ре­зул­та­та и спо­рог на­пре­до­ва­ња у ра­ду са реч­ни­ци­ма); дру­ги пред­у­слов је­сте де­фи­ни­са­ње кор­пу­са срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. Бар де­ли­мич­но оства­ри­ва­ње на­ве­де­них пред­у­сло­ва по­зи­тив­но би ути­ца­ло на раз­вој бу­ду­ћих лек­си­ко­граф­ских ак­тив­но­сти, ко­је су ве­за­не за за­вр­ше­так ра­да на Реч­ни­ку СА­НУ и из­ра­ду но­вих реч­ни­ка. На­жа­лост, срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји не­до­ста­ју прак­тич­но сви ти­по­ви реч­ни­ка (реч­ни­ци си­но­ни­ма, ан­то­ни­ма, хо­мо­ни­ма, па­ро­ни­ма, гра­ма­тич­ки реч­ни­ци, фра­зе­о­ло­шки…). У ре­зи­меу, Рај­на Дра­ги­ће­вић ка­же да је књи­га Са­вре­ме­на срп­ска лек­си­ко­гра­фи­ја у те­о­ри­ји и прак­си по­све­ће­на опи­си­ва­њу ме­то­да ко­је се ко­ри­сте у јед­но­је­зич­ним реч­ни­ци­ма са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Пред­ста­вље­ни су уоби­ча­је­ни лек­си­ко­граф­ски по­ступ­ци у срп­ској лек­си­ко­гра­фи­ји у ве­зи са ода­би­ром и при­ку­пља­њем гра­ђе, ус­по­ста­вља­њем од­ред­ни­це, на­во­ђе­њем гра­ма­тич­ких по­да­та­ка и ети­мо­ло­ги­је лек­се­ме ко­ја се об­ра­ђу­је, те на­чи­ном ква­ли­фи­ко­ва­ња сфе­ре ње­не упо­тре­бе. За­тим се опи­су­ју пра­ви­ла де­фи­ни­са­ња, рас­по­ре­ђи­ва­ња зна­че­ња и об­ра­де фи­гу­ра­тив­них зна­че­ња. Го­во­ри се и о си­но­ни­ми­ји, ан­то­ни­ми­ји и хи­по­ни­ми­ји у де­фи­ни­ци­ја­ма, у при­ме­ри­ма и у дру­гим де­ло­ви­ма реч­нич­ког члан­ка. Раз­ма­тра­ју се про­бле­ми у ве­зи са об­ра­дом фра­зе­о­ло­ги­за­ма и дру­гих ви­шеч­ла­них је­зич­ких је­ди­ни­ца у реч­ни­ци­ма. На кра­ју књи­ге ука­зу­је се на по­тре­бу, мо­гућ­ност и тре­нут­но ста­ње у упо­тре­би ра­чу­нар­ских тех­но­ло­ги­ја у из­ра­ди реч­ни­ка, као и крат­ким по­гле­дом на же­ље­ну бу­дућ­ност срп­ске лек­си­ко­гра­фи­је.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa