Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 26

Весна Филиповић (Ниш)

 

ДЕВЕРБАТИВНЕ ИМЕНИЦЕ СА ЗНАЧЕЊЕМ ПРОПРАТНЕ ОКОЛНОСТИ У ЈЕЗИКУ КЊИЖЕВНОСТИ

                       

 

У ра­ду се го­во­ри о па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма за ис­ка­зи­ва­ње се­ман­тич­ке ка­те­го­ри­је про­прат­не окол­но­сти у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу срп­ског је­зи­ка. Циљ ра­да је да се утвр­ди упо­тре­ба тих кон­струк­ци­ја, њи­хо­ва фре­квен­ци­ја и ди­стри­бу­ци­ја у том функ­ци­о­нал­ном сти­лу.

Кључ­не ре­чи и из­ра­зи: са­вре­ме­ни срп­ски је­зик, функ­ци­о­нал­ни стил, син­так­са, се­ман­тич­ка ка­те­го­ри­ја, про­прат­на окол­ност.

 

 

Де­вер­ба­тив­не (гла­гол­ске) име­ни­це се у син­так­си нај­че­шће по­ве­зу­ју с пој­мом ре­че­нич­не кон­ден­за­ци­је. По­јам син­так­сич­ке кон­ден­за­ци­је у лин­гви­стич­ку те­о­ри­ју уве­ли су че­шки лин­гви­сти пред­став­ни­ци Пра­шког лин­гви­стич­ког кру­га, а раз­ви­ли су га њи­хо­ви на­ста­вља­чи. Овај по­јам у но­ви­је вре­ме ушао је у сре­ди­ште па­жње лин­гви­стич­ке син­так­се. Про­у­ча­ва­ње ове по­ја­ве под­ра­зу­ме­ва ис­пи­ти­ва­ње је­зич­ких сред­ста­ва ко­ја слу­же са­жи­ма­њу ис­ка­за, од­но­сно кон­ден­зо­ва­њу ре­че­нич­ног зна­че­ња – а при том не­ма­ју од­го­ва­ра­ју­ћих фор­мал­них обе­леж­ја пре­ди­ка­та (Ра­до­ва­но­вић 1977: I, 70). Те­о­риј­ски по­јам син­так­сич­ке кон­ден­за­ци­је у лин­гви­стич­ку ли­те­ра­ту­ру увео је и раз­вио Ма­те­зи­јус. Не­за­ви­сно од пред­став­ни­ка Пра­шког лин­гви­стич­ког кру­га о пој­мо­ви­ма срод­ним син­так­сич­кој кон­ден­за­ци­ји рас­пра­вља­ју и те­о­ре­ти­ча­ри ге­не­ра­ти­ви­стич­ке лин­гви­стич­ке ори­јен­та­ци­је. Они и уста­но­вља­ва­ју оп­шти по­јам номинализацијe (енгл. no­mi­na­li­za­tion) као ва­жан те­о­риј­ски тер­мин (Ра­до­ва­но­вић 1977: I, 83). У на­шој лин­гви­стич­кој ли­те­ра­ту­ри та­ко­ђе се у но­ви­је вре­ме про­у­ча­ва фе­но­мен но­ми­на­ли­за­ци­ја. О ње­му су пи­са­ли Мил­ка Ивић, Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Сре­то Та­на­сић (2006; 2013), На­та­ша Бу­гар­ски (Киш), Би­ља­на Ма­рић, ко­ја се овим пи­тањем ба­ви из пер­спек­ти­ве син­так­сич­ке де­ри­ва­ци­је (Ма­рић 2012), и дру­ги.

 Под но­ми­на­ли­за­ци­ја­ма М. Ра­до­ва­но­вић под­ра­зу­ме­ва про­це­се ко­ји во­де по­ја­вљи­ва­њу но­ми­нал­них сред­ста­ва, уме­сто вер­бал­них у ис­ка­зи­ма при­род­них је­зи­ка. У ре­зул­та­ту де­ло­ва­ња та­квих про­це­са ре­че­нич­ни ис­каз са вер­бал­ним пре­ди­ка­том за­ме­њу­је се не­ре­че­нич­ним (нпр.: Ави­он по­ле­ће / По­ле­та­ње ави­о­на…) (Ра­до­ва­но­вић 1981: 251).

По­ја­ва де­вер­ба­тив­них име­ни­ца као кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­ног зна­че­ња у на­шој на­у­ци је на те­о­риј­ском пла­ну де­таљ­но про­у­че­на. Оби­ман рад на ту ту те­му, мо­но­гра­фи­ју, об­ја­вио је М. Ра­до­ва­но­вић под на­сло­вом Име­ни­ца у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра. У том ра­ду он је дао основ­не те­о­риј­ске по­став­ке о де­вер­ба­тив­ној име­ни­ци као кон­ден­за­то­ру ре­че­нич­ног зна­че­ња, као и ис­црп­не кла­си­фи­ка­ци­је сва­ког зна­че­ња и све пот­кре­пио ве­ли­ким бро­јем при­ме­ра из раз­ли­чи­тих функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва. Де­вер­ба­тив­на име­ни­ца у уло­зи кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­ног зна­че­ња, као не­ре­че­нич­но сред­ство у по­вр­шин­ској струк­ту­ри ис­ка­за за­сту­па гла­гол­ски пре­ди­кат у фи­нит­ном об­ли­ку ко­ји се ре­кон­стру­и­ше у од­го­ва­ра­ју­ћој ре­че­ни­ци у ду­бин­ској струк­ту­ри исто­га ис­ка­за. Тре­ба у ве­зи са овом по­ја­вом на­по­ме­ну­ти и то да ре­че­нич­на кон­ден­за­ци­ја по­мо­ћу име­ни­це не под­ра­зу­ме­ва са­мо сво­ђе­ње ре­че­ни­ца на кон­струк­ци­је са де­вер­ба­тив­ним име­ни­ца­ма, не­го да се кон­ден­за­ци­ја вр­ши и по­мо­ћу де­а­дјек­тив­них име­ни­ца, што ис­ти­че М. Ра­до­ва­но­вић у сво­јим ра­до­ви­ма о но­ми­на­ли­за­ци­ја­ма (нпр.: Ни­је се ни тру­дио да са­кри­је сво­је не­за­до­вољ­ство / да је не­за­до­во­љан (Д. Ћо­сић ). О овом ти­пу ре­че­нич­не кон­ден­за­ци­је го­во­ри се де­таљ­но у ра­ду Н. Бу­гар­ски (Бу­гар­ски 2004). У по­вр­шин­ској струк­ту­ри ис­ка­за по­сто­ји ре­дов­на мо­гућ­ност да се но­ми­нал­на кон­струк­ци­ја са де­вер­ба­тив­ном име­ни­цом као кон­ден­за­то­ром ре­че­нич­ног зна­че­ња за­ме­ни аде­кват­ном вер­бал­ном (ре­че­нич­ном фор­ма­ци­јом) ка­кву мо­же­мо ре­кон­стру­и­са­ти у ду­бин­ској струк­ту­ри ис­ка­за. Све ово ја­сно упу­ћу­је на ге­не­ра­тив­ну се­кун­дар­ност та­квих син­так­сич­ких обра­зо­ва­ња, од­но­сно на је­дан од ви­до­ва ис­по­ља­ва­ња син­так­сич­ко-се­ман­тич­ке по­ја­ве по­зна­те као но­ми­на­ли­за­ци­ја.

Де­вер­ба­тив­на име­ни­ца се по­ка­зу­је као стан­дард­но сред­ство за кон­ден­зо­ва­ње ре­че­нич­ног зна­че­ња у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку. Ви­со­ка фре­квен­ци­ја де­вер­ба­тив­них име­ни­ца у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку у пу­ној је са­гла­сно­сти са оп­штим тен­ден­ци­ја­ма за­бе­ле­же­ним и у дру­гим са­вре­ме­ним европ­ским је­зи­ци­ма. М. Ра­до­ва­но­вић је до­шао до за­кључ­ка да су раз­ли­чи­ти функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви не­јед­на­ко под­ло­жни про­це­си­ма но­ми­на­ли­за­ци­је, па су и де­вер­ба­тив­не име­ни­це не­јед­на­ко за­сту­пље­не у уло­зи кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­ног зна­че­ња. Про­це­си­ма но­ми­на­ли­за­ци­је нај­ви­ше по­го­ду­ју на­уч­ни, но­ви­нар­ски, ад­ми­ни­стра­тив­ни, прав­ни, по­ли­тич­ки и дру­ги, ка­ко их М. Ра­до­ва­но­вић на­зи­ва, ,,спе­ци­јал­ни” од­но­сно ,,по­себ­ни” сти­ло­ви је­зич­ког стан­дар­да. Он ис­ти­че да је фре­квен­ци­ја де­вер­ба­тив­не име­ни­це у уло­зи кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­ног зна­че­ња би­ло ког функ­ци­о­нал­ног сти­ла дво­стру­ко ве­ћа не­го у ли­те­рар­ним де­ли­ма. М. Ра­до­ва­но­вић ис­ти­че да по­сто­ји и не­ко­ли­ко екс­тра­лин­гви­стич­ких по­год­но­сти за упо­тре­бу де­вер­ба­тив­них име­ни­ца, а оне су: ин­те­лек­ту­а­ли­зо­ва­ност, уоп­ште­ност и ап­стракт­ност те­ма­ти­ке.

Де­вер­ба­тив­не име­ни­це се мо­гу по­ја­ви­ти у раз­ли­чи­тим па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма. Оне мо­гу би­ти сло­бод­не и ве­за­не. Пред­ло­шко-па­де­жне кон­струк­ци­је се по­ка­зу­ју по­год­ни­јим од сло­бод­них да за­сту­па­ју де­вер­ба­тив­ну име­ни­цу у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­ног зна­че­ња. По по­да­ци­ма ко­је до­но­си М. Ра­до­ва­но­вић де­вер­ба­тив­на име­ни­ца се као кон­ден­за­тор ре­че­нич­ног зна­че­ња нај­че­шће ја­вља у ло­ка­ти­ву и ге­ни­ти­ву (ови при­ме­ри чи­не две тре­ћи­не ње­го­вих при­ме­ра), за­тим сле­де ин­сту­мен­тал и аку­за­тив, а нај­ма­ње фре­квент­ни су но­ми­на­тив и да­тив. М. Ра­до­ва­но­вић је у по­ми­ња­ној мо­но­гра­фи­ји до­шао до по­да­тка да су у срп­ском је­зи­ку про­це­су кон­ден­зо­ва­ња нај­по­дло­жни­ја зна­че­ња тем­по­рал­но­сти, ка­у­зал­но­сти, и ра­зни ви­до­ви зна­че­ња про­прат­не окол­но­сти.

 Пред­мет овог ра­да су гла­гол­ске (де­вер­ба­тив­не) име­ни­це као кон­ден­за­то­ри ре­че­ни­це са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти у је­зи­ку са­вре­ме­не срп­ске про­зе. Циљ ра­да је да се на осно­ву ре­ле­вант­не ли­те­ра­ту­ре а ана­ли­зом гра­ђе из са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­сти по­ка­же фре­квент­ност де­вер­ба­тив­них име­ни­ца као кон­ден­за­то­ра ре­че­нич­них зна­че­ња у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу (у де­ли­ма са­вре­ме­них срп­ских пи­са­ца), да се утвр­ди њи­хо­ва фре­квен­ци­ја и да се до­би­је­ни ре­зул­та­ти упо­ре­де са оним по­да­ци­ма ко­ји су нам до­ступ­ни у ли­те­ра­ту­ри. Исти­на, ови по­да­ци ће се да­ти на гра­ђи не­ко­ли­ко де­ла, што пред­ста­вља ма­ли кор­пус за пот­пу­ни­је оце­не ста­ња у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу, па тре­ба да пред­ста­вља­ју са­мо пре­ли­ми­на­ран увид ко­ји мо­же по­слу­жи­ти за обим­ни­је ис­тра­жи­ва­ње по­ја­ве на истом функ­ци­о­нал­ном сти­лу[1], што је сва­ка­ко нео­п­ход­но ура­ди­ти.

Ка­те­го­ри­ја про­прат­не окол­но­сти јед­на је од се­ман­тич­ких ка­те­го­ри­ја ко­ја се ис­ка­зу­је у ре­че­ни­ци – про­стој, раз­ли­чи­тим сред­стви­ма и ме­ђу њи­ма пред­ло­шко-па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма, и сло­же­ној, у ко­јој јед­на кла­у­за има та­кво зна­че­ње. Зна­че­ње про­прат­не окол­но­сти бли­ско је зна­че­њу на­чи­на, али се с њи­ме не по­ду­да­ра. Као ка­рак­те­ри­сти­ке ка­те­го­ри­је про­прат­не окол­но­сти мо­же се на­ве­сти сле­де­ће:

„а) је­зич­ке је­ди­ни­це са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти ис­ка­зу­ју рад­ње (ста­ња и зби­ва­ња) ко­је се од­и­гра­ва­ју си­мул­та­но са рад­њом у пре­ди­ка­ту;

б) рад­ња је­зич­ке је­ди­ни­це са про­прат­но­о­кол­но­сним зна­че­њем пра­ти рад­њу ис­ка­за­ну пре­ди­ка­том и на ко­му­ни­ка­тив­ном пла­ну од ње је ма­ње бит­на;

в) рад­ња ис­ка­за­на адвер­би­јал­ном од­ред­бом за про­прат­ну окол­ност не ути­че на рад­њу ис­ка­за­ну пре­ди­ка­том, тј. не ми­је­ња њен ква­ли­тет“ (Ку­бу­рић Ма­цу­ра 2005: 19).

 Ова се­ман­тич­ка ка­те­го­ри­ја за­па­же­на је у на­шој ли­те­ра­ту­ри ра­ни­је, ма­да јој ни­је по­све­ћи­ва­но до­вољ­но па­жње. Та­ко је још То­ма Ма­ре­тић у сво­јој Гра­ма­ти­ци и сти­ли­сти­ци хр­ват­ско­га или срп­ско­га је­зи­ка (1899) пр­ви по­ме­нуо тер­мин про­прат­на окол­ност, без ја­сног раз­гра­ни­че­ња ове ка­те­го­ри­је (пре­ма Ку­бу­рић Ма­цу­ра 2005: 9). У на­уч­ној ли­те­ра­тру­ри пр­ва је, го­во­ре­ћи о па­де­жи­ма, по­ми­ње Мил­ка Ивић у сво­јој мо­но­гра­фи­ји о ин­стру­мен­та­лу. У по­гла­вљу Псе­у­до­со­ци­ја­тив­ни ин­стру­мен­тал она об­ра­ђу­је и ин­стру­мен­тал са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти, на­зи­ва­ју­ћи га пра­ти­лач­ки ин­стру­мен­тал (Ивић 2005: 195––200). Овом при­ли­ком је ин­те­ре­сант­но за­па­зи­ти да она на­во­ди и при­ме­ре из ста­рог срп­ског је­зи­ка (по­ве­ље из 13. ве­ка, Ду­ша­нов за­ко­ник), а у де­фи­ни­са­њу та­квог ин­стру­мен­та­ла ис­ти­че да се он ја­вља са ап­стракт­ним и кон­крет­ним име­ни­ца­ма (зна­чи, не до­ла­зе са­мо де­вер­ба­тив­не име­ни­це). Она ову упо­тре­бу ин­стру­мен­та­ла де­фи­ни­ше ова­ко: „Пра­тил­чач­ким се ин­стру­мен­та­лом, за­тим, обе­ле­жа­ва­ју ап­стракт­не или кон­крет­не име­ни­це ко­је иза­зи­ва­ју пред­ста­ву о из­ве­сном до­га­ђа­ју, зби­ва­њу ве­за­ном за тре­ну­так вр­ше­ња гла­гол­ске рад­ње као из­ве­сна ње­го­ва ка­рак­те­ри­сти­ка, тј. као не­што што от­кри­ва окол­но­сти под ко­ји­ма се оства­ру­је гла­гол­ска рад­ња“ (Ивић 2005: 196). Из­ме­ђу оста­лих, ту на­во­ди и сле­де­ће при­ме­ре: Са пла­че­мъ ће на зе­мљи жи­ве­ти – Ње­гош; Про­шап­та она ње­жно, с ду­бо­ким уз­да­хом – Ко­чић; Са су­за­ма у очи­ма при­чао ми је ка­ко су му Бу­га­ри оте­ра­ли у рат сва три си­на – Ж. О. Да­чић (стр. 197).

 У но­ви­је вре­ме при­ло­шка од­ред­ба про­прат­не оп­кол­но­сти по­ми­ње се и да­ју се ње­не ка­рак­те­ри­сти­ке у де­фи­ни­ци­ји у сред­њо­школ­ском уџ­бе­ни­ку М. Ко­ва­че­ви­ћа и гру­пе ауто­ра, ко­ја се сво­ди на то да је­зич­ке је­ди­ни­це са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти из­ра­жа­ва­ју рад­њу ко­ја се од­и­гра­ва исто­вре­ме­но са рад­њом у пре­ди­ка­ту, али се ма­ни­фе­сту­је као ма­ње зна­чај­на, пра­ти­ла­ач­ка рад­ња, ко­ја не ути­че на ква­ли­тет рад­ње ис­ка­за­не управ­ним гла­го­лом (Ко­ва­че­вић и др. 1991: 93). Ми­ха­и­ло Сте­ва­но­вић у сво­јој гра­ма­ти­ци (Сте­ва­но­вић 1974) не по­ми­ње ка­те­го­ри­ју про­прат­не окол­но­сти, не из­два­ја та­кву функ­ци­ју па­де­жних кон­струк­ци­ја. У но­ви­јим гра­ма­ти­ка­ма се та ка­те­го­ри­ја по­ми­ње у по­гла­вљу о син­так­си па­де­жа. Та­ко је у Ан­то­нић 2005 – уз ге­ни­тив на стр. 162, аку­за­тив на стр. 227, ин­стру­мен­тал на стр. 258, ло­ка­тив на стр. 291. У нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци се та ка­те­го­ри­ја по­ми­ње (Пи­пер и Клајн 2014, 367: ин­стру­мен­тал – стр. 382, ло­ка­тив про­прат­не окол­но­сти 366).

Ме­ђу па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма са де­вер­ба­тив­ном име­ни­цом ко­је у по­вр­шин­ској струк­ту­ри ис­ка­за кон­ден­зу­ју ба­зич­но ре­че­нич­но зна­че­ње ти­па про­прат­на окол­ност у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку по­ја­вљу­ју се мо­де­ли: у + Лок., уз + Акуз., без + Ген., с(а) + Ин­стр., кроз + Акуз. Уду­бин­ској струк­ту­ри ових ис­ка­за ре­кон­стру­и­ше се кла­у­за ти­па (И) При том, А да при том (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 92). У ду­бин­ској струк­ту­ри ис­ка­за о ко­ји­ма је реч ре­кон­стру­и­са­на кла­у­за ре­дов­но је пост­по­но­ва­на у од­но­су на ко­ре­ла­тив­ну пре­ди­ка­ци­ју, док у по­вр­шин­ској је­зич­кој струк­ту­ри од­го­ва­ра­ју­ћа па­де­жна кон­струк­ци­ја мо­же би­ти и пре­по­но­ва­на у од­но­су на ко­ре­ла­тив­ну пре­ди­ка­ци­ју. М. Ра­до­ва­но­вић да­је за то сле­де­ће при­ме­ре: Со­ро­кин је, са под­сме­хом, по­на­вљао… [←Со­ро­кин је по­на­вљао при­том се подсмевао]; Да­ле­ко смо од по­ми­сли да оп­ту­жу­је­мо на­ра­шта­је ко­ји су нас, на ра­зним стра­на­ма, са на­дом и вје­ром при­зи­ва­ли… [←Ко­ји су нас при­зи­ва­ли и при том су се на­да­ли и вје­ро­ва­ли нам] (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 94).

 Спе­ци­фич­ност ин­фор­ма­ци­ја о про­прат­ној окол­но­сти ко­је сво­јом по­ја­вом у ду­бин­ској струк­ту­ри ис­ка­за сиг­на­ли­зу­ју по­ме­ну­та ве­зив­на ре­ше­ња, пре­ма Ми­ло­ра­ду Ра­до­ва­но­ви­ћу, мо­гу се све­сти на сле­де­ће: (а) ре­ше­ње (I) При том се­ман­тич­ки је не­у­трал­ни­ји ин­фор­ма­тор о зна­че­њу про­прат­не окол­но­сти (на што упу­ћу­је и при­сут­ност истог оба­ве­зног еле­мен­та При том и у струк­ту­ри кон­ку­рент­ног ба­зич­ног сред­ства); (б) ве­знич­ки еле­мент А да при том пру­жа и до­дат­не ин­фор­ма­ци­је о не­ре­а­ли­зо­ва­њу пре­ди­ка­ци­је као по­тен­ци­јал­не про­прат­не окол­но­сти у ре­а­ли­зо­ва­њу ко­ре­ла­тив­не пре­ди­ка­ци­је, али и о су­прот­но­сти да­те се­ман­тич­ке си­ту­а­ци­је пре­ма оче­ки­ва­ној (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 94).        

 Зна­че­ње про­прат­не окол­но­сти оба­ве­зно прет­по­ста­вља ње­ну си­мул­та­ност са ко­ре­ла­тив­ном пре­ди­ка­ци­јом. У ду­бин­ској струк­ту­ри ова­квих ис­ка­за по­вр­шин­ску де­вер­ба­тив­ну па­де­жну кон­струк­ци­ју нај­че­шће за­сту­па ре­че­нич­на пре­ди­ка­ци­ја у ви­ду фи­нит­ног гла­го­ла им­пер­фек­тив­но­га ви­да. То зна­чи да су на­ве­де­не па­де­жне кон­струк­ци­је са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти у ве­ћи­ни при­ме­ра за­мен­љи­ве са гла­гол­ским при­ло­гом са­да­шњим. М. Ра­до­ва­но­вић да­је сле­де­ћи при­мер: Вас­ка се обла­чи­ла без жур­бе // не жу­ре­ћи се (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 94).

У на­став­ку ра­да ће­мо пред­ста­ви­ти ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња ове по­ја­ве на гра­ђи ко­ју смо при­ку­пи­ли из че­ти­ри де­ла са­вре­ме­них срп­ских пи­са­ца. У гра­ђи су про­на­ђе­ни сле­де­ћи при­ме­ри гла­гол­ских име­ни­ца ко­је у ре­че­ни­ци вр­ше функ­ци­ју при­ло­шке од­ред­бе за про­прат­ну окол­ност:

у + Лок. [←При том + Гл.]

 

Са­гнув­ши гла­ву над сво­јом ћер­чи­цом, ћу­тао је у том стра­хо­ви­том пр­ска­њу бла­та и од­ска­ка­њу од гра­на па­ње­ва и џом­би… (Цр­њан­ски, 128); У жур­би и га­ђе­њу, да што пре уда­ре, два ре­да вој­ни­ка из­у­да­ра­ла су је­дан дру­гог… (Цр­њан­ски, 149); И као што је она пре­ви­ја­ла се у гр­че­ви­ма, од жу­ди за му­жем, љу­бе­ћи му гру­ди, врат, и уши по­кор­но… (Црњљнски, 174); Ни тре­нут­ка ни­су за­ста­ја­ли, ро­ни­ли су не­ста­ју­ћи у во­ди, па опет из­ра­ња­ли, не­у­мор­ни, по­је­дан, по не­ко­ли­ко њих, у стал­ном по­кре­ту и див­ној игри што је упот­пу­ња­ва­ла иди­лич­ни пред­ве­чер­њи час (Се­ли­мо­вић, 81); По­ја­ва фран­цу­ских офи­ци­ра у Бо­сни, утвр­ђи­ва­ла је ва­рош у то­ме по­гре­шном ве­ро­ва­њу (Ан­дрић, 48); Око ње­га је на пр­сти­ма про­ми­ца­ла ве­зи­ро­ва по­слу­га… и у по­бо­жном стра­ху спо­ра­зу­ме­ва­ла се ме­ђу со­бом са­мо зна­ци­ма и крат­ким ша­па­том (Ан­дрић, 56); По­сле смо у ћут­њи, све тро­је ду­го у озве­зда­но не­бо гле­да­ли (Вел­мар-Јан­ко­вић, 28).

 У овој кон­струк­ци­ји мо­гу се на­ћи и дру­ге име­ни­це, али очи­то ре­ђе од гла­гол­ских (в. При­ме­ре Ку­бу­рић Ма­цу­ра 2005: 41). У јед­ном де­лу при­ме­ра, у зна­че­ње окол­но­сти у до­број ме­ри про­ди­ре и зна­че­ње узро­ка, та­ко да је ова два зна­че­ња, по пра­ви­лу, те­шко раз­гра­ни­чи­ти. То су при­ме­ри са де­вер­ба­тив­ним име­ни­ца­ма ко­је озна­ча­ва­ју пси­хич­ке и фи­зи­о­ло­шке про­це­се и ста­ња, нпр.: же­ља, на­ме­ра, уве­ре­ње, на­да, страх, стреп­ња и дру­ге (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 95). Ме­ђу­тим, по­зна­то је да и дру­ге син­так­сич­ке је­ди­ни­це мо­гу би­ти ви­ше­знач­не и да се та­ква ви­ше­знач­ност нај­че­шће раз­ре­ша­ва у ши­рем кон­тек­сту.

 

уз + Акуз. [←При том + Гл.]

 

Док је над њим про­чи­та­на ка­зна, са хар­ти­је на ко­јој су ви­си­ли ве­ли­ки цр­ве­ни пе­ча­ти под за­ста­вом, уз лу­пу до­бо­ша, осу­ђе­ни је згр­че­них ко­ле­на ле­жао на зе­мљу… (Цр­њан­ски, 147); Је­дан по је­дан по­че­ше бе­го­ви да се ди­жу и уз не­ме по­здра­ве ра­зи­ла­зе ку­ћа­ма (Ан­дрић, 12); Од­јед­ном се на­гло, уз лу­пу ман­да­ла и тр­ча­ње мо­ма­ка рас­кло­пи­ше оба кри­ла (Ан­дрић, 33).

У срп­ском је­зи­ку ова се кон­струк­ци­ја ја­вља и са име­ни­ца­ма ко­је ни­су гла­гол­ске, та­кве при­ме­ре на­во­ди Ку­бу­рић Ма­цу­ра 2005: 32.

 

без + Ген. [←А да при том + нег. + Гл.]

 

 Осу­ђе­ни је био до­тле ве­зан, из­над чла­на­ка и лак­то­ва, до­не­сен и ба­чен пред улаз у тај чуд­ни дво­ред, ко­јим је имао без да­ха да про­ју­ри… (Цр­њан­ски, 147);  Ру­жић му је од­го­во­рио истом мје­ром… ре­кав­ши ка­ко се све то мла­ди­ћа не ти­че и да га мо­ли да од­мах на­пу­сти ку­ћу, што је он учи­нио без окле­ва­ња (Се­ли­мо­вић, 110); А ка­ко је је­ди­ни слу­ша­лац би­ла го­спо­ђа Ру­жић она је мо­ра­ла да из­др­жи сву ту бу­ји­цу, све то бес­крај­но го­во­ре­ње а уви­јек без јед­ног је­ди­ног осмеј­ка, уви­јек сви­со­ка, уви­јек с пре­зи­ром… (Се­ли­мо­вић, 115); За­то су гор­ди и лу­ка­ви Трав­ни­ча­ни же­ле­ли да уоп­ште ни­шта не до­ђе да се жи­ви ко­ли­ко је год мо­гућ­но без про­ме­на и из­не­на­ђе­ња (Ан­дрић, 15); Дав­на је при­те­рао свог ко­ња бли­же и без по­кре­та и про­ме­не на ли­цу, уз­бу­ђе­ним ша­па­том стао да пре­кли­ње… (Ан­дрић, 30); Уби­је­ним, под­на­ду­лим но­га­ма, и угу­ше­ном во­љом и све­шћу, пот­пу­но за­бо­ра­вив сво­је на до­му, без раз­го­во­ра и сме­ха по­че­ше да ска­чу… (Цр­њан­ски 140).

 Овај кон­струк­ци­о­ни мо­дел од­ли­ку­је се при­су­ством не­га­ци­је уз пре­ди­ка­ци­ју ду­бин­ске кла­у­зе ко­ја ре­фе­ри­ше о од­су­ству не­ке окол­но­сти. И ова кон­струк­ци­ја мо­же у не­ким слу­ча­је­ви­ма по­ред зна­че­ња про­прат­не окол­но­сти иати и не­ко дру­го зна­че­ње.

 

с(а) + Ин­стр. [←При том + Гл.]

 

Кад је мо­рао да им до­ђе, до­ла­зио им је са на­те­гом, а од­ла­зио пре­са­ми­тив­ши се (Цр­њан­ски, 161); Ето, на­слу­ти­ла је, иако са ма­лим за­ка­шње­њем (Се­ли­мо­вић, 79); Сва­ко ју­тро Ка­та­ри­на се вра­ћа­ла из ба­ки­не со­бе са ла­во­ром и пр­ља­вим кр­па­ма, а он је са на­дом ди­зао гла­ву да би ма­кар на­слу­тио до­бре ви­је­сти (Се­ли­мо­вић, 96); Ру­жић и ње­го­ва го­спо­ђа тет­ка за­слу­жу­ју што о јед­ној бо­ле­сни­ци во­де то­ли­ко ра­чу­на и ње­гу­ју је с то­ли­ком па­жњом (Се­ли­мо­вић, 118); Пред ве­че је са Ива­ном ишао да по­ста­вља­ју вр­ше… на­у­чио је то од­мах и чи­нио је то спрет­ни­је не­го Иван, и с ви­дљи­вим ужи­ва­њем (Се­ли­мо­вић, 121); А ка­ко је је­ди­ни слу­ша­лац би­ла го­спо­ђа Ру­жић она је мо­ра­ла ­да из­др­жи сву ту бу­ји­цу, све то бес­крај­но го­во­ре­ње а уви­јек без јед­ног је­ди­ног осмеј­ка, уви­јек с ви­со­ка, уви­јек с пре­зи­ром… (Се­ли­мо­вић, 115);  – Шта још не­ће до­ћи, и ко још не­ће на­и­ћи? – пи­та­ли су се ста­ри Тур­ци са искре­ним огор­че­њем (Ан­дрић, 21); Са не­ком слут­њом ко­ја обич­но не ва­ра на­му­че­не љу­де, Да­вил је тог ју­тра по­ми­слио… (Ан­дрић, 29); Као што че­сто у жи­во­ту би­ва… жи­вео је са же­љом да му син бу­де чо­век ко­ји ће жи­ве­ти пра­во и ча­сно (Ан­дрић. 44); Трав­ни­ча­ни су по­сма­тра­ли са мр­жњом, али и са стра­хом те атлет­ске ко­ња­ни­ке под сјај­ним, те­шким оруж­јем… (Ан­дрић, 52); Љу­ба­зно је поп­ну­дио на увид за­пи­се са­чу­ва­не у Кне­же­вом Днев­ни­ку, с мол­бом да му се Днев­ник вра­ти (Вел­мар-Јан­ко­вић, 16).

 Овај кон­струк­ци­о­ни мо­дел, упра­во су­прот­но од прет­ход­ног ре­фе­ри­ше о при­су­ству не­ке окол­но­сти при­ли­ком ре­а­ли­зо­ва­ња ко­ре­ла­тив­не пре­ди­ка­ци­је (Ра­до­ва­но­вић 1977: II, 97). Ту се мо­же осе­ћа­ти и зна­че­ње на­чи­на вр­ше­ња рад­ње (ка­ко су Трав­ни­ча­ни по­сма­тра­ли те ко­ња­ни­ке?). И ова пред­ло­шко-па­де­жна кон­струк­ци­ја се мо­же оба­зо­ва­ти и са име­ни­ца­ма ко­је не при­па­да­ју кла­си гла­гол­ских; при­ме­ре за то на­во­ди Мил­ка Ивић у сво­јој мо­но­гра­фи­ји о ин­стру­мен­та­лу (је­дан та­кав при­мер из мо­но­гра­фи­је је и ци­ти­ран), али оне ни­су пред­мет ово­га ра­да.

 

кроз + Акуз. [←При том + Гл.]

 

Она је ме­ђу­тим дрх­ћу­ћи сва, као лу­да ки­да­ла са се­бе сре­бр­не пле­те­ни­це… ви­чу­ћи и по­на­вља­ју­ћи кроз плач, све исте ре­чи… (Цр­њан­ски, 126); Де­те по­че да га ми­лу­је по­ру­ка­ма, хва­та­ју­ћи га за сре­бр­не ки­ћан­ке на кло­бу­ку, сме­ју­ћи се, кроз плач (Цр­њан­ски, 126); Му­че­ћи љу­де до са­да, са на­сла­дом, ре­ши да их од са­да оста­ви на ми­ру… (Цр­њан­ски, 162); Док га про­не­со­ше кроз ја­ук и плач и ле­пр­ша­ње го­лу­бо­ва…он из­не­на­да осе­ти лу­ду же­љу да га уне­су у ње­ну ода­ју (Цр­њан­ски, 177).

 М. Ра­до­ва­но­вић скре­ће па­жњу да је у са­вре­ме­ном срп­ском је­зич­ком стан­дар­ду кон­струк­ци­ја кроз + Акуз. у ве­ли­кој ме­ри лек­си­ка­ли­зо­ва­на. Она се ве­зу­је за не­ко­ли­ко лек­се­ма ко­је озна­ча­ва­ју од­ре­ђе­на пси­хич­ка или фи­зи­о­ло­шка ста­ња и про­це­се као пр­опрат­не окол­но­сти у ре­а­ли­зо­ва­њу ко­ре­ла­тив­не пре­ди­ка­ци­је (нпр.: сан, смех, су­зе, плач и дру­ге). Та­кав за­кљу­чак по­твр­ђу­је и на­ше ис­тра­жи­ва­ње. Као кон­ку­рент­но син­так­сич­ко-се­ман­тич­ко сред­ство па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма са зна­че­њем про­пат­не окол­но­сти на­ме­ће се гла­гол­ски при­лог са­да­шњи као фа­во­ри­зо­ва­но ре­ше­ње.

 У ис­пи­та­ној гра­ђи про­на­ђен је ве­ли­ки број при­ме­ра пред­ло­шко-па­де­жних кон­струк­ци­ја са де­вер­ба­тив­ном име­ни­цом ко­је има­ју зна­че­ње про­прат­не окол­но­сти. Нај­ве­ћи број при­ме­ра се ја­вља у кон­струк­ци­о­ном мо­де­лу у + Лок., за­тим сле­де мо­де­ли без + Ген., с(а) + Ин­стр. и кроз + Акуз. Та­ко­ђе у гра­ђи има и при­ме­ра за кон­струк­ци­о­ни мо­дел уз + Акуз. Тре­ба на­по­ме­ну­ти да ни­је увек мо­гу­ће не­дво­сми­сле­но утвр­ди­ти да се ра­ди о зна­че­њу про­прат­не окол­но­сти, не­кад мо­же да бу­де при­сут­но и не­ко дру­го, на­чин­ско, узроч­но, ре­ци­мо. Па­деж ко­ји се нај­че­шће ја­вља је ло­ка­тив, а сле­де ге­ни­тив, ин­стру­мен­тал и аку­за­тив. Ово ис­тра­жи­­ва­ње на је­зич­кој гра­ђи из је­зи­ка са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­сти по­твр­ђу­је за­кључ­ке до ко­јих је М. Ра­до­ва­но­вић до­шао у свом ра­ду на је­зич­ком пре­се­ку. Та­ко­ђе, рад је по­ка­зао да су пред­ло­шко-па­де­жне кон­струк­ци­је де­вер­ба­тив­них име­ни­ца са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти ка­рак­те­ри­стич­не и за књи­жев­но­у­мет­нич­ки функ­ци­о­нал­ни стил срп­ског је­зи­ка. Ис­тра­жи­ва­ње на обим­ни­јем кор­пу­су по­ка­за­ће, мо­же се прет­по­ста­ви­ти, и из­ве­сне ка­рак­те­ри­сти­ке упо­тре­бе та­квих кон­струк­ци­ја ко­је би би­ле од ин­те­ре­са за пот­пу­ни­ји опис овог функ­ци­о­нал­ног сти­ла са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка.

 

 

ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

 

Ан­то­нић 2005: Ива­на Ан­то­нић, Син­так­са и се­ман­ти­ка па­де­жа, Пре­драг Пи­пер и др., Син­так­са са­вре­ме­но­га срп­ског је­зи­ка. Про­ста ре­че­ни­ца, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, Бе­о­град – Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град – Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад.

Бу­гар­ски 2004: На­та­ша Бу­гар­ски, Де­а­дјек­тив­на име­ни­ца као сред­ство но­ми­на­ли­за­ци­је (у пу­бли­ци­стич­ком сти­лу стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка), Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку XLVII/ 1–2, Но­ви Сад, 297–404.

Ко­ва­че­вић и др. 1991: Ми­лош Ко­ва­че­вић и др. Наш је­зик, уџ­бе­ник хр­ват­ско­срп­ског – срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка за 3. раз­ред сред­њих шко­ла, Свје­тлост, Са­ра­је­во.

Ивић 2005: Мил­ка Ивић, Зна­че­ња срп­ско­хр­ват­ског ин­стру­мен­та­ла и њи­хов раз­вој, Бе­о­град­ска књи­га, Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, Бе­о­град (пр­во из­да­ње 1954).

 Ку­бу­рић Ма­цу­ра 2005: Ми­ја­на Ку­бу­рић-Ма­цу­ра, Кон­струк­ци­је са зна­че­њем про­прат­не окол­но­сти у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку, ма­ги­стар­ски рад, Фи­ло­зоф­ски фа­кул­тет Ба­њаа Лу­ка.

Ма­рић 2012: Би­ља­на Ма­рић, Син­так­сич­ка де­ри­ва­ци­ја у са­вре­ме­ном ру­ском књи­жев­ном је­зи­ку у по­ре­ђе­њу са срп­ским, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет у Бе­о­гра­ду, Бе­о­град.

Пи­пер и Клајн 2014: Пре­драг Пи­пер и Иван Клајн, Нор­ма­тив­на гра­ма­ти­ка срп­ског је­зи­ка, Ма­ти­ца срп­ска Но­ви Сад.

Ра­до­ва­но­вић 1977, I и II: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Име­ни­ца у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра, Збор­ник Ма­ти­це срп­са­ке за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку, I, XX/1 и II, XX/2, Но­ви Сад, I, 63–144, II, 81–160.

Ра­до­ва­но­вић 1981: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Но­ми­на­ли­за­ци­је у срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку, На­уч­ни са­ста­нак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не, ре­фе­ра­ти и са­оп­ште­ња 7, Бе­о­град, 251–259.

Ра­до­ва­но­вић 2007: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, О ,,име­нич­ком сти­лу” у је­зи­ку и уму, Ста­ри и но­ви спи­си, Срем­ски Кар­лов­ци – Но­ви Сад, – 26.

Сте­ва­но­вић 1974: Ми­ха­и­ло Сте­ва­но­вић, Са­вре­ме­ни срп­ско­хр­ват­ски је­зик II, Син­так­са, Бе­о­град.

Та­на­сић 1996: Сре­то Та­на­сић, Ис­ка­зи­ва­ње аген­са уз де­вер­ба­тив­не име­ни­це, Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог XLVII/ 1–2, Бе­о­град, 79–87.

 Та­на­сић 2013: Сре­то Та­на­сић, О ре­че­нич­ној кон­ден­за­ци­ји у Трав­нич­кој хро­ни­ци Иве Ан­дри­ћа, Срп­ски је­зик XVI­II, Бе­о­град.

То­шо­вић 2002:Бан­ко То­шо­вић, Функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град.

 

 

ИЗ­ВО­РИ

 

Ан­дрић: Иво Ан­дрић, Трав­нич­ка хро­ни­ка, Про­све­та, Бе­о­град, 1981, 9– –79.

Вел­мар-Јан­ко­вић: Све­тла­на Вел­мар-Јан­ко­вић, Безд­но, Сту­бо­ви кул­ту­ре, Бе­о­град, 2012, 11–39, 390–431.

Се­ли­мо­вић:Ме­ша Се­ли­мо­вић, Остр­во, Про­све­та, Бе­о­град, 1974, 70–    –140.

Цр­њан­ски: Ми­лош Цр­њан­ски, Се­о­бе, Про­све­та, Бе­о­град, 1966, 119–     –177.

 

 

РЕ­ЗЮ­МЕ

 

Ве­сна Д. Фи­ли­по­вич

 

ДЕ­ВЕР­БА­ТИВ­НЫЕ ИМЕ­НА СУ­Щ­Е­СТВИ­ТЕ­ЛЬ­НЫЕ

СО ЗНА­ЧЕ­НИ­ЕМ СО­ПРО­ВО­ЖДА­Ю­Щ­Е­ГО ОБ­СТО­Я­ТЕ­ЛЬ­СТВА

В ЯЗЫ­КЕ ХУ­ДО­ЖЕ­СТВЕН­НОЙ ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РЫ

 

В на­сто­я­щ­ей ра­бо­те рас­сма­три­ва­ют­ся де­вер­ба­тив­ные име­на су­щ­е­стви­те­ль­ные в па­де­жных кон­струк­ци­ях для вы­ра­же­ния ка­те­го­рии со­про­во­жда­ю­щ­е­го об­сто­я­те­ль­ства в ли­те­ра­тур­но- ху­до­же­ствен­ном сти­ле серб­ско­го язы­ка. Це­лью ра­бо­ты явля­ет­ся уточ­не­ние упо­тре­бле­ния при­ве­ден­ных кон­струк­ций, их ча­стот­но­сть и ди­стри­бу­ция в дан­ном функ­ци­о­на­ль­ном сти­ле. На ма­те­ри­а­ле че­ты­рех ро­ма­нов (И.Ан­дрич, М. Цр­нян­ский, М. Се­ли­мо­вич и С. В. Ян­ко­вич) об­на­ру­же­но бо­ль­шое ко­ли­че­ство при­ме­ров де­вер­ба­тив­ных имен су­щ­е­стви­те­ль­ных со зна­че­ни­ем со­про­во­жда­ю­щ­е­го об­сто­я­те­ль­ства. На­и­бо­ль­шее ко­ли­че­ство при­ме­ров встре­ча­ем в кон­струк­ци­он­ной мо­де­ли без «без» + Ген., с (а) «с(о)» + Ин­стр. и кроз « скво­зь, че­рез, в те­че­ние» + Ак­куз.. Са­мы­ми не­мно­го­чи­слен­ны­ми явля­ют­ся при­ме­ры в мо­де­ли уз «по, во­зле, при» + Ак­куз., са­мым ча­стот­ным па­де­жом явля­ет­ся ло­ка­тив, за ним сле­ду­ют ге­ни­тив, ин­стру­мен­тал и ак­ку­за­тив. Ана­лиз по­ка­зал, что мы не мо­жем всег­да чет­ко раз­гра­ни­чи­ть дан­ную се­ман­ти­че­скую ка­те­го­рию и дру­гие, пре­жде все­го со зна­че­ни­я­ми обра­за де­й­ствия и при­чи­ны. Дан­ное ис­сле­до­ва­ние на язы­ко­вом ма­те­ри­а­ле со­вре­мен­но­го серб­ско­го ли­те­ра­тур­но­го язы­ка под­твер­жда­ет вы­во­ды, к ко­то­рым при­шел М. Ра­до­ва­но­вич в его ра­бо­те, по­свя­щ­ен­ной по­ло­же­нию дан­ной ка­те­го­рии в язы­ко­вой си­сте­ме. Так­же, ра­бо­та по­ка­за­ла, что пред­ло­жно-па­де­жные кон­струк­ции с де­вер­ба­тив­ны­ми су­щ­е­стви­те­ль­ны­ми со зна­че­ни­ем со­про­во­жда­ю­щ­е­го об­сто­я­те­ль­ства ха­рак­тер­ны для ли­те­ра­тур­но-ху­до­же­ствен­но­го сти­ля в серб­ском язы­ке. Мы мо­жем пред­по­ло­жи­ть, что ис­сле­до­ва­ние в бо­лее объ­ем­ном кор­пу­се, уточ­нит опре­де­лен­ные, ха­рак­тер­ные упо­тре­бле­ния при­ве­ден­ных кон­струк­ций.

 

Клю­че­вые сло­ва и вы­ра­же­ния: со­вре­мен­ный серб­ский язык, син­так­сис, се­ман­ти­че­ская ка­те­го­рия, де­вер­ба­тив­ные име­на су­щ­е­стви­те­ль­ные, со­про­во­жда­ю­щ­ее об­сто­я­те­ль­ство.

 

 



[1] Ов­де се функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви ви­де она­ко ка­ко их да­је Бран­ко То­шо­вић (То­шо­вић 2002).

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa