Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Hronika, Broj: 27

Деја­н Ај­да­чић (Кијев)*

 

КОНФЕР­ЕНЦ­ИЈА СЛО­ВЕ­НСК­А ЕТНО­ЛИН­ГВ­ИС­ТИКА:

 М­ЕТОДИ, РЕ­ЗУ­ЛТ­АТ­И, ПЕРС­ПЕ­КТИ­ВЕ­ У БЕЧ­У (­2015)

­

Ин­сти­тут сла­ви­сти­ке Уни­вер­зи­те­та у Бе­чу  је ор­га­ни­зо­вао кон­фе­рен­ци­ју Сло­вен­ска ет­но­лин­гви­сти­ка: ме­то­ди, ре­зул­та­ти, пер­спек­ти­ве 17–19. де­цем­бра 2015. го­ди­не. Кон­фе­рен­ци­ју су отво­ри­ли де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та, проф. Ма­ти­ас Ма­јер и ор­га­ни­за­то­ри Ана Креч­мер и Фјо­дор По­ља­ков. На кон­фе­рен­ци­ји је пред­ста­вље­но 26 сла­ви­стич­ких ре­фе­ра­та из пет не­сло­вен­ских зе­ма­ља – Аустри­је, Есто­ни­је, Ли­тва­ни­је, Не­мач­ке и Фран­цу­ске, и се­дам сло­вен­ских др­жа­ва – Бе­ло­ру­си­је, Пољ­ске, Ру­си­је, Ср­би­је, Сло­вач­ке, Укра­ји­не и Хр­ват­ске. Ни­је би­ло сек­ци­ја, па су сви уче­сни­ци мо­гли да чу­ју све ра­до­ве. На кон­фе­рен­ци­ји је би­ло мо­гу­ће пре­ли­ста­ти нај­но­ви­је књи­ге и збор­ни­ке ко­ле­га и уче­ство­ва­ти на сед­ни­ци ет­но­лин­гви­стич­ке ко­ми­си­је  Ме­ђу­на­род­ног ко­ми­те­та сла­ви­ста. На са­стан­ку ко­ми­си­је је по­др­жа­на иде­ја о за­јед­нич­ком ску­пу фол­кло­ри­стич­ке и ет­но­лин­гви­стич­ке ко­ми­си­је о усме­ним ка­зи­ва­њи­ма (Oral hi­story) 2017. го­ди­не, као и иде­ја о при­пре­ми те­мат­ског бло­ка о сло­вен­ској ет­но­лин­гви­сти­ци на Кон­гре­су сла­ви­ста у Бе­о­гра­ду 2018. го­ди­не. Ра­до­ви на кон­фе­рен­ци­ји су би­ли те­мат­ски ра­зно­вр­сни, у ра­спо­ну од ши­ро­ких син­те­за, раз­ма­тра­ња ди­ску­си­о­них пи­та­ња, до де­та­ља­них ана­ли­за по­је­ди­них по­ја­ва.

Све­тла­на Тол­стој (Мо­сква) је го­во­ри­ла о ан­тро­по­цен­три­зму и ан­тро­по­мор­фи­зму у на­род­ним кул­ту­ра­ма Сло­ве­на ука­зу­ју­ћи на при­ме­ре  очо­ло­ве­че­ња при­род­них те­ла и силa. Иако је у од­но­си­ма чо­ве­ка и све­та мо­гу­ћа ме­та­фо­ри­за­ци­ја у оба сме­ра, чо­век је че­шће код ка спољ­њем све­ту, па сунцe, зе­мља или ва­тра мо­гу да го­во­ре, осе­ћа­ју, има­ју ро­ђа­ке итд. Је­жи Барт­мињ­ски (Лу­блин) је од­ре­дио те­о­риј­ска по­ла­зи­шта и осо­бе­но­сти лу­блин­ских ет­но­лин­гви­ста. Ис­так­ну­те су те­мељ­не иде­је „Лек­си­ко­на вред­но­сти Сло­ве­на и њи­хо­вих су­се­да“ те раз­гра­ни­че­ња Ада­ма Гла­за на еко-, со­цио- и се­ми­о­тич­ку ет­но­лин­гви­сти­ку. Алојз Гу­да­ви­чи­ус (Шја­у­љај) је пред­ста­вио на­че­ла ли­тван­ског реч­ни­ка кон­цеп­ту­ал­них ме­та­фо­ра (Kon­cep­tu­a­li­o­si­os me­ta­fo­ros  vi­e­ša­ja­me  dis­kur­se, 2014) са­здан на гра­ђи са­ку­пља­ној од 1980 го­ди­не. Реч­ник са­др­жи око 4000 иде­о­граф­ски уре­ђе­них ме­та­фо­рич­ких из­ра­за. Аутор­ски ко­лек­тив је сле­дио по­став­ке Сти­на о тро­ди­мен­зи­о­ла­ном мо­де­лу ме­та­фо­ра. Ре­кон­струк­ци­ја ме­та­фо­рич­ких мо­де­ла је био се­кун­дар­ни циљ при из­ра­ди реч­ни­ка уну­тар че­ти­ри иза­бра­на дис­кур­са (по­ли­ти­ка, еко­но­ми­ја, спорт и здра­вље). Је­зич­ка гра­ђа по­ка­зу­је да рат пред­ста­вља нај­про­дук­тив­ни­ји из­вор ме­та­фо­ри­за­ци­је.  Ољ­га Бе­ло­ва (Мо­сква) је пред­ста­ви­ла те­о­ри­је ет­нич­ких сте­ре­о­ти­по­ва од сту­ди­ја пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка Лип­ма­на, Ха­ла­син­ског и Би­стро­ња до ра­до­ва Кваст­хоф и Барт­мињ­ског. Аутор­ка је ана­ли­зи­ра­ла функ­ци­је ет­нич­ких сте­ре­о­ти­по­ва: со­ци­јал­ну, за­штит­ну, ко­му­ни­ка­тив­ну, спо­знај­ну и ма­ни­пу­ла­тив­ну функ­ци­ју. Ни­ко­лај Ан­тро­пов (Минск) је пред­ста­вио на­че­ла из­ра­де „Бе­ло­ру­ског фол­клор­но-ет­но­лин­гви­стич­ког атла­са“ (БФЭЛA) ко­ји је ра­ђен то­ком три­де­се­так го­ди­на. „Чи­ста кар­та“ об­у­хва­та 359 на­се­ља у др­жав­ним гра­ни­ца­ма Бе­ло­ру­си­је, са из­ве­сним од­сту­па­њи­ма у рав­но­мер­ном пред­ста­вља­њу це­ле те­ри­то­ри­је. Ди­ги­тал­на об­ра­да по­да­та­ка омо­гу­ћа­ва ла­ку пре­тра­гу по­да­та­ка. До са­да је об­ја­вље­но два­де­се­так ка­ра­та (ма­сле­нич­ка кла­да за не­же­ње­не, пе­ге на Ме­се­цу, во­ђе­ње ру­сал­ки, пр­во из­во­ђе­ње сто­ке на ис­па­шу и др.) ко­је по­ка­зу­ју изо­док­се, аре­а­ле и ши­ро­ке мо­гућ­но­сти ин­тер­пре­та­ци­је ет­но­лин­гви­стич­ких ка­ра­та. Ан­же­ли­ка Штејн­голд (Тар­ту) је пред­ста­ви­ла ис­тра­жи­ва­ња „кри­вог вре­те­на“ у ру­ским фра­зе­о­ло­ги­зми­ма, па­ре­ми­ја­ма и го­вор­ним жан­ро­ви­ма са ма­гиј­ским еле­мен­ти­ма. Ста­ни­сла­ва Њеб­же­гов­ска Барт­мињ­ска (Лу­блин) је свој ре­фе­рат уоб­ли­чи­ла као пи­та­ње „Ко­ји су по­да­ци ет­но­лин­гви­стич­ки ре­ле­вант­ни?“ На­кон пре­гле­да раз­ли­чи­тих ти­по­ва по­да­та­ка, аутор­ка је ет­но­лин­гви­сти­ку по­де­ли­ла на се­ми­о­тич­ку (Н. Тол­сто­ја), лин­гви­стич­ку (Апре­сја­на, Бу­ли­ги­не, Шме­љо­ва, Ару­тју­но­ве) и ан­тро­по­ло­шку (Ј. Барт­мињ­ског). У ди­ску­си­ји је уг­зред ре­че­но да Је­жи Барт­мињ­ски и Ста­ни­сла­ва Њеб­же­гов­ска-Барт­мињ­ска пла­ни­ра­ју да на­пи­шу књи­гу о пољ­ској ет­но­лин­гви­сти­ци. Ева Ма­слов­ска је пре­до­чи­ла окви­ре ис­тра­жи­вач­ког про­јек­та по­ре­ђе­ња пред­ста­ва о ду­ши у сло­вен­ским кул­ту­ра­ма и ука­за­ла на ме­то­де и пер­спек­ти­ве бу­ду­ћег ис­тра­жи­ва­ња. Вла­ди­сла­ва Вар­диц (Потс­дам) је сво­ју па­жњу по­све­ти­ла по­дру­гљи­вој, ху­мор­но-ла­ко­нич­ној, че­сто оп­сце­ној ин­тер­нет по­е­зи­ји ‘пи­рож­ки и по­ро­шки’. Аутор­ка раз­ма­тра овај жа­нр као пост­фол­клор­ни жа­нр усме­рен на раз­об­ли­ча­ва­ње уз­ви­ше­ног и ви­со­ког. Ана Плот­њи­ко­ва (Мо­сква) је по­ка­за­ла ко­ри­це сво­је бу­ду­ће књи­ге о сло­вен­ским је­зич­ко-кул­тур­ним остр­ви­ма, а ре­фе­рат је био по­све­ћен осо­бе­но­сти­ма кул­ту­ре у ино­је­зич­ком и ино­кул­тур­ном окру­же­њу – ста­ро­ве­ра­ца у ру­мун­ској До­бру­џи, у дел­ти Ду­на­ва и гра­ди­штан­ских Хр­ва­та у ју­го­и­сточ­ној Аустри­ји. При­ме­ри из на­род­них ве­ро­ва­ња и оби­ча­ја по­ка­за­ли су не­ке ар­ха­ич­не цр­те у кул­ту­ри ових за­јед­ни­ца. Де­јан Ај­да­чић (Бе­о­град-Ки­јев) je по­ре­дио те­о­риј­ске осно­ве сло­вен­ске фра­зе­о­ло­ги­је и ет­но­лин­гви­сти­ке, ука­зу­ју­ћи на њи­хо­ву ко­ре­пон­дент­ност, те по­тре­бу уви­да о мо­гућ­но­сти­ма и огра­ни­че­њи­ма ко­ри­шће­них при­сту­па. Би­ло је ре­чи о пој­мо­ви­ма: је­зич­ка сли­ка све­та, фра­зе­о­ло­шка сли­ка све­та, фи­гу­ра­тив­на но­ми­на­ци­ја, ко­до­ви кул­ту­ра. Га­ли­на Ка­ба­ко­ва (Па­риз) је пред­ста­ви­ле је­зич­ке сте­ре­о­ти­по­ве Ру­са (Рус, Ко­зак) у фран­цу­ском је­зи­ку као и је­зич­ке сте­ре­о­ти­по­ве Фран­цу­за (Фран­цуз, Гал, Па­ри­зли­ја) у ру­ском на осно­ву је­зич­ких кор­пу­са. Аутор­ка је ука­за­ла на уста­ље­не пред­ста­ве о ми­ли­тар­ним Ру­си­ма или га­лант­ним/ве­не­рич­ним Фран­цу­зи­ма и про­ту­ма­чи­ла из­ве­сне ни­јан­се ана­ли­зи­ра­них зна­че­ња. Та­тја­на Ва­лод­зи­на (Минск) је ис­црп­но пред­ста­ви­ла се­ман­ти­ку не­мо­ће, ћу­тљи­во­сти, не­ра­зу­мљи­вог го­во­ра, по­ве­за­ну ка­ко са љу­ди­ма, та­ко и са ре­а­ли­ја. Вла­ди­мир Пе­тру­хин (Мо­сква) је иро­нич­ки за­о­штрио не­у­те­мље­на ту­ма­че­ња о Је­вре­ји­ма у ру­ским ле­то­пи­си­ма у окви­ру ана­ли­зе ет­но­кул­тур­них сте­ре­о­ти­па. Ала Ко­жи­но­ва (Минск) се ба­ви­ла је­зич­ким пред­ста­ва­ма о не­до­ра­слим и ма­ло­лет­ним, по­ре­де­ћи на­зи­ве и уста­ље­не пред­ста­ве о овом уз­ра­сту у раз­ли­чи­тим сло­вен­ским је­зи­ци­ма. Еле­на Ру­ден­ко (Минск) је ана­ли­зи­ра­ла упо­тре­бу ре­чи ‘fre­e­dom’ у ен­гле­ском  и аме­рич­ком кор­пу­су, аме­рич­ке то­по­ни­ме са ком­по­нен­том ‘fre­e­dom’ и ре­зул­та­те соп­стве­не ан­ке­те, да би на кра­ју уста­но­ви­ла раз­ли­чит од­нос Аме­ри­ка­ца и Бе­ло­ру­са пре­ма ре­чи ‘сло­бо­да’ у то­по­ни­ми­ји. На­та­ли­ја Ко­ри­на (Ни­тра) је на осно­ву до­ступ­них ра­до­ва „Лек­си­ко­на вред­но­сти Сло­ве­на и њи­хо­вих су­се­да“ об­ра­ди­ла по­и­ма­ње ‘ра­да’ у ак­си­о­ло­шкој пер­спек­ти­ви Бе­ло­ру­са, Ру­са и Сло­ва­ка, ука­зу­ју­ћи на не­ке спе­ци­фич­но­сти. Ма­ри­ја Сте­фа­но­вић (Но­ви Сад) је про­а­на­ли­зи­ра­ла чи­ње­ни­це до­би­је­не пу­тем отво­ре­них и за­тво­ре­них ан­ке­та, те ука­за­ла да је у њи­ма та­ко­ђе при­су­тан ути­цај ис­тра­жи­ва­ча – у фор­му­ла­ци­ји пи­та­ња или ту­ма­че­њу од­го­во­ра. Аутор­ка се за­ла­же и за ве­ће по­ве­ре­ње ис­тра­жи­ва­ча пре­ма по­да­ци­ма до­би­је­ним асо­ци­ја­тив­ним ис­пи­ти­ва­њи­ма. Рај­на Дра­ги­ће­вић (Бе­о­град) је ис­пи­та­ла исто­риј­ске реч­ни­ке срп­ског је­зи­ка до ву­ков­ске епо­хе (ве­ћи­ном штам­па­не у Бе­чу) као као из­вор за ис­тра­жи­ва­ње раз­во­ја на­ци­о­нал­не сли­ке све­та срп­ског на­ро­да. У по­ре­ђе­њу ре­чи из пу­бли­ка­ци­ја Сте­фа­на Ву­ја­нов­ског (1772), Реч­ни­ка ма­лог (1793), Гра­ма­ти­ке В. Лу­шти­не (1794) са ре­чи­ма из Срп­ског рјеч­ни­ка (1818) на­ме­ће се и по­ре­ђе­ње сли­ке све­та аустро­у­гар­ске и тур­ске лин­гво­кул­ту­ро­ло­шке за­јед­ни­це,  ко­је су вр­ши­ле сна­жан ути­цај на срп­ски на­род. Би­ља­на Си­ки­мић (Бе­о­град) је пред­ста­ви­ла ви­део за­пи­се и фраг­мен­те из ди­ги­тал­них ар­хи­ва као део те­рен­ске гра­ђе про­јек­та о до­ку­мен­то­ва­њу угро­же­них го­во­ра Се­фар­да, Ро­ма, Ру­си­на, Бу­ње­ва­ца, Шо­ка­ца, ти­моч­ког го­во­ра. Амир Ка­пе­та­но­вић (За­греб) је упо­ре­дио кон­цепт сло­бо­де у ет­но­лек­ти­ма мо­ли­шких Хр­ва­та и гра­ди­шћан­ских Хр­ва­та ко­ји су се об­ли­ко­ва­ли под раз­ли­чи­тих ути­ца­ји­ма ро­ман­ских и гер­ман­ских су­се­да. Ко­ри­шће­њем ме­то­да лу­блин­ске шко­ле ет­но­лин­гви­сти­ке аутор до­при­но­си и по­зна­ва­њу ма­ло ис­тра­же­них сло­вен­ских (ми­кро)је­зи­ка. Еле­на Узе­њо­ва (Мо­сква) је про­у­чи­ла не­ке осо­бе­но­сти кул­тур­них ди­ја­ле­ка­та Бу­га­ра-му­сли­ма­на кроз при­зму об­ред­не тер­ми­но­ло­ги­је. Мар­фа Тол­стој (Мо­сква) је сво­ју па­жњу по­све­ти­ла бо­га­том ди­ја­лек­то­ло­шком ма­ге­ри­ја­лу Укра­ји­на­ца са Кар­па­та и гра­ђе ру­ских ди­ја­ле­ка­та. Иако у гра­ђи ди­ја­лек­то­ло­га че­сто не­ма пи­та­ња из ет­но­лин­гви­стич­ких упит­ни­ка, она че­сто са­др­жи за ет­но­лин­гви­сте дра­го­це­не по­дат­ке.  Вло­ђи­мјеж Ви­со­чањ­ски (Вроц­лав) је у ра­ду на­сло­вље­ном „Је­зик као пред­мет ет­но­лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња“ бри­жљи­во ана­ли­зи­рао по­гле­де Ни­ки­те Тол­сто­ја и Је­жи­ја Барт­мињ­ских као осни­ва­ча са­вре­ме­не сло­вен­ске ет­но­лин­гви­сти­ке. Га­ли­на Ја­вор­ска (Ки­јев) је ука­за­ла не ети­мо­ло­ги­ју ре­чи „власт“ и ука­за­ла да по­ред ове ре­чи не­сло­вен­ског по­ре­кла има и бли­ско­знач­них ре­чи сло­вен­ског по­ре­кла. Аутор­ка ука­зу­је на ве­зу вла­сти са те­ри­то­ри­јом, те је­зич­ке од­ра­зе упо­тре­бе и зло­у­по­тре­бе вла­сти. Кон­фе­рен­ци­ју је за­тво­рио ре­фе­рат Ане Креч­мер (Беч) о кул­тур­но-је­зич­ком иден­ти­те­ту ис­точ­них и ју­жних Сло­ве­на. Рад је ре­чи­тим на­сло­вом „Ми­то­ви и чи­ње­ни­це“ ука­зао на по­сто­ја­ње пре­те­ри­ва­ња чи­ји је циљ да уве­ћа­ва­ју ва­жност сво­га на­ро­да упр­кос уте­ме­ље­ним чи­ње­ни­ца­ма о њи­хо­вом је­зич­ком иден­ти­те­ту.

Срп­ску фи­ло­ло­ги­ју је пред­ста­ви­ло че­тво­ро ауто­ра. У пр­вој вер­зи­ји про­гра­ма би­ло је пред­ви­ђе­но и уче­шће Људ­ми­ле По­по­вић и Ста­не Ри­стић, али оне ни­су до­пу­то­ва­ле на скуп. Уче­сни­ци ску­па су на кра­ју кон­фе­рен­ци­је по­др­жа­ли пред­лог да се при­ја­вље­не те­ме укљу­че у пла­ни­ра­ни збор­ник по­све­ћен сло­вен­ској ет­но­лин­гви­сти­ци.

 



* dejajd@gmail.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa