Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Bibliografije, Broj: 27

Ана П. Здравковић (Крагујевац)*

Јована Д. Томић (Крагујевац)

 

ЈЕЗИЧКЕ ОСОБЕНОСТИ, ОДНОС ИЗМЕЂУ СТРУКТУРЕ И УПОТРЕБЕ ЈЕЗИКА У ЗАВИСНОСТИ ОД ПОЛА ГОВОРНИКА

 

 

Пи­та­ње од­но­са из­ме­ђу по­ла и је­зи­ка јед­но је од нај­че­шћих и нај­ду­же ис­тра­жи­ва­них у исто­ри­ји со­ци­о­лин­гви­сти­ке. По­ку­ша­ји да се овом пи­та­њу при­сту­пи ем­пи­риј­ски би­ли су пре све­га усме­ре­ни на утвр­ђи­ва­ње раз­ли­ка у обра­сци­ма вер­бал­ног ис­по­ља­ва­ња ко­ји су ка­рак­те­ри­стич­ни за му­шкар­це и же­не. У овом ра­ду об­у­хва­ти­ли смо пре­глед нај­ре­ле­вант­них те­ма и увр­сти­ли аутор­ске ра­до­ве у ко­ји­ма се раз­ма­тра упо­тре­ба је­зи­ка у за­ви­сно­сти од по­ла го­вор­ни­ка. Ко­мен­та­ри­са­на би­бли­о­гра­фи­ја на­сто­ји да по­ка­же да ли се, и на ко­ји на­чин, осо­бе при­ли­ком ко­му­ни­ка­ци­је, осла­ња­ју на стил­ске од­ли­ке ко­је су ка­рак­те­ри­стич­не за од­ре­ђе­ни пол.

 

La­koff, R.; Buc­holtz, M. (ed). (2004). Lan­gu­a­ge and Wo­men’s Pla­ce: Text and Com­men­ta­ri­es (Stu­di­es in Lan­gu­a­ge and Gen­der). New York: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

Књи­га Lan­gu­a­ge and Wo­men’s Pla­ce: Text and Com­men­ta­ri­es (Stu­di­es in Lan­gu­a­ge and Gen­der) са­др­жи 25 по­гла­вља ко­ја су по­де­ље­на у два де­ла, за­тим шест по­гла­вља са ко­мен­та­ри­ма и ин­декс ко­ји се на­ла­зи на кра­ју књи­ге.  

La­koff се сма­тра осни­ва­чем род­них сту­ди­ја, и у овој књи­зи, она по­ку­ша­ва да исто­вре­ме­но про­у­ча­ва род и је­зик, по­чев­ши са основ­ним пој­мо­ви­ма као што су на­чи­ни на ко­је му­шкар­ци и же­не до­жи­вља­ва­ју бо­је („Ка­да сте по­след­њи пут чу­ли му­шкар­ца да ка­же да је не­што бо­је сле­за или ла­ван­де?“). Аутор­ка об­у­хва­та иде­је као што је упо­тре­ба тер­ми­на „усе­де­ли­ца“ или „не­же­ња“ и „удо­ви­ца“  или „удо­вац“, и ка­ко се ови тер­ми­ни упо­тре­бља­ва­ју у дру­штву.

У уво­ду пр­вог де­ла, под на­зи­вом Lan­gu­a­ge and Wo­mens Pla­ce, La­koff по­чи­ње ре­чи­ма: „Је­зик ко­ри­сти нас, оно­ли­ко ко­ли­ко ми ко­ри­сти­мо је­зик“ (39). Она де­фи­ни­ше сво­је ме­то­де ис­тра­жи­ва­ња је­зи­ка и го­во­ри о на­чи­ни­ма на ко­је дру­штво ко­ри­сти је­зик, ме­ња га у за­ви­сно­сти од по­ла, кла­се, окру­же­ња и дру­гих со­ци­о­ло­шких фак­то­ра. За­тим го­во­ри о по­тре­би да же­не го­во­ре као „да­ме“ и ка­ко же­не осе­ћа­ју при­ти­сак око­ли­не да љу­ба­зно го­во­ре, јер ће у про­тив­ном би­ти со­ци­јал­но од­ба­че­не.

Аутор­ка да­ље на­ста­вља у истом сме­ру и ука­зу­је на то да, док же­не ко­ри­сте „му­шки је­зик“ све ви­ше и ви­ше, му­шкар­ци ко­ји ко­ри­сте „жен­ски је­зик“ сма­тра­ју се хо­мо­сек­су­ал­ци­ма, а то раз­ли­ко­ва­ње по­чи­ње ве­о­ма ра­но, ка­да се још у де­тињ­ству же­не охра­бру­ју да бу­ду „ма­ле да­ме“. Му­шкар­це ко­ји ко­ри­сте „жен­ске ре­чи“ дру­штво осу­ђу­је и мо­же се ре­ћи да се њи­хо­ва ре­пу­та­ци­ја у со­ци­јал­ном окру­же­њу оспо­ра­ва.

La­koff сма­тра да реч „да­ма“, иако је вр­ста из­ра­за за же­ну, за­пра­во под­ри­ва кре­ди­би­ли­тет же­не и мо­же да ума­њи жен­ски по­нос. Упо­тре­ба ре­чи „да­ма“ (lady) у јед­ној ре­че­ни­ци (на при­мер, „Та да­ма пра­ви на­кит“ у од­но­су на „Та же­на пра­ви на­кит“; „Та да­ма је док­тор“ на­спрам „Та же­на је док­тор“) мо­же да при­до­да нео­зби­љан тон ис­ка­зу (54). С дру­ге стра­не, из­ра­зи за „чи­ста­чи­цу” (“cle­a­ning wo­manicle­a­ning lady” се упо­тре­бља­ва­ју под­јед­на­ко че­сто, док је „док­тор­ка“ (lady doc­tor) за не­ке јед­но­став­но увре­да. Исто та­ко, не по­сто­ји про­фе­си­ја под на­зи­вом gar­ba­ge gen­tle­manили sa­les gen­tle­man, то је увек gar­ba­ge­man ili sa­le­sman”. Аутор­ка за­кљу­чу­је да тер­мин „да­ма“, дис­кри­ми­ни­ше же­не.

У за­кључ­ку, аутор­ка из­ја­вљу­је да љу­ба­зност у на­шем го­во­ру ни­је слу­чај­ност; ми смо ро­ђе­ни и од­га­ја­ни да ко­ри­сти­мо стан­дард уч­ти­во­сти ко­ји су по­ста­вље­ни у за­ви­сно­сти од на­шег ро­да, кла­се, ра­се, сек­су­ал­не ори­јен­та­ци­је, итд.„Ако смо све­сни шта ра­ди­мо, за­што то ра­ди­мо, а ефек­ти на­ше ак­ци­је има­ју ути­цај на нас са­ме и све оста­ле, има­ће­мо моћ да то про­ме­ни­мо” (102).

Ова књи­га, иако об­ја­вље­на 1975. го­ди­не, при­ка­зу­је чи­ње­ни­це ко­је су још увек ак­ту­ел­не да­нас и тре­ба­ло би да се ко­ри­сте у да­љим ис­тра­жи­ва­њи­ма о ме­ђу­по­ве­за­но­сти ро­да и је­зи­ка. Не­сум­њи­во, за­хва­љу­ју­ћи овом ис­тра­жи­ва­њу, ја­вља­ју се но­ви ин­те­ре­си за сту­ди­је о је­зич­ком ра­сло­ја­ва­њу и ин­ди­ви­ду­ал­ној упо­тре­би је­зи­ка.

 

Zim­mer­man, D. H., West, C., (1975). Sex ro­les, in­ter­rup­ti­ons and si­len­ces in con­ver­sa­tion. Lan­gu­a­ge and sex: Dif­fe­ren­ce and do­mi­nan­ce, 105–129, Stan­ford, CA: Stan­ford Uni­ver­sity Press.

Овај на­уч­ни чла­нак пред­ста­вља јед­но од нај­зна­чај­ни­јих ис­тра­жи­ва­ња у со­ци­о­лин­гви­сти­ци и на­стао је као од­го­вор на де­ба­ту ка­ква је при­ро­да од­но­са из­ме­ђу је­зи­ка и по­ла го­вор­ни­ка. У ра­ду пред­ста­вље­ни су ре­зул­та­ти до­би­је­ни у то­ку ака­дем­ског ис­тра­жи­ва­ња ко­је су спро­ве­ли Zim­mer­man i West 1975. го­ди­не на Уни­вер­зи­те­ту у Сан­та Бар­ба­ри. Ауто­ри су по­сма­тра­ли при­су­ство не­ко­о­пе­ра­тив­них обе­леж­ја у ин­тер­ак­ци­ји и же­ле­ли су да са­зна­ју да ли пол са­го­вор­ни­ка ути­че на њи­хо­ву по­ја­ву. По­дат­ке су при­ку­пи­ли на осно­ву аудио сни­ма­ка кон­вер­за­ци­ја на­ста­лих у ре­сто­ра­ну, за ко­ји су ауто­ри прет­по­ста­ви­ли да је иде­ал­на ло­ка­ци­ја за во­ђе­ње опу­ште­них раз­го­во­ра. Ова­кве окол­но­сти су омо­гу­ћи­ле ауто­ри­ма да при­ку­пе ин­фор­ма­ци­је о то­ме ка­ко се не­ко­о­пе­ра­тив­на обе­леж­ја ја­вља­ју у ре­ал­ној си­ту­а­ци­ји.

Ауто­ри су от­кри­ли да су у исто­пол­ним раз­го­во­ри­ма, пре­ки­ди ди­стри­бу­и­ра­ни при­лич­но рав­но­мер­но ме­ђу са­го­вор­ни­ци­ма. Ме­ђу­тим, у то­ку 11 кон­вер­за­ци­ја из­ме­ђу при­пад­ни­ка раз­ли­чи­тог по­ла, 46 од 48 пре­ки­да су на­пра­ви­ли му­шкар­ци. Ово је у су­прот­но­сти са уве­ре­њем да же­не го­во­ре и пре­ки­да­ју дру­ге ви­ше не­го му­шкар­ци, јер су на осно­ву по­да­та­ка, му­шкар­ци од­го­вор­ни за 96% пре­ки­да у то­ку ин­тер­ак­ци­је са же­на­ма. На осно­ву овог ре­пре­зен­та­тив­ног узор­ка Zim­mer­man и West за­кљу­чу­ју да, по­што му­шкар­ци чешц́е пре­ки­да­ју, они по­ку­ша­ва­ју да бу­ду до­ми­нант­ни у од­но­су на же­не.

Ауто­ри го­во­ре о при­сту­пу до­ми­на­ци­је у ко­ме се жен­ски пол ви­ди као под­ре­ђе­на гру­па чи­ја је раз­ли­ка у сти­лу го­во­ра ре­зул­тат му­шке над­мо­ћи. Му­шки је­зик се по­сма­тра као нор­ма и по­ја­ва да му­шкар­ци др­же мо­но­пол над је­зи­ком је је­дан од на­чи­на на ко­ји му­шкар­ци оси­гу­ра­ва­ју сво­ју до­ми­нант­ност.

 

Co­a­tes, J. (2004). Wo­men, Man and Lan­gu­a­ge, 3rd edi­tion. Lon­don: Pe­ar­son Long­man.

Као што сам на­слов књи­ге су­ге­ри­ше Wo­men, Man and Lan­gu­a­ge, аутор­ка упо­зна­је чи­та­о­це са про­у­ча­ва­њи­ма и сту­ди­ја­ма ко­је се од­но­се на раз­ли­чи­ту упо­тре­бу је­зи­ка у за­ви­сно­сти од по­ла го­вор­ни­ка. Књи­га Wo­men, Man and Lan­gu­a­ge са­др­жи че­ти­ри глав­на де­ла и об­у­хва­та укуп­но два­на­ест по­гла­вља. Пр­ви део књи­ге да­је увод у кључ­не обла­сти је­зи­ка и по­ла. Аутор­ка се фо­ку­си­ра на је­зич­ке ва­ри­ја­ци­је у ве­зи са по­лом го­вор­ни­ка и од­ре­ђе­не лин­гви­стич­ке раз­ли­ке до­во­ди у од­нос са дру­штве­ним уло­га­ма до­де­ље­ним же­на­ма и му­шкар­ци­ма.

У дру­гом де­лу књи­ге аутор­ка уво­ди со­ци­о­лин­гви­стич­ке до­ка­зе пол­них раз­ли­ка у је­зи­ку и да­је хро­но­ло­шки ре­до­след по ко­јем су се со­ци­о­лин­гви­стич­ка ис­тра­жи­ва­ња о пол­ној рав­но­прав­но­сти је­зи­ка раз­ви­ја­ла. По­гла­вља се фо­ку­си­ра­ју на кван­ти­та­тив­не сту­ди­је, кон­цеп­те дру­штве­них мре­жа, је­зич­ко по­на­ша­ње му­шка­ра­ца и же­на при ко­му­ни­ка­ци­ји, као и на на­чи­не на ко­је се од­ре­ђе­не кон­вер­за­ци­о­не стра­те­ги­је мо­гу ко­ри­сти­ти за по­сти­за­ње до­ми­на­ци­је.

Аутор­ка у тре­ћем де­лу књи­ге ис­пи­ту­је три срод­не обла­сти: раз­вој пол­но-раз­ли­чи­тог је­зи­ка код де­це, при­ро­ду је­зич­ких про­ме­на и уло­гу пол­них раз­ли­ка у про­мо­ви­са­њу тих про­ме­на, и на кра­ју по­сле­ди­це пол­них раз­ли­ка у је­зи­ку, са по­себ­ним освр­том на упо­тре­бу је­зи­ка у шко­ли и на рад­ном ме­сту. Аутор­ка по­ку­ша­ва да раз­у­ме у ко­јој су за­пра­во ме­ри же­не у не­по­вољ­ном по­ло­жа­ју у ова два кон­тек­ста.

Че­твр­та област је за­вр­шни део ове књи­ге и са­др­жи са­мо јед­но крат­ко по­гла­вље ко­је да­је пре­глед не­дав­них де­ша­ва­ња ко­ја се од­но­се на уза­јам­ну по­ве­за­ност је­зи­ка и по­ла, као и пред­ло­ге о об­ли­ку ис­тра­жи­ва­ња је­зи­ка и по­ла у бу­дућ­но­сти.

 

Ro­ma­i­ne, S. (2000). Lan­gu­a­ge in So­ci­ety: An In­tro­duc­tion to So­ci­o­lin­gu­i­stics, chap. 4 “Lan­gu­a­ge and Gen­der”. New York: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

Књи­га Lan­gu­a­ge in So­ci­ety: An In­tro­duc­tion to So­ci­o­lin­gu­i­stics по­де­ље­на је у се­дам по­гла­вља у окви­ру ко­јих аутор­ка раз­ма­тра бит­не со­ци­о­лин­гви­стич­ке те­ме по­пут ин­ди­ви­ду­ал­ног и те­ри­то­ри­јал­ног  ра­сло­ја­ва­ња је­зи­ка, од­нос је­зи­ка и ди­ја­лек­та, ак­цен­та и ди­ја­лек­та, ре­ги­ста­ра и сти­ло­ва, и ко­ри­сти при­ме­ре пре­у­зе­те из раз­ли­чи­тих го­вор­них под­руч­ја да илу­стру­је ва­жне раз­ли­ке. Она та­ко­ђе пи­ше о ко­му­ни­ка­ти­вој ком­пе­тен­ци­ји и ка­рак­те­ри­сти­ка­ма раз­ли­чи­тих го­вор­них за­јед­ни­ца.

Че­твр­то по­гла­вље књи­ге Lan­gu­a­ge and Gen­der ис­тра­жу­је спор­ну те­му од­но­са из­ме­ђу ро­да и је­зи­ка. Аутор­ка ис­тра­жу­је на ко­ји на­чин је­зич­ке раз­ли­ке са­го­вор­ни­ка од­ра­жа­ва­ју со­ци­јал­не раз­ли­ке, и да ли су и на ко­ји на­чин же­не ис­кљу­че­не из рав­но­прав­ног при­сту­па, од­но­сно, да ли му­шкар­ци до­ми­ни­ра­ју у кон­вер­за­ци­ји. Она ово по­гла­вље на­зи­ва је­зик и род, пре не­го је­зик и пол, ка­ко би скре­ну­ла па­жњу на чи­ње­ни­цу да је дру­штве­на ди­мен­зи­ја по­де­ле љу­ди на му­шка и жен­ска ли­ца (тј. род), раз­ли­чи­та од по­де­ле у за­ви­сно­сти од би­о­ло­шких фак­то­ра (пол). Аутор­ка на­по­ми­ње да, с об­зи­ром на то да је раз­ли­ка из­ме­ђу по­ла и ро­да до­бро ус­по­ста­вље­на, то прет­по­ста­вља да мо­же­мо од­ре­ди­ти уро­ђе­не и дру­штве­не раз­ли­ке, ме­ђу­тим то је да­ле­ко од исти­не у овом тре­нут­ку.

По­гла­вље оби­лу­је број­ним при­ме­ри­ма ка­ко је­зик ути­че на на­чин на ко­ји се до­жи­вља­ва­ју же­не у дру­штву и по­слов­ном окру­же­њу. Аутор­ка та­ко­ђе опи­су­је про­це­се Le­ar­ning to Talk Li­ke a Lady, Gos­sping и Shop-talk.

 

Tan­nen, D. (1987). That’s Not What I Me­ant! How Con­ver­sa­ti­o­nal Style Ma­kes or Bre­aks Re­la­ti­on­ships. Uni­ted Sta­tes: Bal­lan­ti­ne Bo­oks.

Tan­nen ко­ри­сти лич­но ис­ку­ство и за­па­жа­ња да об­ја­сни раз­не раз­го­вор­не сти­ло­ве и ка­ко они до­во­де до не­спо­ра­зу­ма у ко­му­ни­ка­ци­ји. Ко­ри­шће­њем ра­зних при­ме­ра, аутор­ка ја­сно об­ја­шња­ва за­што она сма­тра да по­сто­ји мно­го кон­фу­зи­је ме­ђу љу­ди­ма ка­да је у пи­та­њу ко­му­ни­ка­ци­ја, на­ро­чи­то у ко­му­ни­ка­ци­ји из­ме­ђу му­шка­ра­ца и же­на. То­ком сва­ког по­гла­вља, аутор­ка го­во­ри о дру­га­чи­јим ка­рак­те­ри­сти­ка­ма го­во­ра и опи­су­је ка­да раз­ли­чи­те ка­рак­те­ри­сти­ке игра­ју кључ­ну уло­гу у кон­вер­за­ци­ји. Кроз мно­га об­ја­шње­ња, аутор­ка на­гла­ша­ва да сва­ки по­је­ди­нац има дру­га­чи­ји кон­вер­за­ци­о­ни стил, и да се не­ра­зу­ме­ва­ње у ко­му­ни­ка­ци­ји че­сто ја­вља, али мо­же би­ти ла­ко от­кло­ње­но.

Аутор­ка ја­сно же­ли да ова књи­га бу­де ко­ри­стан во­дич за чи­та­о­це, та­ко да она ко­ри­сти је­зик ко­ји је из­у­зет­но лак за раз­у­ме­ва­ње и пру­жа при­ме­ре ко­ји пот­кре­пљу­ју ње­не тврд­ње. Она по­ка­зу­је да је ко­му­ни­ка­ци­ја иза­зов за све, и да, уме­сто да бу­де­мо фру­стри­ра­ни бо­ље је да схва­ти­мо да сви има­мо дру­га­чи­ји стил го­во­ра, слу­ша­ња и раз­у­ме­ва­ња.

Ми стал­но ко­му­ни­ци­ра­мо, и на­чин на ко­ји се на­ши раз­го­во­ри од­ви­ја­ју мо­гу има­ти ве­ли­ки ефе­кат на на­ше рас­по­ло­же­ње. Ве­ћи­на љу­ди у то­ку раз­го­во­ра по­шту­је прин­ци­пе ко­ји омо­гу­ћа­ва­ју успе­шну кон­вер­за­ци­ју, али због лич­ног сти­ла и ми­шље­ња, мо­гу на­ста­ти раз­ли­чи­ти не­спо­ра­зу­ми. Љу­ди мо­гу да схва­те не­што као не­при­стој­но, ме­ђу­тим не­ка­да је за­и­ста у пи­та­њу са­мо раз­ли­ка у на­чи­ну ко­му­ни­ка­ци­је сва­ког по­је­дин­ца. Ва­жно је за­пам­ти­ти да не­спо­ра­зу­ми мо­гу на­ста­ти, али, Tan­nen под­се­ћа да „по­ру­ка ко­ју дру­ги пре­но­се не мо­ра да зна­чи оно што смо ми чу­ли да са­го­вор­ни­ци из­го­ва­ра­ју“ (14).

По­се­бан део књи­ге за­у­зи­ма де­фи­ни­са­ње ме­та-по­ру­ка (me­ta­mes­sa­ges) и об­ја­шња­ва­ње уло­га ко­је оне игра­ју у раз­го­во­ру. „Оно што се пре­но­си у ко­му­ни­ка­ци­ји, на­ши ста­во­ви пре­ма дру­ги­ма и оно шта смо за­пра­во из­го­во­ри­ли је­сте ме­та-по­ру­ка“ (16). Аутор­ка на­во­ди при­мер, уко­ли­ко ви­ди­те при­ја­те­ље да бри­ше су­зе, и ви их пи­та­те да ли су у ре­ду, и они ка­жу да су у ре­ду, зна­те да за­и­ста ни­су на осно­ву ме­та-по­ру­ке. Уз ме­та-по­ру­ке за успе­шну ко­му­ни­ка­ци­ју је ве­о­ма бит­но ко­ли­ко бр­зо го­во­ри­мо, ко­ли­ко гла­сно го­во­ри­мо, ко­јим тем­пом, итд.

У за­кључ­ку се ис­ти­че да, зна­ју­ћи шта су кон­вер­за­циј­ски сти­ло­ви и ка­ко се је­зик ин­ди­ви­ду­ал­но ра­сло­ја­ва, до­би­ја­мо ре­во­лу­ци­о­нар­но нов на­чин раз­у­ме­ва­ња шта се де­ша­ва ка­да раз­го­ва­ра­мо са дру­ги­ма и да нам раз­у­ме­ва­ње из­го­во­ре­ног да­је ала­те ко­је мо­же­мо ко­ри­сти­ти ка­да ни­смо за­до­вољ­ни на­чи­ном на ко­ји се раз­го­во­ри од­ви­ја­ју. Ова књи­га је од су­штин­ског зна­ча­ја за ис­та­жи­ва­че ко­ји се ба­ве ра­сло­ја­ва­њем и упо­тре­бом је­зи­ка, као и за уна­пре­ђе­ње лич­не ко­му­ни­ка­ци­је, без об­зи­ра на на­ше по­ре­кло, кул­ту­ру, пол и ста­ро­сно до­ба.

 

Cra­ford, M. (1995). Tal­king Dif­fe­ren­ce: On Gen­der and Lan­gu­a­ge. Ca­li­for­nia: Sa­ge Pu­bli­ca­ti­ons, Tho­u­sand Oaks.

За­хва­љу­ју­ћи ве­о­ма ва­жној и ко­ри­сној књи­зи Tal­king Dif­fe­ren­ce: On Gen­der and Lan­gu­a­ge, рас­пра­ва о од­но­су је­зи­ка и по­ла по­чи­ње да кре­ће уз­ла­зном пу­та­њом. Аутор­ка по­сма­тра ко­му­ни­ка­ци­ју као ме­ђу­људ­ски до­га­ђај и раз­ма­тра­ју­ћи ши­рок спек­тар ли­те­ра­ту­ре и по­пу­лар­них ис­тра­жи­ва­ња, пру­жа ва­жан на­став­ни ре­сурс и да­је осно­ву за но­ве ни­вое ана­ли­зе је­зи­ка. Она оштро кри­ти­ку­је ста­во­ве по­је­ди­них лин­гви­ста ко­ји се осла­ња­ју на основ­не пол­не раз­ли­ке, твр­де­ћи да пре­ви­ше ис­тра­жи­ва­ња, укљу­чу­ју­ћи и рад мно­гих фе­ми­нист­ки­ња, ко­ри­сте је­зик му­шка­ра­ца као нор­му, док се је­зик же­на по­сма­тра као про­бле­ма­ти­чан. Ова књи­га пру­жа кри­тич­ки осврт на ис­тра­жи­ва­ња у лин­гви­сти­ци ко­ја се ба­ве пи­та­њем да ли му­шкар­ци и же­не го­во­ре дру­га­чи­је. Аутор­ка се фо­ку­си­ра на кон­вер­за­ци­ју из­ме­ђу му­шка­ра­ца и же­на и ис­тра­жу­је да ли је­зик мо­же да по­слу­жи као сред­ство за ус­по­ста­вља­ње мо­ћи и дру­штве­ног ста­ту­са. Циљ ове књи­ге ни­је да бу­де не­ка вр­ста при­руч­ни­ка за уна­пре­ђе­ње на­ших ко­му­ни­ка­циј­ских ве­шти­на, већ кри­тич­ки осврт на прет­ход­на про­у­ча­ва­ња му­шког и жен­ског го­во­ра.

Аутор­ка ис­ти­че бит­на огра­ни­че­ња у ис­тра­жи­ва­њи­ма ко­ја са си­гур­но­шћу твр­де да по­сто­је раз­ли­ке у го­во­ру му­шка­ра­ца и же­на. У по­је­ди­ним при­ме­ри­ма где ис­тра­жи­ва­чи на­и­ла­зе на раз­ли­ке у је­зич­кој упо­тре­би за­пра­во се не ра­ди о раз­ли­ка­ма ко­је на­ста­ју на осно­ву по­ла го­вор­ни­ка, већ о раз­ли­чи­тим дру­штве­ним ста­ту­си­ма ко­ји­ма са­го­вор­ни­ци при­па­да­ју. Аутор­ка по­ре­ди кон­вер­за­циј­ске сти­ло­ве док­то­ра (углав­ном му­шка­ра­ца ви­шег дру­штве­ног ста­ту­са) и ме­ди­цин­ских се­ста­ра (углав­ном же­на ни­жег дру­штве­ног ста­ту­са) и по­ста­вља пи­та­ње да ли ће про­на­ла­зак раз­ли­ка у њи­хо­вом го­во­ру би­ти по­сле­ди­ца њи­хо­вог по­ла или дру­штве­ног ста­ту­са. На­ста­вља­ју­ћи у истом сме­ру, аутор­ка се пи­та шта ће се до­го­ди­ти са ре­зул­та­ти­ма ис­тра­жи­ва­ња уко­ли­ко упо­ре­ди­мо го­вор на­став­ни­ка ен­гле­ског је­зи­ка у шко­ли (углав­ном же­на ви­шег дру­штве­ног ста­ту­са) и до­ма­ра (углав­ном му­шка­ра­ца ни­жег дру­штве­ног ста­ту­са).

Ова књи­га по­зи­ва чи­та­о­це на раз­ми­шља­ње да ли је би­о­ло­шка по­де­ла љу­ди на му­шкар­це и же­не пре­суд­на за ус­по­ста­вља­ње ин­ди­ви­ду­ал­них раз­ли­ка у је­зич­кој упо­тре­би. Аутор­ка сма­тра да дру­штве­ни фак­то­ри за­јед­но са би­о­ло­шком де­тер­ми­ни­са­но­шћу ути­чу на на­ше је­зич­ке на­ви­ке. На­и­ла­зи­мо на оштру кри­ти­ку упу­ће­ну од­ре­ђе­ним лин­гви­сти­ма ко­ји са­ве­ту­ју же­не, а не му­шкар­це, да про­ме­не на­чи­не на ко­ји го­во­ре и ко­ри­сте је­зик у ко­му­ни­ка­ци­ји. По­је­ди­ни лин­гви­сти сма­тра­ју да су же­не те ко­је мо­ра­ју да бу­ду ди­рект­ни­је при ис­ка­зи­ва­њу сво­јих же­ља и за­сту­па­њу сво­јих ста­во­ва, уко­ли­ко же­ле да бу­ду рав­но­прав­не са му­шкар­ци­ма. Ова­кав са­вет им­пли­цит­но по­ка­зу­је да је му­шки об­лик ко­му­ни­ка­ци­је иде­а­лан, док је са дру­ге стра­не, упо­тре­ба је­зи­ка од стра­не же­на не­ис­прав­на. Аутор­ка сма­тра да ова­кав став тре­ба пре­и­спи­та­ти јер уко­ли­ко же­не при­хва­те ова­кав са­вет и у ко­му­ни­ка­ци­ји увр­сте еле­мен­те му­шког го­во­ра, ри­зи­ку­ју да бу­ду оштро кри­ти­ко­ва­не због не­жен­стве­но­сти и над­ме­но­сти.

 

Ec­kert, P., McCon­nell-Gi­net, S. (1992). Think Prac­ti­cally and Lo­ok Lo­cally: Lan­gu­a­ge and Gen­der as Com­mu­nity-Ba­sed Prac­ti­ce. An­nual Re­vi­ew of Anthro­po­logy, 21, 461–490.

У овој на­уч­ној сту­ди­ји аутор­ке се ба­ве пи­та­њи­ма је­зи­ка и ро­да и за­ла­жу се за из­град­њу мо­сто­ва ка дру­гим на­уч­ним прак­са­ма ко­је се ба­ве слич­ном про­бле­ма­ти­ком. Мно­ги лин­гви­сти го­во­ре о по­ве­за­но­сти по­ла го­вор­ни­ка и је­зи­ка ко­јим се они слу­же и ба­зи­ра­ју сво­је ста­во­ве са­мо би­о­ло­шким ка­рак­те­ри­сти­ка­ма са­го­вор­ни­ка. Аутор­ке по­зи­ва­ју на зна­чај­не про­ме­не у про­у­ча­ва­њу фе­но­ме­на ро­да и је­зи­ка као ва­ри­ја­ци­је, ин­то­на­ци­је или ко­ри­шће­ње ин­ди­рект­но­сти у дис­кур­су.

У ра­ду се на пре­гле­дан на­чин на­во­де ци­та­ти ко­ји оби­лу­ју тврд­ња­ма да „жен­ски је­зик“ од­ра­жа­ва кон­зер­ва­ти­ви­зам, не­си­гур­ност, по­што­ва­ње, емо­тив­ност, осе­тљи­вост пре­ма дру­ги­ма, со­ли­дар­ност, итд, док са дру­ге стра­не „му­шки је­зик“ од­ра­жа­ва чвр­сти­ну, до­ми­нант­ност и не­за­ви­сност. Аутор­ке кри­ти­ку­ју за­па­жа­ња на ко­ји­ма се та­кве тврд­ње за­сни­ва­ју и сма­тра­ју да би се до­би­је­ни ре­зул­та­ти раз­ли­ко­ва­ли у раз­ли­чи­тим окол­но­сти­ма, пре све­га, уко­ли­ко би ис­пи­та­ни­ци при­па­да­ли раз­ли­чи­тим дру­штве­ним гру­па­ма и ста­ро­сним до­би­ма.

Циљ овог члан­ка је да по­ка­же да се са­др­жај род­них ка­те­го­ри­ја и њи­хо­ве ве­зе са лин­гви­стич­ким по­на­ша­њем мо­гу утвр­ди­ти са­мо на осно­ву ис­црп­не ет­но­граф­ске сту­ди­је. Аутор­ке ве­ру­ју да би та­ква сту­ди­ја ве­ро­ват­но по­ка­за­ла да је род ка­те­го­ри­ја ко­ја се укр­шта са дру­гим со­ци­јал­ним кла­си­фи­ка­ци­ја­ма (нпр. кла­са, ста­рост, ра­са, по­ре­кло) у окви­ру јед­не дру­штве­не за­јед­ни­це. Са­др­жај ових ка­те­го­ри­ја и њи­хо­ве ве­зе са је­зич­ким по­на­ша­њем ће ве­ро­ват­но би­ти раз­ли­чи­те у прак­си у раз­ли­чи­тим за­јед­ни­ца­ма.

Аутор­ке сва­ка­ко не пре­по­ру­чу­ју лин­гви­стич­ку те­о­ри­ју као је­ди­ни мо­дел за раз­ми­шља­ње о ин­тер­ак­ци­ја­ма по­ла и је­зи­ка. Оно што оне же­ле да на­гла­се је, ме­ђу­тим, ве­ли­ка ва­ри­ја­бил­ност фак­то­ра ко­ји чи­не (не)рав­но­прав­ност по­ло­ва у кон­вер­за­ци­ји, не укљу­чу­ју­ћи са­мо би­о­ло­шку де­тер­ми­на­ци­ју (му­шко/жен­ско), већ и дру­ге аспек­те дру­штве­них ве­за и дру­штве­них од­но­са. Аутор­ке за­кљу­чу­ју да још увек има­мо ма­лу иде­ју о то­ме ко­ји су то оп­шти прин­ци­пи ко­ји мо­гу би­ти у игри у за­јед­нич­кој из­град­њи ме­ђу­за­ви­сно­сти је­зи­ка и по­ла са­го­вор­ни­ка.

 

Li­tos­se­li­ti, L. (2006). Gen­der and Lan­gu­a­ge. The­ory and Prac­ti­ce. UK: Hod­der Edu­ca­tion.

Ова кон­ци­зна књи­га ис­пи­ту­је те­о­риј­ске окви­ре ро­да и је­зи­ка и прак­тич­ну при­ме­ну тих те­о­ри­ја на три ши­ро­ке обла­сти: обра­зо­ва­ње, ме­ди­је и рад­но окру­же­ње. Пр­ви део књи­ге се ба­ви глав­ним те­о­ри­ја­ма ро­да и је­зи­ка као што је те­о­ри­ја де­фи­ци­та, до­ми­на­ци­ја, ин­ди­ви­ду­ал­на упо­тре­ба је­зи­ка и ди­на­мич­ки при­ступ. Аутор­ка пру­жа кра­так пре­глед ис­тра­жи­ва­ња ве­за­них за пол и је­зик на­кон 1970-их го­ди­на, по­ја­ву фе­ми­ни­стич­ке лин­гви­сти­ке, трен­до­ве ис­тра­жи­ва­ња то­ком 1980-их и 1990-их го­ди­на и па­ра­лел­не ста­зе ис­тра­жи­вач­ких и дру­штве­них по­кре­та фе­ми­ни­зма то­ком овог пе­ри­о­да.

У дру­гом по­гла­вљу аутор­ка про­бле­ма­ти­зу­је при­сту­пе про­у­ча­ва­њу ро­да и је­зи­ка, као што су те­о­ри­је де­фи­ци­та, до­ми­на­ци­је и раз­ли­ка. Li­tos­se­li­ti на­по­ми­ње да су сва три при­сту­па усме­ре­на пре све­га на по­ја­ву да же­не и му­шкар­ци ко­ри­сте је­зик дру­га­чи­је, а не ка­ко су же­не и му­шкар­ци из­гра­ђе­ни кроз је­зик ко­јим се слу­же. Аутор­ка за­кљу­чу­је ово по­гла­вље кри­ти­ку­ју­ћи све три те­о­ри­је твр­де­ћи да оне не сма­тра­ју ре­ле­вант­ним уло­ге дру­гих дру­штве­них и кон­тек­сту­ал­них па­ра­ме­та­ра као што су ра­са, кла­са, ста­рост, ет­нич­ка при­пад­ност и моћ.

Li­tos­se­li­ti та­ко­ђе ис­тра­жу­је усва­ја­ње дру­гог је­зи­ка код де­ча­ка и де­вој­чи­ца, укљу­чу­ју­ћи и мо­ти­ва­ци­ју и ста­во­ве. Про­у­ча­ва­ју­ћи на­став­не ма­те­ри­ја­ле, аутор­ка ис­ти­че да они ја­ча­ју сек­си­стич­ке сте­ре­о­ти­пе. Она пред­ла­же на­став­ни­ци­ма и кре­а­то­ри­ма на­став­них ма­те­ри­ја­ла да ак­тив­но при­су­ству­ју ре­ша­ва­њу про­бле­ма­тич­них сте­ре­о­ти­па и да се за­ла­жу за дру­га­чи­ји трет­ман де­ча­ка и де­вој­чи­ца у обра­зо­ва­њу.

Аутор­ка сма­тра да ме­ди­ји има­ју моћ да из­гра­де род­не иде­о­ло­ги­је и ис­пи­ту­је шта раз­ли­чи­те сту­ди­је от­кри­ва­ју о пред­ме­ти­ма тих род­них иде­о­ло­ги­ја. Ве­ли­ки део књи­ге је по­све­ћен раз­ма­тра­њу сте­ре­о­тип­них дис­кур­са ко­ји су при­сут­ни у ча­со­пи­си­ма и ре­кла­ма­ма. Же­не су углав­ном пред­ста­вље­не као бри­жне мај­ке и су­пру­ге, док су му­шкар­ци пред­ста­вље­ни као не­за­ви­сни и до­ми­нант­ни при­пад­ни­ци дру­штва. Аутор­ка кри­ти­ку­је ме­ди­је јер се уз њи­хо­ву по­моћ ови огра­ни­че­ни сте­ре­о­ти­пи по­на­вља­ју и одр­жа­ва­ју.

Li­tos­se­li­ti ис­пи­ту­је сту­ди­је раз­ли­чи­тих те­о­ри­ја ко­је се ба­ве је­зич­ким раз­ли­ка­ма и из­град­њу дис­кур­са на рад­ном ме­сту. Сту­ди­је су по­ка­за­ле да му­шкар­ци ко­ри­сте је­зик ка­ко би би­ли до­ми­нант­ни у од­но­су на же­не, док са дру­ге стра­не, же­не тра­же јед­на­кост у раз­го­во­ри­ма на рад­ном ме­сту.

По­след­ње по­гла­вље књи­ге об­у­хва­та пре­глед глав­них прин­ци­па у фе­ми­ни­стич­кој лин­гви­сти­ци, ис­тра­жи­ва­ња, ак­тив­но­сти, пи­та­ња и до­дат­них ре­сур­са ко­ји мо­гу по­слу­жи­ти бу­ду­ћим ис­тра­жи­ва­чи­ма ро­да и је­зи­ка.

 

Са­вић, С. (1995). Је­зик и Пол (I) Ис­тра­жи­ва­ња у све­ту. Но­ви Сад: Жен­ске сту­ди­је и ис­тра­жи­ва­ња и Фу­ту­ра пу­бли­ка­ци­је.

На­кон кра­ћег пре­гле­да исто­ри­ја­та ра­до­ва у ко­ји­ма су се до­ка­зи­ва­ле раз­ли­ке у кон­вер­за­ци­ји му­шка­ра­ца и же­на ве­за­не за из­го­вор, ин­то­на­ци­ју, ме­ло­ди­ју, бо­ју гла­са, син­так­сич­ку ор­га­ни­за­ци­ју, аутор­ка пред­ста­вља ме­тод ана­ли­зе дис­кур­са ко­ји јој се чи­ни мно­го по­год­ни­ји за опи­се од­но­са је­зи­ка и по­ла, не­го што су то би­ли ра­ни­ји при­сту­пи. Ана­ли­за дис­кур­са се ви­ше окре­ће од је­зи­ка ка дру­штву ка­ко би об­ја­сни­ла узро­ке не­ког је­зич­ког по­на­ша­ња ин­ди­ви­дуе или гру­пе. Аутор­ка се за­ла­же за по­ме­ра­ње пер­спек­ти­ве ис­тра­жи­ва­ња је­зич­ких фе­но­ме­на у од­но­су на пол и да се го­вор мо­ра по­сма­тра­ти као де­лат­ност и као нео­дво­ји­ви део ме­ха­ни­зма со­ци­јал­ног жи­во­та.

У ра­ду се да­ју при­ме­ри ко­ји по­ка­зу­ју кон­вер­за­ци­о­не раз­ли­ке код му­шкар­ца и же­на. Аутор­ка на­во­ди да у ен­гле­ском је­зи­ку по­сто­је пи­та­ња ко­ја го­вор­ник ста­вља на кра­ју сво­га из­ла­га­ња као не­ку вр­сту пар­ти­ку­ле (тзв. tag qu­e­sti­ons: „Био је од­су­тан, зар не?“, “He was out, wasnt he?”). Она раз­ли­ку­је не­ко­ли­ко ти­по­ва ове вр­сте пи­та­ња ве­за­них за кон­текст. За­кљу­чу­је да не­ке ти­по­ве ова­квих пи­та­ња че­шће ко­ри­сте же­не не­го му­шкар­ци у од­ре­ђе­ним кон­тек­сти­ма. Она на­гла­ша­ва да је ова вр­ста пи­та­ња че­шће при­сут­на ка­да го­вор­ник по­ка­зу­је да оче­ку­је од­го­вор од са­го­вор­ни­ка; за­тим, она до­да­је да ова вр­ста пи­та­ња све­до­чи о го­вор­ни­ко­вом схва­та­њу (spe­a­kers opi­nion) за ко­је он тра­жи од­го­вор од са­го­вор­ни­ка, а не са­мо ње­го­во уче­шће у кон­вер­за­ци­ји.

Аутор­ка сма­тра да се до­ми­на­ци­ја јед­ног од са­го­вор­ни­ка у кон­вер­за­ци­ји мо­же по­ка­за­ти раз­ли­чи­тим сред­стви­ма. Јед­но од та­квих сред­ста­ва је од­ре­ђи­ва­ње тра­ја­ња го­во­ре­ња. Су­прот­но оп­штем схва­та­њу да же­не го­во­ре мно­го, ис­тра­жи­ва­ња су по­ка­за­ла да му­шкар­ци го­во­ре мно­го и ду­же вре­ме­на ка­да јед­ном узму реч. Јед­на је од до­ми­нант­них стра­те­ги­ја му­шкар­ца да пре­ки­да же­ну че­шће не­го што она пре­ки­да му­шкар­ца у раз­го­во­ру. У ра­ду се на­во­ди јед­но екс­пе­ри­мен­тал­но ис­тра­жи­ва­ње ко­је је по­ка­за­ло да су же­не до­ми­нант­ни­је од му­шка­ра­ца ка­да је као ин­декс до­ми­на­ци­је ра­чу­на­та фре­квен­ци­ја пре­ки­да­ња. Али, му­шкар­ци су до­ми­нант­ни­ји у од­но­су на же­не ка­да се као ин­декс до­ми­на­ци­је узи­ма број за­по­чи­ња­ња раз­го­во­ра. У том ис­тра­жи­ва­њу се на­гла­ша­ва ка­ко пре­ки­да­ње са­го­вор­ни­ка у већ за­по­че­том раз­го­во­ру мо­ра да се до­ве­де у ве­зу са ти­пом пре­ки­да­ња. На­и­ме, же­не су че­шће пре­ки­да­ле му­шкар­ца ка­ко би сиг­на­ли­зи­ра­ле да су раз­у­ме­ле о че­му се ра­ди, да по­твр­де са­гла­сност, да по­ка­жу са­го­вор­ни­ку да са њим уче­ству­ју у раз­го­во­ру и да га за­јед­но гра­де, а не да же­ле да му пре­у­зму пра­во го­во­ре­ња.

Во­де­ћи се ре­зул­та­ти­ма прет­ход­них ис­тра­жи­ва­ња, аутор­ка за­кљу­чу­је да ана­ли­за дис­кур­са омо­гу­ћа­ва да се пол­не раз­ли­ке исто­вре­ме­но са­гле­да­ва­ју кроз ви­ше ва­ри­ја­бли ко­је су у да­том кон­тек­сту ре­ле­вант­не. Ова ана­ли­за по­ма­же да бо­ље са­гле­да­мо на ко­ји на­чин дис­курс по­ма­же кон­стру­и­са­њу гра­ђе­ви­не дру­штве­ног жи­во­та.

 

Fi­li­po­vić, J. (2011). Rod i je­zik (Gen­der and Lan­gu­a­ge), u: Iva­na Mi­lo­je­vić, I., Slo­bo­dan­ka Mar­kov, S. (eds), Uvod u rod­ne te­o­ri­je (In­tro­duc­tion to Gen­der The­o­ri­es), 409–423. No­vi Sad: Cen­tar za rod­ne stu­di­je

Овај чла­нак пред­ста­вља са­же­так прет­ход­них ис­тра­жи­ва­ња о од­но­су и по­ве­за­но­сти ро­да и је­зи­ка. Аутор­ка нај­пре ис­ти­че ка­ко со­ци­о­ло­ги­ја, ан­тро­по­ло­ги­ја, ан­тро­по­ло­шка лин­гви­сти­ка, ког­ни­тив­на лин­гви­сти­ка пред­ста­вља­ју те­о­риј­ска и ме­то­до­ло­шка упо­ри­шта јед­не зна­чај­не гра­не мо­дер­не со­ци­о­лин­гви­сти­ке, ко­ја је у бли­ској ве­зи са со­ци­о­ло­ги­јом је­зи­ка и че­сто се од­ре­ђу­је као ма­кро-со­ци­о­лин­гви­сти­ка. Ма­кро-со­ци­о­лин­гви­сти­ка са­гле­да­ва је­зик као ва­ри­ја­би­лан си­стем ко­ји се кроз раз­ли­чи­те ме­ди­ју­ме ис­по­ља­ва у ни­зу функ­ци­ја ко­је ко­ри­сти­мо за ко­му­ни­ка­ци­ју у раз­ли­чи­тим до­ме­ни­ма је­зич­ке упо­тре­бе (на при­мер, у при­ват­ном, про­фе­си­о­нал­ном, обра­зов­ном и јав­ном/ад­ми­ни­стра­тив­ном до­ме­ну), ис­ти­чу­ћи при то­ме да уло­га, функ­ци­је и вред­но­ва­ње од­ре­ђе­ног је­зи­ка за­ви­се од ни­за со­ци­јал­них, по­ли­тич­ких, еко­ном­ских, кул­тур­них и дру­гих екс­тра­лин­гви­стич­ких фак­то­ра ко­ји од­ре­ђу­ју ње­гов ста­тус, зна­чај и моћ уну­тар од­ре­ђе­не за­јед­ни­це (је­зич­ке, кул­тур­не, ет­нич­ке, по­ли­тич­ке, итд.). Аутор­ка се у овом ра­ду освр­ће на сту­ди­је ко­је ка­рак­те­ри­ше прет­по­став­ка да је „је­зик му­шка­ра­ца“ је­дан од кључ­них ме­ха­ни­за­ма за ус­по­ста­вља­ње и одр­жа­ва­ње до­ми­на­ци­је над же­на­ма, што во­ди ка фор­ми­ра­њу те­о­ри­је до­ми­на­ци­је.

Во­де­ћи се ре­зул­та­ти­ма ис­тра­жи­ва­ња ко­ја су спро­ве­ле La­koff i Tan­nen, аутор­ка овог ра­да из­но­си лич­не ста­во­ве ко­ји се од­но­се на ко­ре­ла­ци­ју ро­да и је­зи­ка. Же­не су скло­ни­је да ко­ри­сте ко­му­ни­ка­тив­не стра­те­ги­је „за­јед­ни­штва и по­др­шке“, док му­шкар­ци те­же стра­те­ги­ја­ма „так­ми­че­ња“ (што се об­ја­шња­ва њи­хо­вом по­тре­бом да се „на­мет­ну” остат­ку гру­пе са ко­јом су у да­том тре­нут­ку у ин­тер­ак­ци­ји). Ти­ме се хи­је­рар­хиј­ска струк­ту­ра му­шко-жен­ских гру­па још ви­ше по­тен­ци­ра, а же­не по­сти­жу сла­би­је ре­зул­та­те на рад­ном ме­сту јед­но­став­но јер су ма­ње „ви­дљи­ве” у ко­му­ни­ка­ци­ји и ин­тер­ак­ци­ји. Пре­ма за­кључ­ци­ма ове аутор­ке, раз­ли­ке у ко­му­ни­ка­тив­ним обра­сци­ма ја­сно се уоча­ва­ју и у обра­зов­ном про­це­су. Де­ча­ци и де­вој­чи­це у ме­шо­ви­тим оде­ље­њи­ма ус­по­ста­вља­ју од­но­се слич­не они­ма у про­фе­си­о­нал­ној сфе­ри: де­ча­ци се „так­ми­че” ка­ко би се на­мет­ну­ли вр­шњач­кој гру­пи, го­во­ре че­шће и ви­ше пред чи­та­вом гру­пом, док су де­вој­чи­це уз­др­жа­ни­је и, опет, ма­ње ви­дљи­ве. Фи­ли­по­вић сма­тра да је у уни­вер­зи­тет­ској сфе­ри си­ту­а­ци­ја слич­на: иако су сту­ден­ти Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду ма­ло­број­ни­ји у од­но­су на сту­дент­ки­ње, они се лак­ше и че­шће од­лу­чу­ју да се укљу­че у ди­ску­си­је на ча­со­ви­ма, али и да по­ну­де ви­ше не­фор­мал­них ко­мен­та­ра упу­ће­них про­фе­со­ри­ма и чи­та­вој гру­пи. Аутор­ка за­кљу­чу­је да се на тај на­чин из ге­не­ра­ци­је у ге­не­ра­ци­ју пре­но­си кул­тур­ни мо­дел по ко­ме је јав­ни го­вор пра­во и при­ви­ле­ги­ја му­шка­ра­ца. Фи­ли­по­вић сма­тра да на­ста­ва и тех­ни­ке ра­да у чи­о­ни­ци тре­ба да укљу­че раз­ли­ке и у је­зич­ком ис­по­ља­ва­њу по­ло­ва, кроз рад у гру­па­ма, па­ро­ви­ма, јав­не ди­ску­си­је и де­ба­те, чи­ме би се по­ди­гао ни­во са­мо­све­сти о слич­но­сти­ма и раз­ли­ка­ма са ко­ји­ма на­сту­па­мо ка­ко у при­ват­ној та­ко и у јав­ној сфе­ри ко­му­ни­ка­ци­је.

 

ЗА­КЉУ­ЧАК

 

Ода­бра­ни ра­до­ви пру­жа­ју од­го­во­ре на пи­та­ња да ли у је­зич­кој прак­си по­сто­је од­ре­ђе­не род­не ка­те­го­ри­је или се на је­зик гле­да са­мо као на је­дан од ре­сур­са ко­ји омо­гу­ћа­ва да се од­го­во­ри на зах­те­ве ко­му­ни­ка­ци­о­не си­ту­а­ци­је. Род као ана­ли­тич­ка ка­те­го­ри­ја на­ста­вља да мо­ти­ви­ше ис­тра­жи­ва­че у мно­гим обла­сти­ма. У овом ра­ду ви­де­ли смо раз­ли­ку из­ме­ђу упо­тре­бе је­зи­ка му­шка­ра­ца и же­на из не­ких аспе­ка­та, и мо­же­мо при­ме­ти­ти да по­сто­је мно­ге раз­ли­ке у ко­ри­шће­њу је­зи­ка из­ме­ђу два по­ла, док по­је­ди­не раз­ли­ке на­ста­ју као по­сле­ди­ца дру­гих дру­штве­них фак­то­ра. Ве­ру­је­мо да са раз­во­јем дру­штва, би­ће ма­ње раз­ли­ка у упо­тре­би је­зи­ка. Је­зик, као сред­ство људ­ске ко­му­ни­ка­ци­је, уна­пре­ђу­је се из да­на у дан и нео­п­хо­дан је обо­стра­ни труд ка­ко му­шка­ра­ца та­ко и же­на.

 

ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

 

Co­a­tes, J. (2004). Wo­men, Man and Lan­gu­a­ge, 3rd edi­tion. Lon­don: Pe­ar­son Long­man.

Cra­ford, M. (1995). Tal­king Dif­fe­ren­ce: On Gen­der and Lan­gu­a­ge. Ca­li­for­nia: Sa­ge Pu­bli­ca­ti­ons, Tho­u­sand Oaks.

Ec­kert, P., McCon­nell-Gi­net, S. (1992). Think Prac­ti­cally and Lo­ok Lo­cally: Lan­gu­a­ge and Gen­der as Com­mu­nity-Ba­sed Prac­ti­ce. An­nual Re­vi­ew of Anthro­po­logy, 21, 461–490.

Fi­li­po­vić, J. (2011). Rod i je­zik (Gen­der and Lan­gu­a­ge), u: Iva­na Mi­lo­je­vić, I., Slo­bo­dan­ka Mar­kov, S. (eds), Uvod u rod­ne te­o­ri­je (In­tro­duc­tion to Gen­der The­o­ri­es), 409–423. No­vi Sad: Cen­tar za rod­ne stu­di­je

La­koff, R.; Buc­holtz, M. (ed). (2004). Lan­gu­a­ge and Wo­men’s Pla­ce: Text and Com­men­ta­ri­es (Stu­di­es in Lan­gu­a­ge and Gen­der). New York: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

Li­tos­se­li­ti, L. (2006). Gen­der and Lan­gu­a­ge.The­ory and Prac­ti­ce. UK: Hod­der Edu­ca­tion.

Ro­ma­i­ne, S. (2000). Lan­gu­a­ge in So­ci­ety: An In­tro­duc­tion to So­ci­o­lin­gu­i­stics, chap. 4 “Lan­gu­a­ge and Gen­der”. New York: Ox­ford Uni­ver­sity Press.

Sa­vić, S. (1995). Je­zik i Pol (I) Is­tra­ži­va­nja u sve­tu. No­vi Sad: Žen­ske stu­di­je i is­tra­ži­va­nja i Fu­tu­ra pu­bli­ka­ci­je.

Tan­nen, D. (1987). That’s Not What I Me­ant! How Con­ver­sa­ti­o­nal Style Ma­kes or Bre­aks Re­la­ti­on­ships. Uni­ted Sta­tes: Bal­lan­ti­ne Bo­oks.

Zim­mer­man, D. H., West, C., (1975). Sex ro­les, in­ter­rup­ti­ons and si­len­ces in con­ver­sa­tion. Lan­gu­a­ge and sex: Dif­fe­ren­ce and do­mi­nan­ce, 105–129. Stan­ford, CA: Stan­ford Uni­ver­sity Press.

 



* zdravkovicana88@yahoo.com; jovanatomic85@yahoo.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa