Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

Сања Миладиновић (Београд)*

 

Ратомир Цвијетић: РЕЧНИК УЖИЧКОГ ГОВОРА. Београд – Крагујевац – Ужице: ЈП Службени гласник Универзитет у Крагујевцу – Учитељски факултет у Ужицу, 2014, 445 стр.

 

 

При­ку­пља­ње гра­ђе за овај реч­ник проф. Ра­то­мир Цви­је­тић за­по­чео је сре­ди­ном осам­де­се­тих го­ди­на два­де­се­тог ве­ка, ка­да је жи­вео и ра­дио у При­бо­ју и пет­на­ест го­ди­на (1981–1996) сва­ко­днев­но пу­то­вао у Ужи­це, где је ра­дио као про­фе­сор срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти у Гим­на­зи­ји, по­том као про­фе­сор ме­то­ди­ке срп­ског је­зи­ка и две го­ди­не ди­рек­тор у Пе­да­го­шкој ака­де­ми­ји, и нај­зад као про­фе­сор на Учи­тељ­ском фа­кул­те­ту. Смрт је про­фе­со­ра Цви­је­ти­ћа спре­чи­ла да до­вр­ши ово дра­го­це­но де­ло. При­пре­мље­ну реч­нич­ку гра­ђу из ње­го­ве за­о­став­шти­не пред­ло­жи­ли су 2011. за об­ја­вљи­ва­ње Слу­жбе­ном гла­сни­ку, као са­и­зда­ва­чу, Дра­ги­ца Ма­тић и проф. др Кр­сти­во­је Шпи­ју­но­вић, та­да­шњи де­кан Учи­тељ­ског фа­кул­те­та у Ужи­цу. Реч­ник ужич­ког го­во­ра об­ја­вљен је 2014. го­ди­не.

Као што сам на­слов на­ја­вљу­је, у реч­ни­ку се на­во­де ре­чи из ужич­ког кра­ја, да­кле Ужи­ца и око­ли­не: Ари­ља, Ба­ји­не Ба­ште, Ко­сје­ри­ћа, По­же­ге и Ча­је­ти­не, ме­ста чи­је ста­нов­ни­штво гра­ви­ти­ра по­нај­ви­ше пре­ма Ужи­цу, где се до­се­ља­ва­ло и у ди­ја­ле­кат­ском сми­слу ујед­на­ча­ва­ло. Ва­жно је ис­та­ћи да се у го­во­ру ста­нов­ни­штва по­ме­ну­тих ме­ста за­па­жа­ју и не­ке сит­ни­је фо­нет­ске, мор­фо­ло­шке и лек­сич­ке раз­ли­ке, а да су ове по­след­ње усло­вље­не на­чи­ном жи­во­та и при­вре­ђи­ва­ња.

Реч­ник са­др­жи сле­де­ће це­ли­не: Пред­го­вор (7), О Реч­ни­ку ужич­ког го­во­ра (9), Из­во­ри и скра­ће­ни­це из­во­ра (13), Из­во­ри на­кнад­но увр­шће­них од­ред­ни­ца (17), Тех­нич­ке скра­ће­ни­це (19), Реч­ник А–Ш (21), Ужич­ки го­во­ри (Др Ра­до­сав Ј. Ђу­ро­вић) (435), О ауто­ру (445).

Реч­ник са­др­жи око 11.000 од­ред­ни­ца и око 1.500 из­ра­за из ужич­ког го­во­ра, са при­ме­ри­ма пре­у­зе­тим из 95 де­ла 56 ауто­ра ко­ји су у пи­са­њу ко­ри­сти­ли го­вор­не иди­о­ме ужич­ког кра­ја. Ко­ри­шће­ни из­во­ри на­ве­де­ни су у по­пи­су са скра­ће­ни­ца­ма. Реч је о пи­са­ним тек­сто­ви­ма из обла­сти књи­жев­но­сти, ди­ја­лек­то­ло­ги­је, ет­но­гра­фи­је, ан­тро­по­ге­о­гра­фи­је и сл., ко­ји се сви, ма­ње или ви­ше, од­но­се на ужич­ки крај. Реч­ник об­у­хва­та и из­ве­стан број тур­ци­за­ма, од­но­сно ори­јен­та­ли­за­ма, ко­ји су се че­сто ја­вља­ли у усме­ном и пи­са­ном је­зи­ку ста­нов­ни­ка ужич­ког кра­ја. Од­го­ва­ра­ју­ћи из­вор на­ве­ден је иза сва­ког при­ме­ра, у за­гра­ди, озна­чен ини­ци­ја­ли­ма ауто­ра и скра­ће­ним на­зи­вом де­ла. Штам­па­ни и ру­ко­пи­сни из­во­ри об­у­хва­та­ју вре­мен­ски оп­сег од 136 го­ди­на (од Жи­во­то­пи­са Мак­си­ма Ев­ге­но­ви­ћа из 1867, до Вре­ме­на ко­ко­шки До­бри­ла Не­на­ди­ћа из 2013).

Ре­чи су об­ра­ђе­не та­ко што је пр­во, по­лу­ма­сним сло­гом, на­ве­де­на ак­цен­то­ва­на реч, по­не­где са дво­ја­ком ак­цен­ту­а­ци­јом. Ва­ри­јан­те исте ре­чи озна­че­не су у од­ред­ни­ца­ма ве­зни­ком и (пле­смо и пле­сно) или сло­ви­ма у за­гра­ди (бе(ј)ар). Иза ре­чи, код име­ни­ца су да­ти ге­ни­тив­ни на­ста­вак и озна­ка ро­да, код гла­го­ла пре­зент­ски на­ста­вак за пр­во (по­не­где тре­ће) ли­це јед­ни­не и гла­гол­ски вид, код при­де­ва на­став­ци за жен­ски и сред­њи род, а код оста­лих ре­чи озна­ка вр­сте ре­чи. Све гра­ма­тич­ке и тех­нич­ке озна­ке да­те су скра­ће­но, сит­ни­јим сло­гом.

При­ме­ри:

очас прил. бр­зо, за­час – Очас је до­шао (МЈ УЛ, 330).

за­бра­ди­ти, за­бра­дим свр. ве­за­ти ма­ра­му ис­под бра­де, убра­ди­ти (МЕ ЛЗ, 29).

пле­кан, -а, -о и пле­ка­ни, пле­ка­но ко­ји је од пле­ха (бле­ха).

Си­но­ни­ми и об­ја­шње­ња зна­че­ња из­дво­је­ни су кур­зи­вом. Зна­че­ња су код по­је­ди­них ре­чи раз­два­ја­на тач­ка­ма (а, б, в) ако су им ни­јан­се бли­ске, или арап­ским бро­је­ви­ма (1, 2, 3) за раз­ли­чи­та зна­че­ња исте ре­чи. По­не­где је уме­сто де­фи­ни­ци­је дат при­мер ко­ји је ја­сно за­ме­њу­је.

При­ме­ри:

шла­ми­ти, шла­мим не­свр. 1. па­би­р­чи­ти, бир­ка­ти (МЕ ЛЕ, 69). 2. при­ку­пља­ти и по­ма­ло кра­сти (СМ У, 307).

шли­цу­га­ти се, -ам не­свр. во­зи­ти се на шли­цу­га­ма (НВ РР, 58).

По­сле зна­че­ња, на­ве­де­ни су при­ме­ри упо­тре­бе, иза ко­јих су у за­гра­да­ма на­ве­де­ни из­во­ри. Уз од­го­ва­ра­ју­ће зна­че­ње, или на кра­ју реч­нич­ког члан­ка, уз не­ке од­ред­ни­це су да­ти из­ра­зи ка­рак­те­ри­стич­ни за ужич­ки крај.

При­мер:

жив, -а, -о изр. ~ ми ти за­кле­тва у не­чи­ји жи­вот (СМ У, 188).

Из­ра­зи ко­ји су у гра­ђи проф. Цви­је­ти­ћа че­сто би­ли тре­ти­ра­ни као по­себ­не од­ред­ни­це, на­ве­де­ни су под реч­ју ко­ја је но­си­лац зна­че­ња (нај­че­шће име­ни­ца), иза на­зна­ке изр.

Као од­ред­ни­це да­ва­ни су и они об­ли­ци по­је­ди­них ре­чи, нај­че­шће гла­гол­ски и при­дев­ски, ко­ји се знат­но раз­ли­ку­ју од основ­ног об­ли­ка, нпр. бид­ни (имп. од би­ти).

По­не­ка од­ред­ни­ца – реч стан­дард­ног по­ре­кла – ко­јој ни­је по­треб­но об­ја­шње­ње, уве­де­на је са­мо због из­ра­за ка­рак­те­ри­стич­ног за ужич­ки крај.

Реч­ник са­др­жи ве­ли­ки број име­на да­ва­них до­ма­ћим жи­во­ти­ња­ма и воћ­ка­ма и њи­хо­ве хи­по­ко­ри­сти­ке.

При­ме­ри:

ка­блар­ка ж вр­ста ја­бу­ке (МЈ ИБДЖ, 318).

плем­ко и пле­мо­ња м име во­лу (МЈ ИВДЖ, 329).

Иако се у гра­ђи проф. Цви­је­ти­ћа ја­сно уоча­ва да му је на­ме­ра би­ла да при­ре­ди реч­ник раз­ли­ке, тј. да об­ра­ди оне ре­чи из го­во­ра ужич­ког кра­ја ко­је ни­су за­бе­ле­же­не ни у са­вре­ме­ним реч­ни­ци­ма срп­ског је­зи­ка ни у реч­ни­ку СА­НУ, одн. оне ре­чи ко­је се у по­не­че­му (мор­фо­ло­шки, фо­нет­ски или се­ман­тич­ки) раз­ли­ку­ју од истих или слич­них ре­чи ко­је бе­ле­же дру­ги реч­ни­ци, ви­дљи­во је и да ни­је ус­пео да оства­ри ту за­ми­сао јер је лек­си­ка на­род­них го­во­ра за­пад­не Ср­би­је умно­го­ме утка­на у са­вре­ме­ни срп­ски је­зик, а Реч­ник СА­НУ по­твр­ђу­је ве­ћи­ну ре­чи из Цви­је­ти­ће­вог кор­пу­са. Упра­во су за­то и на­ве­де­ни из­во­ри свих на­кнад­но увр­шће­них од­ред­ни­ца.

Овај реч­ник чу­ва се­ћа­ња на не­ка­да­шње бо­гат­ство го­во­ра и осо­бе­но­сти жи­во­та и ста­нов­ни­штва ужич­ког кра­ја, те сто­га пред­ста­вља зна­ча­јан при­лог на­шој лек­си­ко­гра­фи­ји.

 



* sanja.miladinovic@gmail.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa