Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

Светл­­ана М. Спај­ић­ (Л­озн­ица)*

­

Љубиша­ ­Р­ајић: УМ­Е­ЋЕ­ ­ЧИ­ТАЊА­ – ОГЛЕДИ

О (КЊИЖЕВ­НОМ­) Т­ЕКСТУ.  ­Бе­оград­: Г­еоп­оетика, 20­09­, 229 стр­.

­

 

Књи­жев­ни текст по­чи­ње да по­сто­ји као зна­че­ње тек у ру­ка­ма чи­та­ла­ца. Кроз ове ре­чи мо­же­мо до­ку­чи­ти ко­ли­ки зна­чај за ауто­ра ове књи­ге има чи­та­ње тек­ста, од­но­сно, ка­ко он ка­же – уме­ће чи­та­ња, као и сам чи­та­лац као ре­ци­пи­јент оног на­пи­са­ног. Не спо­ри се да текст сам по се­би по­сто­ји као објек­тив­на чи­ње­ни­ца, али се на­гла­ша­ва ка­ко се по­тен­ци­јал ње­го­вог зна­че­ња бу­ди тек он­да ка­да до­ђе у ру­ке са­мог чи­та­о­ца. Та­ко је пред на­ма де­ло по­све­ће­но упра­во том тре­нут­ку, од­но­сно тач­ки су­сре­та тек­ста и чи­та­о­ца.

Је­дан те исти текст сва­ки чи­та­лац раз­у­ме­ће на свој на­чин. Та­ко би се мо­гло ре­ћи да је­дан текст има оно­ли­ко зна­че­ња ко­ли­ко и чи­та­ла­ца. То зна­че­ње, од­но­сно на­чин раз­у­ме­ва­ња тек­ста ко­ји има­мо у ру­ка­ма, за­ви­си од на­шег све­у­куп­ног зна­ња; да­кле, не са­мо нивоа по­зна­ва­ња те­ма­ти­ке са­мог тек­ста, већ по­зна­ва­ња све­та и жи­во­та уоп­ште. Из ово­га на­ста­је на­ше ин­ди­ви­ду­ал­но, ди­на­мич­ко раз­у­ме­ва­ње тек­ста.

Сам Ра­јић у Пред­го­во­ру на­во­ди ка­ко је ана­ли­за­ма са­бра­ним у овој књи­зи же­лео да по­ка­же ви­ше еле­ме­на­та код при­сту­па­ња тек­сту: на­чин на ко­ји при­сту­па­мо је­зич­кој струк­ту­ри зва­ној текст, на­чин на ко­ји се не­књи­жев­на гра­ђа пре­та­че у књи­жев­ни текст, на­чин на ко­ји се обич­но пре­та­че у нео­бич­но – књи­жев­но, на­чин на ко­ји је­дан књи­жев­ни про­из­вод функ­ци­о­ни­ше у људ­ској за­јед­ни­ци свог на­стан­ка, на­чин на ко­ји се тра­ди­ци­ја и ино­ва­ци­ја оства­ру­ју ре­ци­кла­жом фор­ми, на­чин на ко­ји се је­дан текст од­но­си пре­ма дру­гим тек­сто­ви­ма, на­чин на ко­ји се је­дан текст ме­ња при­ли­ком пре­во­ђе­ња на дру­ге је­зи­ке, на­чин на ко­ји и ква­ли­фи­ко­ва­ни чи­та­о­ци сти­чу по­не­кад и су­прот­на ми­шље­ња о ис­тој књи­жев­ној по­ја­ви.

Аутор нас у те­ма­ти­ку свог де­ла уво­ди по­сте­пе­но, па та­ко књи­га по­чи­ње по­гла­вљем Су­срет са тек­стом где се ана­ли­зи­ра су­срет чи­та­о­ца и тек­ста, од­но­сно, на­ше ана­ли­тич­ко чи­та­ње и раз­у­ме­ва­ње на­пи­са­ног. Чак се на­по­ми­ње ка­ко је наш пр­ви ути­сак о тек­сту у ве­зи са ње­го­вим из­гле­дом – за­па­жа­мо де­бљи­ну, фор­мат, по­вез. Име пи­сца тек­ста на­во­ди се као ре­ле­вант­на чи­ње­ни­ца, јер мо­же би­ти од­лу­чу­ју­ћи фак­тор ка­да би­ра­мо да ли ће­мо при­сту­пи­ти чи­та­њу шти­ва или не. Са но­вим сло­је­ви­ма ути­са­ка (стр. 15) ми фор­ми­ра­мо сво­је кон­крет­но ми­шље­ње о оно­ме што чи­та­мо.

У на­ред­ном по­гла­вљу, Ра­јић се ба­ви пре­ла­ском фак­тив­ног у фик­тив­но, од­но­сно оно­га што се да­нас де­фи­ни­ше као пред­мет­на про­за или струч­на ли­те­ра­ту­ра и оно­га што на­зи­ва­мо ле­пом књи­жев­но­шћу. Они има­ју не­што за­јед­нич­ко – об­ли­ку­ју се као је­зич­ки про­из­во­ди (стр. 29). Ово по­гла­вље илу­стро­ва­но је ве­ли­ким бро­јем при­ме­ра на ко­ји­ма је из­вр­ше­на де­таљ­на ана­ли­за.

Је­дан од ин­те­ре­сант­ни­јих оде­ља­ка, исто та­ко за­ни­мљи­вог на­сло­ва – Ми­ме­зис с на­лич­јем, ба­ви се про­бле­мом пре­та­ка­ња ствар­но­сти де­фи­ни­са­не као ем­пи­риј­ског ску­па све­га што фак­тич­ки по­сто­ји у умет­ност, од­но­сно, ње­ног пред­ста­вља­ња у књи­жев­ном тек­сту. И ов­де на­и­ла­зи­мо на мно­штво илу­стра­тив­них при­ме­ра, ма­хом из скан­ди­нав­ске књи­жев­но­сти, али и срп­ске.

Го­во­ре­ћи о тра­ди­ци­ји и ино­ва­ци­ји, јед­ној од глав­них те­ма свог де­ла, аутор нам пре­до­ча­ва да је свет увек исто­вре­ме­но и стар и млад (стр. 126). Сто­га, оно што нам се не­ка­да и учи­ни као но­во, не мо­ра то не­ми­нов­но би­ти, јер се, по ре­чи­ма Ју­ри­ја Ти­ња­но­ва, сва­ки текст на­сла­ња на прет­ход­не. Чак и ка­да нам се фор­ма учи­ни но­вом, не мо­ра да зна­чи да је и са­др­жи­на та­ква. При чи­та­њу ста­рих тек­сто­ва, увек се мо­гу при­ме­ни­ти два при­сту­па: мо­же­мо их чи­та­ти из пер­спек­ти­ве њи­хо­вог вре­ме­на или вре­ме­на у ко­ме жи­ви­мо, што ће, да­ка­ко, на­пра­ви­ти бит­ну раз­ли­ку у њи­хо­вом при­је­му и ту­ма­че­њу од стра­не чи­та­о­ца. Ипак, ова­кво чи­ње­нич­но ста­ње пот­пу­но је при­род­но и ве­ро­ват­но по­жељ­но ка­да се ра­ди о умет­но­сти, са­мим тим и књи­жев­но­сти. Кре­та­ње на­пред-на­зад кроз исто­ри­ју кул­ту­ре при­род­но је ста­ње ства­ра­ла­штва. (стр. 126).

Ана­ли­зи­ра­ју­ћи пре­пли­та­ње тек­сто­ва, од­но­сно – ин­тер­тек­сту­ал­ност (тер­мин ко­ји озна­ча­ва по­ја­ву да ни­је­дан књи­жев­ни текст не по­сто­ји изо­ло­ва­но од дру­гих тек­сто­ва), Љу­би­ша Ра­јић за­кљу­чу­је да је до­бра стра­на са­вре­ме­ног ин­тер­тек­сту­ал­ног при­сту­па то што се ве­ли­ки зна­чај при­да­је чи­та­о­цу као но­си­о­цу раз­у­ме­ва­ња ин­тер­тек­сту­ал­них од­но­са (стр. 156). Што се ти­че ин­тер­тек­сту­ал­но­сти у функ­ци­ји књи­жев­ног при­сту­па, она, пре­ма ауто­ру, мо­же би­ти знак две мо­гућ­но­сти – или пи­сац же­ли да за­се­ни про­сто­ту и чи­та­о­цу пре­до­чи сву сво­ју на­чи­та­ност и еру­ди­ци­ју, или је пи­сац за­и­ста обра­зо­ван те то ко­ри­сти да тек­сту да ди­мен­зи­је ко­је ће чи­та­о­цу пру­жи­ти до­дат­ни естет­ски до­жи­вљај (стр. 157).

Пра­ве­ћи да­ље раз­ли­ку из­ме­ђу ква­ли­фи­ко­ва­ног чи­та­о­ца (оно­га ко­ји је об­у­чен да чи­та и ту­ма­чи) и про­фе­со­ра (оног ко­ји об­у­ча­ва дру­ге у тој ве­шти­ни), аутор го­во­ри о ка­но­ни­зо­ва­ним де­ли­ма – де­ли­ма ко­ја су по­ста­ла са­став­ни део лек­ти­ре  и ко­ја се ту­ма­че пре­ма књи­жев­ним ауто­ри­те­ти­ма. Ту се на­во­ди ка­ко су не­ка од тих ту­ма­че­ња, иако у сво­је вре­ме ква­ли­тет­на, по­ста­ла пре­ва­зи­ђе­на и за­ста­ре­ла, а још увек се ко­ри­сте у ин­сти­ту­ци­ја­ма, од­но­сно си­сте­му шко­ло­ва­ња. Ов­де се тре­ти­ра и про­блем објек­тив­ног ста­ва у ту­ма­че­њу књи­жев­них де­ла ко­ји је увек те­шко по­сти­ћи, али ко­ји се са­сто­ји од то­га да ма­кар ја­сно ка­же­мо од ко­јих естет­ских ме­ри­ла и идеј­них, по­ли­тич­ких и дру­гих схва­та­ња по­ла­зи­мо у на­шем ту­ма­че­њу тек­ста (стр. 201).

Ра­јић се у са­мом Пред­го­во­ру огра­ђу­је од то­га да на­ме­ће не­ка­ква ја­сна пра­ви­ла у ре­цеп­ци­ји књи­жев­ног тек­ста, и не­ма ту ам­би­ци­ју да се ње­го­ва књи­га тре­ти­ра као ре­цепт за ту­ма­че­ње ова­квих тек­сто­ва. Он ја­сно кон­ста­ту­је да је циљ Уме­ћа чи­та­ња да чи­та­о­ци­ма пру­жи мо­тив за њи­хо­ве соп­стве­не ана­ли­зе и ту­ма­че­ња, ко­јих мо­же би­ти оно­ли­ко ко­ли­ко и са­мих чи­та­ла­ца.­­

 



* svetlanaspajic@yahoo.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa