Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

Стефан Милошевић (Београд)

 

Максим Кронгауз: РУССКИЙ ЯЗЫК НА ГРАНИ НЕРВНОГО СРЫВА. Москва: Знак, Языки славянских культур, 2009, 145 стр.

 

 

Мак­сим Ани­си­мо­вич Крон­га­уз (1958) је­дан је од нај­по­зна­ти­јих са­вре­ме­них ру­ских лин­гви­ста. Управ­ник је Kатедре за ру­ски је­зик Ру­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та ху­ма­ни­стич­ких на­у­ка у Мо­скви и ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за лин­гви­сти­ку на истом уни­вер­зи­те­ту. Аутор је не­ко­ли­ко мо­но­гра­фи­ја из обла­сти се­ми­о­ти­ке и се­ман­ти­ке (Се­ми­о­ти­ка, или Азбу­ка общ­е­ния, 1997, При­став­ки и гла­го­лы в рус­ском язы­ке: Се­ман­ти­че­ская грам­ма­ти­ка, 1998, Се­ман­ти­ка: учеб­ник для сту­ден­тов лин­гви­сти­че­ских фа­ку­ль­те­тов выс­ших учеб­ных за­ве­де­ний, 2005). Ши­рој јав­но­сти по­знат је по сво­јим члан­ци­ма о ру­ском је­зи­ку у ча­со­пи­су Рус­ский язык и днев­ним но­ви­на­ма Ве­до­мо­сти. На осно­ву тих чла­на­ка, али и ко­мен­та­ра о њи­ма ко­је су чи­та­о­ци оста­вља­ли на ин­тер­не­ту, на­ста­ла је књи­га Рус­ский язык на гра­ни нер­вно­го сры­ва (Ру­ски је­зик на иви­ци нер­вног сло­ма), ко­ја је до­жи­ве­ла не­ко­ли­ко из­да­ња (2007, 2009. и 2013), а 2008. го­ди­не књи­га је ушла у ужи из­бор за на­гра­ду Про­све­ти­тељ, ко­ја се до­де­љу­је за нај­бо­ља на­уч­но-по­пу­лар­на де­ла.

По­пу­лар­но­сти књи­ге ве­ро­ват­но је до­при­нео став ауто­ра да по­ну­ди отво­ре­ни раз­го­вор лин­гви­сте с дру­штвом о про­ме­на­ма у ру­ском је­зи­ку, и то лин­гви­сте као са­го­вор­ни­ка, а не као учи­те­ља. У уво­ду књи­ге аутор ис­ти­че да не же­ли да бу­де про­све­ће­ни лин­гви­ста, већ са­мо же­ли да из­ра­зи сво­је ми­шље­ње, па ма­кар оно би­ло и не­га­тив­но, али не же­ли ни­шта да за­бра­њу­је. По­зи­ци­ја лин­гви­сте обич­но ис­кљу­чу­је по­зи­ци­ју чо­ве­ка ко­ме је ру­ски је­зик ма­тер­њи, а од­нос пре­ма је­зи­ку не мо­же би­ти са­мо про­фе­си­о­нал­ни, јер оно што се у ње­му до­га­ђа ти­че се свих. За­то сво­ју уло­гу ви­ди као уло­гу про­све­ће­ног обич­ног гра­ђа­ни­на, ко­ју се тру­ди да по­ми­ри са уло­гом лин­гви­сте. На тој игри две­ју уло­га се и ба­зи­ра­ју крат­ке при­че о са­вре­ме­ном ру­ском је­зи­ку и за­кључ­ци о про­ме­на­ма ко­је се у ње­му де­ша­ва­ју.

Књи­га се са­сто­ји из че­ти­ри гла­ве, у окви­ру ко­јих се на­ла­зе крат­ке при­че о ру­ском је­зи­ку, и по­го­во­ра. Пр­ва гла­ва, За­мет­ки про­све­щ­ен­но­го обы­ва­те­ля (Бе­ле­шке про­све­ће­ног обич­ног гра­ђа­ни­на) (стр. 6–13) пред­ста­вља увод у са­др­жај књи­ге, где аутор ис­ти­че да су ак­ту­ел­не мно­го­број­не ди­ску­си­је о про­ме­на­ма у са­вре­ме­ном ру­ском је­зи­ку, ње­го­вој не­из­ве­сној бу­дућ­но­сти у та­квим окол­но­сти­ма и по­тре­бом за ње­го­вим не­го­ва­њем. У ве­зи са тим аутор се пи­та мо­же ли је­зик оста­ти не­про­ме­њен ако се све око ње­га ме­ња – дру­штво, пси­хо­ло­ги­ја, тех­ни­ка, по­ли­ти­ка, и да­је од­го­вор да је­зик ко­ји по­сто­ји у све­ту ко­ји се ме­ња, а сам оста­је не­про­мен­љив, пре­ста­је да вр­ши сво­ју функ­ци­ју и ви­ше се на том је­зи­ку не мо­же го­во­ри­ти о овом све­ту. За­то за­ка­сне­ле про­ме­не ни­су баш нај­згод­ни­је, а са дру­ге стра­не, пре­ви­ше бр­зе про­ме­не мо­гу да сме­та­ју и нер­ви­ра­ју. У сле­де­ћим по­гла­вљи­ма аутор ана­ли­зи­ра про­ме­не ко­је за­па­жа у са­вре­ме­ном ру­ском је­зи­ку на не­ко­ли­ко ни­воа (лек­сич­ком, праг­ма­тич­ком и со­ци­о­лин­гви­стич­ком).

У дру­гом по­гла­вљу Клю­че­вые сло­ва эпо­хи (Кључ­не ре­чи епо­хе) (стр. 14–75)  об­ра­ђу­ју се пи­та­ња из лек­си­ке са­вре­ме­ног ру­ског је­зи­ка. Као јед­но од за­ни­мљи­вих пи­та­ња аутор ви­ди пи­та­ње је­зич­ке мо­де. Ту по­ја­ву ка­рак­те­ри­ше ви­со­ка фре­квент­ност упо­тре­бе од­ре­ђе­них ре­чи (нај­че­шће под ути­ца­јем мо­де и мар­ке­тин­га), што ре­зул­ти­ра ши­ре­њем пр­во­бит­ног зна­че­ња ре­чи. Као при­мер аутор на­во­ди упо­тре­бу при­де­ва элит­ный, ко­ји је пре два­де­се­так го­ди­на имао ве­о­ма огра­ни­че­ну упо­тре­бу, па су се та­ко њи­ме од­ре­ђи­ва­ли од­ре­ди вој­ске, вр­ста жи­та или ра­са па­са, да би се кра­јем про­шлог и по­чет­ком овог ве­ка ње­го­ва упо­тре­ба на­гло про­ши­ри­ла под ути­ца­јем је­зи­ка ре­кла­ме и мод­них ча­со­пи­са. Та­ко се при­дев элит­ный по­чео упо­тре­бља­ва­ти уз ста­но­ве, клу­бо­ве, на­ме­штај и оде­ћу. Аутор у то­ме ви­ди мар­ке­тин­шки трик: ако реч эли­та све че­шће озна­ча­ва бо­га­ти­ји дру­штве­ни слој, он­да су са­мим тим све те елит­не ства­ри пред­ви­ђе­не за бо­га­те љу­де, што под­ра­зу­ме­ва и њи­хо­ву це­ну. У том про­це­су при­дев элит­ный је за­пра­во из­гу­био основ­но зна­че­ње, оста­ла је са­мо функ­ци­ја да по­зи­тив­но мар­ки­ра ре­чи уз ко­је сто­ји (скуп, ква­ли­те­тан), те је та­ко до­шло до по­ме­ра­ња зна­че­ња. Аутор у то­ме не ви­ди опа­сност за са­вре­ме­ни ру­ски је­зик и ње­гов раз­вој. Нор­мал­но је да у то­ку исто­риј­ског раз­во­ја од­ре­ђе­не ре­чи до­би­ја­ју или гу­бе од­ре­ђе­не еле­мен­те свог зна­че­ња, а је­зик ре­кла­ма ту не мо­же пу­но ути­ца­ти, јер та­кве ре­чи у том је­зи­ку обич­но ни­су ду­гог ве­ка. Јед­на та­ква реч се пр­во упо­тре­бља­ва у од­ре­ђе­ном не­ти­пич­ном зна­че­њу, за­тим се под ути­ца­јем мо­де ње­на фре­квент­ност ши­ри и реч се упо­тре­бља­ва у свим мо­гу­ћим и не­мо­гу­ћим слу­ча­је­ви­ма, гу­бе­ћи та­ко основ­но зна­че­ње, а за­др­жа­ва­ју­ћи са­мо зна­че­ње по­зи­тив­не осо­би­не. На кра­ју, та­кве ре­чи сви­ма до­са­де и би­ва­ју од­ба­че­не, а по­бор­ни­ци је­зич­ке мо­де на­ла­зе но­ве.

Јед­но од нај­ак­ту­ел­ни­јих пи­та­ња је сва­ка­ко пи­та­ње по­зајм­ље­ни­ца (по­себ­но ан­гли­ци­за­ма), ко­јих је у по­след­ње вре­ме све ви­ше, по­себ­но у гру­пи на­зи­ва за­ни­ма­ња (на при­мер: мер­чан­да­й­зер, фан­дра­й­зер, ме­ди­а­план­нер, ко­у­чер). Те ре­чи, осим што иза­зи­ва­ју не­до­у­ми­це шта озна­ча­ва­ју, иза­зи­ва­ју и нео­до­у­ми­це ка­ко се пи­шу (на при­мер: ри­эл­тор, ри­ел­тор, ри­эл­тер, ри­ел­тер), што све­до­чи о то­ме да се ни­су пот­пу­но при­ла­го­ди­ле ру­ском је­зи­ку. Јед­на од нај­за­сту­пље­ни­јих ре­чи је реч ме­нед­жер, ко­ја се ши­ри на све ве­ћи број за­ни­ма­ња. Аутор узрок то­ме ви­ди у ван­је­зич­кој ствар­но­сти, јер се иза те ре­чи не кри­је то­ли­ко на­зив про­фе­си­је, ко­ли­ко на­чин жи­во­та, чи­та­ва кул­ту­ра ко­ја се че­сто на­зи­ва „кул­ту­ром бе­лих краг­ни“, а ко­ја под­ра­зу­ме­ва ста­би­лан по­сао и пла­ту, од­ре­ђе­не на­ви­ке, уоп­ште­но го­во­ре­ћи − ста­би­лан жи­вот. То је сво­је­вр­сна сред­ња кла­са, по­пут ин­же­ње­ра у со­вјет­ско до­ба. На тај на­чин реч ме­нед­жер ка­рак­те­ри­шу дру­штве­ни ста­тус и пре­стиж. За­то се гра­ни­це ње­не упо­тре­бе по­ла­ко бри­шу, јер се по­мо­ћу упо­тре­бе те ре­чи мо­гу из­бе­ћи на­зи­ви не­ких ма­ње пре­сти­жних про­фе­си­ја, а но­си­о­ци тих про­фе­си­ја мо­гу се укљу­чи­ти у гру­пу „ста­бил­них љу­ди“. Пре­ве­ли­ка упо­тре­ба ан­гли­ци­за­ма иза­зва­ла је про­ме­не у си­сте­му на­зи­ва про­фе­си­ја, јер док ста­ри на­зи­ви да­ју пред­ста­ву о ме­сту, ци­љу или објек­ту ра­да, ве­ли­ка ве­ћи­на но­вих на­зи­ва ту осо­би­ну не­ма (ра­й­тер, ко­пи­ра­й­тер), или пак те­жи мак­си­мал­ној кон­кре­ти­за­ци­ји у озна­ча­ва­њу про­фе­си­је (спич­ра­й­тер), па је че­сто те­шко раз­ли­ко­ва­ти про­фе­си­ју од функ­ци­је. Ме­ђу­тим, ан­гли­ци­зми ни­су ис­ти­сну­ли ста­ри си­стем на­зи­ва, већ по­сто­је па­ра­лел­но са њим .           На­зив тре­ћег по­гла­вља Раз­де­лен­ные од­ним язы­ком (Одво­је­ни истим је­зи­ком) (стр. 76–119) пред­ста­вља пе­ри­фра­зу ен­гле­ског афо­ри­зма „Бри­та­ни­ја и Аме­ри­ка су две др­жа­ве ко­је раз­два­ја исти је­зик“. У овом слу­ча­ју ру­ски је­зик раз­два­ја ста­ри­ју и мла­ђу ге­не­ра­ци­ју по раз­ли­чи­тим пи­та­њи­ма ко­ја спа­да­ју у област праг­ма­ти­ке. Ме­ђу тим пи­та­њи­ма је и пи­та­ње го­вор­не ети­ке­ци­је. Аутор ис­ти­че да се ру­ска го­вор­на ети­ке­ци­ја за по­след­њих два­де­сет го­ди­на то­ли­ко про­ме­ни­ла да се мо­гу из­дво­ји­ти ње­ни ста­ри и но­ви пред­став­ни­ци. По пра­ви­ли­ма ста­ре ети­ке­ци­је, дво­је не­по­зна­тих љу­ди при су­сре­ту (у лиф­ту, шу­ми, пар­ку или про­дав­ни­ци) не по­здра­вља­ју се ме­ђу­соб­но, за раз­ли­ку од за­пад­но­е­вроп­ске ети­ке­ци­је. На осно­ву то­га, на­ста­ло је ми­шље­ње да су Ру­си хлад­ни и не­дру­же­љу­би­ви, а за­пра­во ра­ди се о то­ме да та­кав раз­го­вор ни­је по­же­љан и схва­та се као чин агре­си­је, јер се у ру­ској кул­ту­ри сма­тра не­при­стој­ним по­здра­ви­ти не­ко­га ако по­сле не сле­ди да­ља ко­му­ни­ка­ци­ја. То не зна­чи да су Ру­си не­при­стој­ни­ји у од­но­су на ста­нов­ни­ке За­пад­не Евро­пе, већ са­мо да је њи­хо­ва ети­ке­ци­ја дру­га­чи­је ор­га­ни­зо­ва­на. О не­при­стој­но­сти се мо­же го­во­ри­ти са­мо у слу­ча­ју ка­да би Ру­си у За­пад­ној Евро­пи го­во­ре­ћи на стра­ном је­зи­ку чу­ва­ли сво­ју ети­ке­ци­ју. Ме­ђу­тим, у по­след­ње вре­ме ру­ска ети­ке­ци­ја се при­бли­жи­ла европ­ској (и аме­рич­кој), та­ко да се  све че­шће мо­же чу­ти по­здрав у про­дав­ни­ци, а ме­ђу љу­ди­ма мла­ђе и сред­ње ге­не­ра­ци­је мо­гу се чу­ти по­здра­ви на ули­ци, ста­ни­ци итд. И у тој чи­ње­ни­ци аутор ни као оби­чан гра­ђа­нин ни као лин­гви­ста не ви­ди ни­шта ло­ше. 

На при­ме­ру оп­сце­не лек­си­ке аутор по­ка­зу­је свој двој­ни од­нос пре­ма те­ми. Као чо­век и оби­чан гра­ђа­нин он не одо­бра­ва упо­тре­бу та­кве лек­си­ке, али са дру­ге стра­не, он као лин­гви­ста ве­о­ма по­шту­је оп­сце­ну лек­си­ку, јер она пред­ста­вља је­дин­стве­ни лек­сич­ки и кул­тур­ни си­стем ко­ји вр­ши не­ко­ли­ко функ­ци­ја и раз­ви­ја си­стем та­буа за ко­ри­шће­ње од­ре­ђе­них ре­чи. За­то је не­мо­гу­ће за­бра­ни­ти ње­ну упо­тре­бу и не тре­ба је за­бра­њи­ва­ти. Сма­тра да ни­је про­блем у оп­сце­ној лек­си­ци, већ у си­сте­му кул­тур­них пра­ви­ла ко­ји ре­гу­ли­ше ње­ну упо­тре­бу, а ко­ји се очи­глед­но са вре­ме­ном ме­ња. Та­ко ра­ни­је ни­је би­ло уоби­ча­је­но да му­шкар­ци ко­ри­сте та­кву лек­си­ку у при­су­ству же­на, као и же­не у при­су­ству му­шка­ра­ца, де­ца пред ро­ди­те­љи­ма, као што ни­је би­ла уоби­ча­је­на ни упо­тре­ба та­кве лек­си­ке на јав­ним ме­сти­ма и зва­нич­ним при­ли­ка­ма, на по­зо­ри­шној сце­ни, у књи­га­ма и фил­мо­ви­ма итд. На­рав­но да су по­сто­ја­ли из­у­зе­ци, али су се они та­ко и до­жи­вља­ва­ли, а кул­тур­ним ни­је сма­тран онај чо­век ко­ји ни­је упо­тре­бља­вао та­кву лек­си­ку, већ онај ко­ји је знао пра­ви­ла упо­тре­бе и умео пра­вил­но да ме­ња ре­ги­стре. Да­нас та­кву лек­си­ку ко­ри­сте сви не­за­ви­сно од по­ла, уз­ра­ста и си­ту­а­ци­је, та­ко да се по­ла­ко гу­би та­јан­стве­ност за­бра­не, а оста­ју са­мо гру­бост и вул­гар­ност, а због ве­ли­ке фре­квент­но­сти по­чи­ње да се сма­њу­је и ни­во не­при­стој­но­сти. Осим то­га, та­кво бри­са­ње гра­ни­ца упо­тре­бе оп­сце­не лек­си­ке чи­ни да она пре­ста­је да бу­де зна­ча­јан оп­ште­кул­тур­ни ме­ха­ни­зам. За­то је у са­вре­ме­ном ру­ском је­зи­ку си­стем оп­сце­не лек­си­ке из­ра­зи­то не­ста­би­лан.

Че­твр­то и по­след­ње по­гла­вље но­си на­слов Прав­ка язы­ка (Ис­пра­вља­ње је­зи­ка) (стр. 120–144). У ње­му је нај­ви­ше па­жње по­све­ће­но пи­та­њу ре­фор­ме ру­ског пра­во­пи­са, ко­је је би­ло ак­ту­ел­но сре­ди­ном про­шле де­це­ни­је и ко­је је иза­зва­ло ве­ли­ку ди­ску­си­ју у ру­ском дру­штву. Аутор ис­ти­че да су обра­зо­ва­ни љу­ди прак­тич­но увек про­тив та­кве вр­сте ре­фор­ми, јер нај­ве­ћи те­рет про­ме­на упра­во осе­ћа­ју они љу­ди ко­ји мно­го пи­шу и чи­та­ју, они су ви­ше од дру­гих на­ви­кли на по­сто­је­ћи по­ре­дак, те им је и те­же да пре­ђу на но­ви. Осим то­га, пи­сме­ност је је­дан од еле­ме­на­та кул­ту­ре и кул­тур­ни љу­ди њен гу­би­так до­жи­вља­ва­ју ве­о­ма бол­но, те од нај­пи­сме­ни­јих на јед­но од­ре­ђе­но вре­ме по­ста­ју нај­не­пи­сме­ни­ји. По­ре­де­ћи ди­ску­си­ју у ру­ском дру­штву о ре­фор­ми пра­во­пи­са са слич­ним ди­ску­си­ја­ма у фран­цу­ском, не­мач­ком и че­шком дру­штву, где ре­фор­ма та­ко­ђе ни­је ус­пе­ла, аутор ис­ти­че да сва­ка пра­во­пи­сна ре­фор­ма иза­зи­ва ве­ли­ки пси­хо­ло­шки стрес за дру­штво, те да за­то при­пре­ма ре­фор­ме зах­те­ва не са­мо раз­ра­ду те­о­риј­ских по­сту­па­ка већ и при­пре­му јав­но­сти за ре­фор­му. Ис­ти­че се да не­при­хва­та­ње ре­фор­ме не иза­зи­ва­ју си­стем­ски слу­ча­је­ви, већ баш су­прот­но, нај­ма­ње си­стем­ски, го­то­во по­је­ди­нач­ни слу­ча­је­ви ко­ји нер­ви­ра­ју на­вик­ну­то око. А на­ви­ка се гра­ди упра­во чи­та­њем и пи­са­њем.

У дру­гом де­лу овог по­гла­вља аутор ис­пи­ту­је ути­цај по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти на ру­ски је­зик. Ис­ти­че се да све­сна про­ме­на че­сто мо­же има­ти не­пред­ви­ди­ве по­сле­ди­це по оне ко­ји ме­ња­ју је­зик, а то се по­ка­зу­је на при­ме­ри­ма на­зи­ва не­ких бив­ших со­вјет­ских ре­пу­бли­ка. На­и­ме, уме­сто уоби­ча­је­ни­јих на­зи­ва Бе­ло­рус­сия, Кир­ги­зия, Мол­да­вия, по­ли­тич­ки ко­рект­ним су се по­че­ли сма­тра­ти на­зи­ви др­жа­ва из је­зи­ка ко­ји се го­во­ре у тим др­жа­ва­ма (Бе­ла­ру­сь, Кыр­гы­стан, Мол­до­ва), док се пред­лог на уз на­зив Укра­ји­не у зна­че­њу ме­ста и прав­ца по­чео за­ме­њи­ва­ти пред­ло­гом в. Ово је код ру­ских го­вор­ни­ка, на­ви­клих на тра­ди­ци­о­нал­не об­ли­ке и твор­бе­не мо­де­ле свог је­зи­ка, иза­зва­ло чу­ђе­ње, збу­ње­ност, не­до­у­ми­це ко­ји је об­лик пра­ви­лан, а у слу­ча­ју Кир­ги­зи­је и те­шко­ће у из­го­во­ру. За­то аутор за­кљу­чу­је да је­зик ни­је, ба­рем у овој обла­сти, сред­ство за по­ни­жа­ва­ње дру­гих др­жа­ва и на­ро­да, као ни сред­ство по­себ­ног по­што­ва­ња пре­ма њи­ма. Он то по­ста­је са­мо во­љом на­ци­о­на­ли­стич­ки ори­јен­ти­са­них по­ли­ти­ча­ра са би­ло ко­је стра­не, а обич­ни гра­ђа­ни тре­ба да се с по­што­ва­њем од­но­се пре­ма ру­ском и дру­гим је­зи­ци­ма.

У по­го­во­ру (стр. 145) аутор крат­ко су­ми­ра сво­је из­ла­га­ње у књи­зи, ис­ти­чу­ћи да ни­је ру­ски је­зик на иви­ци нер­вног сло­ма, већ ње­го­ви го­вор­ни­ци. Али ту иви­цу не тре­ба пре­ла­зи­ти. Аутор за­кљу­чу­је сле­де­ћим ре­чи­ма: „О ру­ском је­зи­ку се ипак тре­ба бри­ну­ти. Тре­ба га во­ле­ти. О ње­му тре­ба рас­пра­вља­ти. Али глав­но је – на ње­му тре­ба го­во­ри­ти, чи­та­ти и пи­са­ти, што ја сви­ма и же­лим“.

Пред­ста­вље­на књи­га мо­же би­ти ко­ри­сна сту­ден­ти­ма и про­у­ча­ва­о­ци­ма ру­ског је­зи­ка, јер на ве­о­ма при­сту­па­чан на­чин да­је пре­сек ста­ња са­вре­ме­ног ру­ског је­зи­ка, про­ме­не ко­је га ка­рак­те­ри­шу на раз­ли­чи­тим је­зич­ким ни­во­и­ма, као и ре­ак­ци­ју дру­штва на њих. Осим то­га, књи­га ну­ди оби­ље за­ни­мљи­вих при­ме­ра раз­ли­чи­тих по­ја­ва ко­је чи­та­о­ци­ма мо­гу да­ти иде­је за ду­бље ис­тра­жи­ва­ње да­тих по­ја­ва, ка­ко на ма­те­ри­ја­лу ру­ског је­зи­ка, та­ко и у по­ре­ђе­њу ру­ског са дру­гим је­зи­ци­ма.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa