Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

Ана Барбатесковић (Београд)

 

Тијана Ашић: НАУКА О ЈЕЗИКУ. Београд: Beobook, Крагујевац: ФИЛУМ, 2011, 211 стр.

Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2014, 174 стр.[1]

 

 

Ви­ше од две де­це­ни­је се у Ср­би­ји као (при­мар­ни) уџ­бе­ник за увод­не кур­се­ве из лин­гви­сти­ке у гим­на­зи­ја­ма и на фа­кул­те­ти­ма фи­ло­ло­шког усме­ре­ња ко­ри­сти Увод у оп­шту лин­гви­сти­ку Ран­ка Бу­гар­ског. На­у­ка о је­зи­ку је за то вре­ме на­пре­до­ва­ла – не са­мо да су сте­че­на но­ва зна­ња већ су се и из­ро­ди­ли дру­га­чи­ји при­сту­пи је­зи­ку и уте­ме­ље­не ра­ни­је не­по­зна­те лин­гви­стич­ке ди­сци­пли­не. Сто­га је по­ста­ло ја­сно да је по­треб­но на­пи­са­ти но­ви при­руч­ник, у ко­јем би би­ле из­ло­же­не са­вре­ме­не те­о­ри­је и ана­ли­зи­ра­на от­кри­ћа и гле­ди­шта и лин­гви­сти­ке XXI ве­ка. Го­ди­не 2011. Be­o­bo­ok и Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ки фа­кул­тет у Кра­гу­јев­цу об­ја­ви­ли су уџ­бе­ник На­у­ка о је­зи­ку, а из­да­ње За­во­да за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства из 2014. го­ди­не пред­ста­вља ње­го­ву тех­нич­ки уна­пре­ђе­ну вер­зи­ју. Аутор­ка уџ­бе­ни­ка је Ти­ја­на Ашић, ре­дов­на про­фе­сор­ка на Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ком фа­кул­те­ту у Кра­гу­јев­цу и афир­ми­са­на лин­гвист­ки­ња, ко­ја већ 20 го­ди­на про­у­ча­ва је­зик из раз­ли­чи­тих угло­ва. Сво­ја до­са­да­шња ис­ку­ства и сте­че­на зна­ња од­лу­чи­ла је да пре­то­чи у књи­гу, ко­ја је за­пра­во ода Је­зи­ку, „тој чу­де­сној по­ја­ви ко­ја је исто­вре­ме­но и ор­ган и си­стем и тво­ре­ви­на и узрок и по­сле­ди­ца и ап­страк­ци­ја и ма­те­ри­ја” (стр. 15).

При­ли­ком пи­са­ња ове књи­ге, аутор­ка се, ка­ко са­ма на­во­ди, осла­ња­ла на до­та­да­шње по­пу­лар­не лин­гви­стич­ке при­руч­ни­ке код нас и у све­ту, што је до­не­кле оста­ви­ло тра­га у струк­ту­ри књи­ге. На­и­ме, књи­га углав­ном пра­ти уоби­ча­јен на­чин пред­ста­вља­ња је­зи­ка као фе­но­ме­на, по­ла­зе­ћи од де­фи­ни­са­ња је­зи­ка, ње­го­вих осо­би­на и функ­ци­ја, пре­ла­зе­ћи пре­ко свих је­зич­ких ни­воа (фо­не­ти­ке и фо­но­ло­ги­је, мор­фо­ло­ги­је, твор­бе ре­чи, лек­си­ко­ло­ги­је, син­так­се, се­ман­ти­ке, праг­ма­ти­ке), ис­ти­чу­ћи ко­ре­ла­ци­ју је­зи­ка са ми­шље­њем и дру­штвом и за­вр­ша­ва­ју­ћи крат­ким при­ка­зом исто­ри­је лин­гви­сти­ке. Ме­ђу­тим, оно што На­у­ку о је­зи­ку одва­ја од оста­лих слич­них лин­гви­стич­ких при­руч­ни­ка на срп­ском је­зи­ку је­сте усме­ре­ност на са­вре­ме­не лин­гви­стич­ке то­ко­ве, на­ро­чи­то оне ко­ји се пр­вен­стве­но до­ти­чу од­но­са је­зи­ка и ума, за­ин­те­ре­со­ва­ност за ши­ре са­гле­да­ва­ње је­зич­ке при­ро­де и је­зич­ког раз­во­ја, и то по­нај­ви­ше из угла ево­лу­ци­је, и аутор­ки­на за­љу­бље­ност у лин­гви­сти­ку и пред­мет ње­ног про­у­ча­ва­ња, ко­ја се очи­та­ва у сва­кој ре­че­ни­ци у књи­зи и ко­ја је вр­ло ин­спи­ра­тив­на за бу­ду­ће мла­де  лин­гви­сте.

Из­у­зи­ма­ју­ћи одељ­ке За­хвал­ни­ца, Чи­та­о­ци­ма, Увод­не на­по­ме­не и И на кра­ју, књи­га се са­сто­ји од 9 по­гла­вља, ко­ја су да­ље сег­мен­ти­ра­на на ма­ње те­мат­ске це­ли­не. То су: Је­зик: по­ре­кло, осо­би­не и функ­ци­је (стр. 19–32), Је­зик, гла­со­ви, сло­ва (стр. 33–48), Реч: мор­фо­ло­ги­ја, твор­ба и лек­си­ко­ло­ги­ја (стр. 49–66), Ре­чи, син­таг­ме, ре­че­ни­це – син­так­са (стр. 67–80), Реч, ре­че­ни­ца, зна­че­ње – се­ман­ти­ка (стр. 81–94), Моћ ис­ка­за – праг­ма­ти­ка (стр. 95–107), Је­зик и ми­шље­ње (стр. 109–122), Је­зич­ка ра­зно­ли­кост и је­зич­ко ра­сло­ја­ва­ње (стр. 123–141), Крат­ка исто­ри­ја лин­гви­сти­ке до XX ве­ка (стр. 143–152). Сва­ко по­гла­вље кон­ци­пи­ра­но је та­ко да са­др­жи увод, у ко­јем се чи­та­о­цу пред­ста­вља­ју те­ме и пи­та­ња ко­ји ће би­ти пред­мет ин­те­ре­со­ва­ња у да­том по­гла­вљу, сре­ди­шњи део, у ко­јем се пре­глед­но обра­зла­жу кон­цеп­ти, пре­ци­зно де­фи­ни­шу пој­мо­ви, сли­ко­ви­то опи­су­ју сло­же­ни фе­но­ме­ни, при­јем­чи­во об­ја­шња­ва­ју те­о­риј­ски и ем­пи­риј­ски про­бле­ми о је­зич­кој при­ро­ди и као илу­стра­ци­је на­во­де број­ни при­ме­ри из раз­ли­чи­тих је­зи­ка, и за­кљу­чак, у ко­јем се су­ми­ра­ју на­уч­ни ре­зул­та­ти у ве­зи са про­бле­ма­ти­ком по­ста­вље­ном у уво­ду, али и отва­ра­ју пи­та­ња на ко­ја лин­гви­сти­ка тек тре­ба да од­го­во­ри. На кра­ју књи­ге дат је и ма­ли реч­ник лин­гви­стич­ких пој­мо­ва, у ко­јем су са­же­то де­фи­ни­са­ни кључ­ни пој­мо­ви ко­ји су прет­ход­но у књи­зи спо­ме­ну­ти и де­таљ­ни­је об­ја­шње­ни.

С об­зи­ром на то да је је­зик та­ко ком­плек­сан фе­но­мен да га је те­шко об­ја­сни­ти ла­и­ци­ма, и то не са­мо сту­ден­ти­ма већ и сви­ма оста­ли­ма ко­је оку­пи­ра при­ро­да је­зи­ка али ни­су лин­гви­сти, а њи­ма је књи­га та­ко­ђе на­ме­ње­на, аутор­ка је ве­ро­ват­но сма­тра­ла да је по­треб­но да ус­по­ста­ви при­сни­ји од­нос са сво­јим чи­та­о­ци­ма. За­то им се обра­ћа на са­мом по­чет­ку, у одељ­ку Чи­та­о­ци­ма, пред­ста­вља­ју­ћи оп­шту лин­гви­сти­ку као на­уч­ну ди­сци­пли­ну ко­ја про­у­ча­ва је­зик у ње­го­вој све­у­куп­но­сти и по­ста­вља­ју­ћи број­на пи­та­ња у ве­зи са је­зи­ком, ње­го­вим ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма и ре­ла­ци­ја­ма са дру­гим, на­ро­чи­то би­о­ло­шким, пси­хо­ло­шким и со­ци­јал­ним ка­те­го­ри­ја­ма, на ко­ја ће од­го­ва­ра­ти у по­гла­вљи­ма ко­ја сле­де.

У пр­вом по­гла­вљу аутор­ка по­ла­зи од пра­по­че­та­ка, од по­ја­ве Ho­mo sa­pi­en­sa и ње­го­вог нај­моћ­ни­јег ору­ђа и оруж­ја – је­зи­ка. Ова вр­ста из ро­да Ho­mo, пре­ма нај­но­ви­јим са­зна­њи­ма ко­ја се ов­де из­но­се, сте­кла је је­зик као ко­му­ни­ка­тив­но сред­ство ко­је јој омо­гу­ћа­ва да по­ме­ра гра­ни­це за­хва­љу­ју­ћи не­у­ро­ло­шком са­зре­ва­њу, а не спу­шта­њу ла­ринк­са, ка­ко се ра­ни­је сма­тра­ло. Осо­би­не мо­дер­ног је­зи­ка аутор­ка су­прот­ста­вља осо­би­на­ма жи­во­тињ­ских ко­му­ни­ка­тив­них си­сте­ма, чи­ме же­ли да ука­же на је­дин­стве­ност чо­ве­ко­ву, ко­ја га је учи­ни­ла су­пер­и­ор­ном вр­стом. Та­ко­ђе, за раз­ли­ку од жи­во­ти­ња, код чо­ве­ка је­зик има број­не функ­ци­је, с тим што су при­мар­не ког­ни­тив­на и со­ци­јал­на. Аутор­ка од­ба­цу­је де­ба­ту ко­ја је од те две функ­ци­је при­мар­ни­ја као из­ли­шну и ап­сурд­ну, сма­тра­ју­ћи да из­ме­ђу ми­шље­ња и раз­ме­не ин­фор­ма­ци­ја по­сто­ји су­штин­ска по­ве­за­ност, што је очи­глед­но у да­на­шње вре­ме, ка­да се раз­ме­на и об­ра­да (елек­трон­ских) ин­фор­ма­ци­ја то­ли­ко про­жи­ма­ју (стр. 27). Сем то­га, та­кав став, пре­ма аутор­ки, по­др­жа­ва и те­за да је је­зик (био) је­дан од на­чи­на бор­бе за оп­ста­нак, у спре­зи са ми­шље­њем. При кра­ју се пред­ста­вља по­че­так мо­дер­не лин­гви­сти­ке са те­за­ма Фер­ди­нан­да де Со­си­ра о је­зич­ком зна­ку, ње­го­вим осо­би­на­ма и од­но­си­ма са дру­гим зна­ко­ви­ма у си­сте­му.

У на­ред­них пет по­гла­вља при­ка­зу­је се функ­ци­о­ни­са­ње је­зи­ка по ни­во­и­ма. Оче­ки­ва­но је би­ло да се у њи­ма об­ја­сне основ­ни лин­гви­стич­ки пој­мо­ви, по­пут је­ди­ни­ца ем­ског и ет­ског ре­да и про­це­са ко­ји­ма се те је­ди­ни­це ком­би­ну­ју и устро­ја­ва­ју у си­стем. Али, у овом уџ­бе­ни­ку се је­зич­кој струк­ту­ри не при­ла­зи са­мо на тра­ди­ци­о­на­лан на­чин, већ се ра­ни­ја зна­ња ста­вља­ју у ши­ри ког­ни­тив­ни и ево­лу­ци­о­ни кон­текст, чи­ме аутор­ка под­сти­че чи­та­о­це да раз­ми­шља­ју о то­ме за­што је је­зик та­кав ка­кав је­сте. По­не­где се пој­мо­ви из­но­се дру­га­чи­јим ре­до­сле­дом у од­но­су на при­руч­ни­ке прет­ход­ни­ке, али ће чи­та­лац ла­ко уви­де­ти да је и та­кав при­ступ сми­слен. Но­ви­ну пред­ста­вља­ју и са­вре­ме­не те­о­ри­је, пре све­га у до­ме­ну син­так­се, се­ман­ти­ке и праг­ма­ти­ке.   

У дру­гом по­гла­вљу  раз­ма­тра се ма­те­ри­јал­на и ап­стракт­на при­ро­да гла­со­ва и њи­хо­во фик­си­ра­ње у пи­сму. Пред­ста­вље­ни су го­вор­ни ор­га­ни и њи­хо­ва уло­га у про­из­во­ђе­њу гла­со­ва, а за­тим и кла­си­фи­ка­ци­ја гла­со­ва у је­зи­ци­ма све­та на осно­ву ар­ти­ку­ла­ци­о­них па­ра­ме­та­ра. Сем фи­зи­о­ло­шке, пред­ста­вље­на је и фи­зич­ка стра­на гла­со­ва, ко­ју аутор­ка суп­тил­но по­ве­зу­је са ре­цеп­ци­јом и пер­цеп­ци­јом го­во­ра. Тек кад је до­шла до пред­ста­ва у људ­ском уму, аутор­ка уво­ди  фо­не­му као ап­стракт­ну је­зич­ку је­ди­ни­цу, што је по­ма­ло нео­би­чан али за­пра­во ло­ги­чан след ин­фор­ма­ци­ја. На­ве­де­на су ди­стинк­тив­на обе­леж­ја пре­ма Ро­ма­ну Ја­коб­со­ну, а ука­зу­је се и на ди­стинк­тив­ну функ­ци­ју про­зо­диј­ских еле­ме­на­та. На кра­ју, да­та је крат­ка исто­ри­ја пи­сма и пре­глед глав­них си­сте­ма пи­са­ња  у све­ту.

На по­чет­ку тре­ћег по­гла­вља се кри­тич­ки ана­ли­зи­ра уоби­ча­је­на де­фи­ни­ци­ја ре­чи[2] и по­ка­зу­је се да је та­ква де­фи­ни­ци­ја са­мо ге­не­ра­ли­за­ци­ја мно­го­стру­ких ма­ни­фе­ста­ци­ја ре­чи из раз­ли­чи­тих пер­спек­ти­ва. Ов­де се по­ста­вља ин­три­гант­на хи­по­те­за: струк­ту­ра ре­чи ими­ти­ра мо­за­ич­ку струк­ту­ру ума (стр. 51). Не­у­о­би­ча­је­но за лин­гви­стич­ке при­руч­ни­ке на срп­ском је­зи­ку, тек на­кон кон­тра­сти­ра­ња мор­фем­ске и твор­бе­не ана­ли­зе, пре­ла­зи се на ка­те­го­ри­за­ци­ју ре­чи, тј. по­де­лу ре­чи на вр­сте/кла­се, и ука­зу­је се на про­бле­ме ко­ји по­сто­је при­ли­ком од­ре­ђи­ва­ња вр­ста ре­чи, на­ро­чи­то услед про­ме­на у је­зи­ку. За­ни­мљи­во је аутор­ки­но гле­ди­ште да лек­си­ко­ло­ги­ја пред­ста­вља хи­брид­ну ди­сци­пли­ну, ко­ја пред­ста­вља спој мор­фо­ло­ги­је и се­ман­ти­ке. Оту­да по­ста­је ја­сно за­што се у овом по­гла­вљу реч по­сма­тра и из лек­си­ко­ло­шког угла, и то на осно­ву по­ре­кла и сфе­ре упо­тре­бе. Нај­зад, аутор­ка се освр­ће и на при­ме­ње­не ди­сци­пли­не – лек­си­ко­гра­фи­ју и пре­во­ђе­ње.

Иако се у че­твр­том по­гла­вљу по­ла­зи од тра­ди­ци­о­нал­ног при­сту­па, ак­це­нат је на мо­дер­ној, ге­не­ра­тив­ној те­о­ри­ји, ње­ним фор­мал­ним ме­то­да­ма, ре­зул­та­ти­ма ко­је је да­ла стал­но пре­и­спи­ту­ју­ћи се­бе и из њих про­ис­те­клим им­пли­ка­ци­ја­ма о чо­ве­ку као вр­сти. Аутор­ка на­во­ди че­ти­ри прин­ци­па син­так­сич­ке ор­га­ни­за­ци­је, де­фи­ни­ше син­так­сич­ке је­ди­ни­це и функ­ци­је и по­ка­зу­је ка­ко се ре­че­ни­ца ана­ли­зи­ра пу­тем син­так­сич­ких ста­ба­ла и то пот­кре­пљу­је ди­ја­гра­ми­ма. Глав­ни­ну по­гла­вља чи­ни при­каз ге­не­ра­тив­не гра­ма­ти­ке: ука­зу­је се на ра­ци­о­на­ли­стич­ко ис­хо­ди­ште ге­не­ра­ти­ви­зма, пред­ста­вља­ју се основ­не те­зе и циљ ис­тра­жи­ва­ња у окви­ру овог при­сту­па. Та­ко­ђе, при­ка­за­не су све фа­зе кроз ко­је је ге­не­ра­тив­на гра­ма­ти­ка про­шла: од стан­дард­не те­о­ри­је, пре­ко про­ши­ре­не стан­дард­не те­о­ри­је, те­о­ри­је Х са цр­том, те­о­ри­је прин­ци­па и па­ра­ме­та­ра, те­о­ри­је упра­вља­ња и ве­зи­ва­ња, па­де­жне теоријe, до са­вре­ме­ног ми­ни­ма­ли­зма. Аутор­ка ука­зу­је на ре­флек­сив­ност ове шко­ле: не­пре­ста­но се ре­е­ва­лу­и­ра­ју те­о­риј­ске по­став­ке, што ре­зул­ту­је но­вим лин­гви­стич­ким пој­мо­ви­ма и ду­бљим уви­ди­ма у при­ро­ду је­зи­ка.

У пе­том по­гла­вљу фе­но­ме­ну зна­че­ња аутор­ка при­ла­зи са фи­ло­зоф­ског ста­но­ви­шта и на­во­ди пи­та­ње ко­је је за­о­ку­пља­ло па­жњу број­них ми­сли­ла­ца: „шта ми, ка­да име­ну­је­мо не­ки пред­мет, са­оп­шта­ва­мо о ње­го­вим од­ли­ка­ма и у ка­квим је он од­но­си­ма са оста­лим пред­ме­ти­ма ко­ји но­се то исто име?” (стр. 81–82). У окви­ру се­ман­ти­ке по­сто­ји не­ко­ли­ко суб­ди­сци­пли­на ко­је се из раз­ли­чи­тих угло­ва ба­ве зна­че­њем, а ов­де су пред­ста­вље­не сле­де­ће: лек­сич­ка се­ман­ти­ка, ре­че­нич­на се­ман­ти­ка, ког­ни­тив­на се­ман­ти­ка, се­ман­ти­ка гра­ма­тич­ких ре­чи/из­ра­за, фор­мал­на се­ман­ти­ка. За сва­ку на­ве­де­ну суб­ди­сци­пли­ну пре­до­че­ни су пред­ме­ти ис­тра­жи­ва­ња, те­жње и до­стиг­ну­ћа. Ово­ли­ки број при­сту­па, као и ра­зно­вр­сност те­ма ко­ји­ма се се­ман­ти­ча­ри ба­ве, укљу­чу­ју­ћи и аутор­ку ове књи­ге, по­твр­ђу­је да је у лин­гви­сти­ци кру­ци­јал­но раз­у­ме­ти зна­че­ње ре­чи и ре­че­ни­це. Али, тај те­шко схва­тљив фе­но­мен ов­де је при­ка­зан јед­но­став­но, а да при том на­уч­не иде­је ни­су из­гу­би­ле на сво­јој ком­плек­сно­сти, што је пра­во уме­ће.

У ше­стом по­гла­вљу пред­ста­вља се те­о­ри­ја го­вор­них чи­но­ва и илу­стру­ју Грај­со­ве кон­вер­за­ци­о­не мак­си­ме. Аутор­ка ис­ти­че да је ког­ни­тив­ни при­ступ до­при­нео да се стек­ну но­ва са­зна­ња и у до­ме­ну праг­ма­ти­ке: из­не­дрен је мо­ду­ла­ран при­ступ об­ра­ди је­зич­ких ин­фор­ма­ци­ја у људ­ском уму. На овом при­сту­пу за­сни­ва се ак­ту­ел­на те­о­ри­ја ре­ле­вант­но­сти, чи­ји су по­сту­ла­ти ов­де из­ло­же­ни и обра­зло­же­ни. Раз­у­ме­ва­ње шта (је) са­го­вор­ник (хтео да) ка­же и ис­прав­на про­це­на ка­ко сe тре­ба је­зич­ки по­на­ша­ти, има­ју­ћи на уму дру­штве­не окол­но­сти, спа­да­ју у ко­му­ни­ка­тив­ну ком­пе­тен­ци­ју, ко­ју аутор­ка сма­тра под­јед­на­ко ва­жном као и је­зич­ку. На кра­ју се пред­ста­вља но­ва ди­сци­пли­на – ин­тер­кул­тур­на праг­ма­ти­ка, ко­ја се ба­ви слич­но­сти­ма и раз­ли­ка­ма у кон­вер­за­ци­о­ним на­че­ли­ма у раз­ли­чи­тим кул­ту­ра­ма.

Од­нос је­зи­ка и ми­шље­ња je за аутор­ку су­штин­ско пи­та­ње на ко­је лин­гви­сти­ка тре­ба да од­го­во­ри, па је овом пи­та­њу по­све­ти­ла це­ло по­гла­вље. У окви­ру сед­мог по­гла­вља раз­ма­тра­ју се раз­ли­чи­те ма­ни­фе­ста­ци­је тог од­но­са на он­то­ге­нет­ском и фи­ло­ге­нет­ском пла­ну. Пр­во се ука­зу­је на ве­зу из­ме­ђу ког­ни­тив­ног и је­зич­ког раз­во­ја, тач­ни­је на Пла­то­нов про­блем (ка­ко де­ца бр­зо и ла­ко усва­ја­ју ма­тер­њи је­зик, упр­кос си­ро­ма­шно­сти је­зич­ког ин­пу­та), а за­тим се ну­ди об­ја­шње­ње за тај про­блем у окви­ру ин­три­гант­не LAD[3] те­о­ри­је – љу­ди се ра­ђа­ју са би­о­ло­шким ме­ха­ни­змом за усва­ја­ње је­зи­ка. На­рав­но, пред­ста­вље­на је и су­прот­на те­о­ри­ја уче­ња, ко­ја ис­ти­че ва­жност окру­же­ња и по­сто­ја­ње са­знај­не осно­ве као нео­п­ход­не пот­по­ре за усва­ја­ње је­зи­ка. У на­став­ку аутор­ка се усред­сре­ђу­је на по­ве­за­ност из­ме­ђу ми­шље­ња и је­зи­ка, тач­ни­је на пи­та­ња да ли је ми­шље­ње пред­у­слов за раз­вој је­зи­ка или про­дукт раз­во­ја је­зи­ка и да ли је је­зик сли­ка ствар­но­сти чи­ји смо део или пак при­зма кроз ко­ју са­гле­да­ва­мо се­бе и дру­ге. Хи­по­те­зе ко­је се ба­ве овим пи­та­њи­ма – хи­по­те­за о лин­гви­стич­ком де­тер­ми­ни­зму и хи­по­те­за о лин­гви­стич­ком ре­ла­ти­ви­зму – аутор­ка из­ла­же и на­во­ди ар­гу­мен­те за и про­тив за сва­ку хи­по­те­зу. Ја­сни­јем са­гле­да­ва­њу ме­ђу­од­но­са је­зи­ка и ума у бу­дућ­но­сти ће си­гур­но до­при­не­ти и но­ва ди­сци­пли­на – не­у­ро­лин­гви­сти­ка, чи­ји се пред­ме­ти и ме­то­де украт­ко пред­ста­вља­ју.

У осмом по­гла­вљу при­ка­зу­је се ди­вер­зи­тет из­ме­ђу је­зикâ и уну­тар је­зи­ка, пр­ви у ви­ду број­них је­зи­ка ко­ји по­сто­је, а дру­ги у ви­ду раз­ли­чи­тих со­ци­јал­них ва­ри­је­те­та. Аутор­ка се пи­та шта су узро­ци је­зич­ких про­ме­на ко­је до­во­де до је­зич­ке ша­ро­ли­ко­сти и да би од­го­во­ри­ла на то пи­та­ње, пра­ви па­ра­ле­лу са ме­ха­ни­зми­ма ко­ји до­во­де до ди­вер­зи­те­та ме­ђу вр­ста­ма у при­ро­ди. Слич­но као и у при­ро­ди, до про­ме­на у је­зи­ку до­ла­зи за­то што се вре­ме­ном аку­му­ли­ра­ју из­ме­не ко­је на­ста­ју пре­но­ше­њем с ге­не­ра­ци­је на ге­не­ра­ци­ју и због по­тре­бе да се је­зич­ка по­ру­ка при­ла­го­ди свр­си, тј. да бу­де исто­вре­ме­но што јед­но­став­ни­ја а ин­фор­ма­тив­ни­ја. Аутор­ка сма­тра да убу­ду­ће ак­це­нат лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња тре­ба да бу­де упра­во на раз­у­ме­ва­њу ево­лу­тив­них ме­ха­ни­за­ма ко­ји до­во­де до је­зич­ких про­ме­на и струк­тур­них раз­ли­ка ме­ђу је­зи­ци­ма. Но, ме­ђу је­зи­ци­ма по­сто­је и слич­но­сти, ко­је се ви­де кроз је­зич­ке уни­вер­за­ли­је и је­зич­ке по­ро­ди­це, ко­је су украт­ко пред­ста­вље­не, али са мно­штвом ин­те­ре­сант­них по­да­та­ка. Вра­ћа­ју­ћи се на ево­лу­ци­ју, аутор­ка на­по­ми­ње да и пи­џи­не и кре­о­ле тре­ба про­у­ча­ва­ти и из овог угла, а не са­мо со­ци­о­лин­гви­стич­ки. Да­ље, на при­ме­ри­ма се по­ка­зу­је ка­ко је је­зик сред­ство иден­ти­фи­ка­ци­је, и то на кла­сној, ра­сној, ста­ро­сној, пол­ној рав­ни. Као нај­за­ни­мљи­ви­ји ва­ри­је­тет аутор­ка про­ми­шље­но из­два­ја (омла­дин­ски) жар­гон, бу­ду­ћи да је он бли­зак чи­та­лач­кој пу­бли­ци.

С об­зи­ром на то да су у прет­ход­ним по­гла­вљи­ма пред­ста­вље­на до­стиг­ну­ћа лин­гви­сти­ке XX и XXI ве­ка, аутор­ка у де­ве­том по­гла­вљу по­ка­зу­је да је ми­сли о је­зи­ку би­ло и ра­ни­је. То­ком ве­ко­ва број­не иде­је су се ра­ђа­ле, не­ке су чак пре­те­че мо­дер­них, а ве­ћи­на је не­ста­ја­ла услед њи­хо­ве на­уч­не нео­др­жи­во­сти. Ако се по­сма­тра ево­лу­ци­ја чо­ве­ко­ве ми­сли о је­зи­ку, при­ме­ћу­је аутор­ка, уви­ђа се да у лин­гви­сти­ци по­сто­је две тен­ден­ци­је: пр­ва је фи­ло­зоф­ска, усме­ре­на на раз­у­ме­ва­ње при­ро­де је­зи­ка, а дру­га фи­ло­ло­шка, ко­ја де­скрип­тив­ном ана­ли­зом је­зи­ка те­жи да утвр­ди пре­скрип­тив­на пра­ви­ла. У на­став­ку се хро­но­ло­шки на­во­де шко­ле и прав­ци у лин­гви­сти­ци, а у окви­ру сва­ке се при­ка­зу­ју ње­на до­стиг­ну­ћа и ути­цај та­да­шњих иде­ја на са­вре­ме­ну лин­гви­сти­ку. Овај кра­так пре­глед слу­жи да чи­та­лац уви­ди ка­ко су пред­мет и циљ на­у­ке о је­зи­ку ве­ко­ви­ма исти, а да су се ме­ња­ли са­мо те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шки при­сту­пи. По­зна­ва­ње исто­ри­је на­у­ке на­ро­чи­то је ва­жно за оне ко­ји тек ула­зе на на­уч­ну сце­ну, јер „от­кри­ва­ју­ћи ’ста­ре за­блу­де’, мла­ди на­уч­ник по­ста­је све­стан да су ак­ту­ел­на и по­пу­лар­на схва­та­ња о је­зи­ку и ми­шље­њу тек хи­по­те­зе ко­је се мо­гу до­ка­за­ти или оспо­ри­ти“ (стр. 152).

И на кра­ју, у исто­и­ме­ном одељ­ку, аутор­ка по­ку­ша­ва, и у то­ме успе­ва, да по­ре­ди струк­ту­ру ДНК и струк­ту­ру је­зи­ка. За­кљу­чу­је да је у по­ре­ђе­њу са ДНК је­зик мно­го сло­же­ни­ји, јер је број основ­них је­зич­ких је­ди­ни­ца (фо­не­ма) не­ко­ли­ко пу­та ве­ћи од бро­ја ДНК ба­за и јер је, за раз­ли­ку од ин­фор­ма­тив­не струк­ту­ре ДНК, ко­ја је ли­не­ар­на, је­зич­ка струк­ту­ра – хи­је­рар­хиј­ска (стр. 154).  Та­ква сло­же­ност учи­ни­ла је да је­зик по­ста­не dif­fe­ren­tia spe­ci­fi­ca људ­ске вр­сте.

На­у­ка о је­зи­ку је мо­де­ран уџ­бе­ник оп­ште лин­гви­сти­ке, у ко­јем су си­сте­ма­тич­но из­ло­же­ни основ­ни лин­гви­стич­ки по­сту­ла­ти, пот­кре­пље­ни и илу­стро­ва­ни број­ним при­ме­ри­ма, али и осве­же­ни но­вим са­зна­њи­ма и ин­тер­пре­ти­ра­ни у све­тлу са­вре­ме­них лин­гви­стич­ких и ког­ни­тив­них те­о­ри­ја. У окви­ру сва­ког по­гла­вља пред­ста­вље­ни су ре­ле­вант­ни лин­гви­стич­ки фе­но­ме­ни, чи­ме чи­та­лац сти­че оп­шти увид у про­бле­ме ко­ји­ма се лин­гви­сти­ка ба­ви. При­мет­на је кроз це­лу књи­гу аутор­ки­на фо­ку­си­ра­ност на од­нос је­зи­ка и ми­шље­ња, као и на ево­лу­ци­ју је­зи­ка. Ова пи­та­ња зах­те­ва­ју ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни при­ступ, што ова књи­га и по­ка­зу­је – уво­де се број­не ди­сци­пли­не ко­је пред­ста­вља­ју спој две, а не­ка­да чак и три на­у­ке, а аутор­ка се у ту­ма­че­њу је­зич­ких по­ја­ва по­зи­ва на от­кри­ћа из дру­гих на­у­ка, при­лич­но уда­ље­них од лин­гви­сти­ке. Пи­та­ње је­зи­ка тре­ба са­гле­да­ти не са­мо, као до са­да, из пси­хо­ло­шког и со­ци­о­ло­шког угла, већ и из угла ево­лу­ци­о­не би­о­ло­ги­је, ге­не­ти­ке и па­ле­он­то­ло­ги­је, а то је но­ви­на у срп­ској ака­дем­ској сре­ди­ни.

Кроз це­лу књи­гу аутор­ка во­ди ди­ја­лог са чи­та­о­цем: отва­ра број­на пи­та­ња, али и ну­ди ком­пе­тент­не од­го­во­ре; по­зи­ва се на чи­та­о­че­во ис­ку­ство, ка­ко би му при­бли­жи­ла ап­стракт­не лин­гви­стич­ке пој­мо­ве; са­ве­ту­је чи­та­о­ца ка­кав став тре­ба да из­гра­ди пре­ма но­вим по­ја­ва­ма у је­зи­ку. Ова­кав при­ступ је по­ма­ло нео­би­чан, али ме­то­дич­ки оправ­дан – уџ­бе­ник тре­ба да бу­де та­кав да се по­ла­зи од пи­та­ња ко­ја ће се у на­став­ку об­ра­ђи­ва­ти, да но­ве пој­мо­ве по­ве­зу­је са ста­ри­ма, чак и оним из дру­гих ди­сци­пли­на, да ево­ци­ра ис­ку­ства чи­та­ла­ца из сва­ко­днев­ног жи­во­та, и на кон­цу, да про­бу­ди ра­до­зна­лост код њих.

Сто­га ће На­у­ка о је­зи­ку због сво­је мо­дер­но­сти и при­сту­пач­но­сти си­гур­но би­ти по­пу­лар­на ме­ђу бу­ду­ћим мла­дим лин­гви­сти­ма.

 

 

 



[1] Приказ се заснива на издању Завода за уџбенике и наставна средства.

[2] Реч је стал­ни и ак­цен­то­ва­ни скуп гла­со­ва ко­ји има зна­че­ње и сту­па у син­так­сич­ке од­но­се са дру­гим ре­чи­ма.

[3] LADlan­gu­a­ge ac­qu­i­si­ti­on de­vi­ce.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa