Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

Бојана Герун (Крагујевац)

 

 

Јасмина Грковић-Мејџор: ИСТОРИЈСКА ЛИНГВИСТИКА, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића Сремски Карловци, 2013, 390 стр.

           

 

Књи­га ко­ју пред­ста­вља­мо об­у­хва­та аутор­ки­на ду­го­го­ди­шња ис­пи­ти­ва­ња, од­но­сно ра­до­ве из обла­сти исто­риј­ске син­так­се, се­ман­ти­ке и лек­си­ко­ло­ги­је, а ко­ји су за­сно­ва­ни на бо­га­тој гра­ђи. Реч је о осам­на­ест ра­до­ва ко­ји су на­ста­ја­ли у прет­ход­них се­дам го­ди­на. За исто­риј­ску лин­гви­сти­ку, аутор­ка ка­же да је уз­бу­дљи­ва ди­сци­пли­на, јер на­сто­ји да, по­ла­зе­ћи од по­је­ди­нач­них, си­стем­ских и ти­по­ло­шких про­ме­на, об­ја­сни при­ро­ду људ­ских ког­ни­тив­них спо­соб­но­сти (опа­жа­ње, кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­ја и кла­си­фи­ка­ци­ја по­ја­ва у све­ту). Аутор­ка овог дра­го­це­ног збор­ни­ка је, из­ме­ђу оста­лог, ре­дов­ни про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду и до­пи­сни члан СА­НУ.

Оно што аутор­ку ин­те­ре­су­је, при­зна­ју­ћи да ни­је ла­ко од­го­во­ри­ти на сле­де­ћа пи­та­ња, бу­ду­ћи да је сва­ки си­стем сло­же­ни спој оп­штих ког­ни­тив­них обра­за­ца и кул­тур­них мо­де­ла све­та, је­сте сле­де­ће: ако је је­зик чо­ве­ко­ва сли­ка све­та, шта је он­да у тој сли­ци уни­вер­зал­но, а шта по­себ­но, и о че­му он­да, сход­но то­ме, све­до­чи оби­ље струк­тур­но и ти­по­ло­шки ра­зно­вр­сних је­зи­ка? Аутор­ка ин­си­сти­ра на не­рас­ки­ди­вој ве­зи ког­ни­тив­ног и ти­по­ло­шког аспек­та је­зи­ка (оли­че­ног у под­на­сло­ву књи­ге), јер сма­тра да је ти­по­ло­шка де­тер­ми­нан­та је­зи­ка се­ман­тич­ке при­ро­де, а да је, са­мим тим, ду­бин­ски зна­чењ­ски „ка­луп“ је­зи­ка у исто вре­ме и огле­да­ло те­мељ­не сли­ке све­та.

Књи­га об­у­хва­та, као што ре­ко­смо, осам­на­ест ра­до­ва, ко­ји се ба­ве исто­риј­ском син­так­сом и исто­риј­ском се­ман­ти­ком и лек­си­ко­ло­ги­јом. На са­мом по­чет­ку, аутор­ка пи­ше о Ког­ни­тив­ном аспек­ту раз­во­ја тран­зи­тив­но­сти (832), о Уло­зи син­так­сич­ке тран­зи­тив­но­сти у раз­во­ју сло­вен­ских син­так­сич­ких кон­струк­ци­ја (3354), као и рад ко­ји иде Ка ре­кон­струк­ци­ји пра­сло­вен­ске син­так­се (5571). За­тим сле­де ра­до­ви: Да­тив + ин­фи­ни­тив: пра­ин­до­е­вроп­ско по­ре­кло и сло­вен­ски раз­вој (7297), О кон­струк­ци­ји аку­за­ти­ва с пар­ти­ци­пом  (ти­по­ло­шки и ког­ни­тив­ни аспект) (98115), Раз­вој пре­ди­ка­тив­не по­се­си­је у сло­вен­ским је­зи­ци­на (116138), Раз­вој фу­ту­ра у ста­ро­срп­ском је­зи­ку (139170), Обра­зац срп­ског „бо­ли ме гла­ва” као син­так­сич­ки ар­ха­и­зам (171193), О пра­ин­до­е­вроп­ском ком­па­ра­ти­ву у све­тлу је­зич­ке ти­по­ло­ги­је (194   205), О до­при­но­су је­зич­ке ти­по­ло­ги­је ети­мо­ло­шким ис­тра­жи­ва­њи­ма (206218), ра­до­ви ко­ји се ба­ве Ког­ни­тив­ним осно­ва­ма се­ман­тич­ких про­ме­на (219245), ког­ни­тив­ним при­ми­ти­ви­ма ‘прав’ и ‘крив’ (246      266), за­тим сле­ди При­лог исто­ри­ји лек­сич­ко-се­ман­тич­ке гру­пе -грҍх (267291), По­јам здра­вља у ин­до­е­вроп­ским је­зи­ци­ма (2923139), О пра­сло­вен­ским фор­му­ла­ма за­кли­ња­ња (314339), Фор­му­ла­ма с при­де­вом   -цҍль у ста­ро­срп­ским по­ве­ља­ма (340349), О се­ман­ти­ци ста­ро­сло­вен­ских при­де­ва до­бръ и бла­гь (350364) и рад ко­ји се ба­ви Гла­го­ли­ма пер­цеп­ци­је у ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку (365388).

Аутор­ка на­по­ми­ње да тран­зи­тив­ност ни­је уни­вер­зал­на ка­те­го­ри­ја, јер не по­сто­ји у је­зи­ци­ма ак­тив­не ти­по­ло­ги­је, а оно што по­ку­ша­ва са ког­ни­тив­ног и ти­по­ло­шког ста­но­ви­шта да утвр­ди је­сте пут ко­јим се ак­тив­ни је­зич­ки тип тран­сфор­ми­ше у но­ми­на­тив­ни (су­бје­кат­ско-об­је­кат­ски од­но­си), при че­му се ре­че­ни­ца цен­тра­ли­зу­је око пре­ди­ка­та ства­ра­њем гла­гол­ске ва­лен­це, од­но­сно ства­ра­њем афик­сал­них мор­фе­ма ко­ји­ма се де­фи­ни­ше ње­го­ва се­ман­тич­ка ка­те­го­ри­ја. Оно што је те­кло па­ра­лел­но са гра­ма­ти­ка­ли­за­ци­јом но­ми­на­ти­ва, пре­ма аутор­ки­ним ре­чи­ма, је­сте и гра­ма­ти­ка­ли­за­ци­ја аку­за­ти­ва као па­де­жа објек­та. Ме­ђу­тим, раз­вој су­бје­кат­ско-об­је­кат­ских од­но­са у кон­струк­ци­ја­ма с гла­го­ли­ма ко­ји озна­ча­ва­ју мен­тал­на ста­ња и про­це­се, на­су­прот оним гла­го­ли­ма ко­ји су озна­ча­ва­ли фи­зич­ке рад­ње, те­као је да­ле­ко спо­ри­је, уз ва­ри­ра­ња аку­за­ти­ва, ге­ни­ти­ва и да­ти­ва, с оп­штом тен­ден­ци­јом ши­ре­ња аку­за­ти­ва на ра­чун дру­га два па­де­жа. Ти­пич­ни су­бје­кат­ско-об­је­кат­ски од­нос, пре­ма ре­чи­ма Гр­ко­вић-Меј­џор, ис­ка­зу­је се но­ми­на­тив­но-аку­за­тив­ном струк­ту­ром, док се не­ти­пич­ни од­но­си озна­ча­ва­ју дру­гим па­де­жи­ма или пред­ло­шко-па­де­жним кон­струк­ци­ја­ма (пред­ло­шко-па­де­жне струк­ту­ре су мар­ки­ра­не и се­ман­тич­ки сло­же­ни­је у од­но­су на ка­нон­ске тран­зи­тив­не кон­струк­ци­је са сло­бод­ним аку­за­ти­вом).

Циљ ко­ји аутор­ка по­ста­вља у ра­ду ко­ји се ба­ви уло­гом син­так­сич­ке тран­зи­тив­но­сти у раз­во­ју сло­вен­ских син­так­сич­ких струк­ту­ра, је­сте да ука­же на то да су глав­ни син­так­сич­ки про­це­си у исто­ри­ји сло­вен­ских је­зи­ка, за­пра­во, од­раз ти­по­ло­шке про­ме­не по­ро­ди­це ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка, и то кре­та­ње ка но­ми­на­тив­ном је­зич­ком ти­пу, чи­ја је глав­на од­ли­ка тран­зи­тив­ност, бу­ду­ћи да ра­ни пра­ин­до­е­вроп­ски ни­је имао ка­те­го­ри­ју тран­зи­тив­но­сти (ни­је би­ло па­си­ва као јед­ног од глав­них по­ка­за­те­ља раз­ви­је­не тран­зи­тив­но­сти). Ка­те­го­ри­ја тран­зи­тив­но­сти као гра­ду­ал­ни про­цес, ка­ко на­во­ди аутор­ка, по­сте­пе­но се раз­ви­ја­ла и, у но­вом си­сте­му, аку­за­тив по­ста­је ин­ва­ри­јант­на фор­ма објек­та, пред­ста­вља­ју­ћи раз­ли­чи­те се­ман­тич­ке уло­ге (па­ци­јенс, из­вор, те­ма, циљ итд.), као што је и ин­ва­ри­јант­ни су­бје­кат у но­ми­на­ти­ву мо­гао да има раз­ли­чи­те се­ман­тич­ке уло­ге (агенс, по­се­сор итд.). Ја­сми­на Гр­ко­вић-Меј­џор, та­ко­ђе, по­ста­вља пи­та­ње гу­бит­ка ап­со­лут­ног да­ти­ва ко­ји се пр­ви из­гу­био, и као мо­гу­ћи од­го­вор ну­ди ши­ре­ње син­так­сич­ке тран­зи­тив­но­сти, од­но­сно ап­со­лут­ни да­тив, као адвер­би­јал­ни мо­ди­фи­ка­тор, имао је нај­сла­би­ју се­ман­тич­ку ве­зу са пре­ди­ка­том, јер је ис­ка­зи­вао се­кун­дар­ну рад­њу / ста­ње. Аутор­ка за­кљу­чу­је да се у но­вом, тран­зи­тив­ном си­сте­му ре­че­ни­ца цен­тра­ли­зу­је око пре­ди­ка­та (цен­три­пе­тал­на си­ла пре­ди­ка­ци­је), из­град­њом рек­ци­је и ва­лен­це, што је до­при­не­ло ја­ча­њу ре­че­нич­не ко­хе­зи­је.

Циљ по­гла­вља ко­ји се од­но­си на ре­кон­струк­ци­ју пра­сло­вен­ске син­так­се, ка­ко на­во­ди аутор­ка, је­сте да ука­же на то да сло­вен­ска исто­риј­ска син­так­са тре­ба да има не са­мо ја­сно де­фи­ни­са­не ме­то­де и кор­пус, не­го и те­о­риј­ски оквир ко­ји би по­ме­ну­ту ре­кон­струк­ци­ју пра­је­зич­ких струк­ту­ра учи­ни­ли лин­гви­стич­ки оправ­да­ном и те­о­риј­ски уте­ме­ље­ном. Оно што аутор­ка кон­ста­ту­је је­сте чи­ње­ни­ца да су нео­п­ход­не обе ме­то­де упо­ред­не гра­ма­ти­ке (ме­тод уну­тра­шње ре­кон­струк­ци­је и ком­па­ра­тив­на ме­то­да) при­ли­ком ре­кон­струк­ци­је пра­је­зич­ких мо­де­ла, а те­о­риј­ски при­ступ ко­ји се до са­да по­ка­зао нај­у­спе­шни­јим у до­ме­ну ре­кон­струк­ци­је ин­до­е­вроп­ске син­так­се, је­сте ти­по­ло­шка лин­гви­сти­ка. Ду­бин­ска про­ме­на, ка­ко кон­ста­ту­је аутор­ка, иза­зи­ва си­стем­ске про­ме­не је­зич­ког ти­па, ко­је се раз­ли­чи­то ма­ни­фе­сту­ју, а раз­вој син­так­сич­ке тран­зи­тив­но­сти и гла­гол­ске рек­ци­је об­у­хва­тао је не са­мо ства­ра­ње ин­ва­ри­јант­не фор­ме ди­рект­ног објек­та, већ и те­шње ве­зи­ва­ње ре­че­нич­них еле­ме­на­та за пре­ди­кат као ре­че­нич­но је­згро, што је усло­ви­ло гу­бље­њем но­ми­нал­них струк­ту­ра и њи­хо­ву за­ме­ну вер­бал­ним кон­струк­ци­ја­ма. Ме­је­о­во за­па­жа­ње, ка­ко на­во­ди аутор­ка, от­кри­ва основ­ну син­так­сич­ку осо­бе­ност ра­ни­јег пра­ин­до­е­вроп­ског, а то је не­по­сто­ја­ње син­так­сич­ке тран­зи­тив­но­сти. На­ста­ју струк­ту­ре у ко­ји­ма је хи­је­рар­хи­ја еле­ме­на­та у ре­че­ни­ци мар­ки­ра­на, што се ви­ди у на­стан­ку мор­фо­ло­шких па­де­жа адвер­би­јал­не функ­ци­је, гла­гол­ске рек­ци­је и ва­лен­це.

Ја­сми­на Гр­ко­вић-Меј­џор по­ста­вља пи­та­ње за­што је не­стао аку­за­тив са пар­ти­ци­пом, и ка­же да ка­да, раз­во­јем тран­зи­тив­но­сти, пре­ди­кат по­ста­је цен­три­пе­тал­но је­згро ре­че­ни­це, мо­ра се укло­ни­ти дру­го, иако сла­би­је пре­ди­ка­тив­но је­згро – пар­ти­цип­ско, ко­је ће се тран­сфор­ми­са­ти у вер­бал­ну струк­ту­ру. Да­љом раз­град­њом но­ми­нал­ног си­сте­ма, пре­ма аутор­ки­ним ре­чи­ма, гу­би се фор­ма за мар­ки­ра­ње ди­рект­не еви­дент­но­сти – АП, али се, уоб­ли­ча­ва­њем хи­по­так­тич­ких струк­ту­ра, у исто­ри­ји сло­вен­ских је­зи­ка она по­но­во фор­ма­ли­зу­је, у скла­ду са си­стем­ским од­ли­ка­ма је­зи­ка вер­бал­ног ти­па. За ка­те­го­ри­ју по­се­си­је, аутор­ка ка­же да спа­да ме­ђу уни­вер­зал­не је­зич­ке кон­цеп­те ко­је је те­шко де­фи­ни­са­ти, а циљ ко­ји по­ста­вља је­сте да ис­тра­жи оп­шти раз­вој пре­ди­ка­тив­не по­се­си­је у сло­вен­ским је­зи­ци­ма, и да се по­ка­же ко­ји су то уну­тра­шњи је­зич­ки узро­ци и ме­ха­ни­зми, као и ко­ја је уло­га је­зич­ких кон­та­ка­та у овом про­це­су. Основ­ни узрок круп­них син­так­сич­ких про­ме­на од пра­ин­до­е­вроп­ског до сло­вен­ских је­зи­ка, ка­ко за­кљу­чу­је,  би­ла је ти­по­ло­шка про­ме­на: кре­та­ње ка је­зи­ку но­ми­на­тив­ног ти­па (син­так­сич­ка тран­зи­тив­ност), од­но­сно кре­та­ње од је­зи­ка ори­јен­ти­са­ног ка те­ми ка је­зи­ку ори­јен­ти­са­ном ка аген­су (су­бјек­ту). Ово ти­по­ло­шко кре­та­ње, ка­ко кон­ста­ту­је аутор­ка, иза­зва­ло је низ про­ме­на, а јед­на од њих је би­ла и гу­бље­ње mi­hi-est-пре­ди­ка­тив­не по­се­си­је, док се у ве­ћи­ни сло­вен­ских је­зи­ка по­сте­пе­но раз­ви­ја­ла­ла тран­зи­тив­на ha­beo-струк­ту­ра.

Ти­по­ло­шком про­ме­ном, ка­ко ка­же аутор­ка, ка­да раз­во­јем тран­зи­тив­но­сти пре­ди­кат по­ста­је цен­три­пе­тал­но је­згро ре­че­ни­це, он по­ста­је и но­си­лац ка­те­го­ри­је вре­ме­на, и фу­тур се као ког­ни­тив­но сло­же­ни­ји од пре­зен­та и пре­те­ри­тал­них вре­ме­на, раз­ви­ја на­кон пра­ин­до­е­вроп­ске епо­хе. Фор­ми­ра­ње фу­ту­ра у ста­ро­срп­ском, ка­ко Гр­ко­вић-Меј­џор за­кљу­чу­је, ре­зул­тат је ин­тер­ак­ци­је уну­тра­шњег је­зич­ког раз­во­ја и је­зич­ког кон­так­та. Ка­да је реч о ар­ха­и­зми­ма, аутор­ка ка­же да се они чу­ва­ју у спе­ци­фич­ној је­зич­кој гра­ђи као ока­ме­ње­на сред­ства (из­ре­ке, кле­тве, по­сло­ви­це итд.), што се мо­же ви­де­ти у при­ме­ри­ма са рад­ним гла­гол­ским при­де­вом у оп­та­тив­ним из­ре­ка­ма (Бог ти дао здра­вље ‘не­ка ти Бог да здра­вље’). Они су огра­ни­че­ни на по­себ­не до­ме­не и нај­ве­ро­ват­ни­је се уче као го­то­ви обра­сци за од­ре­ђе­не ка­те­го­ри­је, за раз­ли­ку од про­дук­тив­них је­зич­ких мо­де­ла.[1] Аутор­ка за­кљу­чу­је да је кон­струк­ци­ја с гла­го­лом ста­ња и но­си­о­цем ста­ња у аку­за­ти­ву ду­бо­ке ста­ри­не и ве­за­на за пра­ин­до­е­вроп­ски је­зик ак­тив­ног ти­па, а да се у стан­дард­ном срп­ском је­зи­ку им­пер­со­нал­на струк­ту­ра са­чу­ва­ла као  син­так­сич­ки ар­ха­и­зам.

Гра­ђа нај­ста­ри­јих ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка, пре­ма аутор­ки­ним ре­чи­ма, по­ка­зу­је да се ре­ла­тив­на ком­па­ра­ци­ја оства­ру­је син­так­сич­ки, без мор­фо­ло­шког ком­па­ра­ти­ва, а да се кон­струк­ци­ја с ком­па­ра­тив­ним афик­сом раз­ви­ја тек кра­јем пра­ин­до­е­вроп­ске епо­хе. Аутор­ка кон­ста­ту­је да раз­вој ин­до­е­вроп­ског ком­па­ра­ти­ва по­ка­зу­је три ти­по­ло­шка ста­ди­ју­ма: изо­ла­тив­ни, аглу­ти­на­тив­ни и флек­тив­ни, а да ка­сни пра­ин­до­е­вроп­ски ни­је био иде­ал­ни флек­тив­ни си­стем и да то тре­ба има­ти на уму при ре­кон­струк­ци­ји.

Аутор­ка нас под­се­ћа на ва­жност при­ме­не ти­по­ло­ги­је у ди­ја­хро­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма (ети­мо­ло­шким ис­тра­жи­ва­њи­ма), а да се до са­да нај­у­спе­шни­јим по­ка­зао хо­ли­стич­ки ти­по­ло­шки при­ступ (је­зич­ки ни­вои су ме­ђу­соб­но за­ви­сни од про­зо­диј­ских струк­ту­ра, пре­ко мор­фо­ло­шких, син­так­сич­ких и лек­сич­ких). Ди­ја­хро­на ти­по­ло­ги­ја, пре­ма аутор­ки­ним ре­чи­ма, пред­ста­вља је­зик као ди­на­мич­ни, не­пре­ста­ни про­цес и по­ма­же у са­гле­да­ва­њу ње­го­вих ти­по­ло­шких (и хро­но­ло­шких) сло­је­ва, чи­ме је­зич­ка ти­по­ло­ги­ја отва­ра мо­гућ­ност да се гра­ни­це ети­мо­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња по­ме­ре ду­бље у про­шлост. Прин­ци­пи ко­ји су ва­жи­ли да­нас, ка­да је реч о је­зи­ку, мо­ра­ли су ва­жи­ти и у про­шло­сти – под­се­ћа нас аутор­ка на овај по­сту­лат на ко­ме се те­ме­љи ти­по­ло­шка лин­гви­сти­ка. У гра­ђе­њу сло­же­ни­јих кон­це­па­та (од­го­ва­ра­ју­ће лек­си­ке), по­ла­зна тач­ка су за чо­ве­ка по­ја­ве у при­ро­ди, људ­ско те­ло, ње­гов по­ло­жај и ве­за са око­ли­ном, а на бу­ду­ћим, ин­тер­ди­сци­пли­нар­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма (ети­мо­ло­ги­ја, исто­риј­ска се­ман­ти­ка, ког­ни­тив­на пси­хо­ло­ги­ја, ан­тро­по­ло­ги­ја, ет­но­лин­гви­сти­ка), ка­ко кон­ста­ту­је аутор­ка, је­сте да ду­бље осве­тле оп­ште пу­те­ве се­ман­тич­ког раз­во­ја и уло­гу се­ман­тич­ких при­ми­ти­ва. За ди­стинк­ци­ју ‘прав’ и ‘крив’ на пра­сло­вен­ском и у сло­вен­ском све­ту, аутор­ка на­во­ди да је то јед­на од основ­них пој­мов­них опо­зи­ци­ја ко­ји­ма се сег­мен­ту­је ре­ал­ност, али и осно­ва за вред­но­ва­ње по­ја­ва, кон­ста­ту­ју­ћи на кра­ју ово­га из­ла­га­ња да основ­ни прин­ци­пи са­вре­ме­не ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке, ко­ји ва­же за син­хро­не је­зич­ке си­сте­ме, ва­же и ка­да се го­во­ри о раз­во­ју је­зи­ка.

Аутор­ка нас под­се­ћа на оно што је лин­гви­сти­ма већ одав­но зна­но, а то је да је­зик ни­је огле­да­ло све­та већ чо­ве­ко­ве сли­ке све­та, и да лин­гви­сти­ка, у сво­јој по­тра­зи за при­ро­дом чо­ве­ко­вих кон­цеп­ту­ал­них мо­ћи, не мо­же са­ма де­ло­ва­ти. Исто­риј­ска се­ман­ти­ка пру­жа увид у раз­вој чо­ве­ко­вог пој­мов­ног све­та, а њен се­ма­зи­о­ло­шки при­ступ, пре­ма аутор­ки­ним ре­чи­ма, по­ла­зи од ети­мо­ло­ги­је ре­чи, ко­ја раз­от­кри­ва њи­хо­ва из­вор­на зна­че­ња и гра­ђе­ње но­вих лек­се­ма. Оно што аутор­ка по­себ­но ис­ти­че је­сте чи­ње­ни­ца да исто­риј­ска се­ман­ти­ка и ети­мо­ло­ги­ја по­ка­зу­ју да гра­ни­це ме­ђу зна­че­њи­ма ни­су ни ја­сне ни чвр­сте. По­ре­де­ћи кон­цепт ‘здра­вља’ са це­ло­ви­то­шћу, аутор­ка за­кљу­чу­је да ако је не­чи­је здра­вље на­ру­ше­но, оште­ће­но или пот­ко­па­но – оно је из­гу­би­ло це­лост и чвр­сти­ну; ако је не­ко­га на­че­ла бо­лест – он ви­ше ни­је цео; ако је здра­вље крх­ко – оно је ло­мљи­во итд. Исто­ри­ју је­зи­ка, Ја­сми­на Гр­ко­вић-Меј­џор по­ре­ди са ког­ни­тив­ном ар­хе­о­ло­ги­јом, ко­ја та­ко от­кри­ва трај­ност ког­ни­тив­них при­ми­ти­ва (ба­зич­них пој­мов­них ме­та­фо­ра), и от­кри­ва да се реч­ник, по­сма­тра­но исто­риј­ски, мо­же све­сти на огра­ни­чен број ког­ни­тив­них при­ми­ти­ва, као по­ла­зи­шта при­ли­ком ева­лу­а­ци­је и ка­те­го­ри­за­ци­је по­ја­ва у све­ту – што пред­ста­вља ва­жан за­да­так исто­риј­ске лин­гви­сти­ке.

Ја­сми­на Гр­ко­вић-Меј­џор се за­ла­же за ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни при­ступ у лин­гви­сти­ци, у ко­јем ис­тра­жи­ва­ча по­ре­ди са тра­га­о­цем, од­но­сно са ког­ни­тив­ним ар­хе­о­ло­гом. При­ме­ном хо­ли­стич­ког те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шког при­сту­па, аутор­ка ука­зу­је на не­рас­ки­ди­ву ве­зу ког­ни­тив­ног и ти­по­ло­шког аспек­та је­зи­ка. Јед­но­ста­ван, ја­сан и ис­цр­пан при­каз об­ра­ђи­ва­них те­ма, обез­бе­ђу­је ве­ли­ку вред­ност овом де­лу, ком­пакт­не струк­ту­ре, у са­др­жин­ском и тех­нич­ком сми­слу.

 



[1] Аутор­ка на­во­ди им­пер­со­нал­не ре­че­ни­це (Бо­ли ме гла­ва или Зу­ји ми у уши­ма), где је екс­пе­ри­јен­сер у аку­за­ти­ву и да­ти­ву, од­сту­па­ју од но­ми­на­тив­не ти­по­ло­ги­је, што је по­ка­за­тељ син­так­сич­ког ре­лик­та или ино­ва­тив­не струк­ту­ре. Аутор­ка до­да­је да им­пер­со­нал­ни обра­сци пред­ста­вља­ју оста­так ак­тив­не ти­по­ло­ги­је ра­ног пра­ин­до­е­вроп­ског пра­је­зи­ка, у ко­јем тран­зи­тив­ност ни­је по­сто­ја­ла. Ме­ђу­тим, раз­вој тран­зи­тив­но­сти, за­кљу­чу­је Гр­ко­вић-Меј­џор, иза­звао је низ круп­них про­ме­на у син­так­сич­ком ус­тро­ја­ва­њу ин­до­е­вроп­ске ре­че­ни­це.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa