Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 27

­Ив­ан­а Бојо­вић (Бе­ог­рад) *

 

­Пр­едраг ­Пипер, ­Иван Клајн: НОРМАТИВНА ГРАМАТИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА, Матица српска, Нови Сад, 2014,

581 стр.

 

 

Нор­ма­тив­на гра­ма­ти­ка срп­ског је­зи­ка је­сте пр­ва срп­ска гра­ма­ти­ка чи­ја је нор­ма­тив­на на­ме­на ста­вље­на у ње­ну осно­ву, кон­цеп­ци­ју и струк­ту­ру. И овa гра­ма­ти­ка са­др­жи опис гра­ма­тич­ких струк­ту­ра и функ­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, и об­ја­шње­ње тог опи­са, али да­је, пре све­га, екс­пли­цит­не нор­ма­тив­не оце­не гра­ма­тич­ких по­ја­ва та­мо где је нор­ма­тив­на оце­на по­себ­но ва­жна и где по­сто­је ко­ле­ба­ња и гре­шке у упо­тре­би гра­ма­тич­ких об­ли­ка. У овој књи­зи та­кве на­по­ме­не су ви­дљи­во из­дво­је­не и од­штам­па­не дру­га­чи­јим сло­гом да би се лак­ше уочи­ле. Нор­ма­тив­не су при­ро­де. Са­мо не­ке од њих су ко­мен­та­ри по­је­ди­них спе­ци­јал­них по­ја­ва у гра­ма­тич­ком си­сте­му срп­ског је­зи­ка.

Нор­ма­тив­не ква­ли­фи­ка­ци­је осло­ње­не су ка­ко на је­зич­ку гра­ђу, та­ко и на бо­га­ту нор­ма­ти­ви­стич­ку ли­те­ра­ту­ру о срп­ском и срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку (би­бли­о­граф­ски опис дат је на кра­ју књи­ге) и на ак­ту­ел­ну те­о­риј­ску ми­сао о је­зич­кој стан­дар­ди­за­ци­ји и нор­ма­ти­ви­сти­ци.

У увод­ном де­лу ис­ти­че се зна­чај ћи­ри­ли­це за срп­ски кул­тур­ни иден­ти­тет и ње­но очи­глед­но по­ти­ски­ва­ње из јав­не упо­тре­бе. Ауто­ри на­во­де што­кав­ску осно­ву срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка екав­ског и ије­кав­ског из­го­во­ра ре­чи и ис­ту­чу да се об­ја­шње­ња и нор­ма­тив­не пре­по­ру­ке обич­но да­ју се у екав­ском об­ли­ку, али се по­ред екав­ских при­ме­ра, у не­ким слу­ча­је­ви­ма, на­во­де и од­го­ва­ра­ју­ћи при­ме­ри ије­кав­ског из­го­во­ра.

У окви­ру фо­но­ло­ги­је, по­ред по­де­ле гла­со­ва и вр­сте ак­це­на­та, ауто­ри из­два­ја­ју по­гла­вља о кли­ти­ка­ма и не­на­гла­ше­ним сло­го­ви­ма.

У по­гла­вљу мор­фо­фо­но­ло­ги­је, по­ред већ уоби­ча­је­них су­гла­снич­ких ал­тер­на­ци­ја (јед­на­че­ња, пр­ве и дру­ге па­ла­та­ли­за­ци­је, јо­то­ва­ња, ал­тер­на­ци­ја л/о, гу­бље­ња су­гла­сни­ка), ауто­ри из­два­ја­ју тре­ћу па­ла­та­ли­за­ци­ју, ка­рак­те­ри­стич­ну за твор­бу не­ких гла­го­ла, чи­ја се ко­рен­ска мор­фе­ма за­вр­ша­ва на к, г или х. Раз­ма­тра­ју се и са­мо­гла­снич­ке ал­тер­на­ци­је: не­по­сто­ја­но а, по­крет­ни са­мо­гла­сни­ци и ди­си­ми­ла­ци­ја са­мо­гла­сни­ка.

У овој гра­ма­ти­ци па­жња је усме­ре­на, нај­ве­ћим де­лом, на мор­фо­ло­шка и син­так­сич­ка пра­ви­ла

Ка­да је реч о мор­фо­ло­ги­ји, ауто­ри су нај­пре по­ме­ну­ли пра­ви­ла пре­ма ко­ји­ма се мор­фе­ме удру­жу­ју у ре­чи и пра­ви­ла пре­ма ко­ји­ма се ре­чи удру­жу­ју у ре­че­ни­це, а ре­че­ни­це у тек­сто­ве. У сре­ди­шту та­ко схва­ће­не гра­ма­ти­ке ауто­ри ис­ти­чу по­јам гра­ма­тич­ке ка­те­го­ри­је као је­дин­ство гра­ма­тич­ког об­ли­ка и гра­ма­тич­ког зна­че­ња. Ис­ти­че се, та­ко­ђе, ре­гу­лар­ност, као нај­ва­жни­ја од­ли­ка ко­ју има­ју гра­ма­тич­ки об­ли­ци. Што се ти­че гра­ма­тич­ких зна­че­ња, она су оба­ве­зна за ши­ро­ке кла­се је­зич­ких је­ди­ни­ца, нпр. зна­че­ње гра­ма­тич­ког бро­ја (јед­ни­на или мно­жи­на) оба­ве­зна је за све име­ни­це, при­де­ве, за­ме­ни­це и гла­го­ле, а зна­че­ње збир­но­сти (ли­шће, гра­ње) ма­ње је гра­ма­тич­ки ло­ка­ли­зо­ва­но, јер је свој­стве­но са­мо јед­ном де­лу име­ни­ца. Гра­ма­тич­ко зна­че­ње је ор­га­ни­зо­ва­но. Та ор­га­ни­зо­ва­ност огле­да се у чи­ње­ни­ци да сва­ко гра­ма­тич­ко зна­че­ње са­др­жи два или ви­ше ме­ђу­соб­но су­прот­ста­вље­ни х­зна­че­ња. На при­мер, гра­ма­тич­ки број об­у­хва­та јед­ни­ну или мно­жи­ну, гла­гол­ски вид об­у­хва­та свр­ше­ни и не­свр­шпе­ни вид, итд…

Ауто­ри да­ље на­во­де вр­сте ре­чи и њи­хо­ву по­де­лу на основ­не и по­моћ­не (пред­ло­зи, ве­зни­ци, реч­це, уз­ви­ци).

За­ни­мљи­во је да у гра­ма­тич­ке ка­те­го­ри­је име­ни­ца, осим ро­да, бро­ја и па­де­жа, спа­да и ка­те­го­ри­ја ани­мат­но­сти (жи­вог или не­жи­вог). Она се ис­по­ља­ва у то­ме што је у јед­ни­ни име­ни­ца му­шког ро­да на Ø на­ста­вак, аку­за­тив јед­нак ге­ни­ти­ву ако име­ни­ца зна­чи жи­во би­ће, ако име­ни­ца зна­чи не­жи­во, аку­за­тив је, по пра­ви­лу, јед­нак но­ми­на­ти­ву. Име­ни­це се не мо­гу ме­ња­ти по ка­те­го­ри­ји ани­мат­но­сти, јер је ка­те­го­ри­ја ани­мат­но­сти се­лек­тив­на, а не па­ра­диг­мат­ска ка­те­го­ри­ја.

У да­љем са­др­жа­ју, ауто­ри се ба­ве име­ни­ца­ма пре­ма ти­пу про­ме­не, име­нич­ким де­кли­на­ци­ја­ма: пр­вом, дру­гом и тре­ћом де­кли­на­ци­јом. По­том сле­де вр­сте за­ме­ни­ца, за­тим при­де­ва пре­ма зна­че­њу и об­ли­ку, пре­ма ти­пу про­ме­не, од­ре­ђе­ни и нео­д­ре­ђе­ни при­дев­ски вид и сте­пе­ни по­ре­ђе­ња.

Нај­ве­ћу па­жњу, чи­ни се да при­вла­чи по­де­ла бро­је­ва. По­ред основ­них, ред­них и збир­них, има­мо и оп­ште бро­је­ве: је­ди­ни, оба, обе, оба­два, оба­две/оба­дви­је; му­шко­лич­не бро­је­ве (ис­кљу­чи­во ли­ца му­шког по­ла), нпр. дво­ји­ца љу­ди, че­тво­ри­ца бра­ће, вас пе­то­ри­ца, би­ло их је де­се­то­ри­ца. Ко­нач­но има­мо и раз­ло­мач­ке име­нич­ке бро­је­ве, ко­ји су из­ве­де­ни од ред­них бро­је­ва су­фик­сом -ин-а (тре­ћи­на, че­твр­ти­на) и при­бли­жне бро­је­ве, из­ве­де­не од основ­них бро­је­ва су­фик­сом -ак, (де­се­так), али су ма­ло­број­ни и и сла­бо гра­ма­ти­ка­ли­зо­ва­ни.

Ка­да се го­во­ри о гла­го­ли­ма, мо­жда нам је нај­за­ни­мљи­ви­ји са­др­жај о фу­ту­ру дру­гом, као је­ди­ном гла­гол­ском вре­ме­ну ко­је се упо­тре­бља­ва са­мо у за­ви­сним ре­че­ни­ца­ма, и то по­год­бе­ним, вре­мен­ским и од­но­сним. Та­ко­ђе би тре­ба­ло па­жљи­во чи­та­ти текст о ка­те­го­ри­ји на­чи­на. Ауто­ри твр­де да по­сто­је три гла­гол­ска на­чи­на и то ин­ди­ка­тив (нпр. чи­та­ти), им­пе­ра­тив (чи­тај), по­тен­ци­јал (чи­тао би). За­ни­мљи­во је са­зна­ти раз­ли­ку из­ме­ђу по­тен­ци­ја­ла и по­тен­ци­ја­ла про­шлог и шта се под­ра­зу­ме­ва под оп­та­ти­вом, ко­ји је вр­ло бли­зак рад­ном гла­гол­ском при­де­ву.

У да­љем тек­сту гра­ма­ти­ке, ауто­ри се ба­ве ка­те­го­ри­јом ста­ња, рек­ци­јом, ва­лент­но­шћу, по­врат­ним гла­го­ли­ма и гла­гол­ским вр­ста­ма (не­пра­вил­ни, по­моћ­ни гла­го­ли).

На кра­ју мор­фо­ло­фи­је, об­ра­ђу­ју се не­про­мен­љи­ве ре­чи, или по­моћ­не, ка­ко их ауто­ри де­фи­ни­шу.

У по­гла­вљу ко­је се ти­че твор­бе ре­чи, об­ја­шња­ва се су­фик­са­ци­ја, су­фик­са­ци­ја фо­нет­ске ал­тер­на­ци­је, име­нич­ка су­фик­са­ци­ја, при­дев­ска су­фик­са­ци­ја, гла­гол­ска су­фик­са­ци­ја и пре­фик­сал­но-су­фик­сал­на твор­ба гла­го­ла. По­том сле­де: пре­фик­са­ци­ја, пре­фик­сал­не име­ни­це, пре­фик­сал­ни при­де­ви, пре­фик­сал­ни гла­го­ли, пре­фик­сал­ни при­ло­зи

У окви­ру твор­бе ре­чи сла­га­њем на­и­ла­зи­мо на тер­мин сра­сли­це   сло­же­ни­це у ко­ји­ма се пр­ви и дру­ги део ре­чи за­вр­ша­ва­ју истим об­ли­ком и има­ју исти ме­ђу­соб­ни од­нос ка­кав су има­ли у син­таг­ми од две ре­чи, а је­ди­ни знак спа­ја­ња је је­дин­ствен ак­це­нат. По­ред име­нич­ких, ауто­ри се ба­ве и при­дев­ским, гла­гол­ским и сло­же­ни­ца­ма у дру­гим вр­ста­ма ре­чи. Об­ја­шња­ва се и твор­ба ре­чи (кон­вер­зи­ја) пре­ла­зак ре­чи из јед­не вр­сте ре­чи у дру­гу без до­да­ва­ња би­ло ка­квих афик­са. У ве­зи са тим, у гра­ма­ти­ци су по­себ­но об­ра­ђе­не: суп­стан­ти­ви­за­ци­ја (по­и­ме­ни­ча­ва­ње), адјек­ти­ви­за­ци­ја (по­при­де­вља­ва­ње), адвер­би­ја­ли­за­ци­ја (пре­ла­зак у при­ло­ге) и пре­по­зи­ци­о­на­ли­за­ци­ја (пре­ла­зак у пред­ло­ге).

Ка­да је реч о син­так­си, об­ра­ђу­ју се: син­так­сич­ке је­ди­ни­це, вр­сте ре­чи и син­так­сич­ке функ­ци­је; на­по­ред­ни и за­ви­сни син­так­сич­ки од­но­си у про­стој ре­че­ни­ци; кон­гру­ен­ци­ја; рек­ци­ја и при­кљу­чи­ва­ње. У по­гла­вљу ре­че­нич­ни чла­но­ви об­ра­ђу­ју се: пре­ди­кат, су­бје­кат, до­пу­на, од­ред­бе­ни ре­че­нич­ни чла­но­ви, атри­бут, атри­бу­тив, апо­зи­ци­ја, апо­зи­тив, адвер­би­јал, ре­че­нич­ни до­да­ци.

Об­ја­шња­ва се, по­том, син­так­са па­де­жа, за­тим син­так­са гла­го­ла, упо­тре­ба вре­мен­ских, на­чин­ских, лич­них и не­лич­них гла­гол­ских об­ли­ка. Не са­мо што се да­је пре­глед про­стих ре­че­ни­ца, већ се об­ја­шња­ва и њи­хо­ва кла­си­фи­ка­ци­ја пре­ма гла­гол­ском об­ли­ку, ко­му­ни­ка­тив­ној функ­ци­ји и гра­ма­тич­ком зна­че­њу. Пи­ше се о ре­ду ре­чи у про­стој ре­че­ни­ци, име­нич­кој син­таг­ми, пре­ди­ка­ту и ре­до­сле­ду ен­кли­ти­ка.

На­кон про­стих, го­во­ри се о сло­же­ној ре­че­ни­ци, оп­штим од­ли­ка­ма и вр­ста­ма на­по­ре­до­сло­же­них ре­че­ни­ца, ре­до­сле­ду пре­ди­ка­циј­ских де­ло­ва у на­по­ред­но­сло­же­ној ре­че­ни­ци. У окви­ру за­ви­сно сло­же­не ре­че­ни­це, го­во­ри се о оп­штим од­ли­ка­ма и вр­ста­ма ових ре­че­ни­ца, о за­ви­сно­сно­сло­же­ним ре­че­ни­ца­ма пре­ма син­так­сич­кој функ­ци­ји кла­у­зе, оп­се­гу за­ви­сно­сти кла­у­зе од глав­ног де­ла ре­че­ни­це, оба­ве­зно­сти кла­у­зе и до­пун­ским ре­че­ни­ца­ма као за­ви­сно­сло­же­ним ре­че­ни­ца­ма са оба­ве­зном кла­у­зом. Об­ра­ђу­ју се још и ре­че­ни­це са атри­бу­тив­ном кла­у­зом, апо­зи­циј­ском кла­у­зом и адвер­би­јал­ном кла­у­зом, на кра­ју ре­до­след де­ло­ва за­ви­сно­сло­же­не ре­че­ни­це и асин­дет­ска ре­че­ни­ца.

На кра­ју књи­ге дат је пре­глед основ­не ли­те­ра­ту­ре, сим­бо­ла, скра­ће­ни­ца и ре­ги­стар.

Ако ова књи­га успе да под­стак­не учвр­шћи­ва­ње и не­го­ва­ње срп­ске књи­жев­но­је­зич­ке нор­ме и ње­но успе­шно раз­ви­ја­ње и до­гра­ђи­ва­ње, њен глав­ни циљ би­ће оства­рен.

 

 



* ivannabojovic@yahoo.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa