Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 27

УДК 811.163.41′367.622′38

Прегледни рад

Примљено: 12.11.2015.

Прихваћено: 15.12.2015.

 

 

Александра Ђорђевић (Ниш)*

 

ПРОУЧАВАЊЕ ДЕАДЈЕКТИВНИХ ИМЕНИЦА КАО КОНДЕНЗАТОРА НА КОРПУСУ СРПСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПОДРУЧЈА У РАЗЛИЧИТИМ ФУНКЦИОНАЛНИМ СТИЛОВИМА

 

 

У овом ра­ду да­је се исто­ри­јат про­у­ча­ва­ња де­а­дјек­тив­них име­ни­ца као сред­ства кон­ден­за­ци­је у слу­жби но­ми­на­ли­за­ци­је на го­вор­ном под­руч­ју срп­ског је­зи­ка. Та­ко­ђе, дат је осврт на трет­ман, за­сту­пље­ност и функ­ци­ју де­а­дјек­тив­них име­ни­ца у ра­зним функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма, на­ста­лим као по­сле­ди­ца је­зич­ког ра­сло­ја­ва­ња. Циљ ра­да је да се ука­же на нај­ре­ле­вант­ни­ја де­ла ко­ја се ба­ве овом те­мом, ка­ко се де­а­дјек­тив­на име­ни­ца тре­ти­ра у ср­би­сти­ци, у ко­јим функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма је об­ра­ђе­на, као и да се из­не­су ре­зул­та­ти до­са­да­шњих про­у­ча­ва­ња у ви­ду пу­то­ка­за за не­ко бу­ду­ће ба­вље­ње овом је­зич­ком по­ја­вом.

Кључ­не ре­чи: но­ми­на­ли­за­ци­ја, де­а­дјек­тив­на име­ни­ца, функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви

 

 

            Је­зик је нај­вер­ни­ји пра­ти­лац људ­ске ево­лу­ци­је и огле­да­ло људ­ске све­сти. Хи­по­те­за је­зич­ке ре­ла­тив­но­сти на­во­ди да је је­зик ма­па ствар­но­сти, јер ути­че на чо­ве­ко­во ви­ђе­ње све­та, у из­ве­сној ме­ри. Уза­јам­ност ути­ца­ја је гу­сто спле­те­на: чо­век ства­ра је­зик, а је­зик по­ма­же об­ли­ко­ва­њу људ­ске ми­сли и слу­жи као вер­бал­ни ори­јен­тир у ствар­но­сти, и при том обо­је про­ла­зе кроз про­ме­не. Иако сва­ко од њих има свој ево­лу­тив­ни пут, за­себ­ну ло­ги­ку и си­стем­ско устрој­ство, упра­во кроз не­у­мит­ност њи­хо­вих тран­сфор­ма­ци­ја нај­бо­ље се са­гле­да­ва њи­хо­ва по­ве­за­ност.

Са­вре­ме­ни на­чин жи­вље­ња усло­вио је ра­сло­ја­ва­ње је­зи­ка на функ­ци­о­нал­не сти­ло­ве[1], од ко­јих се из­два­ја  књи­жев­но­у­мет­нич­ки стил по ино­ва­тив­но­сти, али и очу­ва­њу до­брог на­чи­на упо­тре­бе је­зи­ка. Нео­п­те­ре­ћен тен­ден­ци­о­зно­шћу и ма­ни­пу­ла­ци­јом у не­ке дру­ге, ван­је­зич­ке свр­хе, он нај­ма­ње под­ле­же ша­бло­ни­за­ци­ји. Сто­га ће у овом ра­ду би­ти скре­ну­та па­жња на­ро­чи­то на тај функ­ци­о­нал­ни стил. С дру­ге стра­не, нај­бо­љи је и нај­не­по­сред­ни­ји учи­тељ на­ра­шта­ја стан­дар­ди­ма срп­ског је­зи­ка и ома­со­вља­ва­ња у на­ро­ду чи­јим се име­ном зо­ве. Упра­во та ра­зно­ли­кост књи­жев­но­у­мет­нич­ког из­ра­за ма­ми да се на ње­му про­у­ча­ва­ју но­ве по­ја­ве ко­је ула­зе у срп­ски је­зик из дру­гих је­зи­ка, или су већ из­ве­сно вре­ме при­сут­не у оста­лим функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма, на­уч­ном, ад­ми­ни­стра­тив­ном, али пре све­га, пу­бли­ци­стич­ком и раз­го­вор­ном као нај­по­дат­ни­ји­ма про­ме­ни. У је­зич­кој прак­си до­ла­зи до ин­тер­фе­рен­ци­је сти­ло­ва, та­ко да се од­ли­ке ко­је се ја­вља­ју у јед­ном, ка­сни­је уоча­ва­ју и у дру­гом, што иде у при­лог по­и­ма­њу је­зи­ка као ди­на­мич­не, про­мен­љи­ве сфе­ре људ­ског по­сто­ја­ња. На на­у­ци је да ис­пра­ти те про­ме­не сво­јом ин­тер­ди­сци­пли­нар­но­шћу.

            Овај рад је кон­ци­пи­ран као до­при­нос про­у­ча­ва­њу про­це­са но­ми­на­ли­за­ци­је, као сред­ства кон­ден­за­ци­је упо­тре­бом де­а­дјек­тив­не име­ни­це у ту свр­ху. Исто­ри­јат про­у­ча­ва­ња пра­ти са­мо син­так­сич­ки при­ступ[2], док се на­зна­ке оста­лих на­чи­на са­гле­да­ва­ња ове по­ја­ве са­мо спо­ми­њу. Осла­ња­ње на прет­ход­на про­у­ча­ва­ња омо­гу­ћа­ва пра­ће­ње пре­ла­ска ове је­зич­ке по­ја­ве из јед­ног спе­ци­јал­ног сти­ла у дру­ги. Циљ ра­да је да се по­ка­же ток про­у­ча­ва­ња ове по­ја­ве на срп­ском је­зич­ком под­руч­ју, да­кле, ван окви­ра јед­не др­жа­ве, а на ши­рем под­руч­ју где се срп­ски је­зик сма­трао до­не­дав­но зва­нич­ним је­зи­ком, у ко­ре­ла­ци­ји са хр­ват­ским је­зи­ком.

            Но­ми­на­ли­за­ци­ја је по­сту­пак пре­тва­ра­ња вер­бал­них струк­ту­ра у но­ми­нал­не и сма­тра се уни­вер­зал­ним је­зич­ким фе­но­ме­ном. Та­ко се уме­сто вер­бал­ног кон­струк­та, све­јед­но да ли то би­ла јед­на син­так­се­ма, син­таг­ма или ре­че­ни­ца, упо­тре­бља­ва но­ми­нал­на: нај­че­шће су то де­вер­ба­тив­не име­ни­це, код ко­јих је ја­сно уоч­љи­во де­ри­ва­тив­но по­ре­кло од гла­го­ла: пе­ва­ње ← пе­ва­ти. По­сто­је и дру­ге но­ми­на­ли­за­циј­ске је­ди­ни­це, ко­је ни­су пу­ки суп­сти­ту­ен­ти за вер­бал­ну је­ди­ни­цу, већ мо­гу за­ме­њи­ва­ти и не­вер­бал­не фор­ма­ци­је, на при­мер, де­а­дјек­тив­ну име­ни­цу мо­же­мо упо­тре­би­ти уме­сто при­де­ва од ко­јег је из­ве­де­на:

 

Успе­шност спор­ти­ста ни­је у ми­ши­ћи­ма, не­го у ис­трај­но­сти во­ље.Успех / То ко­ли­ко су спор­ти­сти успе­шни ни­је у ми­ши­ћи­ма, не­го у то­ме ко­ли­ко је во­ља ис­трај­на; или од при­ло­га: За­ни­мљи­вост из­ла­га­ња др­жи па­жњу. ← За­ни­мљи­во из­ла­га­ње др­жи па­жњу. ← То ка­да не­ко из­ла­же за­ни­мљи­во, др­жи па­жњу.

 

            Да­кле, са­мо у овој ре­че­ни­ци на­ла­зе се три слу­ча­ја но­ми­на­ли­за­ци­је, кроз три раз­ли­чи­та об­ли­ка: де­а­дјек­тив­ну име­ни­цу за­ни­мљи­вост, за­тим де­вер­ба­тив­ну име­ни­цу из­ла­га­ње и на кра­ју у де­ком­по­но­ва­ном пре­ди­ка­ту др­жа­ти па­жњу, те  се мо­же кон­ста­то­ва­ти да је но­ми­на­ли­за­ци­ја ве­о­ма за­сту­пље­на у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку, што је слу­чај и са оста­лим са­вре­ме­ним је­зи­ци­ма. Као по­ја­ву, но­ми­на­ли­за­ци­ју је пр­ви за­бе­ле­жио че­шки на­уч­ник Ви­лем Ма­те­зи­јус на по­чет­ку 20. ве­ка. У стра­ним је­зи­ци­ма[3] је по­дроб­но про­у­че­на, а при­ли­ком ома­со­вља­ва­ња ра­зних ту­ма­че­ња/по­ја­шња­ва­ња ове по­ја­ве у за­пад­ним европ­ским је­зи­ци­ма[4], но­ми­на­ли­за­ци­ја као ма­нир че­сто се до­во­ди у ве­зу са на­ро­чи­тим на­чи­ном из­ра­жа­ва­ња, уни­фи­ци­ра­ним, и, нај­че­шће, ака­дем­ским сти­лом пи­са­ња[5]. Не сме се сма­тра­ти од­ли­ком ис­кљу­чи­во за­пад­но­е­вроп­ских је­зи­ка јер се ја­вља и у дру­гим, не­е­вроп­ским је­зи­ци­ма[6]. На срп­ском го­вор­ном под­руч­ју нај­ве­ћи до­при­нос про­у­ча­ва­њу ове по­ја­ве дао је Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић[7], ма­да је нео­п­ход­но спо­ме­ну­ти и дру­ге: Мил­ку Ивић[8], а по­том На­та­шу Бу­гар­ски, Ду­шку Кли­ко­вац и дру­ге ауто­ре у но­ви­је вре­ме. Као про­у­ча­ва­о­це де­ком­по­но­ва­ња, што је нус­про­дукт нај­оп­шти­је схва­ће­не но­ми­на­ли­за­ци­је, ис­ти­чу се Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић и Мил­ка Ивић, ко­ји су по­ста­ви­ли те­ме­ље про­у­ча­ва­њу ове по­ја­ве у срп­ском је­зи­ку. Спо­ме­ни­мо и Иво­ну Жи­брег, Пре­дра­га Пи­пе­ра, Сре­ту Та­на­си­ћа и Бо­ба­на Ар­се­ни­је­ви­ћа чи­ји до­при­нос из­у­ча­ва­њу ове те­ме та­ко­ђе је зна­ча­јан. У сво­јој док­тор­ској ди­сер­та­ци­ји Име­ни­ца у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра[9] Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић је уте­ме­љио основ­не прин­ци­пе про­у­ча­ва­ња ове по­ја­ве на де­вер­ба­тив­ним име­ни­ца­ма. Де­ло ко­је се ба­ви те­мом ди­рект­но на­до­ве­за­но на ње­гов рад је сту­ди­ја На­та­ше Бу­гар­ски Де­а­дјек­тив­на име­ни­ца као сред­ство но­ми­на­ли­за­ци­је (у пу­бли­ци­стич­ком сти­лу стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка)[10], ко­ја се ба­ви­ла ма­ње фре­квент­ним сред­ством но­ми­на­ли­за­ци­је не­го што је де­вер­ба­тив­на име­ни­ца, на узор­ку гра­ђе из пу­бли­ци­стич­ког сти­ла. С об­зи­ром на екс­пан­зи­ју но­ми­нал­них кон­струк­ци­ја, на­кнад­но су се по­ја­ви­ли још не­ки ра­до­ви на исту те­му и у истом функ­ци­о­нал­ном сти­лу, као нај­плод­ни­јем за ову по­ја­ву.

Осве­тља­ва­њу не­га­тив­них стра­на ове по­ја­ве де­таљ­но је при­шла Ду­шка Кли­ко­вац[11] и Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић[12],  а не­га­ци­јом у спре­зи са но­ми­на­ли­за­ци­јом су се ба­ви­ли Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић у већ по­ме­ну­том де­лу и На­та­ша Бу­гар­ски у за­јед­нич­кој сту­ди­ји Но­ми­на­ли­за­ци­ја: два ли­ца. По­ред глав­не те­ме, ту се кри­ти­ку­је не са­мо нео­прав­дан не­га­ти­ван став пре­ма овој по­ја­ви не­го се и ука­зу­је на рав­но­прав­но по­сто­ја­ње две­ју па­ра­лел­них гра­ма­ти­ка: но­ми­нал­не и вер­бал­не. Син­так­сич­ким по­јав­но­сти­ма но­ми­на­ли­за­ци­је ба­вио се и Сре­то Та­на­сић у сво­ме ра­ду Пред­ста­вља­ње су­бјек­та и објек­та при но­ми­на­ли­за­ци­ји[13].

Из ре­че­ног про­из­и­ла­зи да је про­блем ре­и­фи­ка­ци­је већ при­су­тан и про­у­ча­ван на овим про­сто­ри­ма. Де­а­дјек­тив­ној име­ни­ци при­сту­па се као сред­ству но­ми­на­ли­за­ци­је у слу­жби кон­ден­за­ци­је ре­че­нич­ног са­др­жа­ја, јер ни­су све но­ми­на­ли­за­ци­је но­си­о­ци кон­ден­зо­ва­не пре­ди­ка­ци­је, ни­ти мо­гу увек има­ти свој вер­бал­ни пан­дан. Овај рад омо­гу­ћа­ва ком­па­ра­ци­ју са прет­ход­ним ра­до­ви­ма и уоча­ва­ње по­тен­ци­јал­них раз­ли­ка у трет­ма­ну де­а­дјек­тив­не име­ни­це и по­сле­ди­це то­га.

            Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић у сво­јим по­ме­ну­тим ра­до­ви­ма[14] у фо­кус ста­вља де­вер­ба­тив­ну име­ни­цу, док се де­а­дјек­тив­на спо­ми­ње са­мо спо­ра­дич­но, ма­да је ја­сно де­фи­ни­ше. По­ла­зе­ћи од прет­по­став­ке да по­вр­шин­ски не­ре­че­нич­ни еле­мен­ти[15], па и де­а­дјек­тив­на име­ни­ца, кон­ден­зу­ју на ду­бин­ском ни­воу ре­че­нич­ну пре­ди­ка­ци­ју, при­ме­њи­ван је тест па­ра­фра­зе[16], ко­ји под­ра­зу­ме­ва ре­кон­струк­ци­ју ду­бин­ске син­так­сич­ке струк­ту­ре. Овај тест се по­ка­зао аде­кват­ним и код де­вер­ба­тив­них и код де­а­дјек­тив­них име­ни­ца. Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић је њи­ме ја­сно по­ка­зао да су кон­ден­за­то­ри ре­че­нич­ног са­др­жа­ја у ге­не­ра­тив­ном сми­слу се­кун­дар­на обра­зо­ва­ња.

Осла­ња­ју­ћи се и кон­цеп­ту­ал­но и ме­то­до­ло­шки на ње­гов рад, На­та­ша Бу­гар­ски тре­ти­ра де­а­дјек­тив­не име­ни­це у пу­бли­ци­стич­ком сти­лу. Не чу­ди што је упра­во овај функ­ци­о­нал­ни стил ода­бран као кор­пус за ана­ли­зу ове по­ја­ве, с об­зи­ром на то да се зна за ње­го­ву адап­тил­ност ка но­ви­на­ма и под­ло­жност тен­ден­ци­ји усва­ја­ња стра­них тер­ми­на и ма­ни­ра у из­ра­жа­ва­њу. У свом ма­ги­стар­ском ра­ду она до­но­си не­ко­ли­ко за­па­жа­ња о ефек­ту ко­ри­шће­ња но­ми­на­ли­за­циј­ских сред­ста­ва: ин­те­лек­ту­а­ли­зо­ва­ност (или њен при­вид) и ап­стракт­ност ис­ка­за, из­бе­га­ва­ње име­но­ва­ња аген­са, што се склад­но на­до­ве­зу­је на упо­тре­бу па­сив­них кон­струк­ци­ја, и то пр­вен­стве­но ре­флек­сив­них. Упо­тре­ба де­а­дјек­тив­них име­ни­ца као кон­ден­за­то­ра укла­па се у по­тре­бе пу­бли­ци­стич­ког на­чи­на из­ра­жа­ва­ња. При­том ни­су ана­ли­зи­ра­ни ефек­ти но­ми­на­ли­за­ци­је у но­ви­нар­ским на­сло­ви­ма, ко­јих је, не­сум­њи­во, мно­го, али се син­так­сом на­сло­ва Н. Бу­гар­ски ни­је по­себ­но ба­ви­ла, спомeнувши са­мо да је ти­пич­но за на­сло­ве од­су­ство или  ре­дук­ци­ја вер­ба­ла. Још јед­на од­ли­ка свој­стве­на је свим но­ми­на­ли­за­циј­ским сред­стви­ма, а то је ста­вља­ње на се­кун­дар­ни син­так­сич­ки план оних ин­фор­ма­ци­ја ко­је се сма­тра­ју ире­ле­вант­ним.

Што се ти­че са­ме де­ри­ва­ци­је де­а­дјек­тив­них име­ни­ца, од­но­сно ре­кон­струк­ци­је ду­бин­ске кла­у­зе из њи­хо­вог се­ман­тич­ког је­згра, На­та­ша Бу­гар­ски до­но­си но­ви­тет у од­но­су на Ра­до­ва­но­ви­ћев рад: код обез­ли­че­них ре­че­нич­них кон­струк­ци­ја из де­а­дјек­тив­не име­ни­це ре­кон­стру­и­ше се при­лог, а не при­дев, као што је оче­ки­ва­но. На­ве­шће­мо при­мер из по­ме­ну­тог ра­да: Сле­де­ћа не­ја­сно­ћа је уло­га Вла­де Ср­би­је у це­лом по­слу. [← То што је сле­де­ће не­ја­сно је уло­га Вла­де Ср­би­је у це­лом послу]. На овом при­ме­ру се уоча­ва још јед­на по­ја­ва: при­дев уз де­а­дјек­тив­ну име­ни­цу сле­де­ћа (не­ја­сно­ћа) при­ли­ком тран­сфор­ма­ци­је по­ста­је при­лог сле­де­ће ко­ји де­тер­ми­ни­ше екс­тра­хо­ва­ни при­лог или при­дев из се­ман­тич­ке ба­зе де­а­дјек­тив­не име­ни­це, у овом при­ме­ру: то што је не­ја­сно.

Од­ре­ђе­на гру­па при­ме­ра по­го­ду­је раз­ма­тра­њу про­бле­ма­ти­ке па­ра­диг­мат­ских лек­сич­ких од­но­са[17] на при­ме­ру де­а­дјек­тив­них име­ни­ца, а чи­је са­гле­да­ва­ње пре­ва­зи­ла­зи син­так­сич­ке окви­ре и за­ди­ре у се­ман­ти­ку и праг­ма­ти­ку, но ипак је уско по­ве­за­но са ак­ту­ел­ном те­мом.  То су при­ме­ри где но­си­лац осо­би­не/ста­ња ни­је екс­пли­ци­ран. Ако се по­ђе од то­га да је реч озна­ка пој­ма, он­да се мо­же ре­ћи да по­сто­је раз­ли­чи­ти ни­вои са­гле­да­ва­ња тог пој­ма, од­но­сно, да је­дан кон­кре­тан по­јам мо­же би­ти озна­чен на од­го­ва­ра­ју­ћем зна­чењ­ском ни­воу ин­фор­ма­тив­но аде­кват­ном ак­ту­ел­ној си­ту­а­ци­ји, или уже спе­ци­фи­ко­ван од по­треб­ног, или на ап­стракт­ни­јем ни­воу[18]. Реч је о раз­ли­чи­тим фор­ма­ма с упо­ре­ди­вим (иден­тич­ним, слич­ним или кон­траст­ним) функ­ци­ја­ма и са­др­жи­на­ма. Тврт­ко Пр­ћић као нај­зна­чај­ни­ју вр­сту па­ра­диг­мат­ских лек­сич­ких од­но­са на­во­ди сми­са­о­не од­но­се[19], с тим да ис­ти­че да то ни­су од­но­си из­ме­ђу лек­се­ма, већ из­ме­ђу њи­хо­вих по­је­ди­нач­них се­ме­ма[20]. Ка­да при­ро­да тих од­но­са под­ра­зу­ме­ва укљу­че­ност сми­сла, мо­же се го­во­ри­ти о ме­ђу­од­но­су хи­по­ни­ма и хи­пе­ро­ни­ма и си­ту­а­ци­о­ној ме­ђу­и­скљу­чи­во­сти с об­зи­ром на раз­ли­чи­ту хи­је­рар­хи­ју на вер­ти­кал­ној је­зич­кој оси пред­ста­вља­ња пој­мо­ва из ствар­но­сти. Ра­ди илу­стра­ци­је, на­ве­шће­мо при­мер: пи­ће (на­пи­так) – сок ли­му­на­да. Уко­ли­ко се упо­тре­би ап­стракт­ни­ји тер­мин од оног ко­јег из­и­ску­је си­ту­а­ци­ја, по­треб­но га је де­тер­ми­ни­са­ти да би се са­чу­вао пр­во­бит­ни сми­сао и да се не би из­гу­би­ло на де­фи­ни­са­но­сти пој­ма, од­но­сно: аде­кват­на спе­ци­фи­ка­ци­ја сми­сла не­ке лек­се­ме зах­те­ва оно­ли­ко DgO[21] ко­ли­ко је по­треб­но да се ква­ли­та­тив­но пот­пу­но опи­ше од­ре­ђе­ни ван­је­зич­ки ен­ти­тет[22]. Та­ко се до­би­ја за озна­ча­ва­ње јед­ног пој­ма син­таг­ма са вр­ло уоп­ште­ним управ­ним чла­ном и кон­кре­ти­за­то­ром, ко­ји из се­ман­тич­ког по­тен­ци­ја­ла управ­ног чла­на кон­кре­ти­зу­је аде­кват­но зна­че­ње (на­пи­так од ли­му­на º ли­му­на­да).

По ана­ло­ги­ји, сва­ку де­а­дјек­тив­ну име­ни­цу мо­же­мо по­сма­тра­ти као су­бли­ма­ци­ју син­таг­ме са­ста­вље­не од при­де­ва (но­си­лац кон­кре­ти­за­ци­је у овом слу­ча­ју) и име­ни­це ви­шег пој­мов­ног ран­га у зна­чењ­ском вер­ти­кал­ном ни­зу не­го што је да­та де­а­дјек­тив­на име­ни­ца. Са­мим тим, име­ни­ца мо­ра би­ти вр­ло ап­стракт­ног или уоп­ште­ног зна­че­ња, ви­ше од де­а­дјек­тив­не име­ни­це, ко­ја је и са­ма ап­стракт­на. По­ста­је упит­на нео­п­ход­ност „до­дат­ног“ ап­стра­хо­ва­ња већ ап­стракт­не име­ни­це, по­пут де­а­дјек­тив­не. Са ове по­зи­ци­је ла­ко се мо­же „скли­зну­ти“ у ин­те­зи­фи­ка­ци­ју или на­мер­ни пле­о­на­зам[23], без је­зич­ког оправ­да­ња за ко­ри­шће­ње ове син­таг­ме. Уз све на­ве­де­но, не­а­де­кват­ност тран­сфор­ми­са­ња де­а­дјек­тив­не име­ни­це на овај на­чин огле­да се у по­сто­ја­њу ви­ше син­таг­мат­ских ре­ше­ња, а да при том ни­јед­но ни­је пот­пу­ни си­но­ним. Ово је нај­бо­ље при­ка­за­ти на при­ме­ру:

 

NDe­adj = Adj + N: ста­бил­ност – ста­бил­на си­ту­а­ци­ја; ста­бил­но ста­ње, ста­би­лан ка­рак­тер и сл.

 

Још јед­на оп­шта на­по­ме­на о на­чи­ну на ко­ји се тран­сфор­ми­ше де­а­дјек­тив­на име­ни­ца уз ко­ју сто­ји не­га­ци­ја. У сту­ди­ја­ма Но­ми­на­ли­за­ци­ја и не­га­ци­ја[24] и Но­ми­на­ли­за­ци­је: два ли­ка[25] го­во­ри се о на­чи­ни­ма ис­ка­зи­ва­ња не­га­ци­је уз де­вер­ба­тив­не и де­а­дјек­тив­не име­ни­це, као и ка­ко се ма­ни­фе­сти не­га­ци­је по­на­ша­ју при­ли­ком тран­фор­ма­ци­је у ду­бин­ску ре­че­ни­цу[26].

Рад Де­а­дјек­тив­не име­ни­це као сред­ство но­ми­на­ли­за­ци­је у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу срп­ског је­зи­ка[27] имао је за­да­так да при­ка­же ка­ко и ко­ли­ко је де­а­дјек­тив­на име­ни­ца за­сту­пље­на у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка и ко­јим је је­зич­ким раз­ло­зи­ма оправ­да­на ње­на упо­тре­ба као кон­ден­за­то­ра. Ван­је­зич­ки мо­ти­ви за ко­ри­шће­ње де­а­дјек­тив­не име­ни­це ни­су би­ли ана­ли­зи­ра­ни с об­зи­ром на спе­ци­фич­ну при­ро­ду овог сти­ла, већ се под­ра­зу­ме­ва­ло да је де­а­дјек­тив­на име­ни­ца ва­ља­ни ода­бир аутен­тич­ног сти­ла сва­ког од пи­са­ца. Но и ту су уоче­не из­ве­сне ди­фе­рен­ци­ја­ци­је, те у пи­са­њу јед­ног ауто­ра пре­о­вла­ђу­је јед­на по­јав­ност де­а­дјек­тив­них име­ни­ца, а код дру­гог ауто­ра дру­га, што је при­ка­за­но кроз ана­ли­зу гра­ђе. У јед­ном од по­гла­вља ово­га ра­да раз­ма­тра­ју се ре­пре­зен­ти јед­не од­ли­ке по ко­јој се књи­жев­но­у­мет­нич­ки стил ис­ти­че, по­ред раз­го­вор­ног, а то су пар­це­ла­ти, и као је­дан об­лик пар­це­ла­ци­је свој­стве­не умет­нич­кој про­зи – апо­зи­ти­ви и не­пот­пу­не ре­че­ни­це. Апо­зи­тив исти са­др­жај ко­ји се мо­же из­ре­ћи пот­пу­ном ре­че­ни­цом име­ну­је као по­ти­сну­ту, али не и ин­те­гри­са­ну чи­ње­ни­цу.

У кор­пу­су из пу­бли­ци­стич­ког сти­ла про­на­ђе­на су са­мо два при­ме­ра, док их у књи­жев­но­у­мет­нич­ком има знат­но ви­ше. Из­дво­је­ни су у за­себ­но по­гла­вље из два раз­ло­га. Пр­ви раз­лог је тај да би се сте­као увид у њи­хо­ву за­сту­пље­ност у овом сти­лу. Дру­ги раз­лог про­ис­ти­че из чи­ње­ни­це да се де­а­дјек­тив­не име­ни­це на­ла­зе у ис­ка­зи­ма[28], а не ре­че­ни­ца­ма.

Бит­но је на­гла­си­ти да се ов­де по­ка­зу­је да упо­тре­бом де­а­дјек­тив­них име­ни­ца не­ке ин­фор­ма­ци­је не са­мо по­ти­ску­ју или из­о­ста­вља­ју, као што је при­ме­ти­ла На­та­ша Бу­гар­ски, не­го се дру­ге, ре­ле­вант­не, ис­ти­чу. Да­ва­ње ва­жно­сти не­ком сег­мен­ту не­ког ван­је­зич­ког ен­ти­те­та на­ро­чи­то по­го­ду­је ни­јан­си­ра­њу та­на­но­сти осе­ћа­ња и пре­ци­зно­сти ми­сли у књи­жев­но­у­мет­нич­ком из­ра­жа­ва­њу. За­то не чу­ди што су по­је­ди­не име­ни­це на­шле ме­сто у сти­лу са­вре­ме­них пи­са­ца, али је та уоче­на за­ни­мљи­вост не спа­да у син­так­сич­ку ана­ли­зу, већ за­ди­ре у до­мен сти­ли­сти­ке. По­сто­је на­уч­ни ра­до­ви ко­ји но­ми­на­ли­за­ци­ји, а у окви­ру ње и де­а­дјек­тив­ним име­ни­ца­ма, при­сту­па­ју кон­тра­стив­ном ана­ли­зом[29], као јед­ном од сег­ме­на­та те­ме ко­јом се ба­ве, док се дру­ги освр­ћу на ову по­ја­ву у про­шло­сти[30]. Спо­ме­ни­мо и број­не ра­до­ве, што у ви­ду ди­плом­ских, се­ми­нар­ских или ис­тра­жи­вач­ких за­да­та­ка ко­ји су, ру­ко­во­де­ћи се овим ша­бло­ни­ма, до­при­не­ли бо­га­ће­њу кор­пу­са ана­ли­зи­ра­них де­а­дјек­тив­них име­ни­ца, за­па­же­них од­ли­ка, њи­хо­вој фре­квент­но­сти у по­је­ди­ним сти­ло­ви­ма и слич­но, као и сту­дент­ској лин­гви­стич­кој кон­фе­рен­ци­ји Сту­ли­кон на ко­јој је ово че­ста те­ма раз­ма­тра­ња. У окви­ру овог на­уч­ног ску­па проф. др Бо­бан Ар­се­ни­је­вић је одр­жао пре­да­ва­ње Ме­ђу­за­ви­сност зна­че­ња и ак­це­нат­ског обра­сца код срп­ских де­а­дјек­тив­них и де­вер­бал­них но­ми­на­ли­за­ци­ја[31]. Уз свог ко­ле­гу Мар­ка Си­мо­но­ви­ћа за­ла­же се за флек­си­бил­ни­ји при­ступ је­зич­ким ино­ва­ци­ја­ма у срп­ском је­зи­ку и по­тен­ци­ра да је пу­ри­зам у је­зи­ку не­до­пу­стив, те да но­ми­на­ли­за­ци­је по­ма­жу је­зи­ку, као огле­да­лу дру­штва ко­је га го­во­ри, да бу­де еко­но­мич­ни­ји и до­вољ­но ефи­ка­сан ка­ко би ис­пра­тио ци­ви­ли­за­циј­ске про­ме­не. Аутор и у дру­гим ра­до­ви­ма ана­ли­зи­ра де­а­дјек­тив­не име­ни­це са лин­гви­стич­ког аспек­та[32].

Де­а­дјек­тив­не име­ни­це у оста­лим функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма ни­су ис­тра­же­не за­себ­но, али је оче­ки­ва­но да се ути­цај оних функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва ко­ји су нај­по­дло­жни­ји про­ме­на­ма ши­ри на оста­ле. Не­ки бу­ду­ћи ра­до­ви ће по­ка­за­ти да­љи раз­вој но­ми­на­ли­за­ци­је у срп­ском је­зи­ку, да ли ће се екс­пан­зи­ја на­ста­ви­ти, а де­а­дјек­тив­не име­ни­це са­гле­да­ва­ти кроз но­ве син­так­сич­ке, се­ман­тич­ке, лин­гви­стич­ке и пси­хо­ло­шке при­сту­пе. Сто­га је ло­гич­но да до­са­да­шњи ра­до­ви по­слу­же као по­ла­зна тач­ка у да­љем ту­ма­че­њу ове по­ја­ве. Ци­ти­рам Јо­ва­на Цви­ји­ћа: Сва­ки на­уч­ни рад­ник по­ла­зи од ме­то­да и ре­зул­та­та ко­је су дру­ги ства­ра­ли. Сви се ми пе­ње­мо јед­ни на ра­ме­ни­ма дру­гих. Но ни­је ло­гич­но да се ре­но­ми­ра­ни струч­ња­ци у ба­вље­њу ове те­ма­ти­ке пла­ги­ра­ју, то јест да се на њи­хо­вим ра­ме­ни­ма гра­де на­уч­ни ра­до­ви, а за­слу­ге се­би при­пи­су­ју. Све­до­ци смо по­ја­ве ко­ја ве­о­ма на­ли­ку­је то­ме. Сву­где у све­ту је при­хва­ће­но да се кон­сти­ту­и­са­њем др­жа­ве не мо­ра ства­ра­ти нов је­зик др­жа­вља­на. Је­зик не мо­ра би­ти при­мар­ни иден­ти­тет јед­не на­ци­је, а нај­по­зна­ти­ји при­мер за то је­сте ен­гле­ски је­зик ко­јим се го­во­ри и у САД и у Аустра­ли­ји. Бал­кан је по мно­го че­му спе­ци­фи­чан, па и по то­ме што се ства­ра­њем но­вих др­жа­ва те­жи, по­не­кад на­сил­но и из­ве­шта­че­но, ка фор­ми­ра­њу соп­стве­ног је­зи­ка. Чи­тав дру­штве­но­по­ли­тич­ки си­стем је ак­ти­ви­ран у том прав­цу, што ре­зул­ти­ра фор­ми­ра­њем ин­сти­ту­ци­ја ко­је се ба­ве про­у­ча­ва­њем је­зи­ка. У том сми­слу, а у ве­зи са на­шом те­мом, је­сте и по­ја­ва ра­до­ва о цр­но­гор­ском и бо­сан­ском је­зи­ку и по­на­ша­њем де­а­дјек­тив­них име­ни­ца у њи­ма. Не би би­ло ни­ка­квих за­мер­ки, јер се у пот­пу­но­сти сла­же­мо да је ево­лу­ци­ја је­зи­ка не­у­мит­на, да до­тич­ни ра­до­ви, не­до­стој­ни име­но­ва­ња, ни­су у пот­пу­но­сти на­лик по­ме­ну­том ра­ду На­та­ше Бу­гар­ски, а да при том аутор­ка или ни­је ни на­ве­де­на, или је спо­ме­ну­та са­мо у ли­те­ра­ту­ри. Ком­по­зи­ци­о­но, по кор­пу­су, по ста­во­ви­ма и за­кључ­ци­ма ови ра­до­ви не од­сту­па­ју од ње­не ма­ги­стар­ске те­зе. Чак је кор­пус знат­но ма­њи. Али ре­фе­рен­це су до­би­је­не. Ово тре­ба да по­слу­жи као опо­ме­на у на­уч­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма, јер прет­ход­не ра­до­ве тре­ба сма­тра­ти ба­зом на ко­ју ће се до­гра­ди­ти не­ка но­ва за­па­жа­ња и ту­ма­че­ња – да, ако се већ пе­ње­мо на ра­ме­на, упре­мо по­глед у но­ве на­уч­не хо­ри­зон­те.

 

 

 

ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

 

Ај­џа­но­вић 2009: Је­ле­на Ај­џа­но­вић, Ви­ше­знач­не кон­де­зо­ва­не струк­ту­ре у књи­жев­ном је­зи­ку код Ср­ба у 19. ве­ку, Го­ди­шњак Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Но­вом Са­ду, XXXIV/1, стр. 1730.

Ар­се­ни­је­вић 2011: Бо­бан Ар­се­ни­је­вић, Ме­ђу­за­ви­сност зна­че­ња и ак­цен­та: срп­ске де­а­дјек­тив­не но­ми­на­ли­за­ци­је, Сту­дент­ска лин­гви­стич­ка кон­фе­рен­ци­ја Сту­ли­кон, Бе­о­град: Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду. 

Бу­гар­ски 2004: На­та­ша Бу­гар­ски, Де­а­дјек­тив­на име­ни­ца као сред­ство но­ми­на­ли­за­ци­је (у пу­бли­ци­стич­ком сти­лу стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка), Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку, XLVII/12, Но­ви Сад, 297404.

Ви­ћен­тић и др. 2001: Би­ља­на Ви­ћен­тић, Ма­ри­ја­на Па­прић, Дра­ган Ми­ло­је­вић, Ча­слав Ман­чић, Гра­ђа за би­бли­о­гра­фи­ју срп­ске син­так­се, Бе­о­град: Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, пред­го­вор.

Ђор­ђе­вић 2014: Алек­сан­дра Ђор­ђе­вић, Де­а­дјек­тив­не име­ни­це као сред­ство но­ми­на­ли­за­ци­је у књи­жев­но­у­мет­нич­ком сти­лу срп­ског је­зи­ка, ди­плом­ски рад од­бра­њен на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу.

Ивић 1995: Мил­ка Ивић, Лин­гви­стич­ки огле­ди, Бе­о­град: Сло­во­граф.

Кли­ко­вац 1997: Ду­шка Кли­ко­вац, Јед­на стил­ска ве­жба – го­во­ри­те ли би­ро­крат­ски?, Је­зик да­нас. Бе­о­град.

Кли­ко­вац 1998: Ду­шка Кли­ко­вац, О јав­ном је­зи­ку (Екс­пли­цит­на ка­те­го­ри­за­ци­ја име­нич­ких пој­мо­ва), Је­зик да­нас. Бе­о­град.

Кли­ко­вац 2008а: Ду­шка Кли­ко­вац, Је­зик и моћ. Огле­ди из со­ци­о­лин­гви­сти­ке и сти­ли­сти­ке, Бе­о­град: Чи­го­ја штам­па.

Кли­ко­вац 2008б: Ду­шка Кли­ко­вац, О стил­ским, иде­о­ло­шким и ути­ли­тар­ним аспек­ти­ма но­ми­на­ли­за­ци­је у срп­ском је­зи­ку, Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог LXIV, Бе­о­град. 177188.

Пи­пер и др. 2005: Пи­пер Пре­драг, Ан­то­нић Ива­на, Ру­жић Вла­ди­сла­ва, Та­на­сић Сре­то, По­по­вић Људ­ми­ла, То­шо­вић Бран­ко, Син­так­са са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка: про­ста ре­че­ни­ца, Бе­о­град – Но­ви Сад: Институт за српски језик САНУ Београдска књига Матица српска.

По­по­вић 2012: Људ­ми­ла По­по­вић, Кон­тра­стив­на гра­ма­ти­ка срп­ског и укра­јин­ског је­зи­ка: так­сис и еви­ден­ци­јал­ност, Бе­о­град: СА­НУ, Оде­ље­ње је­зи­ка и књи­жев­но­сти, Од­бор за срп­ски је­зик у по­ре­ђе­њу са дру­гим је­зи­ци­ма, књи­га 3.

Пр­ћић 1997: Тврт­ко Пр­ћић Се­ман­ти­ка и праг­ма­ти­ка ре­чи, Срем­ски Кар­лов­ци – Но­ви Сад: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа.

Ра­до­ва­но­вић 1977а: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Име­ни­ца у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра I-II. Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку XX/1 Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 63144.

Ра­до­ва­но­вић 1977б: Ра­до­ва­но­вић Ми­ло­рад, Име­ни­ца у функ­ци­ји кон­ден­за­то­ра II, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку XX/2, Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 81160.

 Ра­до­ва­но­вић 1990: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Но­ми­на­ли­за­ци­ја и не­га­ци­ја, Збор­ник Ма­ти­це срп­ске за фи­ло­ло­ги­ју и лин­гви­сти­ку XXXI­II, Но­ви Сад: Ма­ти­ца срп­ска, 407416.

 Ра­до­ва­но­вић 2001: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, On no­mi­nal and ver­bal style: cul­tu­res and lan­gu­a­ges in con­tact?. In­ter­na­ti­o­nal Jo­ur­nal of the So­ci­o­logy of Lan­gu­a­ge 151 [ = Ser­bian So­ci­o­lin­gu­i­stics, ed. By Mi­lo­rad Ra­do­va­no­vić and Ran­dall A. Ma­jor]. Ber­lin / New York: Mo­u­ton de Gruyter, 4148.

Ра­до­ва­но­вић 2004: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Пла­ни­ра­ње је­зи­ка: и дру­ги спи­си. Но­ви Сад Срем­ски Кар­лов­ци: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа.

 Ра­до­ва­но­вић 2007: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић Ста­ри и но­ви спи­си (Огле­ди о је­зи­ку и уму), Срем­ски Кар­лов­ци Но­ви Сад: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа.

Ра­до­ва­но­вић и Пи­пер 2008: Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић, Пре­драг Пи­пер (ур.)  Се­ман­тич­ка про­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка, Бе­о­град: СА­НУ, Оде­ље­ње је­зи­ка и књи­жев­но­сти.

 Си­мић, Јо­ва­но­вић 2002: Ра­до­је Си­мић, Је­ле­на Јо­ва­но­вић, Срп­ска син­так­са, Бе­о­град: Ја­сен.

Та­на­сић 2010: Сре­то Та­на­сић, Пред­ста­вља­ње су­бјек­та и објек­та при но­ми­на­ли­за­ци­ји, Ју­жно­сло­вен­ски фи­ло­лог LXVI, Бе­о­град, 465480.

То­шо­вић 2002: Бран­ко То­шо­вић, Функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви, Бе­о­град: Бе­о­град­ска књи­га.

Чом­ски 1979: Но­ам Чом­ски, Гра­ма­ти­ка и ум, Бе­о­град: Но­лит.

 

Ar­se­ni­je­vić 2010: Bo­ban Ar­se­ni­je­vić. On two types of de­a­djec­ti­val no­mi­na­li­za­ti­ons in Ser­bian. Su­vre­me­na lin­gvi­sti­ka 70, 129145.

Ar­se­ni­je­vić, Ge­hr­ke, Ma­rin 2013: Bo­ban Ar­se­ni­je­vić, Be­rit Ge­hr­ke, Ra­fael Ma­rin, The (de)com­po­si­tion of event pre­di­ca­tes. To ap­pe­ar in Bo­ban Ar­se­ni­je­vić, Be­rit Ge­hr­ke and Ra­fael Ma­rin (eds.) Stu­di­es in the Com­po­si­tion and De­com­po­si­tion of Event Pre­di­ca­tes. Am­ster­dam: Sprin­ger.

Ar­se­ni­je­vić 2012: Bo­ban Ar­se­ni­je­vić, Se­man­tic on­to­logy of de­a­djec­ti­val no­mi­na­li­za­ti­ons. Rec­her­ches Lin­gu­i­sti­qu­es de Vin­cen­nes 40, 5372.

Aschen­bren­ner 2014: An­ne Aschen­bren­ner, Adjec­ti­ves as no­uns, ma­inly as at­te­sted in Bo­et­hi­us tran­sla­ti­ons from Old to Mo­dern En­glish and in Mo­dern Ger­man, https:­//­books.­google.  [пос­ећ­ено 5.1­2.2015.]

Ni­da­ 1975: ­Eugene A. Nida, Language structure and translation, Stanford: Stanford University Press.

Gillet, Hammond, Martala 2015: Andy Gillet, Angela Hammond, Mary Martala: Successful Academic Writing, http://www.uefap.com/writing/writfram.htm [посећено 1.12.2015]

Griffith 2011: Aaron Griffith, Old Irish denominal and deadjectival de­po­nents: die Ent­ste­hung, Bloc­kse­mi­nar: Sprac­hwis­sen­scha­ftlic­he Pro­ble­me des Al­ti­rischen, Fe­bru­ary 21, 2011.

­https:­//­ww­w.univie­.ac.at/­indogerman­is­ti­k/­do­wnload/Gri­ffith/Marburg/­Old%20Irish%2­0denomina­l%20an­d%­20deadj­ec­tival%20­dep­onents.pdf

G­uddu 20­14­: ­Prasad­ ­Ba­sumata­ry ­Guddu, Process of Nominalization in Bodo: An Analytical Study, Indian Streams Research Journal, September, 2014. Assam, Guwahati: Gauhati University http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=2503299 [постављено 5.10.2014]

Hölzner 2005: Mat­thi­as Hölzner, The syntax-se­man­tic in­ter­fa­ce of Ger­man no­uns, Uni­ver­sity Dort­mund,  http://lin­guistics­.b­uffalo.edu/p­eo­ple/fa­culty/vanvalin/r­rg­/Proceed­in­gs%20of%­20­RRG05.htm [пос­ећ­ено 27­.11­.20­15]

Jet­to­n, Shana­ha­n 2012: Tamar­a ­Jetton, ­Cy­nt­hia Shanahan, Adoles­ce­nt Literacy in the Academic Disciplin­es,­ Ge­neral Princ­i­pl­es­ and Pr­ac­t­ical Strat­egies, N­ew Y­ork: Th­e Gu­ilford­ Pr­ess.

Lyons 1968­: John Lyons Intro­duction­ to The­oretical Linguistics, Lo­nd­on, Ca­mbr­id­ge: Cambridge Uni­ve­rs­ity Pr­ess­.

M­achin, M­ayr 2­012­: ­Da­vid Machin, Andrea Mayr, How to Do Critical Discourse Analysis A Multimodal Introduction, Sage Publications https://books.google.com/

Reichl 1982: Carl Reichl, Categorial Gram­mar and Word-For­ma­tion: The De-adjec­ti­val Ab­stract Noun in En­glish, Tübin­gen: Ni­e­meyer.

Roy 2010: Isa­bel­le Roy. De­a­djec­ti­val no­mi­na­li­za­ti­ons and the struc­tu­re of the adjec­ti­ve. In Ale­xi­a­dou, A. & Rat­hert, M. (eds.), The syntax of No­mi­na­li­za­ti­ons ac­ross Lan­gu­a­ges and Fra­me­works. Ber­lin, Mo­u­ton. DOI : 10.15­15/9783110245875­.129

 

 

Aleksandra Đo­r­đevi­ć

­

SUMMA­RY

 

This pa­per shows the hi­story of studying de­a­djec­ti­val no­uns as a me­ans of con­den­sa­tion in the ser­vi­ce of no­mi­na­li­za­tion in the Ser­bian spe­a­king area. The re­vi­ew of the tre­at­ment, in­ci­den­ce and fun­ction of de­a­djec­ti­val no­uns in va­ri­o­us fun­cti­o­nal styles which ha­ve oc­cu­red as a re­sult of lin­gu­i­stic stra­ti­fi­ca­tion is gi­ven as well. The pur­po­se of the pa­per is to po­int out the most re­le­vant works de­a­ling with this su­bject mat­ter, to show how de­a­djec­ti­val no­uns are tre­a­ted in the Ser­bian lan­gu­a­ge, in which fun­cti­o­nal styles they ha­ve been analysed, and to pre­sent ro­ughly the re­sults of the pre­vi­o­us stu­di­es.

No­mi­na­li­za­tion is a ge­ne­rally ac­cep­ted lin­gu­i­stic phеnomenon which emer­ged as a re­sult of lin­gu­i­stic evo­lu­tion which fol­lows and mir­rors the chan­ges in the con­tem­po­rary pe­o­ple’s li­ving. The analysed works show the ro­le of de­a­djec­ti­val no­uns in the Ser­bian spe­a­king area. The analysis of men­ti­o­ned works, re­le­vant for en­lig­hte­ning this lin­gu­i­stic phe­no­me­non, re­sul­ted in con­clu­sion that de­a­djec­ti­val no­uns as a me­ans of no­mi­na­li­za­tion are less used than de­ver­bal no­uns in Ser­bian. Ho­we­ver, they sha­re many si­mi­lar fe­a­tu­res: the way they are de­ri­ved in the pro­cess of morp­ho­lo­gic for­ma­tion, ex­trac­ti­on of in-depth cla­u­se, syntac­tic fun­cion.  De­a­djec­ti­val no­uns can be fo­und in all fun­cti­o­nal styles, first in tho­se mo­re open to ac­cep­ting mo­dern lin­gu­i­stic ten­den­ci­es, and la­ter to be fo­und in ot­her fun­cti­o­nal styles. So­me­ti­mes, de­a­djec­ti­val no­uns can ha­ve ad­di­ti­o­nal fun­ction be­si­des con­den­sa­tion, which is de­alt with in the men­ti­o­ned works. The in­sight in the re­se­ar­ching re­sults of de­a­djec­ti­val no­uns in The Ser­bian lan­gu­a­ge cor­pus can be seen as a clue for the fu­tu­re study of this lin­gu­i­stic phe­no­me­non.

Key words: no­mi­na­li­za­tion, de­a­djec­ti­val noun, fun­cti­o­nal style.

 



* aleksandra.djordjevic80@gmail.com

[1] Општеприхваћена је подела језика као полифункционалне категорије на пет функционалних стилова зависно од сфере њихове употребе: административни, научни, публицистички, књижевноуметнички и разговорни стил. Детаљније о томе в. Тошовић 2002.

[2] „Српска лингвистика одавно има добру традицију текуће библиографије (која се редовно доноси у часопису Јужнословенски филолог), персоналних библиографија, као и ретроспективних библиографија водећих лингвистичких часописа и периодичних зборника (Јужнословенски филолог, Наш језик, Зборник за филологију и лингвистику, Научни састанак слависта у Вукове дане, Прилози проучавању језика и др.). Предметне библиографије у српској лингвистици слабије су заступљене, изван оних које се доносе у појединим монографијама, па је потреба за таквим библиографијама утолико већа (ц. Вићентић, Папрић, Милојевић, Манчић, 2001).

[3] Reichl 1982.

[4] Hölzner 2007; Roy 2010; Griffith 2011; Machin, Mayr 2012; Aschenbrenner 2014. etc.

[5] Jetton, Shanahan 2012.

[6] Guddu 2014.

[7] Радовановић 1977а; 1977б; 1990; 2001; 2004; 2007; 2008.

[8] Ивић 1995.

[9] Радовановић 1977а; 1977б.

[10] Бугарски 2004.

[11] Кликовац 1997; 1998; 2008а. 2008б.

[12] Радовановић 2007.

[13] Танасић 2010.

[14] Види наведена дела под референцама 8. и 13.

[15] Термин површински елементи преузет је из генеративне граматике, засноване на идејама о структуралном устројству реченице Ноама Чомског.

[16] Тест парафразе је такође преузет од генеративиста, али овде подразумева реконструкцију дубинске клаузе у синхроном, а не у дијахроном смислу.

[17] Прћић 1997: 94-107. стр.

[18] В. о томе: Симић, Јовановић 2002.

[19] Према термину sense-relation (Lyons 1968; 1977).

[20] Семема је основна јединица језичког значења схваћена као скуп семантичких обележја. Као термин, установио је Л. Блумфилд 1933. године као коресподент осталим јединицама у другим језичким сферама: фонеми, морфеми, синтаксеми, лексеми и тако даље. Детаљније о томе в. Симић 2002.

[21] DgO – дијагностичко обележје (diagnostic component, Nida 1975) одражава типично, семантички релевантно својство одговарајућег ванјезичког ентитета, в. фусноту 20.

[22] Прћић 1997: 44.

[23] Намерни плеоназми су стилогеног карактера и одлика су специјалних стилова: административног, научног и публицистичког, али употребљени у књижевноуметничком, подлежу стваралачким принципима и индивидуалним афинитетима писаца.

[24] Радовановић 1990.

[25] Радовановић, Бугарски, 2007.

[26] О томе види: Зборник Матице српске за филологију и лингвистику LV/1, посвећено проф. др Милораду Радовановићу поводом 65-годишњице живота, Нови Сад, 2012.

[27] Ђорђевић 2014.

[28] Пипер и др. 2005.

[29] Поповић 2012.

[30] Ајџановић 2009: 1730.

[31] Арсенијевић 2011.

[32] Arsenijević, Gehrke, Marin 2013; Arsenijević, 2012: 5372; Arsenijević  2010: 129145.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa