Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 29

 

 

Александра Манчић: СТВАРИ КОЈЕ НАС ПРЕВАЗИЛАЗЕ  : УВОД У ПРЕВОЂЕЊЕ ИДЕЈА. Београд: Службени гласник, 2013, 195 стр.

 

   

Ка­ко се на­во­ди у ре­цен­зи­ји, ова књи­га је­сте из­ван­ре­дан на­ста­вак аутор­ки­них ис­тра­жи­ва­ња ми­стич­ке књи­жев­но­сти, те­о­ло­ги­је и фи­ло­зо­фи­је. Ар­хе­о­ло­ги­ја ди­се­ми­на­ци­је спи­са и иде­ја, по­зна­тих као „Cor­pus Dionysi­a­cum“.

Већ у са­мом пред­го­во­ру на­во­ди се ци­тат Еми­ла Бен­ве­ни­ста: Мно­го пре не­го што је по­чео да слу­жи за ко­му­ни­ка­ци­ју, је­зик је слу­жио за жи­вље­ње. Аутор­ка сма­тра да тре­ба по­че­ти упра­во од ове ми­сли – да су је­зи­ци, пре све­га, сред­ство за жи­вље­ње, и на­чи­ни жи­вље­ња. (стр. 7). Она про­у­ча­ва­ње от­по­чи­ње са Ди­о­ни­си­јем Аре­о­па­ги­том, уте­ме­љи­ва­чем пр­ве и основ­не иде­је ко­ја се раз­ви­ја­ла кроз са­мо пре­во­ђе­ње. Иде­ја је грч­ка ствар, пре­во­ђе­ње је ствар хри­шћан­ства (стр. 9). Пре­во­ђе­ње, као спе­ци­фи­чан про­цес, по­ла­зи од дво­сми­сле­но­сти (или, чак, ви­ше­сми­сле­но­сти).

Да­ље, књи­га го­во­ри о Па­влу из Тар­са, од­но­сно о ње­го­вим По­сла­ни­ца­ма. Ана­ли­за се усме­ра­ва на ње­гов грч­ки, ко­ји се на­зи­ва „аутор­ским је­зи­ком“.

У по­гла­вљу на­сло­вље­ном „Гра­ни­ца је опа­сно ме­сто“, на­во­ди се да је, осим ме­ња­ња ме­ста, пу­то­ва­ње и ме­ња­ње иде­ја (стр. 23). Аутор­ка за­па­жа ка­ко је пре­во­ђе­ње ствар, не са­мо раз­ли­чи­тих је­зи­ка, већ и раз­ли­чи­тих иде­ја – на­чи­на раз­ми­шља­ња. („Си­риј­ски уче­ња­ци и Баг­дад­ска шко­ла“). У 8. ве­ку, у Баг­да­ду, би­бли­о­те­ке су би­ле пре­во­ди­лач­ко сре­ди­ште (стр. 35), а пре­во­ди­о­ци по­себ­на ка­ста, чи­ји се ста­тус пре­но­сио са оца на си­на. У то вре­ме, пре­во­ђе­не су фи­ло­зоф­ске, на­уч­не и ме­ди­цин­ске рас­пра­ве, и упра­во ови пре­во­ди­о­ци чи­не „Баг­дад­ску шко­лу“.

Чи­та­во пр­во по­гла­вље по­све­ће­но је Ди­о­ни­си­ју, ко­га на­зи­ва­ју узо­ри­тим до­га­ђа­јем у пре­во­ђе­њу (стр. 39). Ње­го­ви спи­си се на­ши­ро­ко ко­мен­та­ри­шу и стал­но про­ду­ку­ју но­ве тек­сто­ве. То је кор­пус тек­сто­ва овен­чан тај­ном (стр. 40) – сам је­зик ових тек­сто­ва је ми­сти­чан, те­шко се пра­ти са­ма из­ра­же­на ми­сао. По­гла­вље је ве­о­ма ис­црп­но и, ана­ли­зи­ра­ју­ћи ње­го­ве спи­се, аутор­ка про­у­ча­ва и са­му Ди­о­ни­си­је­ву лич­ност, зна­чај, ње­го­ву ве­ли­чи­ну, чак и сам иден­ти­тет. Ње­му је по­све­ће­но и на­ред­но по­гла­вље („Ка­ко је Ди­о­ни­си­је сти­гао у Га­ли­ју“), у ко­ме на­и­ла­зи­мо на ве­о­ма ин­те­ре­сант­ну де­фи­ни­ци­ју пре­во­ђе­ња – пре­во­ђе­ње као ди­на­ми­чан про­стор по­ве­зи­ва­ња (стр. 67).

У одељ­ку ко­је се ти­че пре­во­ди­лач­ких шко­ла, раш­чла­њу­је се са­мо зна­че­ње овог тер­ми­на. По­ми­ње се, из­ме­ђу оста­лих, То­лед­ска шко­ла, и мно­ге дру­ге. Го­во­ри се и о гре­ша­ка­ма (у чи­та­њу/пи­са­њу) и кон­ста­ту­је се ка­ко оне ни­су ни­ма­ло на­и­ван ствар (стр. 83).

Ир­ска, пре­ци­зни­је – Јо­ван Ирац, раз­ма­тра­ју се са сле­де­ћег аспек­та: Ир­ска, као спе­ци­фич­на зе­мља по то­ме што до ње ни­су сти­гла рим­ска осва­ја­ња, због че­га има по­себ­но ме­сто у књи­жев­но­сти За­пад­не Евро­пе. На том тлу по­сто­ја­ло је „из­вор­но пре­во­ђе­ње“. У 6. ве­ку, ова зе­мља при­вла­чи­ла је мно­ге уче­не љу­де. Го­во­ре­ћи о овим вре­ме­ни­ма, аутор­ка ве­ру­је да се та­да пре­во­ди­лац ни­је мо­гао осло­ни­ти на фи­ло­ло­шка по­ма­га­ла – са­ми реч­ни­ци ни­су прет­хо­ди­ли пре­во­ђе­њу, већ су на­ста­ја­ли упо­ре­до с њим. Та­да су на­ста­ја­ле и је­зич­ке ко­ва­ни­це, ко­је су пут да се у иден­ти­тет уве­де ауто­ри­тет (стр. 90).

По­сто­је, да­кле, тек­сто­ви ко­ји због сво­је при­ро­де зах­те­ва­ју фи­ло­зоф­ски при­ступ. Што је у са­мом тек­сту ви­ше не­ја­сно­ћа, то пре­во­ди­лац мо­ра би­ти са­ве­сни­ји у свом ра­ду. Го­во­ре­ћи о за­дат­ку пре­во­ди­о­ца, аутор­ка ка­же – до­ку­чи­ти шта је исти­на (стр. 95). Он, при то­ме, мо­ра да раз­ре­ши све дво­сми­сле­но­сти/ви­шес­ми­сле­но­сти и да до­не­се од­лу­ку.

„Облак не­спо­зна­ва­ња“, што је ујед­но и на­слов са­мог јед­ног по­гла­вља, је­сте ре­мек-де­ло, рас­пра­ва о ми­сти­ци пи­са­на на ен­гле­ском је­зи­ку. Ово де­ло Алек­сан­дра Ман­чић пре­ве­ла је на срп­ски је­зик. Аутор је не­по­знат. Аутор­ка за­кљу­чу­је – по­е­зи­ја је облак је­зи­ка.

По­след­ње по­гла­вље ба­ви се Ди­о­ни­си­је­вим до­ла­ском ме­ђу Сло­ве­не. Раз­ми­шља­ња о пре­во­ђе­њу у срп­ској књи­жев­но­сти по­чи­њу пре 18. ве­ка. У то до­ба, пре­во­ди­лац би то­ли­ко бли­ско при­о­нуо уз текст (стр. 142), да је ре­до­след грч­ких ре­чи пре­но­шен у срп­ски, као и њи­хов из­вор­ни гра­ма­тич­ки об­лик. Го­во­ри се и о Ино­ку Иса­и­ји. Пре­вод мо­ра би­ти пре­сли­ка­ва­ње јед­ног је­зи­ка у дру­ги (стр. 165).

Сле­ди спи­сак ко­ри­шће­не ли­те­ра­ту­ре.

 

Светлана Спајић (Лозница)

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa