Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 29

 

 

Марина Николић (Београд)

 

ЈЕЗИКОФИЛ. Београд: Klett, 2016, 124 стр.

 

 

   У ок­то­бру ове го­ди­не иза­шла је књи­га Је­зи­ко­фил ко­ја је на­ста­ла као ре­зул­тат ра­да тро­је лин­гви­ста, др Све­тла­не Сли­јеп­че­вић, др Сло­бо­да­на Но­вок­ме­та и др Ма­ри­не Ни­ко­лић. Књи­га је по­сле­ди­ца ак­тив­но­сти ауто­ра на ин­тер­не­ту, тач­ни­је она об­у­хва­та иза­бра­не и при­ла­го­ђе­не тек­сто­ве об­ја­вљи­ва­не у по­след­ње три го­ди­не на исто­и­ме­ној ин­тер­нет стра­ни­ци.

   Стра­ни­ца Је­зи­ко­фил на­ста­ла је из же­ље осни­ва­ча и уред­ни­ка да се не јед­ном ме­сту при­сту­пи је­зи­ку и је­зич­кој кул­ту­ри на на­уч­но­по­пу­ла­ран на­чин. Са­др­жај тек­сто­ва на стра­ни­ци на­ста­јао је на осно­ву ду­го­го­ди­шњег ис­ку­ства ауто­ра у ви­ше­а­спект­ним на­уч­ним ис­тра­жи­ва­ња срп­ског је­зи­ка и је­зич­ке кул­ту­ре, у на­ста­ви срп­ског је­зи­каи уоп­ште ис­ку­ства у ра­ду на раз­ли­чи­тим про­јек­ти­ма ко­ји се ти­чу по­пу­ла­ри­са­ња лин­гви­стич­ких ис­тра­жи­ва­ња. По­тре­ба да тек­сто­ви, нај­пре осми­шље­ни та­ко да бу­ду ра­зу­мљи­ви ши­рој пу­бли­ци (по­нај­ви­ше оној ко­ја не­ма си­сте­ма­тич­но лин­гви­стич­ко обра­зо­ва­ње), на­кон до­бре ре­ак­ци­је, о че­му све­до­чи за­ин­те­ре­со­ва­ност чи­та­ла­ца, за­тим и дру­гих на­уч­них ис­тра­жи­ва­ча, а на кра­ју и ши­ре јав­но­сти, бу­ду до­ступ­ни на ин­тер­не­ту пре­ра­сла је у те­жњу да се ови тек­сто­ви на­ђу у па­пир­ној вер­зи­ји и та­ко по­ста­ну при­сту­пач­ни и ван вир­ту­ел­ног све­та.

   Раз­ло­зи за је­зи­ко­фил­ску ак­тив­ност на­ла­зе се у по­тре­би  да се по­мог­не по­је­дин­цу, али и ши­рој чи­та­лач­кој пу­бли­ци, да бо­ље раз­у­ме и при­хва­ти по­је­ди­не ре­чи ко­је име­ну­ју дру­штве­не по­ја­ве, као и да по­ве­ћа­ју ни­во сво­је је­зич­ке кул­ту­ре у том сми­слу што ће пра­ви­ла књи­жев­ног је­зи­ка, по­мо­ћу при­ме­ра ко­ји су му бли­ски, по­зна­ти, за­ни­мљи­ви или ду­хо­ви­ти раз­у­ме­ти и усва­ја­ти. Да­кле, је­зич­ко бо­гат­ство и је­зич­ка пра­ви­ла.

   Уко­ли­ко уђе­мо у ду­би­ну ци­ље­ва Је­зи­ко­фи­ла, њих има ви­ше. Осим на­ве­де­них, тре­ба има­ти на уму да је да­нас све­при­сут­на вул­га­ри­за­ци­ја кул­ту­ре, па и је­зич­ке кул­ту­ре. Кул­ту­ра се за­ме­њу­је суп­кул­ту­ром, па чак и не­кул­ту­ром. Све се ре­ла­ти­ви­зу­је, све се до­пу­шта. Не­по­што­ва­ње дру­штве­них пра­ви­ла, је­зич­ких пра­ви­ла, па и пра­ви­ла ле­пог по­на­ша­ња об­ја­шња­ва­ју се то­ле­ран­ци­јом или кре­а­тив­но­шћу. Та­квом­ни­хи­ли­стич­ком од­но­су пре­ма нор­ми, нео­ли­бе­рал­ној лин­гви­сти­ци ко­ја ни­је спе­ци­фич­на са­мо за на­ше дру­штво, про­па­ги­ра­њу је­зич­ког по­на­ша­ња у сми­слу „го­во­ри и пи­ши ка­ко хо­ћеш“, до­пу­шта­њу не­стан­дар­дих об­ли­ка та­мо где им ме­ста ни­је, зна­чи у јав­ној и слу­жбе­ној упо­тре­би, тре­ба се су­прот­ста­ви­ти и то ова књи­гаи чи­ни. Јер, не тре­ба смет­ну­ти с ума – је­зик не­ма са­мо пу­ку ко­му­ни­ка­тив­ну функ­ци­ју, он је пр­ви и пра­ви по­ка­за­тељ не­ке кул­ту­ре.

   С дру­ге стра­не стра­не, је­зик се ме­ња, по­је­ди­на пра­ви­ла пре­ста­ју да ва­же, дру­га за­у­зи­ма­ју њи­хо­во ме­сто, не­ке ре­чи не­ста­ју из упо­тре­бе за­то што, на при­мер, не­ста­је пред­мет или по­ја­ва ко­ји оне име­ну­ју, али но­ве до­ла­зе у је­зик, по­зајм­љи­ва­њем или на дру­ги на­чин. Лин­гви­сти пред но­ви­на­ма ко­је до­спе­ва­ју не мо­гу има­ти па­сив­ну уло­гу, већ су­прот­но, тре­ба да ар­би­трар­но при­сту­пе тим но­вим по­ја­ва­ма, да их раз­у­ме­ју и об­ја­сне дру­ги­ма, и да их по­твр­де, од­но­сно при­ла­го­де пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, или пак да да­ју пре­по­ру­ку и обра­зло­же­ње за­што би би­ло до­бро из­бе­га­ва­ти њи­хо­ву упо­тре­бу.

   Јед­но од пи­та­ња ко­је се мо­же по­ста­ви­ти је да ли је циљ Је­зи­ко­фи­ла да вас­по­ста­ви но­ва је­зич­ка пра­ви­ла, да мо­ди­фи­ку­је по­сто­је­ћу нор­му? Од­го­вор је – не. Ауто­ри ис­ти­чу да би то би­ло по­гре­шно, ти­ме би се нор­ма де­ста­би­ли­зо­ва­ла. Циљ је да се на је­дан на­уч­но-по­пу­ла­ран на­чин је­зич­ка пра­ви­ла при­бли­же не­лин­гви­сти­ма, од­но­сно они­ма ко­ји су дав­но иза­шли из школ­ске клу­пе, или да се та пра­ви­ла из гра­ма­ти­ка и пра­во­пи­са (ко­је је увек до­бро има­ти уз се­бе) пред­ста­ве на ра­зу­мљи­ви­ји, пит­ки­ји на­чин. Ме­ђу­тим, по­тре­ба­је и ту нор­му, ка­ко и тре­ба и што је оче­ки­ва­но од лин­гви­ста, до­пу­ња­ва­ти но­вим при­ме­ри­ма и но­вим је­зич­ким си­ту­а­ци­ја­ма. Али на­рав­но уз ува­жа­ва­ње тра­ди­ци­је и до­брих на­че­ла срп­ске нор­ма­ти­ви­сти­ке.

   У то­ку ра­да на сај­ту и на књи­зи­по­ста­вља­ло се пи­та­ње да ли сви тек­сто­ви те­же да бу­ду за­бав­ни и ду­хо­ви­ти, те да ли су уред­ни­ци уства­ри ба­на­ли­зо­ва­ли не­што што је бит­но у жи­во­ту сва­ког чо­ве­ка – ње­гов ма­тер­њи је­зик? На­рав­но да не. Ни­су сви тек­сто­ви вр­ца­вог ду­ха, ве­се­ли и за­бав­ни. Као илу­стра­ци­ја за то мо­гу по­слу­жи­ти тек­сто­ви о мо­леб­ну или по­гро­му, на при­мер. Ду­хо­ви­тост ни­је на ште­ту на­у­ке или осе­ћа­ња го­вор­ни­ка, већ је она ис­ко­ри­шће­на са­мо као сред­ство да при­ло­зи бу­ду што ра­зу­мљи­ви­ји ве­ћем бро­ју љу­ди, да под­сти­чу њи­хо­ву ра­до­зна­лост и љу­бав пре­ма је­зи­ку.

   Оно што је­по­себ­но ва­жно –до­са­да­шњи рад на Је­зи­ко­фи­лу­пре­по­знат је и ви­со­ко вред­но­ван и у на­уч­ним ин­сти­ту­ци­ја­ма, ка­ква је, ре­ци­мо, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, и у струч­ним те­ли­ма, ка­кво је, на при­мер, Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка. По­др­шку за об­ја­вљи­ва­ње књи­ге да­ла је Ко­ми­си­ја за син­так­су од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју, ко­ја је то увр­сти­ла и у свој план ра­да. При­ло­зи са Је­зи­ко­фи­ла, а прет­по­став­ка је да ће та­кву суд­би­ну до­жи­ве­ти и књи­га, ушли су у оба­ве­зну ли­те­ра­ту­ру на пред­ме­ти­ма Кул­ту­ра је­зич­ког из­ра­жа­ва­ња и Кул­ту­ра го­во­ра на фа­кул­те­ти­ма у Ср­би­ји и Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Оно што нас ра­ду­је је ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње сту­де­на­та и про­фе­со­ра на фи­ло­ло­шким сту­ди­ја­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји и у Ре­пу­бли­ци Срп­ској има­ју­ћи у ви­ду је­дин­ство и хо­мо­ге­ност срп­ског го­вор­ног под­руч­ја, че­му сви ми као на­уч­ни­ци, али и го­вор­ни­ци срп­ског је­зи­ка те­жи­мо.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa