Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Članci, Broj: 29

 

 

УДК 811.163.41´367.622´37

821.183.41.08-84:398

398.3(=163.41)

Оригинални научни рад

Примљен: 18.9.2015.

Прихваћен: 15.12.2016.

 

 

Сања З. Грковић*

(ОШ „Ослободиоци Београда“,

Београд)

 

РЕЛИГИЈСКИ АСПЕКТ ВУКОВИХ ПОСЛОВИЦА

 СА ЛЕКСЕМОМ ЂАВО / ВРАГ

 

 

У ра­ду се раз­ма­тра ре­ли­гиј­ски аспект Ву­ко­вих по­сло­ви­ца са лек­се­мом ђа­во / враг. С об­зи­ром на то да се тра­ди­циј­ска и ре­ли­гиј­ска стра­на дру­штве­ног жи­во­та од­ра­жа­ва и чу­ва у је­зи­ку, ва­жно је про­у­ча­ва­ти уза­јам­не од­но­се је­зи­ка и кул­ту­ре. Циљ ис­тра­жи­ва­ња је­сте при­каз ре­ли­гиј­ских ком­по­не­на­та у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма са лек­се­мом ђа­во / враг, што ће до­при­не­ти кон­стру­и­са­њу сли­ке све­та ко­ју фор­ми­ра од­ре­ђе­на је­зич­ка за­јед­ни­ца, у овом слу­ча­ју го­вор­ни­ци срп­ског је­зи­ка.

Кључне речи: лексема ђаво / враг, Вукове пословице, религија, култура.

 

 

1. Уводне напомене

 

1.0. По­сло­ви­це у са­же­тој фор­ми из­но­се ко­лек­тив­на ис­ку­ства и му­дро­сти на­ро­да ба­ве­ћи се оп­штим те­ма­ма људ­ске ег­зи­стен­ци­је и суд­би­не на овом све­ту. Оне су са­др­жа­те­љи кул­тур­них ин­фор­ма­ци­ја и пред­ста­вља­ју ана­ли­тич­ки кор­пус за мно­га лин­гви­стич­ка и лин­гво­кул­ту­ро­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња. Про­у­ча­ва­ју­ћи по­сло­ви­це ла­ко пре­по­зна­је­мо пре­о­ку­па­ци­је, ин­те­ре­со­ва­ња, на­чин жи­во­та, си­стем вред­но­сти го­вор­ни­ка јед­ног је­зи­ка. Ка­ко је ре­ли­ги­ја је­дан од еле­ме­на­та ду­хов­не кул­ту­ре и људ­ске све­сти, ре­ли­ги­ја и кул­ту­ра су се про­жи­ма­ле у свим дру­штве­ним си­сте­ми­ма, уз раз­ли­чи­те ме­ђу­од­но­се и ин­тен­зи­тет ути­ца­ја. С тим у ве­зи, пред­мет на­шег ис­тра­жи­ва­ња је­сте ре­ли­гиј­ски аспект Ву­ко­вих по­сло­ви­ца са лек­се­мом ђа­во / враг. Циљ ис­тра­жи­ва­ња је при­каз ре­ли­гиј­ских ком­по­не­на­та у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма[1] са лек­се­мом ђа­во / враг што ће до­при­не­ти бо­љем упо­зна­ва­њу на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та срп­ског на­ро­да, а то омо­гу­ћа­ва и бо­љу ко­му­ни­ка­ци­ју ме­ђу кул­ту­ра­ма.

Ј. Јо­ва­но­вић (2006: 19) при­ме­ћу­је: „Пој­мо­ви ко­ји су чо­ве­ку нај­че­шће на уму, нај­че­шће су и на је­зи­ку. Нај­фре­квент­ни­је ре­чи ње­го­вог па­ре­ми­о­ло­шког фон­да су но­си­о­ци за­вет­них по­ру­ка јед­ног ко­лек­ти­ва. Као гра­ђа за ово ис­тра­жи­ва­ње по­слу­жи­ло је 95 Ву­ко­вих по­сло­ви­ца[2] са лек­се­мом ђа­во / враг, што пот­кре­пљу­је прет­ход­ну тврд­њу да лек­се­ме ко­је има­ју ви­со­ку фре­квент­ност озна­ча­ва­ју фун­да­мен­тал­не пој­мо­ве у кул­ту­ри срп­ског на­ро­да.

   1.1. По­што се, у раз­до­бљу ду­жем од јед­не и по деценијe, огле­дао у ту­ма­че­њу по­сло­ви­ца, ан­тич­ких и на­ших, и на раз­не на­чи­не по­ка­зао њи­хов зна­чај за ре­кон­струк­ци­ју ста­рин­ских ве­ро­ва­ња, Чај­ка­но­вић 1926. го­ди­не, у члан­ку Ре­ли­ги­ја у срп­ским по­сло­ви­ца­ма, за­кљу­чу­је: Ста­рин­ска срп­ска ре­ли­ги­ја са­чу­ва­на је, у мно­гим по­сло­ви­ца­ма, у пр­во­бит­ној чи­сто­ти. Чак и за по­сло­ви­це за ко­је би се на пр­ви по­глед ре­кло да су по­ста­ле под ути­ца­јем хри­шћан­ске цр­кве, че­сто се, при па­жљи­ви­јем по­сма­тра­њу, мо­же утвр­ди­ти да су не­зна­бо­жач­ке (Чај­ка­но­вић  19941: 13).

            У Ен­ци­кло­пе­ди­ји пра­во­сла­вља ре­ли­ги­ја се де­фи­ни­ше као: „сва­ко ве­ро­ва­ње у ап­со­лут­ну ми­стич­ну моћ, од ко­је чо­век за­ви­си, и ко­ја кон­тро­ли­ше ње­гов жи­вот и смрт, али на ко­ју мо­же ути­ца­ти и … сво­ја ис­ку­ства с том мо­ћи мо­же да из­ра­жа­ва на ког­ни­ти­ван, емо­ци­о­на­лан, прак­ти­чан и ми­сти­чан на­чин … сти­ца­ње и из­ра­жа­ва­ње ис­ку­ста­ва с том мо­ћи има за ње­га од­ре­ђе­но зна­че­ње, а за за­јед­ни­цу од­ре­ђен зна­чај, јер би без то­га ње­гов жи­вот и жи­вот за­јед­ни­це из­гле­дао са­свим друк­чи­је” (Енц. пра­восл. 2002: 1619, под ре­ли­ги­ја).

            У РМС под од­ред­ни­цом ре­ли­ги­ја на­во­ди се „ве­ро­ва­ње у нат­при­род­не си­ле и би­ћа од ко­јих за­ви­си свет, ве­ро­ва­ње у Бо­га (или бо­го­ве) као ства­ра­о­ца све­та ко­ји упра­вља њи­ме; си­стем та­квих ве­ро­ва­ња, ве­ро­и­спо­вест”. 

 

 

2. Лич­ност ђа­во­ла у срп­ској тра­ди­ци­ји

 

          2.0. Срп­ски на­род при­па­да кру­гу европ­ских на­ро­да са хри­шћан­ском тра­ди­ци­јом, ве­ћин­ским де­лом пра­во­слав­не ве­ро­и­спо­ве­сти. Ме­ђу­тим, прак­са на­род­ног жи­во­та и тра­ди­циј­ски ком­плекс оби­ча­ја, ри­ту­а­ла, ве­ро­ва­ња и сл. ука­зу­ју на осо­бе­но­сти на­род­не ре­ли­ги­је Ср­ба као сло­же­ног спо­ја  хри­шћан­ског и  прет­хри­шћан­ског па­ган­ског на­сле­ђа. Од­ви­ка­ва­ње на­ро­да од ста­ре па­ган­ске прак­се, по­себ­но од ма­ги­је, пред­ста­вља­ло је из­у­зет­но те­жак за­да­так, ко­ји цр­ква ни­ка­да ни­је до кра­ја оства­ри­ла. „У бор­би са ста­ром ве­ром, хри­шћан­ској цр­кви био је глав­ни циљ да укло­ни и оне­мо­гу­ћи ве­ли­ке бо­го­ве; ма­ње ва­жна бо­жан­ства и де­мо­ни оста­вља­ни су, углав­ном, на ми­ру. По се­би се раз­у­ме да је нај­ја­чи на­пад био упе­рен на вр­хов­ног Бо­га. Не мо­гу­ћи да га пот­пу­но ели­ми­ни­ше, цр­ква је од ње­га на­чи­ни­ла злог де­мо­на, про­тив­ни­ка Бож­јег. Глав­ни бог из ста­ре ве­ре про­гла­шен је за ђа­во­ла. Од гер­ман­ског Во­да­на по­стао је ђа­во” (Чај­ка­но­вић  1973: 194).

            Ђа­во ина­че у па­га­ни­зму европ­ских на­ро­да ни­је по­сто­јао; он је њи­ма по­стао по­знат тек пре­ко хри­шћан­ства.

          Чај­ка­но­вић (1973) ис­ти­че да је лич­ност ђа­во­ла у срп­ској тра­ди­ци­ји до­ста сло­же­на; он је, пре­ма схва­та­њи­ма ко­ја су по­ста­ла од цр­кве, пред­став­ник гре­ха, про­тив­ник Бож­ји, не­при­ја­тељ људ­ски; у ду­а­ли­стич­ким ска­ска­ма и ле­ген­да­ма ја­вља се као искон­ски про­тив­ник де­ми­јур­гов, у при­по­вет­ка­ма из ци­клу­са о пре­ва­ре­ном ђа­во­лу за­ме­нио је не­ка­да­шње ди­во­ве, а пре­ма на­род­ним ве­ро­ва­њи­ма он је исто што и  оли­це­тво­ре­ни по­кој­ник или пре­дак. Са свим овим ни­су још ни из­да­ле­ка ис­цр­пе­ни сви слу­ча­је­ви то­га уну­тра­шњег син­ке­ти­зма око ђа­во­ло­ве лич­но­сти. Он, на при­мер, и по сво­јој спо­ља­шњо­сти (ко­зје но­ге, реп) и по сво­јом по­на­ша­њу (на­кло­ност пре­ма свир­ци и игри, сва­ко­ја­ке лу­до­ри­је и ма­ло гру­бље ша­ле на ра­чун љу­ди) под­се­ћа на ста­рин­ске шум­ске и пољ­ске де­мо­не (194–195).

          2.1. По­јам ђа­во де­фи­ни­ше се у РСА­НУ као „по на­род­ном ве­ро­ва­њу и ре­ли­ги­о­зном уче­њу нат­при­род­но би­ће, ко­је обич­но жи­ви у па­клу, за­ми­шље­но као оли­че­ње зла, зли дух, са­та­на”.

          Лек­се­ма враг је­сте сло­вен­ски си­но­ним за лек­се­му грч­ког по­ре­кла ђа­во, и као та­ква ја­вља се у ве­ли­ком бро­ју по­сло­ви­ца као си­но­ним у са­ста­ву ва­ри­јан­те од­ре­ђе­не по­сло­ви­це.

           У Срп­ском ми­то­ло­шком реч­ни­ку под од­ред­ни­цом враг бе­ле­жи се да је то обич­но на­зив за сми­ре­ног ђа­во­ла (де­мо­на), ко­ји ни­је на­ро­чи­то зао и да се с то­га жи­вах­не осо­бе на­зи­ва­ју вра­го­ла­ни­ма (СМР 1998: 109).

          У на­шој гра­ђи на­ла­зи­мо по­твр­де за по­ме­ну­то зна­че­ње лек­се­ме враг:

  1. Не да му враг ми­ро­ва­ти. (191)

  2. По­ђи за ста­ра, по­ђи за ца­ра; по­ђи за мла­да, по­ђи за вра­га. Кад на­го­ва­ра­ју ђе­вој­ку или удо­ви­цу да по­ђе за ста­ра чо­е­ка. (232)

  3. Узех вра­га по­ред бла­га; Бла­го про­па­де, а враг оста­де. Кад се ко же­ни са­мо но­ва­ца ра­ди. По­нај­ви­ше у вој­вод­ству по ва­ро­ши­ма. (291)

  4. Зна­ће враг ка­шу хла­ди­ти. (112)

  5. Бу­ра го­ни, враг се же­ни. У при­мор­ју. (65)

   И по­ред че­сте упо­тре­бе лек­се­ме враг у еуфе­ми­стич­ком зна­че­њу, у овом зна­че­њу мо­же би­ти упо­тре­бље­на и лек­се­ма ђа­во:

  1. На јед­ну стра­ну ђа­во, а на дру­гу ба­ба, па ко не­тег­не. (183)

  2. Ђе ђа­во не мо­же што свр­ши­ти он­ђе ба­бу по­ша­ље. (96)

  3. Ђа­во си ти кад се на­тр­ћиш. Ре­че се у ша­ли кад се ко гра­ди од­ви­ше па­ме­тан. (96)

  4. Око­ло, Бо­го, у ку­ћу ђа­во­ле! При­по­ви­је­да се да је ре­кла не­ка­ква же­на кад је гр­мље­ло: она је ми­сли­ла да Бог ту­чу опра­ви око­ло, а на ди­је­те ко­је је би­ло пред ку­ћом вик­ну­ла је да иде у ку­ћу. (221)

  5. Као да га ђа­во­ли за уши ву­ку. Ка­же се да ди­је­те жен­ско по­сли­је де­сет го­ди­на та­ко бр­зо ра­сте. (139)

  6. Ра­сте (бр­зо) као да га ђа­во­ли за уши ву­ку. Гле­дај: Као да га ђа­во­ли за уши ву­ку. (246)

   Ов­де на­во­ди­мо и по­сло­ви­це ко­је, по на­шем ми­шље­њу, осли­ка­ва­ју гра­да­циј­ски од­нос из­ме­ђу лек­се­ма враг и ђа­во:

  1. Ко­ме враг то­ме и ђа­во. (152)

  2. Ко­му враг то­му и ђа­во. (154)

   За ту­ма­че­ње зна­че­ња на­ве­де­них лек­се­ма ве­о­ма су ин­фор­ма­тив­ни и ква­ли­фи­ка­то­ри ко­ји уз њих сто­је. На­и­ме, уз лек­се­му враг на­во­ди се и ква­ли­фи­ка­тор празн. (пра­зно­вер­је), док уз лек­се­му ђа­во сто­ји ква­ли­фи­ка­тор мит. (ми­то­ло­шко).

 

3. Не­га­тив­не ко­но­та­ци­је лек­се­ме ђа­во / враг

 

          Наш ма­те­ри­јал по­твр­ђу­је укр­шта­ње зна­че­ња тер­ми­на ђа­во и враг као си­но­ни­ма у по­сло­ви­ца­ма, где обе лек­се­ме но­се се­ман­тич­ки по­тен­ци­јал лек­се­ме ђа­во са се­ма­ма не­га­тив­не ко­но­та­ци­је „зло, не­во­ља, бе­да, про­паст”.

Ко има по­сла с ло­шим, рђа­вим осо­ба­ма, има­ће не­во­ље, не­при­јат­но­сти:

  1. Ко је год с ђа­во­ли­ма шу­ћу­ри­це си­јао све су му се о гла­ву раз­би­ја­ле. (148)

  2. Ко с вра­гом ти­кве са­ди, о гла­ву му се раз­би­ја­ју. Или: (157)

  3. Ко с вра­гом ти­кве си­је, све му се о гла­ву лу­па­ју. (157)

Онај ко је сво­је­глав, ко не слу­ша са­ве­те дру­гих љу­ди, ло­ше про­ла­зи у жи­во­ту тј. оче­ку­је га не­во­ља и про­паст:

Ко се сам сје­ту­је, ђа­во му од­го­ва­ра. Ко не слу­ша дру­ги­јех љу­ди, не­го чи­ни све по сво­јој гла­ви, ка­је се. (159)

Сва­ко зло, учи­ње­но с на­ме­ром или из не­зна­ња, пре­ма на­род­ном ве­ро­ва­њу ђа­во­љи је по­сао:

Та­мо, чо­е­че, и ви­ше ми је ђа­во по­нио. Ре­као Цр­но­го­рац кад га је не­ко уко­рио што се у не­зна­њу пре­кр­стио пред Ла­тин­ском цр­квом. (277)

          Да је ђа­во / враг си­но­ним за не­сре­ћу, зло и про­паст по­твр­ђу­је и по­сло­ви­ца:

Не стој ђа­во­ле! Ре­че се уз ри­јеч кад се при­по­ви­је­да ка­ко се што зло до­го­ди­ло. (200)

          Не­сре­ћа је ипак  за чо­ве­ка не­ми­нов­ност, у не­ком пе­ри­о­ду жи­во­та мо­ра се до­го­ди­ти:

Ако враг ни­је раз­био ко­ли­јев­ку, раз­би­ће гроб. Ако се чо­е­ку не­сре­ћа не до­го­ди у мла­до­сти, до­го­ди­ће се у ста­ро­сти. (44)

          Ре­кли би­смо да су све прет­ход­но на­ве­де­не осо­би­не ђа­во­ла на не­ки на­чин по­ен­ти­ра­не у по­сло­ви­ци: Ђа­во ни оре ни ко­па, већ све о злу ми­сли и ра­ди. (96)

          Чо­век би за­то увек мо­рао би­ти на опре­зу, јер се ни­кад не зна кад се зло мо­же до­го­ди­ти: Враг не спа­ва. Зло се ла­сно до­го­ди­ти мо­же. (71)[3]

          За­то сле­де­ће по­сло­ви­це мо­же­мо ту­ма­чи­ти као сво­је­вр­сни са­вет или опо­ме­ну упу­ће­ну сва­ко­ме ко би и по­ку­шао да се упу­сти у не­по­штен по­сао или би­ло ка­кву ак­тив­ност ко­ја ни­је у скла­ду са хри­шћан­ским уче­њем:

  1. Не играј се ђа­вол­ским по­слом. (н. п. с пу­шком). (193)

  2. Сје­ди с ми­ром и мах­ни се вра­га, нит’ га ди­рај, нит’ му тра­жи тра­га. (258)

  3. Прођ’ се вра­га, не ће­рај му тра­га. (241)

     

    Јер сва­ко ко се оглу­ши о овај са­вет, те се окре­не не­по­ште­њу, не­ис­кре­но­сти, ла­жи­ма и пре­ва­ри, на­ћи ће ђа­во­ла тј. ло­ше ће про­ћи, упа­шће у не­во­љу, за­де­си­ће га бе­да, про­паст:

     

     Ко вра­га сви­је­ћом тра­жи тај ће га и на­ћи. (144)

Ипак, ако је ђа­во ре­шио да на­пра­ви ка­кво зло или на­не­се не­ку ште­ту чо­ве­ку, не­мо­гу­ће ју је из­бе­ћи.

  1. Кад се ђа­во до­хва­ти ску­та, от­ки­ни скут. (132)

  2. До­бро је (ка­што) и ђа­во­лу сви­је­ћу за­па­ли­ти. Не­ка­ком чо­е­ку, ко­ји је да­њу ђа­во­лу сви­је­ћу за­па­лио, до­ђе ђа­во у сну, и за­пи­та га шта ће да му да за то, а чо­ек од­го­во­ри да му ка­же ђе има но­ва­ца у зе­мљи. Он­да га ђа­во из­ве­де у ду­го и ши­ро­ко рав­но по­ље, ђе не­ма ни тр­на ни гр­ма, па на јед­ном мје­сту пру­жив­ши ру­ку у зе­мљу, ре­че: Ево ов­ђе има за­ко­пан пун ка­зан ду­ка­та, не­го до­ђи сју­тра с ко­ли­ма, те га ис­ко­пај и но­си ку­ћи. Чо­ек оба­зрев­ши се око се­бе и ви­дев­ши да је то мје­сто у рав­ну и ши­ро­ку по­љу без ика­ква зна­ка те­шко за­пам­ти­ти и по­го­ди­ти, за­пи­та ђа­во­ла: Ка­ко ћу ја то мје­сто сју­тра на­ћи а он му од­го­во­ри да се он­ђе оне­ре­ди. Чо­ек ђа­во­ла по­слу­ша, али кад се у том пре­не, а то се он у по­сте­љи оне­ре­дио у га­ће. — Ова при­по­ви­јет­ка по­ка­зу­је да на­род ми­сли да сла­бо по­ма­же ђа­во­лу сви­је­ћу па­ли­ти. (87)

     

    У ко­мен­та­ру ко­ји пра­ти дру­гу по­сло­ви­цу на­род­ни тво­рац на­гла­ша­ва да се ђа­во не мо­же ни на ко­ји на­чин уми­ло­сти­ви­ти.

          Ђа­во­ла од­ли­ку­је упор­ност и ис­трај­ност у сво­ме на­у­му, ко­ји је увек по­ква­рен и рђав:

До­ста је ђа­во опа­на­ка по­де­рао док је то и то учи­нио. При­по­ви­је­да се ка­ко је ђа­во не­ка­кво­га по­бра­ти­ма сво­га све ва­рао, и на зло на­вра­ћао, до­кле га ни­је на вје­ша­ла до­вео, а кад га об­је­се он­да га за­пи­та ви­ди ли што, а он му од­го­во­ри да не ви­ди ни­шта осим јед­ног ма­гар­ца и на ње­му чи­тав то­вар по­де­ра­ни­јех опа­на­ка; он­да му ђа­во ре­че: Све сам ја оно по­де­рао, док сам те­бе ту ви­ђео. (93)

Ипак, он зна шта је до­бро тј. ис­прав­но, али све­сно чи­ни зло, ства­ра не­во­љу, јер је то у ње­го­вој при­ро­ди:

  1. И враг зна што је пра­во (али не ће да чи­ни). Или: (113)

  2. И враг зна што је пра­во, ма не ће, не­го ка­ко му је ми­ло. (113)

  3. И ђа­во зна што је пра­во (али не ће да чи­ни). (115)

  4. И ђа­во кад го­во­ри пра­во, ва­ља му да­ти раз­лог. (115)

  5. Луд као враг на до­бро. (170)

Као та­кав, он ни са­мом се­би ни­је до­бар: Враг ни сам се­бе ни­је до­бра учи­нио. (71)

 

 

 

4. Осо­би­не ђа­во­ла у на­род­ним пред­ста­ва­ма

           

          У Би­блиј­ско-бо­го­слов­ском реч­ни­ку уз ђа­во­лов ка­рак­тер на­во­де се сле­де­ће осо­би­не: „горд, љут и же­сток, зао, зло­бан, лу­кав, при­тво­ран, ла­жљив, мо­ћан, хо­ће да му се кла­ња” (71).

          И ђа­во је цр­не бо­је, као уоп­ште хто­нич­ни де­мо­ни и као и сло­вен­ски Цр­но­бог, и, у из­ве­сном сми­слу, и гер­ман­ски Во­дан:

  1. Ни враг црн ни ма­ти му би­је­ла. (202)

  2. Ни ли­јеп враг нит’ му до­бра ма­ти. (208)

У пр­вој по­сло­ви­ци има­мо фи­гу­ру ко­ја је у по­сло­ви­ца­ма уоп­ште вр­ло че­ста – то је ан­ти­те­за. Ре­кли би­смо да ов­де про­ве­ја­ва иро­ни­ја ко­јом се ис­ти­ца­њем бо­је за­пра­во на­гла­ша­ва при­ро­да ђа­во­ла тј. ње­гов ка­рак­тер –  зло­ба, при­твор­ност, гор­дост, ла­жљи­вост и сл. Дру­га по­сло­ви­ца је сво­је­вр­сна ва­ри­јан­та прет­ход­не.

Ипак, на­род­на ве­ро­ва­ња по­кат­кад при­пи­су­ју ђа­во­лу и по­зи­тив­не осо­би­не, што ина­че из­гле­да­ла не­мо­гу­ће и па­ра­док­сал­но: ђа­во, на­и­ме, по­кат­кад мо­же би­ти и до­бар де­мон, или бар ни­је она­ко црн као што љу­ди го­во­ре:

Ни ђа­во ни­је она­ко црн као што љу­ди го­во­ре. (202)

          На­во­ди­мо још не­ко­ли­ко по­сло­ви­ца у ко­ји­ма се, нај­че­шће кроз по­ре­ђе­ња, при­ка­зу­је ђа­во­лов ка­рак­тер:

  1. Му­ча­њем се ђа­во му­чи. (181)

  2. Му­чи се као ђа­во у плит­кој во­ди. (181)

  3. Уку­бу­рио као ђа­во на плит­кој во­ди. (293)

  4. Ла­сно је (ђа­во­лу) у ри­ту сви­ра­ти (у ка­ра­бље). Јер он­ђе тр­ске има до­ста за ка­ра­бље? (167)

  5. Не да­ви се ђа­во ма­слом. (191)

  6. Уз­вр­дао се као ђа­во ис­пред гро­ма. При­по­ви­је­да се да Бог гро­мо­ви­ма би­је ђа­во­ле, и за то ве­ле да се не ва­ља кр­сти­ти кад гр­ми, јер ђа­во у не­во­љи мо­же уте­ћи под крст зна­ју­ћи да гром у крст не ће. (291)

          У на­род­ним пред­ста­ва­ма ђа­во се за­ми­шља као онај ко­ји мно­го зна, јер је прет­хри­шћан­ски ста­ри ђа­во ве­о­ма стар: За што враг зна мно­го? — За што је стар. (108)

   Пре­ма хри­шћан­ском уче­њу, бо­ра­ви­ште ђа­во­ла је до­њи свет и цар­ство мр­твих, а ње­го­ва глав­на функ­ци­ја је од­во­ђе­ње гре­шних ду­ша у па­као:

  1. До­ћи ће враг по сво­је. (94)

  2. Ђа­во­лу па­кла не ман­ка. (96)

  3. Ку­бу­ри[4] као ђа­во у па­клу. (159)

Да­кле, ђа­во / враг је за­ду­жен са­мо за гре­шне ду­ше, те се за­то са­мо та­кви­ма и ра­ду­је: 

Враг вра­гу очи не ва­ди. (71)[5]

          Пре­ма ту­ма­че­њу Би­блиј­ско-бо­го­слов­ског реч­ни­ка, лич­ност но­во­за­вет­ног ђа­во­ла пред­ста­вље­на је као про­тив­ник Бож­ји и из­вор сва­ко­га зла, крв­ник људ­ски, али ко­ји је у исто вре­ме ве­о­ма мо­ћан, кнез ово­га све­та или чак Бог ово­га све­та (70).

          Да­кле, лич­ност но­во­за­вет­ног ђа­во­ла сто­ји у опо­зи­ци­ји пре­ма све­му оно­ме што чи­ни осно­ву хри­шћан­ске ре­ли­ги­је (цр­ква, крст, пра­зни­ци и сл.):

  1.  Бје­жи као ђа­во од кр­ста. (53)

  2. Бог је ша­лу оста­вио, а ђа­во цр­кву. Ко­ји ово ре­че, онај ми­сли да се Бог не ша­ли, а ђа­во да не иде у цр­кву; али би рад у ша­ли оно­га ко­ме го­во­ри као да пре­ва­ри, да он ми­сли да је ша­ла по­ста­ла од Бо­га, а цр­ква од ђа­во­ла. (56)

  3. На­гра­и­сао као ђа­во на ве­ли­ки пе­так. (182)

  4. Огра­и­сао као ђа­во на ве­ли­ки пе­так. (216)

  5. То те не по­ма­га ко­ли­ко ни вра­га крст. (283)

  6. Не­ки се ђа­во бо­ји кр­ста, а не­ки то­ја­ге. Гле­дај: Не бо­ји се сва­ка шу­ша Бо­га, не­го ба­ти­не. (193)

Ре­кли би­смо да је у по­след­њој по­сло­ви­ци при­сут­но и из­ве­сно еуфе­ми­стич­ко зна­че­ње, јер се ов­де ми­сли на љу­де ко­ји, чи­не­ћи зло, не стра­ху­ју од Бож­је ка­зне и за ко­је би пре­ма то­ме ба­ти­на би­ла је­ди­но ре­ше­ње.

 

5. Ђа­во у кле­тва­ма и за­кле­тва­ма

 

          5.1. Због свих не­га­тив­них ко­но­та­ци­ја на­род­ни тво­рац ђа­во­ла / вра­га нај­че­шће до­во­ди у ве­зу са кле­тва­ма:

  1. Ана­те­ма­те[6] вра­га и ње­го­ва бра­та ама­та! У Бо­ци. (49)

  2. Ана­те­ма­те ђа­во­ла (и ње­го­ва име­на)! Гле­дај: Ана­те га ма­те би­ло! Ђа­ци у не­ка­кво­ме ма­на­сти­ру узму жи­ви­јех ра­ка, па при­ли­је­пив­ши сва­ко­ме упа­ље­ну во­шта­ну свје­ћи­цу на ле­ђа, пу­сте их но­ћу по пор­ти, да би по­пла­ши­ли ка­лу­ђе­ра, ко­ји је вр­ло ра­нио у цр­кву и ни­је им дао спа­ва­ти. Кад ка­лу­ђер, по­ра­нив­ши по свом оби­ча­ју у цр­кву, ви­ди по пор­ти упа­ље­не сви­је­ће ђе иду, он се ста­не кр­сти­ти и го­во­ри­ти: Ана­те­ма­те ђа­во­ла и ње­го­ва име­на! а ђа­во му он­да из зи­да од­го­во­ри: Ана­те­ма­те те­бе и тво­ји­јех ђа­ка! јер то ни ја до сад ни­је­сам ви­ђео! (50)

  3. Ни ваш ни наш, но­си га вра­же куд знаш. (202)

  4. Нит’ је наш, нит’ је ваш, ву­ци га, вра­же, ку­да знаш. (210)

  5. По­не­си га ђа­во­ле на ро­ге. У Црм­ни­ци. (234)

  6. Стри­гли те ђа­во­ли! Од­го­во­ри же­на кад је ко на­зо­ве стри­ном, а она ми­сли да је још мла­да за то име. (265)

  7. Хај­де с ђа­во­лом! Ре­као не­ка­кав чо­ек дру­го­ме, а онај му од­го­во­рио: А ти бра­те с Бо­гом; па ђе се сре­ли ту се про­ми­је­ни­ли! (298)

          У по­след­њој по­сло­ви­ци се на­гла­ша­ва да по­сао ко­ји се оба­вља у при­су­ству ђа­во­ла / вра­га не мо­же би­ти успе­шан; сва­ка ак­тив­ност чи­ји је он пра­ти­лац осу­ђе­на је на про­паст.

          5.2. По­ми­ња­њем ђа­во­ла / вра­га у за­кле­тва­ма ис­ка­зу­је се нај­ви­ши сте­пен искре­но­сти и ре­ше­но­сти чо­ве­ка да не­ко­га у не­што уве­ри, да сво­јим ре­чи­ма да те­жи­ну; по­зи­ва­ју­ћи се на ђа­во­ла / вра­га од­но­сно стра­ху­ју­ћи од ње­го­ве ка­зне, чо­век по­ка­зу­је ре­ше­ност и од­луч­ност да ста­не иза сво­јих ре­чи, те ти­ме за­кле­тва до­би­ја све­ча­ни­ји тон:

1. Та­ко ми враг ан­ђе­лу ду­шу не отео! (269)

2. Та­ко ми враг ду­шу не по­нио! (269)

3. То­ли­ко ми враг ду­ши на­у­дио! (282)

          Да­кле, нај­ве­ћа ка­зна за чо­ве­ка мо­гла би би­ти да сво­ју ду­шу пре­да ђа­во­лу:

  1. Ја ћу умри­је­ти, а не ћу ла­ко ђа­во­лу ду­шу да­ти. (125)

  2. Хо­ди ђа­во­ле од ме­не и од мо­је ду­ше! Кад чо­ек ка­ку на­паст од­би­ја од се­бе. (300)

 

6. Опо­зи­ци­ја Ђа­во – Бог

 

          Ђа­во се у на­род­ним по­сло­ви­ца­ма нај­че­шће до­во­ди у ве­зу са Бо­гом. Бог и ђа­во сто­је у  опо­зи­ци­ји цр­но – бе­ло, јер Бог пред­ста­вља си­лу до­бра, а ђа­во си­лу зла.

          Пре­ма хри­шћан­ском уче­њу, Бог је нај­ја­ча не­бе­ска си­ла, али ђа­во се тру­ди да га оне­мо­гу­ћи у чи­ње­њу до­брих де­ла; он увек по­ку­ша­ва да чо­ве­ка окре­не на по­гре­шну стра­ну, да га уву­че у не­во­љу: О Бо­гу луд, а о ђа­во­лу му­дар. (215)

За­то се чо­век увек бо­ри да из­бег­не ђа­во­ла: Бог чуо, а ђа­во не чуо! (57)[7] и у тој бор­би увек се во­ди ми­шљу да је Бог ја­чи и да ће га за­шти­ти: Враг би и гла­ву ски­нуо, али Бог ни дла­ке не да. (71)

Ипак, ако све не кре­не оним пу­тем ко­јим је за­ми­слио, чо­век је спре­ман да по­сум­ња у Бож­ју све­моћ:

До­бар је Бог (али су и ђа­во­ли ја­ки)! Чо­ек се узда у Бо­га и у прав­ду, али и не­при­ја­те­љи ка­што учи­не на­про­тив. (87)

 

7. Па­ле­та емо­ци­ја пре­ма дру­ги­ма у по­сло­ви­ца­ма са лек­се­мом ђа­во / враг

 

          По­ред прет­ход­но на­ве­де­них зна­че­ња, по­сло­ви­це са лек­се­мом ђа­во / враг осли­ка­ва­ју и чи­тав низ по­жељ­них и не­по­жељ­них емо­ци­ја пре­ма дру­ги­ма:

  1. спрет­ност, уме­шност, лу­ка­вост

    Зна ђа­во­ла на ле­ду пот­ко­ва­ти. Зна мно­го ко­је­шта. Осо­би­то се ре­че за оно­га ко­ји се чи­ни ми­ран и прост, а пун је ђа­вол­ства и лу­кав­ства. (112)

    Пот­ко­вао би ђа­во­ла не ле­ду. Гле­дај: Зна ђа­во­ла на ле­ду пот­ко­ва­ти. (235)

     

  2. И ђа­во ду­шу при­че­ка. Кад ко што на­ва­ли, па не ће да че­ка ни ма­ло. (115) – не­стр­пљи­вост

     

  3. Ђа­во рас­то­ва­ра на ве­љи стог. Ко мно­го има онај и до­би­ја. (96) – не­га­ти­ван став пре­ма бо­га­ти­ма

     

  4. кри­ти­ка не­по­ште­ња

И пра­ве му­ке по­ло­ви­ну ђа­во но­си (а ка­мо ли што је с не­прав­дом сте­че­но). (121)

Ту­ђа му­ка враж­ја гу­ка. (285)

Ту­ђа му­ка враж­ја му­ка. (285)

С вра­гом до­шло, с вра­гом и оти­шло. (255)

 

  1. спрет­ност, уме­шност

    Кад се твој враг ро­дио он­да је мој га­ће но­сио. Гле­дај: Кад су се тво­ји (ђа­во­ли) ра­ђа­ли, мо­ји су у ко­лу игра­ли. (133)

    Кад су се тво­ји (ђа­во­ли) ра­ђа­ли, мо­ји су по го­ри ска­ка­ли. (134) Или:

    Кад су се тво­ји (ђа­во­ли) ра­ђа­ли, мо­ји су у ко­лу игра­ли. Не ћеш ти ме­не пре­ва­ри­ти, знам ја то бо­ље од те­бе. (134)

     

  2. Не био ђа­во­лу нож дао да се за­ко­ље. Гле­дај: Не био дао ни Бо­гу там­ња­на. (188) – твр­дич­лук, се­бич­ност

     

  3. Не зна ђа­во ђе­цу да­ви­ти? У Хр­ват­ској. (192) – пра­ви­ти се не­вешт

     

  4. Ни­јек ђа­во­лу! Кад ко­ји све ка­же да не­ма, и да му ни­је до­бро. (204) – кри­ти­ка не­скром­но­сти и не­за­до­вољ­ства оним што се има

     

  5. Хит­ња је вра­жиј по­сао. Мје­сто вра­жиј го­во­ри се и ђа­вол­ски. (300) – осу­да ис­хи­тре­но­сти, не­про­ми­шље­но­сти

     

  6. Сни­је­ће ње­му ђа­во ја­је. Зло ће про­ћи. (262) – злу­ра­дост

          На кра­ју на­во­ди­мо не­ко­ли­ко по­сло­ви­ца са лек­се­мом ђа­во / враг ко­је пред­ста­вља­ју од­нос пре­ма си­ро­ма­штву:

  1.  Бо­ља је и пра­зна тор­ба не­го­ли враг у тор­би. (58)

  2. Бо­ља је и пра­зна вре­ћа не­го враг у вре­ћи. (61)

  3. Си­ро­мах је ђа­во (у ја­ми). Кад се за ко­га ре­че да је си­ро­мах. (257)

  4. Си­ро­мах чо­ек го­тов ђа­во. (257)

  5. Сит оче­наш ђа­во­лу очи ва­ди. Кад се чо­ек сит и у до­бру Бо­гу мо­ли. У Ду­бров­ни­ку. (258)

У њи­ма се на­гла­ша­ва да је бо­ље и си­ро­ма­штво, не­го зло и не­во­ља, али се исто та­ко ка­же да је си­ро­ма­шан чо­век спре­ман на све, па чак и на не­по­штен по­сао.

 

8. За­кључ­не на­по­ме­не

 

Ана­ли­зи­ра­ју­ћи Ву­ко­ве по­сло­ви­це са лек­се­мом ђа­во / враг по­ку­ша­ли смо да по­ну­ди­мо оквир за са­гле­да­ва­ње тра­ди­циј­ске и ре­ли­гиј­ске стра­не дру­штве­ног жи­во­та ко­ја се од­ра­жа­ва и чу­ва у је­зи­ку.

Наш кор­пус по­твр­ђу­је ви­со­ку фре­квент­ност лек­се­ме ђа­во / враг у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма, што за­пра­во ука­зу­је на чи­ње­ни­цу да је у пи­та­њу је­дан од фун­да­мен­тал­них пој­мо­ва у кул­ту­ри срп­ског на­ро­да.

Са­гле­да­ва­ју­ћи лич­ност ђа­во­ла у срп­ској тра­ди­ци­ји за­кљу­чу­је­мо да је она до­ста сло­же­на, те сви слу­ча­је­ви тог уну­тра­шњег син­кре­ти­зма око ђа­во­ло­ве лич­но­сти ни­су ис­цр­пе­ни овим ис­тра­жи­ва­њем.

Лек­се­ма грч­ког по­ре­кла ђа­во и лек­се­ма сло­вен­ског по­ре­кла враг у ве­ли­ком бро­ју по­сло­ви­ца функ­ци­о­ни­шу као си­но­ни­ми, али исто та­ко у по­је­ди­ним при­ме­ри­ма на­род­ни тво­рац ни­јан­си­ра њи­хо­ва зна­че­ња, при­ка­зу­ју­ћи их кроз гра­да­циј­ски од­нос.

Ка­да је у пи­та­њу укр­шта­ње њи­хо­вих зна­че­ња, та­да обе лек­се­ме но­се се­ман­тич­ки по­тен­ци­јал лек­се­ме ђа­во са се­ма­ма не­га­тив­не ко­но­та­ци­је зло, не­во­ља, бе­да, про­паст.

Сва­ко зло, учи­ње­но с на­ме­ром или из не­зна­ња, ђа­во­љи је по­сао; оно­ме ко не слу­ша са­ве­те, ђа­во од­го­ва­ра; ко има по­сла са рђа­вим, ло­шим осо­ба­ма, има­ће не­во­ље, не­при­јат­но­сти, те се у мно­гим по­сло­ви­ца­ма из­ри­че сво­је­вр­сна опо­ме­на сва­ко­ме ко се упу­шта у не­ки не­по­штен по­сао или би­ло ка­кву ак­тив­ност ко­ја ни­је у скла­ду са хри­шћан­ским уче­њем.

Ђа­во се не мо­же уми­ло­сти­ви­ти, он је упо­ран и ис­тра­јан у свом на­у­му, ко­ји је увек по­ква­рен и рђав.

Уз ње­гов ка­рак­тер на­во­де се сле­де­ће осо­би­не: „горд, љут и же­сток, зао, зло­бан, лу­кав, при­тво­ран, ла­жљив, мо­ћан, хо­ће да му се кла­ња”.

Ипак, на­род­на ве­ро­ва­ња кат­кад при­пи­су­ју ђа­во­лу и по­зи­тив­не осо­би­не, што ина­че из­гле­да не­мо­гу­ће и па­ра­док­сал­но; ђа­во, на­и­ме, по­кат­кад мо­же би­ти и до­бар де­мон, или бар ни­је она­ко црн као што љу­ди го­во­ре.

Пре­ма хри­шћан­ском уче­њу, ње­го­во бо­ра­ви­ште је до­њи свет и цар­ство мр­твих, а ње­го­ва глав­на функ­ци­ја је од­во­ђе­ње гре­шни­ка у па­као.

   Лич­ност но­во­за­вет­ног ђа­во­ла сто­ји у опо­зи­ци­ји пре­ма све­му оно­ме што чи­ни осно­ву хри­шћан­ске ре­ли­ги­је (цр­ква, крст, пра­зни­ци и сл.). У скла­ду са прет­ход­но ре­че­ним, лек­се­ма ђа­во / враг нај­че­шће је при­сут­на у кле­тва­ма и за­кле­тва­ма.

У по­сло­ви­ца­ма са лек­се­мом ђа­во / враг мо­же­мо пре­по­зна­ти па­ле­ту емо­ци­ја пре­ма дру­ги­ма ко­ја та­ко­ђе при­ка­зу­је за­вет­не по­ру­ке срп­ског на­ро­да.

И на кра­ју, лек­се­ма ђа­во / враг нај­че­шће сто­ји у опо­зи­ци­ји са Бо­гом, а ова опо­зи­ци­ја би мо­гла би­ти пред­мет по­себ­ног ис­тра­жи­ва­ња.

 

 

ЛИ­ТЕ­РА­ТУ­РА

 

Ба­јић 2012: Ру­жи­ца Ба­јић, Не­ки про­бле­ми лек­си­ко­граф­ске об­ра­де по­је­ди­них лек­се­ма из обла­сти пра­во­слав­не ду­хов­но­сти у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку, Срп­ска те­о­ло­ги­ја да­нас, Пра­во­слав­ни бо­го­слов­ски фа­кул­тет Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, Бе­о­град, 729–733.

Дра­ги­ће­вић 2013: Р. Дра­ги­ће­вић, Кон­цепт Бо­га у срп­ским на­род­ним по­сло­ви­ца­ма, у: Ј. Гр­ко­вич-Меј­џор, К. Кон­ча­ре­вић (ур.), Те­о­лин­гви­стич­ка про­у­ча­ва­ња сло­вен­ских је­зи­ка, књ. V, Бе­о­град: СА­НУ, 71–87.

Енц. пра­восл. 2002: Ен­ци­ко­ло­пе­ди­ја пра­во­сла­вља, 1–3, глав­ни уред­ник Ди­ми­три­је М. Ка­ле­зић, Са­вре­ме­на ад­ми­ни­стра­ци­ја, Бе­о­град.

Јо­ва­но­вић 2006а: Ј. Јо­ва­но­вић, Књи­га срп­ских на­род­них по­сло­ви­ца I, Бе­о­град: На­уч­но дру­штво за не­го­ва­ње и про­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка.

Јо­ва­но­вић 2006б: Ј. Јо­ва­но­вић, Књи­га срп­ских на­род­них по­сло­ви­ца I, Бе­о­град: На­уч­но дру­штво за не­го­ва­ње и про­у­ча­ва­ње срп­ског је­зи­ка.

Јо­ва­но­вић 2006в: Ј. Јо­ва­но­вић, Син­так­са и сти­ли­сти­ка срп­ских на­род­них по­сло­ви­ца, I–II, Бе­о­град: Ја­сен.

Кон­ча­ре­вић 2006: Ксе­ни­ја Кон­ча­ре­вић, Је­зик и пра­во­слав­на ду­хов­ност, сту­ди­је из лин­гви­сти­ке и те­о­ло­ги­је је­зи­ка, Ка­ле­нић, Кра­гу­је­вац, 463 стр.

Кон­ча­ре­вић 2013: К. Кон­ча­ре­вић, Срп­ска те­о­лин­гви­сти­ка да­нас: Ак­ту­ел­ни за­да­ци и прав­ци стра­те­ги­је раз­во­ја, у: Ра­до­мир По­по­вић (ур.), Срп­ска те­о­ло­ги­ја да­нас 2012 (збор­ник ра­до­ва че­твр­тог го­ди­шњег сим­по­си­о­на одр­жа­ног на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту 25 –26. ма­ја 2012.), Бе­о­град: Уни­вер­зи­тет у Бе­о­гра­ду, Пра­во­слав­ни бо­го­слов­ски фа­кул­тет, Ин­сти­тут за те­о­ло­шка ис­тра­жи­ва­ња,

Ми­хај­лов­ски 1934: В. Ми­хај­лов­ски, Би­блиј­ско-бо­го­слов­ски реч­ник, пре­вео: про­то­је­реј Дра­ги­ша Љ. Ми­ле­тић, Штам­па­ри­ја „Св. Цар Кон­стан­тин“, Ниш.

По­греб­няк 2009: А. К. По­греб­няк, Оце­ноч­ный ком­по­нент б зна­че­нии ус­то­й­чи­вых вы­ра­же­ний с су­бь­ек­том Бог (на ме­те­ри­а­ле рус­ских па­ре­мий), Вест­ник ИГЛУ, язык, ку­ль­ту­ра, ком­му­ни­ка­ция, 59–64.

Пој­мов­ник срп­ске кул­ту­ре,  http://et­no-in­sti­tut.co.rs/cir/poj­mov­nik/b/bog.php›, 20.10.2016.

По­по­вић, Р. По­по­вић, Кра­так пре­глед срп­ске цр­кве кроз исто­ри­ју, ‹http://www.atlan­ta­serbs.com/le­arn­mo­re/hi­story/Srp­ska_Cr­kva_u_Isto­ri­ji2.pdf›, 16.10.2016.

РМС 1967–1976: Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка (I-VI), Ма­ти­ца срп­ска, Но­ви Сад.

РСА­НУ 1959–: Реч­ник срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка (1–19), Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, Бе­о­град.

Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић 1987: В. Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић, Срп­ски рјеч­ник (1818), Бе­о­град: Но­лит.

Чај­ка­но­вић 1973: Ве­се­лин Чај­ка­но­вић, Мит и ре­ли­ги­ја у Ср­ба, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град.

Чај­ка­но­вић 19941: Ве­се­лин Чај­ка­но­вић, Сту­ди­је из срп­ске ре­ли­ги­је и фол­кло­ра, Са­бра­на де­ла из срп­ске ре­ли­ги­је и ми­то­ло­ги­је, књи­га пр­ва, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га – Бе­о­град­ски из­да­вач­ко-гра­фич­ки за­вод – Про­све­та – Пар­те­нон М. А. М., Бе­о­град

Чај­ка­но­вић 19942 : Ве­се­лин Чај­ка­но­вић, О вр­хов­ном бо­гу у ста­рој срп­ској ре­ли­ги­ји, Са­бра­на де­ла из срп­ске ре­ли­ги­је и ми­то­ло­ги­је, књи­га дру­га, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га – Бе­о­град­ски из­да­вач­ко-гра­фич­ки за­вод – Про­све­та – Пар­те­нон М. А. М., Бе­о­град

 


 

Саня Гркович

 

РЕЛИГИОЗНЫЙ АСПЕКТ ПОСЛОВИЦ ВУКА КАРАДЖИЧА

С ЛЕКСЕМОЙ ЧЁРТ/ ДЬЯВОЛ

 

Резюме

 

В ста­тье об­су­жда­ет­ся ре­ли­ги­о­зный аспект по­сло­виц Ву­ка Ка­рад­жи­ча с лек­се­мой чёрт/ дь­я­вол.

При­ни­мая во вни­ма­ние, что тра­ди­ци­он­ная и ре­ли­ги­о­зная сто­ро­на общ­е­ствен­ной жи­зни отра­жа­ет­ся и хра­нит­ся в язы­ке, оче­нь ва­жно изу­ча­ть вза­и­мо­от­нше­ния язы­ка и ку­ль­ту­ры. Це­лью ис­сле­до­ва­ния явля­ет­ся ото­бра­же­ние ре­ли­ги­о­зных ком­по­нен­тов в по­сло­ви­цах Ву­ка Ка­рад­жи­ча с лек­се­мой чёрт/ дь­я­вол, что бу­дет спо­соб­ство­ва­ть по­стро­и­ть кар­ти­ну ми­ра ко­то­рую фор­ми­ру­ет опре­де­лён­ная язы­ко­вая общ­но­сть, в этом слу­чае го­во­ря­щ­ие на серб­ском язы­ке.

Клю­че­вые сло­ва: лек­се­ма чёрт/ дь­я­вол, по­сло­ви­цы Ву­ка Ка­рад­жи­ча, ре­ли­гия, ку­ль­ту­ра

 



* sanja.miladinovic@gmail.com

[1] Срп­ске на­род­не по­сло­ви­це, Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић, Про­све­та/Но­лит, Бе­о­град, 1987.

         [2] По­сло­ви­це су да­те у ије­кав­ској ва­ри­јан­ти, са ко­мен­та­ри­ма и дру­гим за­бе­ле­шка­ма, ка­ко су на­ве­де­не код В. Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа, јер су и то ре­ле­вант­ни по­да­ци ко­ји ука­зу­ју на праг­ма­тич­ке еле­мен­те у ко­ји­ма су пред­ста­вље­не си­ту­а­ци­је у ко­ји­ма је по­сло­ви­ца на­ста­ла или ка­да се по­сло­ви­ца мо­же упо­тре­би­ти; за­тим на­по­ме­не о те­ри­то­ри­јал­ној огра­ни­че­ност упо­тре­бе не­ке по­сло­ви­це и сл. Не­ке од њих су на гра­ни­ци из­ме­ђу фра­зе­о­ло­шких из­ра­за у фор­ми из­ре­ка, не­ке су на­ве­де­не у РСА­НУ у истом или ва­ри­јант­ном об­ли­ку и ко­ри­шће­не су као илу­стра­ци­је у прет­ход­ном из­ла­га­њу.

 

[3] До­бро је по­зна­то да је чо­век склон ан­тро­по­цен­трич­ном ви­ђе­њу све­та и да је мно­ге по­ја­ве не­при­сту­пач­не не­по­сред­ном раз­у­ме­ва­њу при­бли­жа­вао се­би та­ко што их је пер­со­ни­фи­ко­вао (Дра­ги­ће­вић 2013: 74). С тим у ве­зи, зна­че­ње по­сло­ви­ца је углав­ном ме­та­фо­рич­ко, али је сва­ка­ко ва­жно за­др­жа­ти се и на њи­хо­вој по­вр­шин­ској, бу­квал­ној ин­тер­пре­та­ци­ји ко­јом се, у овом слу­ча­ју, от­кри­ва фи­зич­ка сли­ка ђа­во­ла у људ­ској све­сти. На­и­ме, ђа­во има не­ке људ­ске спо­соб­но­сти и осо­би­не: нпр. слух – Бог чуо, а ђа­во не чуо (57); чо­век спа­ва, а и ђа­во / враг се од­ме­ра­ва по тој осо­би­ни – Враг не спа­ва. Зло се ла­сно до­го­ди­ти мо­же. (71)

.

[4] У РМС уз од­ред­ни­цу ку­бу­ри­ти сто­ји жи­ве­ти те­шко, муч­но, бо­ре­ћи се с не­ма­шти­ном, оску­ди­цом, бе­дом, му­чи­ти се, те се на­ме­ће за­кљу­чак да је у овој по­сло­ви­ци у пи­та­њу иро­нич­но зна­че­ње.

[5] Ре­кли би­смо да у осно­ви ове по­сло­ви­це ле­жи исто зна­че­ње као и у ла­тин­ској по­сло­ви­ци Сли­чан се слич­ном ра­ду­је (Si­mi­lis si­mi­li ga­u­det).

[6] Пре­ма РМС  ана­те­ма је гре­ци­зам ко­ји озна­ча­ва а. ис­кљу­че­ње из вер­ске за­јед­ни­це; про­клет­ства је­ре­ти­ка ко­је из­ри­че цр­ква ис­кљу­че­њем из вер­ске за­јед­ни­це: ба­ци­ти ана­те­му. б. фиг. кле­тва, оштра осу­да, укор . ~ га би­ло про­клет био.

[7] Ов­де на­во­ди­мо и ва­ри­јан­ту прет­ход­но по­ме­ну­те по­сло­ви­це, ко­ја из још јед­ног угла осве­тља­ва зна­че­ње лек­се­ме ђа­во, јер се у њој уме­сто ове лек­се­ме упо­тре­бља­ва син­таг­ма зла сре­ћа. Она гла­си:

Бог чуо, а зла сре­ћа не чу­ла! Кад се ко хва­ли да му се што зло ни­је до­га­ђа­ло, н. п. Бог чуо, а зла сре­ћа не чу­ла, ја ниг­да ни­је­сам ле­жао од вру­ћи­це. (57)

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa