Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 30

Ивана Бојовић (Београд)
Ранко Бугарски: ЈЕЗИЦИ У ПОТКРОВЉУ. Београд: Библиотека XX век, 2016, 240 стр.

Књига Језици у поткровљу Р. Бугарског доноси радове написане, или само за ову прилику допуњене, током последње две године (једини изузетак је некролог, старијег датума, који чини XI поглавље). Књига се састоји се из четири дела.
Први део обухвата радове који се тичу актуелне европске језичке политике, са посебним освртом на заштиту мањинских језика, мултилингвизму и мултикултурализму. С обзиром да се аутор последњих година бавио поменутим темама као експерт Савета Европе за Европску повељу о регионалним и мањинским језицима, у књизи је врло темељно објашњен однос између језика и националне припадности.
У уводном тексту Европска повеља о регионалним или мањинским језицима: поводом пунолетства Р. Бугарски говори о циљу, задацима, важности Повеље и њеној структури. Повеља је једини правно обавезујући скуп стандарда препоручених чланицама Савета Европе у циљу заштите и унапређивања регионалних и мањинских језика Посебно указује на важност њена два нормативна дела, II и III, која дефинишу суштину обавеза држава приступница. У даљем тексту, аутор објашњава терминолошку разлику између „регионалних“ и „мањинских“ језика. Што се процедуре тиче, аутор истиче да државе потписнице могу слободно да одлучују о броју и селекцији пријављених језика, као и о обиму гарантованих заштитних мера. У погледу броја и избора језика потписнице су поступале различито. Примера ради, у ратификационом документу за Србију у III делу наводе се десет језика, са идентичним обавезама, садржаним у 43 одабране мере, за сваки од њих (албански, босански, бугарски, хрватски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки и украјински). постоје и оне државе, попут Македоније, која је потписала Повељу, али је још није ратификовала. У даљем тексту, аутор указује на многобројне проблеме у процесу примењивања Повеље. Примера ради, неки језици су увек већински и службени у једној земљи, а други увек мањински у више држава (нпр. ромски и јидиш) Ранко Бугарски истиче и проблем засебно именованих језичких варијетета. У Србији се, на пример, одређене дилеме јављају у вези са статусом влашког и буњевачког језика (да ли их третирати као самосталне идиоме или као дијалекте румунског, тј. (српско)хрватског језика). Ратификација Повеље унапредила је статус појединих идиома. Примера ради, шкотском језику враћено је достојанство као самосвојном варијетету северног енглеског, а не регионалном енглеском дијалекту. На крају овог поглавља, аутор износи свој лични европски језички програм. „Обогаћивати своју личност и своју околину отварањем према другоме и друкчијем, уместо што би се од тога зазирало као од нечега туђинског и опасног“.
Текст под називом Језик, мултикултурализам и интеркултурализам Р. Бугарски најпре почиње кратком анализом и поређењем неких кључних појмова и термина, као и односа међу њима. Реч је о појмовима мултикултурализам и интеркултурализам, важним за дато тематско подручје, веома популарним, али често несистематски употребљаваним у различитим друштвеним наукама. У резимеу чланка аутор оцењује да иоле прихватљивијих верзија мултикултурализма, а поготову интеркултурализма, не може бити без озбиљног утемељења у језику. Мисли се на језик који би био активиран и умоножен кроз колективну и индивидуалну вишејезичност, програмски развијену путем мера језичке и образовне политике.
Посебно је занимљив текст под називом Националност и матерњи језик у коме аутор говори о тзв. „западном моделу“ у Европи, тј. практичном изједначавању нације са државом, где се чини сувишним утврђивање националне припадности док се етницитет може и ту по потреби извести из верског опредељења или матерњег језика. Наводи пример Француске где се очекује да су сви њени држављани у политичком смислу Французи и говоре француски без обзира на етнојезичке и друге особености. Други пример јесте стање у Белгији где је законски онемогућено увршћивање питања о матерњем језику у пописне обрасце. Услед тога данас је скоро немогуће доћи до званичних података о етнојезичком саству појединих општина или о броју билингвала у њима. Овој мери државни органи су прибегли да би спречили махинације у вези са пописним резултатима у сталним сукобима двеју ривалских заједница, фламанске (са холандским као стандардним језиком) и валонске (са француским). У оквиру тзв. „источног модела“ (у коме се нација не схвата политички, него етнички), чак се и захтева изјашњење о матерњем језику, у циљу обезбеђивања посебних права националних или етничких, односно језичких мањина. Аутор наводи пример да од давнина постоје државе, које имају разне врсте мањина (доскорашња Југославија, Румунија, Албанија) док земље попут: Грчке, Бугарске и Турске званично не признају мањине као такве (осим посредно – прва кроз вероисповест, а друге две кроз језик). Требало би, по мишљењу аутора, да се на формуларима за попис становништва увек нађу посебна питања о националној или етничкој припадности, матерњем језику и вероисповести. Као пример дискрепанције аутор наводи Влахе и Роме. Примера ради, од 135.000 Влаха који су пријавили влашки матерњи језик, њих 32.000 изјаснило се као Власи (а остали, у великој већини као Срби). Ово говори о поодмаклој фази процеса асимилације Влаха у већинско околно становништво, али и о масовном пријављивању етничких Влаха за чланство у престижној, националној популацији, а чињеница да они и поред тога остају при свом идиому не подржава раширено уверење о матерњем језику као неприкосновеном гаранту очувања етничког идентитета.
У чланку Зашто термин државни језик треба избегавати у европским документима аутор сматра да овај термин носи јак идеолошки набој и негативну конотацију не само у западним земљама демократске традиције, него и у централистички устројеним источноевропским земљама. Aко се неки језик прогласи државним, у званичној комуникацији он постаје обавезан за све држављане, а право националних мањина на јавну, или службену употребу свог језика, тиме се оспорава или гура у други план, истиче аутор. Термин државни језик се чак и не јавља у Европској повељи о регионалним или мањинским језицима, најважнијем званичном документу, посвећеном заштити језичке разноликости нашег континента. Изненађује да Смернице систематски издвајају овај термин као доминантан што би било неочекивано одступање од утврђене европске праксе.
Чињеница је да са сталним порастом броја држава које се придружују Европској унији, расте и употреба енглеског као радног језика за већину потреба становништва на једној територији. У тексту Границе енглеског језика Р. Бугарски се не бави само овом проблематиком, већ говори и о његовом положају, димензијама (регионалној, темпоралној и социјалној) и променљивом појму стандардног језика. Некада је стандардни британски енглески језик сматран јединим исправним језиком, док се данас уважава већи број различитих, националних стандарда и њихов распон различитих варијетета, стилова и акцента.
У последњем чланку првог дела књиге Традиција у лингвистици и традиција у целини Ранко Бугарски говори најпре о дефиницијама ове речи, а потом о схватању појма традиција у самој лингвистици. Још током друге половине 20. века, традиционална граматика постала је видљиво супротстављена структуралној и трансформационо-генеративној граматици, да би у једној другој димензији била опонирана формалној и функционалној, а у скорије време и когнитивној граматици. У наставку чланка, аутор говори о традицији и времену и чињеници да је тешко, заправо – немогуће – утврдити када нека традиција почиње, а када се завршава. Даље износи ставове према појму традиција, који могу бити изразито позитивни, али имати и негативан призвук. На пример, у лингвистици на неутралан начин говори се о традиционалној фонологији, али назвати неку граматику традиционалном, асоцирало би на нешто старомодно, застарело и превазиђено. Даље аутор говори о појму традиције у различитим дисциплинама и целини, уопште.
Други део књиге чине четири поглавља која се баве српским језиком, прво његовим идентитетом, затим новим приливом сливеница, потом сливеницама као показатељима промена у језику и друштву и коначно – новим приливом жаргонизама. У првом чланку другог дела књиге, О идентитету српског језика, аутор разматра појам идентитета из угла три аспекта: структуралног, генетског и функционалног, тј. социолингвистичког и у вези са тим говори о језицима који имају мањи или већи степен сличности и разлика. Када говори о српском и српскохрватском језику, аутор најпре истиче Вука С. Караџића, његов Рјечник, као најважнију књигу написану на модерном српском језику, тј. стабилизованом стандардном језику са сопственим идентитетом. Износи другу важну чињеница, а то је да су и представници илирског покрета прихватили новоштокавски ијекавски стандард (дијалекат источне Херцеговине), као основу заједничког књижевног језика. Сам назив српскохрватски упућује на двојни идентитет језика и на два субентитета – српски и хрватски. Аутор истиче да су ови само називи лингвистичких термина, и не указују на постојање српскохрватске нације. Српскохрватским језиком говоре четири националне популације, што ће касније имати озбиљне последице по идентитет српскохрватског језика. Занимљиво је сазнати у даљем тексту овог чланка да постоје два степена идентитета српскохрватског језика-јаки и слаби. Анализирајући ова два идентитета, аутор сматра да је стандардни српскохрватски показивао јак екстерни идентитет, јер се прилично разликује од околних језика. С друге стране, овај језик има слаб интерни идентитет (два изговора – екавски и ијекавски и два писма – ћирилицу и латиницу). Још је у свом реферату, поднетом у Берну на годишњем скупу Европског лингвистичког друштва из 1990. године, аутор је указао на потенцијални језички сепаратизам, који ће на крају довести до признања четири национална језика на територији српскохрватског. Слаби интерни идентитет српскохрватског попустио је под притисцима и тај језик је престао да постоји као административни и законски ентитет, замењен најпре хрватским и српским, потом босанским и црногорским. Исказано кроз три аспекта идентитета језика, значило би да прва два аспекта, строго лингвистичка, указују на јединство, али онај трећи – социолингвистички – показао се као пресудан у процесу раздвајања језика.
Што се српског језика тиче, аутор сматра да је дошло до благе кризе идентитета и екстерно и интерно. У случају екстерног идентитета, српски се граничи са хрватским, босанским и црногорским, а овде границе никако нису јасне. Гледано „изнутра“, српски језик се у свом садашњем облику не разликује много од српскохравтског. Ипак, у даљем тексту, аутор говори о процесу модернизације језика, јер је у њему дошло до повлачења турцизама, и ширења модерних позајмљеница, углавном из енглеског језика. Као нови вид модернизације српског језика сматра се нагли прилив сливеница – од омладинског сленга, преко медија до политичког дискурса. Видљива је и промена у акцентуацији, губљење нефункционалних разлика између кратких акцената, уз неутрализацију ненаглашених дужина, инсистирање на расположивим суфиксима (најчешће: -иња, -ка, -ица): суткиња, боркиња, фотографкиња… Хрватски је свој ослонац нашао у чишћењу свога речника од стварних или наводних „србизама“ и интернационализама уобичајеним у српском језику, замењујући их домаћим регионализмима, архаизмима и гомилом неологизама.
Поглавље Нови прилив сливеница само је наставак ауторовог дугогодишњег бављења сливеницама – које настају процесом сливања двеју речи или њихових делова у нову целину, често мотивисану преклапањем њихових формалних сегмената. По речима Бугарског, данас се може оквирно рачунати са приливом од најмање сто нових сливеница годишње. Материјал, који се овде помиње, прикупљен је из различитих извора, а највише из медија. Сливенице су разврстане по подручјима, те аутор наводи: омладински жаргон и примере; дечје установе и игре; медији и комуникација; политички дискурс; установе, фестивали, изложбе, удружења, пројекти, наслови књига… У даљем тексту, аутор говори о њиховим творбеним моделима: чарапана, Курформер, сељобрити; џезвери, књигохоличар, шешељџија; Брадуљица, психопаћеник; фамилијардер, Телекомбинација, жбирокрација; филхарманија, Инфармер. Посебну категорију чине и синтагме које се јављају уместо речи у једном од елемената сливенице: анти Беби Дол пилуле, Банда дрвена, Монти Пајтићевци. Након дискусије о обрађеном материјалу, аутор износи Речник сливеница које му припадају по абецедном реду.
У наредном поглављу Сливенице као показатељ промена у језику и друштву разматра се могућа улога сливеница као индикатора текућих језичких и друштвемих промена. До пре неких 15–20 година сливеница у српском језику готово није ни било, а до данас прикупили смо их скоро 1680, сматра аутор. Очито да је реч о ванјезичким околностима, које су довеле до ове промене. Модернизација подразумева континуирано обезбеђивање средстава изражавања усклађених са променљивим потребама говорника у урбаним културама. Што се тиче самих сливеница, оне заслужују озбиљну пажњу у овом контексту, јер сведоче о новим језичким могућностима у условима савременог живота.
На крају другог дела књиге Нови прилив жаргонизама аутор износи, чињеницу да од укупно 65 истраживачких суфикса, током деведесетих година прошлог века далеко најпродуктивнији показали су се суфикс: -ак, -њак, -љак, за које се може рећи да су обележили ту деценију. Чини се да данас водеће место заузима изразито жаргонизовани суфикс -ијада. Аутор наводи низ примера из различитих области са обашњењима: блогеријада (дружење блогерки на Ади), Дифовијада (спортски сусрет студената физичке културе у Чању), рокијада (такмичење рок група); Боемијада (књиженоуметничко вече на Чукарици у Београду), Канцеларијада (фестивал Асоцијације канцеларија за младе у Србији), паганијада (паганска светковина); отказијада (афера са отказима глумаца у Зајечару); ћирилицијада (слављење „јединог српског писма“); Теслијада (приредба у част Николе Тесле). У даљем тексту, аутор наводи абецедни списак примера.
Трећи део доноси три некролога у спомен на истакнуте тумаче језичких појава, посебно у друштвеном контексту: Јуриел Ванрајх, Чарлс Филмор, Џошуа Фишман, као и три интервјуа на различите лингвистичке теме.
Четврти део представља наставак социолингвистичке библиографије Србије (од половине 2014. године до краја 2015. године, са додацима за раније године).

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa