Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 30

Ђорђе Оташевић (Београд)

Рајна Драгићевић (ур.): ПУТЕВИМА РЕЧИ : ЗБОРНИК РАДОВА У ЧАСТ ДАРИНКИ ГОРТАН ПРЕМК. Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду, Катедра за српски језик са јужнословенским језицима, 2017, 654 стр.

Зборник је посвећен професорки Даринки Гортан Премк, уваженом српском лексикографу и лексикологу, оснивачу Лексикологије као универзитетског предмета на Универзитету у Београду у част њеног осамдесетог рођендана. Зборник садржи радове колега, сарадника и пријатеља др Даринке Гортан Премк из свих већих лингвистичких центара у Србији, али и из Македоније, Хрватске, Аустрије, Русије и Америке. Скоро сви радови у вези су са дугогодишњим интересовањима Даринке Гортан Премк, а то су лексикологија, лексикографија, деривациона семантика, као и граматика у синхронијској и дијахронијској равни, те области које се граниче са лексикологијом, а то су фразеологија, стилистика и прагматика, чиме су аутори исказали своје велико уважавање и љубав према професорки Гортан Премк.
Након Уредничке белешке (стр. 11) следи Биографија проф. др Даринке Гортан Премк (13–14) и Библиографија проф. др Даринке Гортан Премк (15–37), коју је урадила Марија Ђинђић.
Први блок радова носи назив Допринос Даринке Гортан Премк српској лингвистици. У њему је детаљно приказан велики допринос Даринке Гортан Премк српској лингвистици. Указано је на њена широка интересовања, пре свега из семантичких области, али и из граматике, из перспективе савременог српског језика, као и из визуре историје српског језика. У раду Лексиколошка истраживања Даринке Гортан Премк Рајне Драгићевић (41–52) износе се најважније поставке лексиколошких истраживања Даринке Гортан Премк. Истиче се да је она први лексиколог у српској лингвистици у правом смислу те речи. Конципирала је и Лексикологију као универзитетски предмет на Катедри за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду.
У раду Допринос проф. др Даринке Гортан Премк српској лексикографији Марине Спасојевић (53–72) представљају се, с једне стране, резултати рада проф. др Даринке Гортан Премк у изради речника српског језика, пре свега, дескриптивних (Речника САНУ), али и специјалних речника, дакле, њен рад на практичној лексикографији. С друге стране, разматрају се питања и проблеми практичне лексикографије које је она решавала у својим бројним студијама, доприносећи тако унапређењу лексикографске праксе, али једнако и развоју теоријске лексикографије, и лексикологије, те радови о историји, стању и развоју српске лексикографије. На крају рада је дат детаљан преглед учешћа др Даринке Гортан Премк у изради Речника САНУ (68–72).
Александра Марковић у раду Граматичка истраживања Даринке Гортан Премк (73–90) даје преглед граматичких истраживања Даринке Гортан Премк. Монографија и радови посвећени граматичким питањима представљени су према тематским областима. Указано је на најчешће обрађивану проблематику (падежну), на теоријски оквир у ком су вршена истраживања (Белићево учење о синтагми), на методолошку доследност у примени семантичко-синтаксичке анализе грађе из дијахронијског и синхронијског угла, као и на најважније закључке и резултате.
У раду Даринка Гортан Премк као историчар језика (91–106) Александар Милановић истиче да је Даринка Гортан Премк у монографији Акузативне синтагме без предлога у српскохрватском језику (1971) као кључни фактор за развој форме, семантике и функције акузативних синтагми без предлога у историји нашег језика издвојила експанзију предлошко-падежних конструкција. Као синтаксичар, тј. граматичар, она је заправо превасходно семантичар, који пуну пажњу посвећује пре свега значењу управних речи синтагме у нашем језику и другим словенским језицима. Милановић наглашава да при тумачењу узрока промена Даринка Гортан Премк махом предност даје унутрашњем семантичком развоју у односу на могућност спољашњих, тј. страних утицаја.
Другу целину, под називом Лексикологија, отвара рад Милорада Радовановића Градабилна vs неградабилна антонимија (109–119). У њему се расправља о оним појмовним и језичким појавама које се логички и лингвистички третирају као антоними – понајвише о терминолошком и суштинском разликовању тзв. „градабилних” и „неградабилних”, „степенованих” и „нестепенованих”, „скалираних” и „нескалираних”, те од ових другачијих или другачије именованих, антонима. У том смислу чини се и освртање на неке важније радове лексиколога, семантичара и когнитивиста, махом србиста, али и општих лингвиста (Грицкат, Гортан Премк, Драгићевић, Прћић, Шипка, Костић, Штасни, Лајонс, Лич, Палмер, Кемпсон, Лерер, Кац, Сапир, Крофт, Круз и др.). Закључује се да је у питању разграничење фазично (нејасно) по природи својој, при чему границе међу овим, наоко супротстављеним појавама, нису ни оштре ни јасне.
Милорад Дешић у раду Кроатизми у једнотомном Рјечнику српског језика (121–129) указује на присуство великог броја кроатизама у једнотомном Речнику српског језика. С обзиром на ту чињеницу, он је поставио више питања (шта је кроатизам?; да ли у такав речник треба уопште уносити кроатизме?; ако треба, како их представљати – као основне или споредне одреднице, са упућивачким или потпуним дефиницијама и сл.?; да ли кроатизме обележавати посебним квалификатором?) и на њих дао одговоре и предложио одређена решења.
У раду Лексички слојеви словенског културног идентитета (131–142) Данко Шипка представља епистемолошки конструкт изучавања културног идентитета у словенским језицима у три лексичка слоја: дубинском, који обухвата темељна појмовна разграничења у лексици, интеракцијском, који подразумева физички или међукултурни контакт са другим језицима (нпр. позајмице), те површинском, који укључује свесну друштвену интервенцију у лексици (нпр. лексичка норма). Методолошка основа овога рада лежи у домену лингвистичке антропологије и когнитивне лингвистике, али тако да се у одређеној постметодолошкој визури примењују све оне методолошке поставке које могу допринети решавању конкретних проблема. За сваки од издвојених слојева дају се могући правци теоријских и примењених истраживања.
Основни циљ рада Прве речи и како их одредити: теоријско-методолошки проблеми у проучавању раног лексичког развоја Јасмине Московљевић Поповић (143–156) јесте представљање различитих појава које карактеришу рани лексички развој, а које могу довести до недоумица како приликом утврђивања величине раног лексикона, тако и приликом одређивања обима и садржаја појмова, односно лексема које га сачињавају. Појаве које су анализиране укључују: фонетску варијабилност облика, статус ономатопејских речи и израза, употребу прото-речи, употребу сливених израза, појаву неологизама, појаву хипоекстензије и хиперекстензије и употребу непотпуних парадигми. Све појаве илустроване су примерима из корпуса српског раног дечјег језика. У завршном делу рада размотрено је како анализирани подаци и начини дефинисања уочених појава могу утицати на утврђивање обима и структуре раног лексикона, као и на формулисање адекватног теоријског објашњења за процес усвајања речи.
Драгана Вељковић Станковић у раду Реификација човека у српском жаргону (157–171) посматра метафтонимијски засновану реификацију људског у српском жаргону, насталу у сусрету двају најудаљенијих домена у оквиру Великог круга постојећег – човека и предмета (човек је предмет ← неживо за живо). Два супротстављена а паралелна процеса – деанимација људског и анимација предметног света – базирана су на структурној и функционалној редукцији обaју домена, захваљујући чему се, преко метафоре ЧОВЕК ЈЕ ПРЕДМЕТ Х, антропоцентрични мозаик човековог самопоимања (човек је животиња, човек је биљка) допуњава сагледавањем оних људских особина чији се „аналогани” могу наћи само у свету неживог.
У раду Асоцијација у настави српског као страног језика Весне Крајишник (173–185) указује се на моделе коришћења асоцијација у настави српског као страног језика. Најједноставнији модел је стварање асоцијативних парова лексема (на задати стимулус), чија је сврха очување активног лексичког фонда. Други модел представља ширење асоцијативне мреже у шири семантички контекст, са циљем креирања (шире) синтаксичке јединице – синтагме или реченице.
Рад Мариане Алексић О галицизмима у савременом српском и бугарском језику (семантичка анализа) (187–197) бави се заједничким галицизмима у српском и бугарском језику на синхронијском плану, односно након њихове адаптације и интегрисања у лексичке системе језика прималаца. Аутор усредсређује своју пажњу на широки распон дивергентности у значењу формално сличних лексема, која се креће од стилске неистоветности до семантичке искључивости.
За разлику од појединих аутора који сматрају да најпогоднији механизам лексичко-семантичке анализе апстрактне лексике на нивоу основних значења, убрајајући ту и придеве, представља теорија прототипа, Елизабета Бандиловска у раду Примена на компоненцијално-семантичката анализа врз материјал од македонскиот јазик (во знак на благодарност и почит кон личноста и делото на проф. Даринка Гортан Премк) (199–211) показује да се дешифровање семантичке слике код описних придева веома успешно може постићи и помоћу компонентно-семантичке анализе, имајући у виду да: а) семантички садржај описних придева показује своју праву вредност значења само у оквирима именичне синтагме, репрезентујући могућност различитих номинација једне исте придевске лексеме екстензијом опсега значења по хоризонтали; б) у семантичком садржају описних придева долази до понављања одређених елемената структуре значења двају или више описних придева, што значи да се декодовање семантичког садржаја датог описног придева прави помоћу елемената (сема нижег ранга) семантичког садржаја другог описног придева. Показано је да се семантички садржаји описних придева на нивоу основних значења могу објаснити путем симултане примене теорије прототипа (с једне) и компонентно-семантичке анализе (с друге стране).
Поглавље Синтагматски лексички односи, фразеологија (213–271) садржи пет радова. Први од њих је рад Ољге Трофимкине Библеизмы юдоль плачевная и земля обетованная в русском и сербском литературных языках (215–222). У њему се анализирају два библијска израза чији је извор црквенословенски текст Библије и који се широко употребљавају и у српском и у руском књижевном језику. Њихово порекло и семантика су исти у оба језика, али ако у руском књижевном језику они чувају црквенословенски облик, у српском се употребљавају варијанте, где су црквенословенизми замењени савременим српским речима.
На примеру материјала из дескриптивног Речника САНУ у раду Правила спојивости у реализацији лексичког значења и начин њиховог представљања у дескриптивним речницима Стане Ристић (223–230) представљени су типови информација о правилима спојивости у реализацији лексичких значења, са циљем да се лексикографски поступци и метајезик традиционалне лексикографије упореде са поступцима руске системске лексикографије. Закључено је да правила системског описа у српској традиционалној лексикографији нису строго дефинисана као правила у руској системској лексикографији.
У раду О фразеологизму „набити се у ћутинце” : Лингвокултуролошки приступ (231–243) Првослава Радића с лингвокултуролошког гледишта се анализира израз „набити се у ћутинце” (у значењу ’не говорити, нерадо одговарати’), забележен у делу србијанских моравских говора. Главни део рада посвећен је лексеми ћутинци, за коју аутор претпоставља да значи људе-вернике који се држе каквог заједничког кодекса, као дела верског ритуала, по коме је избегавање чина говорења, или ћутање (непроговарање), његов саставни део.
Гордана Штрбац у раду Фразеологизми са значењем карактерних особина људи (245–257) испитује фразеологизме којима се обележавају карактерне особине људи у савременом српском језику, као што су: бити чиста чела, бити чистих руку, бити дебелих образа (дебела образа), имати образ као ђон, не да(ва)ти ни Богу тамјана, вук под јагњећом кожом, знати ђавола на селамет истерати, мудар (лукав) као змија итд. с циљем да се утврди начин на који говорници српског језика концептуализују дате особине, које чине део сложене структуре личности. Анализа је показала знатну доминацију фразеологизама којима се човек квалификује с обзиром на племенитост, доброту и великодушност, као и учешће уобичајених појмовних механизама у њиховој концептуализацији – метафоре и метонимије, које понекад делују уједињено.
У раду Принципи и методе лексикографске обраде фразеолошке грађе у описном речнику савременог српског језика Наташе Вуловић (259–271) разматрају се начини и проблеми лексикографске обраде фразеолошке грађе у Речнику САНУ и примена фразеографске кодификације. Како се фразеолошке јединице разликују од лексема по начину формирања и семантичкој специфичности, предмет истраживања јесте и однос задатих параметара обраде ових лема и лексикографске праксе, кодификација / некодификација структурно-граматичких варијаната, као и присуство / одсуство функционално-стилистичке квалификације.
Поглавље Лексикографија (273–337) садржи четири рада. Први од њих је рад Твртка Прћића Какав нам специјализовани речник српског језика највише треба (275–296). У овом раду износи се предлог за састављање специјализованог речника српског језика, под радним насловом Речник лексичких мрежа српског језика, чија би израда у потпуности била корпусно и компјутерски заснована. Након неколиких уводних напомена, у Одељку 2 разматрају се теоријско-методолошки аспекти Речника, који укључују његову општу карактеризацију и типолошку идентификацију, те приказ лексичких мрежа, које могу бити (1) парадигматске, са смисаоним
односима синонимије, антонимије и хипонимије, (2) синтагматске, с колокацијама, и (3) творбене, с породицама речи. У Одељку 3 описана је обрада сва три типа лексичких мрежа у оквиру макроструктуре и микроструктуре Речника, а у Одељку 4 представљени су практични аспекти његове израде и изведбе. Одељак 5 доноси најважније закључке, уз осврт на још неке преко нам потребне специјализоване речнике.
У раду Ка речнику језика фолклора Иване Лазић Коњик (297–312) укратко су представљена досадашња проучавања језика српских народних песама и лексикографска обрада фолклорне лексике у дескриптивним речницима српског језика, а затим је истакнута потреба постојања специјалног речника језика српских народних песама (језика фолклора), посебно са становишта потребе наставног процеса. Даље су у раду обрађена основна методолошка питања његове будуће израде, макро- и микроструктуре (корпус, избор одредница, структура речничког чланка, типови информација и др. техничка решења).
Рад Класификација школских речника српског језика Ђорђа Оташевића (313–324) доноси класификацију школских речника на основу различитих параметара: језик корисника, узраст, семантизација, начин представљања материјала, општост, серијност, самосталност, медијум, формат, тип културе, ниво лингвистичког знања корисника, општеобразовни ниво итд.
Рад Лексикографски поступак у Огледу Речника СКА (1944) и Речнику САНУ (на примеру обраде полисемних речи) Ненада Ивановића (325–337) представља упоредну анализу лексикографског поступка у Огледу Речника српскога књижевног и народног језика СКА (1944) и у трећој књизи Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (1965). Пореде се методе обраде лексема глава и глас у оба речника на плану формулације значења (ширина и сложеност лексикографског описа, еквиваленција речничког описа) и на плану организације и распореда значења у речничком чланку. У оквиру сваког плана поређења извршена је лексичкосемантичка и лексичкограматичка анализа чинилаца који мотивишу различите лексикографске приступе лексичком значењу у Огледу Речника СКА и Речнику САНУ III. Приказ ових чинилаца дат је у закључку рада.
Поглавље Семантичко-деривациона истраживања (339–473) садржи девет радова. У раду Derywacja semantyczna Зузане Тополињске (341–344) анализирају се семантичкe променe утврђенe у дериватима неколико одабраних заједничких словенских глаголских корена у пољском и у македонском језику, промене које су инспирисане разликама у природном, социјалном и културном окружењу и које резултирају разликама у концептуализацији света.
Вера Васић у раду Семантичко-деривационом анализом до социокогнитивног концепта (на примерима основних лексема лексичко-семантичке групе ’особа’ у српском језику) (345–374) на примерима семантичко-деривационих гнезда основних лексема из лексичко-семантичке групе ’особа’ настоји да утврди да ли се семантичко-деривационом анализом датих лексема може утврдити социокогнитивни концепт референта који именују. У том циљу прво је предочена структура семантичко-деривационих гнезда, а након утврђивања основних критерија у конституисању значења семантичка структура основних лексема, те типични семантичко-деривациони обрасци (деривати индуковани доминантним диференцијалним семама ’узраст’ и ’пол’; деривати индуковани семом ’субјективна оцена’). Добијени подаци искориштени су за конструисање семантичке мреже основних лексема, а ова за утврђивање основних компоненти социокогнитивних концепата. У закључку је изведена оцена да је семантичко-деривациона анализа довољно поуздан методолошки поступак за утврђивање социокогнитивних концепта у датој језичко-културној заједници.
Рад Деривациони интернет Бранка Тошовића (375–385) посвећен је језику интернета, његовим језичким нивоима и језичким дисциплинама које их проучавају, структури мрежне творбе речи и корпусу за истраживање. У раду се покушава наћи одговор на питање колики је и какав творбени потенцијал веба, колико се у њему испољава творбена креативност и каква је природа деривационих иновација (јединица, поступака и модела).

Предмет рада Суфиксална синонимија у српском језику Гордане Штасни (387–398) јесте суфиксална синонимија као семантичка релација која се остварује међу јединицама нижега ранга од речи. У раду се полази од утврђивања семантичких и деривационих правила којима се регулише суфиксална синонимија на примеру деривата који припадају категорији агентивних именица мушкога рода. Истовремено се утврђују семантичке категорије именица које су настале по истом творбеном моделу и изведене истим суфиксима, али са различитом функцијом и различитом денотацијом: са обележјем живо (+), људско (+), masculinum (+) – nomina attributiva, nomina professionis; и са обележјем живо (-), људско (-), masculinum (+) – nomina instrumenti, nomina actionis, nomina loci. Утврђени су чланови који образују синонимни низ и доминантан суфикс међу њима, као и критеријуми за идентификацију прототипичног суфикса у посматраној парадигматској вези.
У раду Глаголи кретања помоћу превозног средства – Лексичко- семантичке и творбене карактеристике Душанке Вујовић (399–414) представљају се лексичко-семантичке особине једне невелике лексичко-семантичке групе глагола који означавају човеково кретање помоћу превозног средства. У фокусу пажње су глаголи бродарити, бродити, галопирати, јахати, једрити, јездити, касати, клизати се, крстарити, летети, педалирати, пилотирати, пловити, путовати, санкати се, скијати се, сплаварити, шофирати, таљигати (се), веслати, возити (се).
На деривационом гнезду лексеме брат у Српском рјечнику Вука Ст. Караџића у раду Семантичко-деривационо гнездо лексеме брат и његове културолошке имликације у Српском рјечнику Вука Ст. Караџића Јасмине Дражић (415–426) испитује се продуктивност семантичких реализација и њихова хијерархизација у семантичкој структури ове лексеме. Циљ рада је да се сагледа значај и место брата у друштву с почетка 19. века, као и културолошки оквир за који се претпоставља да је један од генератора у процесу творбе и номинације особа, радњи и скупина мотивисаних датом лексемом. Компаративни аспект анализе односи се на идентификацију забележених информација о семантичко-деривационом гнезду лексеме брат у Вуковом Рјечнику и савременог стања презентованог у Семантичко-деривационом речнику. Основна је хипотеза да временска дистанца између два синхронијска пресека имплицира како постојаност одређених значења, тако и померање појединих семантичких компоненти, које се одражава на инвентар лексичких јединица у једном семантичко-деривационом гнезду.
У раду Семантичко-деривациони речник српскога језика – модел за семантичко-деривациони речник турцизама у српском језику Марије Ђинђић (427–440) испитују се могућности по којима су принципи Семантичко-деривационог речника српскога језика узети као модел за прављење Семантичко-деривационог речника турцизама. Овако направљен речник турцизама представља важан инструмент за морфолошко-семантичка истраживања овог слоја лексичког фонда српскога језика.
Рад Деривационо гнездо придева бео у српском језику Мирјане Илић (441–459) бави се творбеном сегментацијом речи изведених од придева бео у српском језику. Анализом су обухваћене лексеме које су различитим творбеним процесима: префиксације, суфиксације, композиције, конверзије, дале нове речи од овог придева. С обзиром на то да је семантички садржај речи пропорционалан са њиховом продуктивношћу у деривационим процесима, анализирано је који ће део семантичког садржаја бити продуктиван у дериватима.
Предмет рада Народни називи воћака у српском језику у свјетлости важнијих творбених модела Неђа Јошића (461–473) јесу творбеним аспекти српске народне воћарске терминологије. У њему су дати важнији творбено-семантички параметри који су имали пресудан значај при именовању воћака на српском етничком поднебљу, предочене су специфичности појединих видова именовања и дати важнији творбени типови као својеврсни кључ за њихова бројна и разноврсна имена.
Поглавље Семантика, прагматика (475–494) отвара рад Милоша Ковачевића Стилски маркиране конструкције корекције у српскоме језику (477–494). У њему су анализиране стилски маркиране конструкције корекције. Из анализе су искључени сви типови структура које се у литератури подводе под корекцију као стилску фигуру, будући да су те структуре граматикализоване. Стилски маркираним конструкцијама корекције сматрају се само неграматикализоване форме корекције, форме које се не могу подвести под граматичке структуре супротних и експланативних конструкција. Анализа јепроведена на богатом корпусу публицистичког стила савременог српског језика. У раду су први пут у стилистици издвојени и са структурног и семантичко-стилистичког становишта описани модели чисто стилистичких корективних конструкција.
Рад Душке Кликовац О употреби заменичких прилога за време онда и тад(а) (495–516) посвећен је семантици одн. употреби заменичких прилога онда и тад(а). Најпре су размотрене особености заменичких прилога за време у односу на оне за место, а затим су, на основу корпуса, реконструсане значењске мреже прилога онда и тад(а) и анализирани семантички односи међу њима. Утврђено је да се семантика прилога онда развија у две линије. У првој је он у исто време егзофорички и ендофорички (анафорички) – означава време које је удаљено од садашњости, при чему из контекста мора бити јасно које је тачно време у питању. Друга линија, која је неупоредиво продуктивнија, заснована је на значењу сукцесивности двеју ситуација, која се може метафорички пресликати и у апстрактне домене – условљености, узрочности (у стварности или у епистемичком домену), набрајања и редоследа по важности. Тад(а) се типично употребљава анафорички, што подразумева поклапање, тј. истовременост двеју ситуација. У тим својим типичним значењима онда и тад(а) су дистинктивни. Међутим, и један и други прилог „цуре” у семантичку мрежу оног другог – када онда означава истовременост, а тад(а) сукцесивност; у тим случајевима су семантичке разлике међу њима само у нијанси или потпуно нестају.
Бог је на прави начин сачинио наш словенски језик, јер све што Бог ставори добро је веома назив је рада Гордане Јовановић (519–525), првог у поглављу Дијахронијска истраживања. У раду, се на основу Старих српских записа и натписа Љубомира Стојановића анализира наше старо писано наслеђе. наводи се шта је извод, шта су редакције, какав је био однос према грчком језику, како су наши стари писци звали језик на који су преписивали или на коме су писали и др.
У раду Из историјата једног српског лингвистичког термина (позајмљèница – једна пòзајмица која се не узима пòзајмицē) Јасне Влајић Поповић (527–536) дат је преглед посведочености српског лингвистичкoг термина позајмљеница, као и његових синонима позајмица и посуђеница, у релевантним описним и стручним терминолошким речницима српског и српско-хрватског језика. За сва три се као кључне показују још необјављене потврде у предстојећим томовима РСАНУ (бр. 20 и 21), а само за данас стандардни термин позајмљеница битан је и један лексикографски нерегистрован помен из 1913. године. Затим су анализирани и тумачени разлози узмицања термина позајмица, све до средине ХХ века веома фреквентног, пред дотле слабије посведоченим позајмљеница. На крају је закључуно да ce за потребе историјске лексикологије, чак и оне која се бави речима релативно новијег датума, постојећи лексикографски извори не могу сматрати поузданим сведоцима настанка и развоја речи.
Марта Бјелетић је у раду Лексикографска обрада с.х. глагола капати ’stillare’ (полисемија или хомонимија?) (537–548) анализирала лексикографску обраду глагола капати у два описна речника српско-хрватског језика, Речнику JAЗУ и Речнику САНУ. Установљено је да оба речника дефинишу исто основно значење (’капати кап по кап’), али да се дијапазон секундарних значења не поклапа у потпуности. То је условљено, с једне стране, концепцијским разликама двају речника, а с друге – различитим бројем расположивих дијалекатских извора из којих су црпена значења разматраног глагола. Рад представља увод у шире проучавање семантике континуаната псл. *kapati, које би могло допринети утврђивању коначног порекла овог етимолошки проблематичног прасловенског глагола.
Преглед садржаја лингвистичких састанака који су под руководством А. Белића држани у Институту за српски језик САНУ дат је у раду О лингвистичким састанцима у Институту за српски језик САНУ (од 24. 10. 1952. до 12. 5. 1958. године) Милице Радовић Тешић (549–560). Посебно је приказана жива дискусија која се на тим састанцима одвијала и именовани су учесници у дискусији. Међу њима су и најпознатија имена српске лингвистике.
Последња целина, Морфологија, синтакса и правопис, почиње радом Бранке Тафре Граматичка полисемија (563–575), у коме је граматичкој полисемији приступљено с лексикографског становишта. На изабраним примерима је показано лексикографско неразумевање распада полисемије граматичких категорија и лексикализације појединих облика.
У раду Један пример развојне дијалектике у тумачењу језичких јединица у синтакси (577–582) Живојин Станојчић наглашава нужност лингвистовог враћања у нека ранија, изван његових, времена и у случајевима појаве новог у језичким тумачењима. На паралели тумачења која у домену синтаксе реченице (и синтагме) дају „модерни” граматичари и оних која дају „традиционални” граматичари, аутор указује на чињеницу да се то „враћање” – природом „подсвесног” граматичког мишљења – ипак врши, чак и када се експлицитно не констатује. Рад указује и на чињеницу природне спирале достигнућа, базиране и на постојећим граматичким делима, али и на потребу чувања традиционалног појмовног апарата кад је реч о граматичким класификацијама и њиховим терминологијама.
Радоје Симић и Јелена Јовановић Симић у раду О неким аспектима граматичког и физичког времена у структури српског језика (583–593) бавили су се неким још нерешеним питањима у значењима глаголских облика у српском језику. Ту се пре свега мисли на значења тзв. пређашњих времена – аориста и имперфекта. Од многих покушаја у србистици издвојили су схватање Јована Вуковића, који је теоријом о тзв. временским одсецима најближи истини о овом проблему. Аутори су пошли од постулата да је идеја о основном значењу њиховом теоријски одржива и најприхватљивија као теза о значењу прошлости у садашњем одсеку времена. Ова теза одговара филозофском одређењу времена као пандана просторних односа, јер се и једни и други везују за материју и њено кретање. Перцептивна база трпи у когнитивним процесима извесне измене, те тако појам простора и симултане егзистенције предмета и слика њиховог размештаја са полазиштем од неког централног стожера бива пренесена на спознајни план времена, и догађања. Тај оријентациони моменат у језику се испољава као векторизација временских односа са упориштем или у неком моменту значајном за ток догађаја (природна оријентација) или пак у моменту говора о догађању (граматичко време). У анализи су примењене когнитивне и структуралне теоријске методе.

У раду Енклитички облик заменице себе у генитиву? Весне Ломпар (595–600) преиспитују се разлози за навођење енклитичког облика заменице себе у генитиву у оквиру парадигме ове заменице у граматикама српског језика. Најпре се анализира на који начин граматике из различитог временског периода (и различите намене) доносе парадигму ове заменице, тј. да ли у оквиру парадигме наводе генитивну енклитику се или не. Анализа показује да упркос уобичајеном приступу у актуелним школским граматикама, много већи број граматика из различитог временског периода изоставља ову генитивну енклитику у парадигми. Након истраживања корпуса, издвојила су се само два примера употребе ове енклитике, и то у конструкцији са предлогом између. Трећи наведени пример, са предлогом од, потврђен је само у разговорном језику. На основу анализе граматика и корпуса, закључено је да је оправдано изостављање генитивне енклитике у парадигми заменице себе у већини граматика српског језика.
Предмет истраживања рада Пример лексикализације значења: улога допунске реченице уз један тип именичког регенса Миливоја Алановића (601–654) јесу синтагме и конструкције са именичким регенсима типа начин, разлог, узрок, циљ, жеља, намера, потреба и случај, а циљ му је да укаже да значењска интерпретација допунских реченица уз наведене рекцијске именице зависи подједнако од лексичког значења регенса, али и типа структуре у коју је овај интегрисан.
Рад Interviews of three macedonian language speakers, two from Boboshtica (Boboshticë) and one from Shestevo (Sidirohori) (615–627) заснован је на три интервјуа направљена са македонскојезичним саговорницима који живе изван граница Републике Македоније, два из Албаније и један из Грчке, у односу на њихов језик, културу и њихово место у друштву. Први је интервју направљен 1999. године, док су друга два направљена у августу 2014. Рад доноси општије, али и релевантније закључке извучене из самих интервјуа. Закључци су засновани на одговорима интервјуисаних на различита питања постављениа ad hoc у току разговора.
У раду О растављању речи на крају реда Вељка Брборића (629–638) истиче се да иако сви наши правописи и правописни приручници доносе правила о растављању речи на крају реда као засебну правописну област и увек је овај део кратак и прилично јасан, ова област изазива доста нејасноћа и грешке су честе. Наведени су резултати студентског знања из ове области, као и ставови професора о ученичком знању и o правописним решењима.
Ово поглавље, као и цео зборник, затвара рад Владана Јовановића О облицима компаратива у описним речницима српског језика (639–652). У њему су размотрени лексикографски поступци при обради и презентацији компаратива придева и прилога у великим описним речницима, међу којима средишње место припада Речнику САНУ. Пажња је усмерена на два типа компаратива: 1) на осамостаљени (апсолутни) компаратив као типолошку особину српског језика да се обликом компаратива, поред примарног граматичког значења и функције (изражавање степена особине, квалитета, интензитета и сл. неког појма путем поређења са другим појмом), може изразити и сложенији семантичко-прагматички садржај онда када се компаратив употреби без експлицитно или имплицитно исказаног другог поредбеног члана (нпр. виши друштвени слој, нижи човек, краће боловање и сл.) и 2) на компаратив настао у процесу творбене афиксације, односно у комбинацији обличке (граматичке) флексије и неког творбеног начина (надаље, омањи, полакше, покраћи, подебљи, подаљи; у сложеници бољестојећи итд.).
Зборник Путевима речи садржи велики број веома квалитетних и корисних радова тако да представља незаобилазно штиво за све лингвисте који се баве областима којима се бави и професорка Даринка Гортан Премк.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa