Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 30

УДК 811.163.41(091)
81:929 Kolarović E.
Прегледни рад
Примљен: 21.03.2017.
Прихваћен: 15.12.2017.

Данко М. Шипка
(Државни универзитет Аризоне,
Феникс, САД)

У СЈЕНИ ВУКОВИХ РЕФОРМИ
(О ЕМАНУИЛУ КОЛАРОВИЋУ И ЊЕГОВИМ ПРЕДЛОЗИМА)

Аутор разматра предлог реформе писма који је почетком 19. вијека изнио Емануил Ко-ларовић у Летопису Матице српске. Показане су сличности са Вуковим пројектом реформе, али и виши ниво лингвистичке и педагошке анализе. Све ово упућује на потребу комплексни-јег поимања стандардизације српскохрватског језика, за шта се још шездесетих година двадесе-тог вијека залагао Меша Селимовић.

Прва половина прошлог вијека најбурније је раздобље у формирању српскохр-ватског стандардног језика - посебно на српској страни. У центру свих догађања на-лазиле су се Вукове реформе, којима је утемељен систем данашњег стандардног јези-ка. Но, посматрано из другог угла - развоја науке која тај систем (пр)описује, чини се да ствари нису тако једноставне. Ту се понајприје свима познате дилеме изнесене у Селимовић 1967, гдје је указано на негативне посљедице раскидања са дотадашњом традицијом. Дјеловање Емануила Коларовића, којим се ова цртица бави, још је један прилог потреби да се период формирања српскохрватског стандардног језика схвати као знатно компликованији процес од онога што је годинама постулирала вуковска традиција величања прекида с традицијом.
Емануил Коларовић није био забиљежен двијема општим енциклопедијама на-сталим за вријеме народне власти у бившој Југославији (Југославенски лексикограф-ски завод 1977-1988 и Просвета 1985), непосредно прије времена кад се славило “два века Вука”. Податке о њему налазимо тек у Матица српска (1972: III, 213). Ту се, уз основне податке о његовој породици и животу помиње неколико радова објављених под различитим именима у Додацима Давидовићевих Новина српских, а који су ње-гов прилог тада актуелној препирци о језику и писму, те два рада објављена у Лето-пису Матице српске: Сербска народна музика от неколико Сербски народни песама и игара и Неколико предложенија сврх азбуке српског језика. Овај је посљедњи рад, Коларовићево главно дјело, за нас и најзанимљивији. Ни у литератури, како видимо из поменутог Лексикона, његов рад није нашао већег одјека - у наведеном извору на-воде се свега три рада гдје има података о Коларовићу. Помињање тога аутора у Сто-јановићевој књизи о Вуку (Стојановић 1924: 211-212, 215, 224, 456-457) симптома-тично је за званични став о цијелом низу дјелатника тог времена. Како се посматра развој стандарда, њима се даје скровито мјесто под пешевима Великог Вука.
Сматрамо да би у праћењу наше науке о језику ствари требало поставити нешто друкчије, и да Коларовићеви приједлози за графијску реформу (Коларовић 1827) за-вређују знатно већу пажњу.
Већ укупна структура Коларовићевог рада показује висок степен систематично-сти и утемељености. Послије увода, гдје се разматра стање у пракси и образлажу по-требе дјеловања, аутор наводи опште принципе односа графем - фонем, па прелази на предлагање и образлагање реформе и свега оног што уз њу иде, да би на крају извео закључке. Рад је параграфисан, а дијелови се тијесно уклапају један у други. Слијед чињеница природан је и непротиврјечан.
У тако организованом раду посебно се истичу двије особине. Прво, кохерент-ност процеса аргументовања и изношења реформе и, друго, ширина питања која су обрађена.
У својој аргументацији Коларовић иде од општег ка појединачном. Он износи четири општа захтјева која добар графијски систем мора да задовољи:
1) изобилност - сваки фонем треба да има свој графем,
2) прецизност - сваки фонем треба да има само један графем,
3) постојаност - сваком графему треба да одговара само један фонем без обзира на његов положај,
4) простота - сваки графем треба да обиљежава само један фонем.
(Он, разумије се, не говори о фонемима и графемима, него употребљава терми-не тон и писме.)
Уз то, он наводи и шта треба да задовољи сваки графем у чисто визуелном по-гледу.
За све се наводе примјери и образложења. Сами принципи нису ништа ново ни значајно (истим се принципима руководио, између осталих, и Вук). Оно што је битно, јесте начин на који су они представљени и објашњени.
Пошто су изнесена општа начела, анализира се словенска азбука, која треба да послужи као основ за стварање нове. Коларовић, дакле, традицију не одбацује у пот-пуности, него је мијења, баштинећи оно што је примјерено захтјевима савремености. У том су дијелу прецизно разграничени они графеми који не задовољавају изнесене опште принципе, а стање је чак и табеларно представљено.
Затим се прелази на анализу фонема њему савременог језика. За обиљежавање тог фонемског инвентара, он преузима 23 словенских и уводи 5 нових, па тако доби-вамо 28 графема, које одговарају нашим данашњим словима без ф и џ. И у садржин-ском погледу Коларовић је, дакле, значајан јер уводи графем х прије Вука.
Уз то, он уводи и 4 друга графема потребна за обиљежавање фонема у ријечи-ма страног поријекла: φ, υ, χ, θ, образлажући то потребама наставне праксе (није ли то заметак примијењене лингвистике?).
У наредном дијелу даје се подјела фонема, која, опет, служи као основ прије-длогу за њихово низање од оних што су лакши за изговор ка онима што су тежи. И то се образлаже наставном праксом: “Кад је дете већ упамтило све јасногласне и неја-сне самогласне, лако ћемо га обавестити и у нејасним согласнима…” (Коларовић 1827: 125). Тиме је Коларовић занимљив не само за развој лингвистике него и дидак-тике.
Ширину питања које је аутор имао у виду показује и чињеница да он предлаже и имена за графеме. Занимљиво је да тај проблем нису рјешавали ни творци дуго годи-на важећег правописног приручника (Матица српска/Матица хрватска 1960). Његово је рјешење добро образложено и веома једноставно. Вокале треба звати вокалом са-мим (а, е…), а свима осталим треба придодати једно е (бе, ве…). Не видимо зашто се оно не би могло прихватити и данас. Задивљује чињеница да се аутор позабавио и фонтовима - визуелним изгледом графема, па је занимљив и из перспективе историје примијењене ликовне умјетности.
Занимљив је такође дио гдје се обрађује обиљежавање акценатских знакова. Он разликује четири наша данашња акцента, али их обиљежава понешто различитим зна-цима. Овај је вид Коларовићевог дјеловања занимљив за историју акцентологије, а та је област већ побуђивала пажњу сербокроатиста (в. Пецо 1980).
За биљежење фонема р иза или испред вокала који иде у други слог, предлаже се писање апострофа (нпр. за’рдјати, вр’ови).
Посебно је занимљив Коларовићев прилог српскохрватској лингвистичкој тер-минологији: тон (фонем), писме (графем), јасногласно (вокал), нејасногласно (консо-нант), озвучај (акценат), дугачки запети (дугоузлазни), дугачки савијени (дугосила-зни), кратки запети (краткоузлазни), кратки оштри (краткосилазни)… И та је област истраживана (Караџа, 1983), па би требало обратити пажњу и на Коларовића.
Коларовић, дакле, нуди образложену и прецизном научном методологијом тог времена изведену реформу писма. Она се, по томе шта се мијења, у основи поклапа с Вуковом, па из тог становишта и није занимљива (Вук је своју реформу предложио раније). Но, с обзиром на начин како је изведена, припада јој посебно мјесто у засни-вању сербокроатистике. У Коларовићев рад као да се истовремено слиле, с једне стране, вриједности званичне културе Срба у јужној Угарској, и, с друге стране, по-требе новог цивилизацијског круга на југу. Први је утицај изњедрио изузетно преци-зан и образложен начин предлагања реформе, а потоњи дјеловао на то да се реформа изведе. Тако је Коларовић занимљив и у контексту сукоба Вук - Матица. Он, наиме, показује да се све не може посматрати кроз црно-бијеле наочари, јер на обје стране постоје вриједности. Овдје имамо у виду нешто више од пуког помињања неуспјелог Мркаљевог покушаја (што је у историјским разматрањима честа пракса, видјети, нпр. Павловић, 1964).
Вратимо ли се, на крају, Селимовићу, можемо рећи да је Коларовићев рад, као и дјеловање многих других што су незаслужено остали у сјени Вукових реформи, ве-ома добар примјер како смо с Вуком много добили, али понешто и изгубили.

ЛИТЕРАТУРА

Југославенски лексикографски завод 1977-1988: Опћа енциклопедија (треће издање), Загреб: ЈАЗУ.
Караџа1983: Мевлида Караџа, Извори српскохрватске граматичке терминологије - улога и мјесто Вука Караџића у њеном формирању и стандардизацији, Сарајево: Институт за језик и књижевност
Коларовић 1827: Емануил Коларовић, “Неколико предложенија сверх азбуке сербског језика”, Летопис Матице српске, књига 3 .
Матица српска (1972) Лексикон југословенских писаца, Нови Сад: Матица српска.
Матица српска/Матица хрватска 1960: Правопис српскохрватског књижевног језика, Нови Сад - Загреб: Матица српска/Матица хрватска.
Павловић1964: Миодраг Павловић, Вук Ст. Караџић, Нолит: Београд
Пецо 1980: Асим Пецо, Акцентологија српскохрватског језика, Београд: Научна књига.
Просвета 1986: Мала Просветина енциклопедија, Београд: Просвета.
Селимовић1967: Меша Селимовић, За и против Вука, Београд: БИГЗ.
Стојановић1924: Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Бе-оград: БИГЗ (1987, фототипско издање из 1924).

Danko Šipka
IN THE SHADOW OF VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ’S REFORMS
(ON EMANUIL KOLAROVIĆ AND HIS PROPOSALS)

Summary

The author discusses the proposals for a reform of the Serbian Cyrillic script advan-ced by Emanuil Kolarović in a periodical published by Matica srpska, the institution that is habitually seen as a major opponent of Vuk Stefanović Karadžić’s program of reforms. The author demonstrates similarities of this proposal with Karadžić’s program of reforms cou-pled a linguistically and pedagogically more advanced manner of argumentation. This parti-cular episode in the history of Serbo-Croatian points to the need of a more diversified view of standardization.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa