Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Knjige, monografije, Broj: 31

Ивана Бојовић (Београд)*

Вељко Брборић: О СРПСКОМ ПРАВОПИСУ, Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије, 2016, 192. стр.

Књига О српском правопису Вељка Брборића представља избор тематски сличних радова поменутог аутора, објављених током последњих неколико година у различитим публикацијама. У радовима су учињене мање измене, али суштинских промена није било. Поред уводне напомене, у садржају је наведено шеснаест поглавља и на крају обавезна литература.
У тексту Српски правопис на прелазу из XIX у XX век аутор сматра да је наш правопис у 20. веку претрпео само мање измене. Најозбиљније су оне које се тичу транскрипције, тј. писања речи, имена и израза из страних језика. Такође, видљиво је проширена и област састављеног и растављеног писања речи, управо због утицаја других језика и промене правописне реализације. По речим Брборића, савремени српски правопис се данас може свести на девет области, с јасном дефинисаним задацима: 1) Писма, 2) Екавски и ијакевски изговор, 3) Гласовне промене и гласовни односи, 4) Писање великог слова, 5) Састављено и растављено писање речи, 6) Растављање речи на крају реда, 7) Скраћенице, 8) Интерпункција и 9) Писање имена речи из страних језика. Нека наредна издања правописа требало би да прате савремене токове у развоју језика и региструју само нове, актуелне примере, истиче аутор.
Немогуће је говорити о српском језику, а да се изостави име Александра Белића, чувеног филолога и једног од сто најзнаменитијих Срба. У вези са тим, у чланку О правописном раду Алексанра Белића аутор говори да је правописни допринос поменутог филолога, заправо, афирмација и наставак Вукове правописне реформе код Срба. Помиње се као први, целовити Правопис, објављен 1923. године, који је оставио озбиљног утицаја на све касније правописе, укључујући и савремени Правопис. Са мањим изменама, Белићев Правопис био је 37 година званични правопис у Србији (до 1960), а био је у употреби и изван Србије. Још од стварања прве Југославије Белић је велики заговорник заједничког правописног приручника и штета је што његов правописни рад и даље недовољно истражен. Наш данашњи правопис, сматра проф. Брборић, јесте и вуковски и белићевски и за протекла два века није доживео озбиљнијих правописних преокрета.
У чланку Предговори наших правописа аутор је донекле интерпретирао предговоре четири правописа, која су званично употребљавана од 1923. године до 2013. године (Белићев Правопис српскохрватског књижевног језика, из 1923. године; Правопис српскохрватскога књижевног језика из 1960. године; Правопис српскога језика Матице српске из 1993. године и Правопис Матице српске из 2010.године). Брборић сматра да је Белићев предговор из 1923. године најконкретнији, јер говори о разлозима и потреби постојања правописа.
Занимљиво је да је у правопису из 1960. године постојала намера да се у четири „истојезичне републике“ користе идентична правописна решења, с два писма и два изговора. Већ у наредном правопису, из 1993. године, приређивачи су објашњавали, између осталог, и потребу допуштених дублета, али су задржали и оне дублете који нису били у духу српске правописне традиције.
У закључку, аутор истиче да само Белићев предговор у Правопису српскохрватског књижевног језика говори о правописним правилима и речнику уз правопис, док се у потоњим приручницима најчешће говори о ономе што није текст самог приручника.
Занимљиво је прочитати наредни чланак Српски изговори и писма у XX веку кроз уставна и законска решења, јер покреће многа питања. Српски језик данас има два изговора (екавски и ијекавски) и два писма (ћирилица и латиница), али то није најсрећније решење, сматра Брборић. Не зна тачно шта је српски језички корпус и ко све говори српским језиком. Поставља се и додатни проблем запостављања ћирилице као примарног српског писма. По речима аутора, законска решења нису уједначена и прилагођена националним и културним потребама. Очито да би требало донети одговарајуће законе који ће решити постојеће неспоразуме и нејасноће. Решења би требало да буду оправдана и функционална и у складу са националним интересом. Не зна се тачно која је институција овлашћена да решава постојеће проблеме српског језика. По речима аутора, то би, највероватније, требало да буде Одбор за стандардизацију српског језика.
У тексту Писма у савременим правописима „српскохрватског језика“ на почетку XXI века аутор истиче да се у четири новонастала национална правописа одељак о писму налази се на првом месту. Док три национална правописа (српски, босански и црногорски) доносе азбуку и абецеду, Хрватски правопис бележи само латинична слова (абецеду). Не доносе сви правописи облике писаних слова и то се може сматрати пропустом. Наиме, Брборић истиче да је нужно да правописи доносе не само штампане, већ и писане облике слова и да је неприхватљиво да се слова у једном језику пишу на више различитих начина. Иако сви правописи не доносе како се слова изговарају, уочљиво је да и овде постоји разлика. У Хрватском правопису и Правопису босанског језика поједина слова се изговарају на начин који раније није био уобичајен. Аутор сматра да би у правописима морала стајати напомена како се поједина слова изговарају, јер би тако правописна норма била далеко јаснија.
Што се тиче разлике у националним правописима, које се односе на писма, Брборић је забележио две уочљиве: Правопис црногорскога језика добио је два нова слова која остали правописи немају, а Хрватски правопис не познаје ћирилицу као своје писмо. Све преостале разлике су мале и безначајне.
У чланку Неке дилеме око писања великог и малог слова аутор даје, најпре, кратак увид у школски приступ писању великих и малих слова, али и статус ове области у нашим правописним приручницима са освртом на неке дилеме. У разматрање узима прво Белићев Правопис српскохрватског књижевног језика из 1923. године, потом Правопис српскохрватског књижевног језика из 1960. год., затим Правопис српскохрватског књижевног језика 1993. и коначно – Правопис из 2010. године.
Када говори о језичким недоумицама у овом тексту, занимљиво је издвојити нека отворена и нерешена питања. Како писати, на пример, православни празник који се светкује 14. јануара (Српска Нова година или српска Нова година). Као мањкавост Правопису из 2010. може се узети и изостављено писање латинских назива за биљке и животиње или назива робних марки који су идентични са апелативним именицом; проблем писања назива насељених места, који су некада били засебни делови предграђа Београда, а данас су део главног града; отворено је питање како писати имена друштвених група (фејсбук, твитер, јутјуб, гугл, јаху, инстаграм), називе признања и одликовања. (Медаља за храброст или медаља за храброст) или, на пример – именицу бог/Бог.
По речима аутора, уџбеници у основној школи солидно прате наставне садржаје из правописа. Проблем је постојао код школског издања правописног приручника за старије разреде основне школе, као и за средње школе.
На почетку чланка Скраћенице у правописима и правописним речницима „српскохрватског“ језика на почетку века, аутор најпре дефинише појам скраћеница, њихову функцију, наводи врсте скраћеница и начине њиховог писања. Подела скраћеница је различита. Најкомплекснија је у Правопису српског језика, истиче аутор, док је подела у другим националним правописима нешто једноставнија.
Настајањем националних правописних приручника уводе се и нова, различита правописна решења. Међутим, ове разлике у правописним решењима између четири правописа, када је реч о скраћеницама, нису велике, али нису ни занемарљиве.
Видна је већа подударност између Правописа српског језика и Правописа црногорскога језика на једној страни, док су на другој страни „ближи“ Хрватски правопис и Правопис босанскога језика. То се може видети код писања сажетих скраћеница за доктор и магистар: у српском и црногорском су без тачке, а у босанском и хрватском са тачком. Српски и црногорски приручници штампани су ћирилицом, док су босански и хрватски латинични.
Правопис српског језика садржи највише дублетних облика. Редовно доноси и ијекавске еквиваленте, док у три преостала приручника, који су писани ијекавски, нема екавских еквивалената.
Што се тиче писања назива насељених места, њихових етника и ктетика у правописним речницима српског језика, у истоименом чланку, аутор разматра да правопис треба да садржи само правописно спорне (или оне који могу бити спорни) називе места, њихових етника и клетика. Сада то није случај, јер се у правопису обично налазе неспорни примери, док су спорни називи изостављени. Такође, етнике и ктетике боље доносити уз називе, као лексичко језгро, а не изоловано.
У чланку Творба речи и правопис – писање сложених детерминативних формација са првом страном компонентом Брборић говори о спојеном и одвојеном писању речи, као озбиљном проблему српског правописа и наше ортографске норме. С обзиром да наша нормативистичка (правописна и граматичка) литература доноси неуједначена решења, то додатно усложњава овај проблем. Правопис српскога језика Матице српске (Нови Сад, 2010, тј. измењено и допуњено издање) није најсрећније разрешио неке нејасноће. Неусклађеност овог Правописа и одговарајуће литературе, као што је Правописни речник (2010), представља озбиљан проблем и уноси додатну забуну. Решења морају бити усклађена у свим нормативистичким приручницима. У вези са тим, сви уџбеници и приручници, који се користе у настави, морају бити у целини усклађени са правописном нормом и морали би да прођу озбиљну лектуру.
У тексту О месту правописа у наставном процесу аутор истиче да је настава правописа прилично јасно дефинисана у наставним програмима за основну школу. У средњошколским програмима, као што је познато, настава језика, па и правописа, прилично је скрајнута и њена реализација је често спорна. Ово је прилично озбиљан проблем, који се мора хитно решити уколико желимо да будемо писмена нација.
Заимљив је предлог Брборића да се правопис, као засебан предмет, мора наћи на свим филолошким (филозофским, учитељским) факултетима, макар као једносеместрални курс.
У чланку Настава правописа српског језика у настави за странце аутор сматра да је добро што програм свих шест нивоа српског језика, као страног, садржи правописне области као свој саставни део. Елем, постоје и слабости. На пример, неке правописне области се не наводе експлицитно, мада за ниво Ц2 јасно стоји „коришћење свих правописних правила стандардног српског језика“. Тако, рецимо, у понуђеном програму недостају следеће области: екавски и ијекавски књижевни изговор, састављено и растављено писање речи, писање речи и имена из страних језика, растављање речи на крају реда. Мањкавост је и та што прецизне границе између шест нивоа нису јасно одређене, а уџбеници за српски језик као страни немају никакву правописну обуку и то није најсрећније решење.
У чланку Правописна норма данас (не)оправданост измена аутор истиче да су се, током читавог једног века, измене очитовале израдом нових приручника 1) Белићев правопис 2) Правопис Матице српске 3) Правопис српског језика Матице српске 4) измењено и допуњено издање Правописа српског језика Матице српске из 2010. Увидом у нова решења Брборић закључује да је било непотребних измена, па се таква решења могу окарактерисати као штетна и погрешна. Ортографски приручник по коме се управљамо јесте Правопис српскога језика Матице српске из 2010. године. Аутор је истакао новине у овом Правопису, али и проблем што не постоји одговарајуће школско издање овог правописа.
У чланку Интерпункцијска терминологија од Вука до данас аутор сматра да наша интерпункцијска терминологија у протекла два века није била уједначена, а није ни данас. Наводи основне интерпункцијске термине, а за оне помоћне каже да њихов број није коначан, нити га је нужно закључити. Постоји не мали број интерпункцијских термина који још нису нормирани. То би био подстицај за тражење решења у процесу терминолошке стандардизације савременог српског језика. Такав посао могла би обавити какава група или какво стручно веће, а не појединац, сматар проф. Брборић.
У чланку Будућност српске интерпункцијске терминолгије Брборић сматра да је крајње неизвесна терминолошка будућност правописа. Оног тренутка када су се у последњој деценији 20. века на српскохрватском говорном подручју издиференцирала три национална новоштокавска стандарда: српски, хрватски и бошњачки, тада је Правопис српскохрватског/хрватскосрпског језика двеју Матица истиснут из употребе. Истина, он је код Хрвата истиснут много раније, али је у три преостале, тада источнојезичке републике (Србија, Босна и Херцеговина и Црна гора), био службени правопис, скоро, до средине последње деценије двадесетог века. Од тада, у бившој Босни и Херцеговини израђују се нови језички и правописни приручници под називом босански језик. Додуше, Срби и овде и у бившој Босни и Херцеговини истрајавају на називу бошњачки језик (само за оне који се сматрају Бошњацима, тј. Муслиманима). Хрвати су много раније створили самосталну терминологију. Црногорци су, доскора, барем званично подржавали језичко и терминолошко заједништво. Додуше, у новим околностима и то може бити спорно. Све су то разлози да и Срби поново покрену процес стандардизације правописне (интерпункцијске) терминологије. То не значи да је потребно било какво вештачко одвајање од терминологије заступљене код Хрвата и Бошњака, али се мора водити рачуна о српској традицији, јединственим и једноставним решењима. Ваља поћи од корена српске правописне традиције, тј. од Вукове Писменице, Белићевог правописног поретка и његовог „утапања“ у правописно заједништо, нарочито после 1929. године и Правописног упутства. Такође, интерпункцијска терминологија мора се ослободити, сматра аутор, дублета и триплета, односно они се морају свести на најмању могућу меру. Ваљало би наћи најприкладнија решења за оне знаке где се термини нису усталили и стандардизовати један број термина за знаке за које још увек немамо адекватне називе.
Занимљиво је прочитати чланак О комбинованим и удвојеним интерпункцијским знацима и терминима помоћу којих се означавају у коме аутор износи закључке у вези са интерпункцијским недоумицама, које се различито интерпретирају у различитим приручницима. Једно је проблем писања ових знакова (упитник, узвичник, наводници…), а други је проблем како се читају удвојени интерпункцијски знаци. Задатак правописа и правописних приручника, сматра аутор, није да уносе забуне, већ да понуди јасна и устаљена правила. Вероватно ће то бити посао Одбора за стандардизацију српског језикa.
Често се у пракси сусрећемо са (не)разликовањем употребе црте и цртице. У вези са тим, у чланку Црта и цртица – сличност и разлике подсећа на ситуације у којима се употребљавају ова два интерпункцијска знака. У следећем чланку Црта и цртица у актуелним правописима аутор доноси кратак увид у три релевантна правописна приручника 1. Митар Пешикан, Јован Јерковић, Мато Пижурица, Правопис српског језика, I. Правила и њихови основи, II. Речник уз правопис, 1993. 2. Милорад Дешић, Правопис српског језика. Приручник за школе, 1994. 3. Радоје Симић, Српски правопис, 2003. У десет ставки аутор износи, између осталог, и закључак о правилном писању црте и цртице, што је генерално мањкавост у овладавању писменошћу.
На самом крају књиге стоји поглавље Напомена о књизи у коме аутор још једном доноси прецизне библиографске податке о свим радовима у књизи.

* ivannabojovic@gmail.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa