Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Knjige, monografije, Broj: 31

Вера Васић (Нови Сад)*

Ана Халас Поповић: УВОД У ЛЕКСИЧКУ ПОЛИСЕМИЈУ. Нови Сад: Филозофски факултет, 2017, 121 стр.

Увод у лексичку полисемију ауторке др Ане Халас Поповић добро је структурирана, врло информативна приручничко-уџбеничка монографија, што потврђују редослед поглавља, добра организација сваког поглавља и добро познавање литературе. Монографија садржи следећих пет поглавља, којима претходи кратка „Уводна реч” (стр. 5–6): 1. Општа дефиниција полисемије (7–15); 2. Типови полисемије (17–29); 3. Полисемија насупрот хомонимији (31–37); 4. Полисемија насупрот моносемији (39–45); 5. Теоријске интерпретације полисемије (47–102); Литература (103–111), Попис консултованих речника (113), Summary (115-118) и Српско-енглески регистар термина (119–121).
Ефектно дизајнирана насловница – с илустрацијом главе човека с лица и с њом повезаним илустрацијама мањег формата (глава човека из профила у којој је мозак предочен као механизам са зупчаницима, потом глава ексера сагледана кроз лупу, главица купуса, глава као страница металног динара, и на крају глава књиге) – најављује садржај књиге речју из основног лексичког фонда у свим језицима и у свима с великим бројем значења.
У првом поглављу, у које је укључен и одељак „Полисемична структура лексеме“, са пододељцима 1.1.1. Примарно значење речи, 1.1.2. Секундарна значења речи, након одређења у англистичкој и србистичкој литератури, уз проверу у лингвистичким речницима, ауторка дефинише полисемију са лексиколошког становишта:
„способност лексеме да има два или више значења изведених деловањем семантичких деривационих механизама (енг. derivational mechanism) (нпр. метафоре, метонимије, специјализације, генерализације), а која су сва међусобно мотивисано повезана тако да чине јединствену полисемичну структуру дате лексеме“ (стр. 10) напомињући да овакво одређење полисемије потврђује лексикографска пракса будући да се сва значење полисемичне лексеме представљају у једном речничком чланку.
У другом поглављу ауторка издваја шест начина организације семантичког садржаја полисемичних лексема које се међусобно разликују по механизмима деривације секундарних значења: 2.1. линеарна полисемија; 2.2. разграната полисемија са метафором и метонијом као механизмима извођења значења; 2.3. енантиосемија код које се вишезначност лексеме остварује на принципу супротности у оквиру исте речи, на што упућују и конкурентни термини, аутоантонимија, хетеросемија, унутрашња антонимија и други; 2.4. аутохипонимија и аутотропонимија, где се вишезначност остварује специјализацијом односно сужавањем значења именице (аутохипонимија) и глагола (аутотропонимија); 2.5. лексичко-граматичка полисемија или према Ирени Грицкат граматикална полисемија, како ауторка наводи, код које је промена врсте речи, категоријалног обележја (нпр. промена глаголског вида) и рекције индикатор новог значења; 2.6. остали типови полисемије, у које ауторка убраја (а) повезивање секундарних значења општим значењем, као што је то урадила Рајна Драгићевић, (б) платисемију или по Ирени Грицкат широкозначност, (в) паронимију у којој се секундарно значење развија на „основу формалне, ортографске и ортоепске сличности са неком другом лексемом“, што потврђује и пример којим се користила Рајна Драгићевић, те (г) дифузност значења што је карактеристично за лексеме са најмање два уско повезана значења, како је то одредио Апресјан, и (д) перспективизацију код које су нијансе значења контекстуално условљене, како је то показала Рајна Драгићевић.
Треће поглавља посвећено је односу полисемије и хомонимије. Ауторка сажето предочава ставове веома познатих и често цитираних лингвиста с енглеског и српског говорног подручја, не дајући при том изричиту предност ни једном од њих. Њен став да се полисемија и хомонимија могу разграничити тек онда ако се анализа спроведе на основу неколико критерија прихватљив је и са лексиколошког и са лексикографског становишта. Исти приступ као у трећем поглављу ауторка примењује и у четвртом; она сажето предочава различите приступе и методолошка решења за разграничење полисемије и моносемије, што је заправо основни и главни предмет лексиколошких истраживања, а често и велик проблем у лексикографској пракси.
Пето поглавље „Теоријске интерпретације полисемије“ обухвата приказе структуралистичког приступа полисемији (5.1), а у оквиру њега теорије лексичких поља (5.1.1), компонентне анализе (5.1.2), релационе семантике (5.1.3); интерпретације у оквиру генеративистичког приступа (5.2); когнитивистичке интерпретације (5.3), у оквиру којих су предочене теорија прототипа (5.3.1), теорија идеализованих когнитивних модела (5.3.2), теорија појмовног обједињавања (5.3.3), теорија домена (5.3.4) и теорија семантичких оквира (5.3.5). У литератури на српском језику наведени приступи (5.1-5.3) били су до сада, више или мање, детаљно предочавани и релативно често примењивани, за разлику од рачунарског приступа (5.4) којем је у овој монографији практично по први пут посвећена знатнија пажња. Последњи одељак петог поглавља „Рекапитулација интерпретација полисемије“ (5.5), представља сажет критички приказ теоријских приступа полисемији, формиран на основу доброг познавања литературе.
Српско-енглески регистар теримина веома је користан, како за оне који ће се служити овом књигом, а многи из ње и учити, тако и за стандардизацију лингвистичке терминологије у српском језику.
Због великог броја информација које садржи, доброг познавања англистичке и србистичке литературе монографија Увод у лексичку полисемију Ане Халас Поповић задовољиће потребе студената филолошких група на свим нивоима студија, без обзира на то да ли су то катедре страних или матерњих језика у Србији, као и предметних наставника којима може послужити и као водич у креирању наставног плана и програма.

* vvasic021@gmail.com

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa