Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Zbornici, Broj: 31

Стефан Милосављевић (Београд)

Boban Arsenijević, Sabina Halupka-Rešetar (ur.): SRPSKI JEZIK U SAVREMENOJ LINGVISTIČKOJ TEORIJI : ZBORNIK RADOVA. Niš: Filozofski fakultet, elektronski izvor.

0. У издању Филозофског факултета Универзитета у Нишу године 2016. појавио се зборник радова Srpski jezik u savremenoj lingvističkoj teoriji, који су уредили Бобан Арсенијевић и Сабина Халупка-Решетар. Рецензенти зборника су Жељко Бошковић, Вејлс Браун (Wayles Browne) и Милорад Радовановић. Основни циљ зборника, како читамо у Речи уредника, јесте да се чинећи доступним резултате формално заснованих истраживања српског језика помогне истраживачима, студентима и струци у успостављању везе између домаће лингвистике и савремених светских лингвистичких токова. Сем тога, терминолошка питања чине једно од тежишта зборника – у складу са циљем да се створи терминолошка основа за формално бављење лингвистиком на српском језику, те да се учини корак ка уједначавању постојеће терминологије генеративне граматике на српском, која је, како се истиче, прилично неуједначена и несистематична. Зборник чини 13 радова, који су организовани тематски – од фонологије, преко морфологије и синтаксе, ка семантици, прагматици и информационој структури. Премда овај зборник несумњиво доноси значајне радове за српску и светску лингвистику, те да се у том смислу од једног приказа може очекивати да за сваки од њих истакне његов најрелевантнији теоријски и методолошки значај за науку о (српском) језику, циљ нашег представљања овог зборника унеколико је другачији. Ми смо приказ замислили као субјективан, у том смислу што ћемо истаћи нека питања и/или тврдње који су нама били занимљиви, а који – то изричито наглашавамо – не морају одражавати основне постулате и главне циљеве одговарајућих радова. Та питања би могла, потенцијално, бити занимљива (пре свега) и другим студентима свих нивоа студија. Наравно, кроз занимљива језичка питања долази се и до теоријских приступа у оквиру којих су она размотрена. У том смислу, овај је зборник и својеврсна лингвистичка енциклопедија, јер већина радова у њему полази од дефинисања основних појмова одговарајућег теоријског приступа, са референцама које омогућују читаоцу да се „укључи“ у даље разматрање проблематике која га занима – ово понајвише за студенте који нису (или нису у потпуности) упознати са одговарајућим теоријским приступима, међу које спада и аутор овог приказа. Ево и једног конкретног примера. На нас је посебан утисак оставио рад Љиљане Проговац (в. т. 6) о тзв. малим клаузама као „живим фосилима“ који нам можда могу рећи нешто о томе како је првобитна синтакса изгледала, што нас је одвело до књиге поменуте ауторке Evolutionary Syntax (в. Progovac 2015), а посредно и до многобројних радова у којима се дискутује о томе како је синтакса настала и које синтаксичке особине могу бити најважније за еволуцију језика. Но, кренимо редом.
1. Марко Симоновић у раду Nepostojano ili nepostojeće? Generativni pristup nepostojanom a u srpskohrvatskom разматра фонолошку алтернацију непостојано а из угла теорије оптималности. Нека занимљива питања која се постављају и за која се нуде могући одговори јесу следећа. Како су речи типа чланак (са непостојаним а, уп. ген јд. чланка) и конак (без непостојаног а, уп. ген. јд. конака) представљене у менталном лексикону говорника српскохрватског, тј. у чему је разлика у репрезентацији гласа а код ова два типа? Под којим се условима непостојано а јавља, тј. да ли су контексти у којима се оно јавља другачији од оних у којима изостаје? Да ли је непостојано а које се јавља у номинативним облицима типа чланак концептуално идентично оном које се јавља у генитиву множине (чланака)? Какав је утицај позајмљених речи на појаву непостојаног а?
2. За енклитике у српском језику често се каже да су клитике другог места, јер заузимају друго место у клаузи или интонационој јединици, при чему прво место типично заузима или једна фонолошка реч (Тај је задатак веома важан) или један конституент (Тај задатак је веома важан). Драга Зец и Моли Дисинг (Molly Diesing) у раду под насловом Uticaj sintakse i prozodije na mesto enklitika u rečenici разматрају типове иницијалних елемената (и) у односу на то да ли они припадају класи аргумената или класи предиката. Следећа питања искрсавају као занимљива. Да ли је подједнако уобичајено и/или могуће распоређивање енклитика иза првог конституента када је он аргумент (нпр. субјекат или објекат: Управника позоришта су хвалили глумци и редитељи) у односу на то када прво место заузима предикатив (Врло занимљив је и Калемегдан, Одличан играч је и Јовановић)? Аналогно овоме, какав је статус примера са енклитикама иза прве фонолошке речи када је она део неког аргумента (Та се песме допала и публици и жирију), одн. предиката (Одличан је играч и Јовановић)? Зашто се енклитике не могу распоредити иза прве речи у примерима типа *Председник је Србије изјавио…? Из поменутих примера се наслућује да положај енклитика није једнако неутралан/уобичајен, што природно води ка питањима какву улогу при распоређивању енклитика имају синтакса, прозодија и дискурс (одн. информациона структура) и/или њихов интерфејс.
3. Сродном темом баве се и Маја Марковић и Тања Милићев у раду Prozodijski konstituenti i njihova obeležja u srpskom jeziku. У овом раду се разматра, између осталог, који прозодијски конституенти (фонолошка реч, фонолошка фраза, интонацијска фраза) постоје у српском, те који су њихови могући еквиваленти на плану синтаксе. Поставља се питање на који све начин се могу утврдити границе ових конституената, те, посебно, како распоређивање енклитика може послужити као методолошко средство за утврђивање тих граница. На пример, интонацијска фраза је прозодијски конституент коме на синтаксичком плану најчешће одговара реченица, а у литератури се предлаже и анализа по којој интонацијска фраза одговара тзв. зареској фрази (енг. comma phrase), одн. врстама уметнутих конституената (нпр. апозиција), који се најчешће издвајају зарезима у интерпункцији. Такве фразе имају одређену интерпретацију и у семантици, одн. њима се, према неким ауторима (Potts 2003), обично преноси конвенционална импликатура. На тај начин се остварује веза између прозодије, синтаксе и семантике.
4. Из угла теорије маркираности, у оквиру теоријског оквира дистрибутивне морфологије (за коју се каже да представља синтаксичку теорију морфологије), Милоје Деспић нуди могућа објашњења, између осталих, за следећа питања. Зашто придеви и заменице трећег лица у множини праве разлике у роду само у номинативу (нпр. ако ван контекста погледамо ген. јд. придева леп – лепог, на основу наставка знамо да је реч о мушком (или средњем роду), док у мн. то није случај, тј. ген. лепих може бити и женски род)? Зашто се именице типа војвода у једнини слажу семантички (лепи војвода), а у множини граматички (лепе војводе, али *лепи војводе)? Зашто је уз именицу граматичког женског рода типа варалица могуће употребити семантичко слагање атрибута када реферише на особу мушког пола (тај варалица), док ни са једном именицом граматичког мушког рода која означава особу женског пола није могуће семантичко слагање (тај девојчурак, али не и та девојчурак)? Ако се од именице дечак изводи присвојни придев дечаков, зашто се присвојни придев не може извести и од облика множине, већ се у том случају мора употребити генитив (свеска дечакȃ), што важи и за именице браћа и деца, које формално имају једнински облик, али значе множину (*децин отац, *браћин отац)?
5. Рад Бранимира Станковића DP u srpskom, jeziku bez člana бави се емпиријским чињеницама које указују на постојоње детерминаторске пројекције у српском као језику без категорије члана. Нека занимљива питања, која се разматрају у склопу аргументације у корист DP-ja, јесу следећа. Како се мења интерпретација израза са бројевима и заменицама у односу на њихов међусобни редослед: двоје нас / двојица нас и нас двоје / нас двојица? У каквој је вези промена те интерпретације са чињеницом да се глагол слаже са заменицом у лицу само када је она у прекардиналном положају (Нас двоје идемо, али Двоје нас иде)? Зашто се у косим падежима мењају и број (бројна именица) и заменица (Рекао је нама двома), али тамо где се очекује номинатив, заменица остаје у генитиву (Нас двоје остајемо)? Такође, како се разликује интерпретација конструкција са бројевима када се придев нађе лево одн. десно од броја (пет Маркових књига : Маркових пет књига)? Односно, да ли од таквог распореда зависи интерпретација референата нумеричке конструкције, као у примерима Пет Маркових књига је на столу и Маркових пет књига је на столу? Да ли се код оваквих „померања“ придева у односу на број једнако понашају деиктички (присвојни, временски, месни) и описни придеви?
6. У раду под називом Neakuzativ u srpkom: mini rečenice u evoluciji jezika разматра се природа тзв. малих клауза (Пала влада, Стигла пошта, Пао снег) које садрже неакузативни глагол и које се често реализују као тетичке реченице, те њихов значај за реконструкцију еволуције језика. У оваквим реченицама субјекат не може доћи испред предиката, одн. таква конструкција звучи прилично чудно: ??Снег пао. Ове реченице су везане за садашњи тренутак, у смислу да се не могу модификовати прилошким одредбама за далеку прошлост (?*Пао снег пре три године). Такође, немогуће их је субординисати: *Сматрам да стигла пошта. У раду се предочавају могућа објашњења за овакве њихове особине, разматра се њихов однос према „сложенијим“ реченицама који су њихова „надоградња“, типа Стигла је пошта, Пошта је стигла – у којима субјекат може доћи испред предиката, које се могу субординисати и модификовати одредбама за далеку прошлост: Мислим да је снег пао пре три године. Из међуодноса тетичких и њима еквивалентних сложенијих реченица изводе се закључци о томе како је синтакса могла изгледати некада (у тзв. протојезику), што се поткрепљује и чињеницама из других области (пре свега биологије). Разматра се могућност да су управо овакве тетичке реченице „живи фосили“, будући да у данашњем језику постоје и самостално и као основа за настанак „сложенијих реченица“, што је посредни доказ да су приближно такве реченице морале бити део језика у првим његовим етапама. Овим се проблематизује и питање да ли је рекурзија, како су предложили неки аутори (Hauser – Chomsky – Fitch 2002), јесте детерминишуће својство језичке способности.
7. Радом Tautološki objekat u srpskom jeziku Маријана Марељ дискутује о природи таутолошких објеката, тј. објеката који су у етимолошкој вези са глаголом (Живи живот, Сања сан и сл.). Ево неколиких питања која проистичу из њеног рада. Која је разлика између таутолошких објеката у акузативу (Живи [удобан] живот) и оних у инструменталу (Умро је природном смрћу)? Једна од разлика видљива је већ на основу наведених примера – у инструменталу се мора употребити модификатор (*/#Умро је смрћу), из чега проистиче питање да ли разлог томе треба тражити у синтакси, семантици или прагматици. Каква је аргументска структура таутолошких објеката, одн. конструкција са таутолошким објектима? Да ли је суштинска разлика међу њима у природи објекта или падежа – с обзиром на то да се у српском прави објекти, који су аргументи, јављају у акузативу, а таутолошки објекти који се понашају као неаргументи (адјункти) у инструменталу? Да ли се аргументска структура таутолошких објеката у акузативу разликује од аргументске структуре других конструкција са правим објектима?
8. У раду Маје Миличевић Između neakuzativnosti i neergativnosti: povratno, uzajamno-povratno i autokauzativno se из угла лексичко-функционалне граматике и њене теорије лексичког пресликавања разматра се формирање повратних (обући се) и узајамно-повратних (волети се) глагола у српском. Нама је посебно занимљиво било разматрање континуума особина глагола по заступљености типичних особине агенса и пацијенса (на основу Даутијевих [Dowty 1991] прото-улога прото-агенс и прото-пацијенс). С једне стране је континуум од рефлексивности до неакузативности. На једном крају тог континуума су они глаголи који подразумевају једнак број особина агенса и пацијенса (глаголи типа обући се, где речца се алтернира са наглашеном заменицом себе). На супротној страни континуума су нерефлексивни неакузативни глаголи (типа стићи), у чијој аргументској структури потпуно доминирају особине пацијенса. Између наведена два пола налази се низ прелазних ступњева, тако што се од рефлексивних ка неакузативним глаголима у аргументској структури смањују особине агенса у корист особина пацијенса. С друге стране, код узајамно-повратних глагола запажа се континуум од реципрочности до ергативности. На почетку континуума су глаголи типа волети се (који имају могућност употребе и заменичког израза једно друго), а на његовом крају глаголи типа такмичити се, којима су блиски и глаголи типа сарађивати (реципрочни, али без речце се). Овај пут су на почетку континуума присутне особине и агенса и пацијенса, које се до краја континуума своде само на особине агенса (дакле, процес супротан у односу на повратне глаголе).
9. У раду Minimalna semantika glagolskih vremena i upotrebe perfekta u srpskom jeziku Верана Станојевића описују се глаголска времена као конјункција два типа информације: темпоралне и аспектуалне. Рад на својеврстан начин одговара на питања како се глаголска времена, тј. временска и аспектуална информација коју носе, у српском могу описати помоћу следеће четири (неорајхенбаховски схваћене) временске координате: моменат говора (S), моменат догађања (E), референцијална тачка (R) и моменат временске перспективе (P). Након описане семантике глаголских времена у српском, предложени систем илуструје се на примеру перфекта у српском. Нека од нама занимљивијих питања јесу следећа. Пошто се у неким случајевима перфектом несвршених глагола може исказати и свршена радња (нпр. Долазио је поштар), каква је њена природа у односу на свршене радње исказане глаголима свршеног вида? Да ли се таква свршена радња мора прагматички изводити (тзв. аспектуалном коерцијом), или може бити део семантике глаголског облика (и/или вида)? Може ли се перфектом глагола несвршеног вида исказати резултативност? Може ли се перфектом глагола несвршеног вида изражавати наративна прогресија (хронолошко низање догађаја у наративном дискурсу)?
10. Тијана Ашић и Франсис Корблин (Francis Corblin) у раду насловљеном Izražavanje teličnosti i prostorni predlozi u srpskom jeziku испитују начине на које се у српском језику предлошким фразама изражава идеја теличности. Под теличном интерпретацијом ситуације подразумевају се оне у којима субјекат реченице учествује у друштвеној активности која се типично одиграва у простору одређеном локализатором, као у примеру Душан иде у школу, где телична интерпретација подразумева да је Душан ђак, док би чисто просторна ситуација означавала да се објекат локализације (Душан) креће ка локализатору (школи). За теличност је, дакле, важно успостављање неке функционалне везе. У раду се најпре разматрају питања следећег типа. Какве семантичке и прагматичке особине морају да задовољавају субјекат, предикат и локализатор да би се спацијална ситуација могла развити у теличну? Да ли је могућа телична интерпретација која је независна од спацијалне? Док је за развој теличних интерпретација у реченицама типа Душан иде у школу неопходно размотрити композиционални допринос свих конституената реченице, да ли се може говорити о неким врстама речи које су инхерентно теличне? Који предлози могу задобити теличну интерпретацију? Да ли се може говорити о предлозима који су инхерентно телични, за шта је кандидат поред, који по свему судећи никада не означава само спацијални однос: Душан је пред лоптом обично значи да је спреман да је шутне – односно, да сем спацијалне везе, постоји и функционална. Лопта је пред голом обично значи да се очекује да ће се наћи у голу (за разлику од Лопта је испред гола). Може ли однос који означава предлог пред бити чисто спацијалан, или му је телична компонента инхерентна?

11. Рад под насловом Srpski izrazi mnogo i mnogi u svetlu teorije slabih i jakih kvantifikatora аутора Бобана Арсенијевића бави се проблемом слабих и јаких квантификатора на материјалу српског језика. Израз много људи у реченици типа Много људи пати од алергија може се интерпретирати 1) као пресек скупа многобројних објеката (објеката који се састоје из великог броја неких јединица) и скупа људи – што је његова слаба (кардинална) интерпретација; 2) кроз однос два скупа: скупа из рестрикције, на који у наведеном примеру упућује именица људи (употребљена уз квантификатор), и неког другог скупа, у наведеном примеру скупа људи који пате од алергије, исказаног предикатом – при чему квантификатор много означава да је пресек између ова два скупа мали у односу на скуп људи. Постоји ли још неки тип интерпретације, сем наведена два? Много Француза је победило на Тур де Франсу може значити 1) да је број Француза победника на Туру велики; 2) број Француза победника Тура није много мањи од броја Француза уопште (тј. међу Французима је много оних који су победили на Туру; 3) број Француза победника на Туру није много мањи од броја победника на Туру. Какву интерпретацију у овом смислу у српском може имати израз много (много људи), који се обично анализира као прилог, и израз многи, који се стандардно анализира као придев (многи људи)? Како фокус утиче на итерпретацију ових израза? Да ли се мења интерпретација израза Много угоститеља је отпустило раднике у зависности од тога која од речи је фокусирана? Шта се дешава ако се уместо много угоститеља употребе многи угоститељи? Да ли су много и многи једна лексичка јединица или две? Може ли се о изразу много говорити као о придеву? Итд.
12. У раду Мирјане Мирић Uloga fokusa u interpretaciji skalarnih implikatura разматра се улога фокуса у извођењу скаларних импликатура при интерпретацији исказа са квантификатором неки у примерима типа Неке јабуке су на столу. Занимљиво је да је једно међународно истраживање показало да енглески говорници у 99% случајева успевају да изведу скаларну импликатуру код употребе израза some, док српски говорници квантификатор неки интерпретирају са скаларном импликатуром у само 54% случајева. Питање је у коликој мери на то утиче чињеница што квантификатор неки у српском може имати две интерпретације – кардиналну (слабу) и квантификацијску (јаку) интерпретацију. У кардиналној интерпретацији Неки ђаци су на распусту значи да је неодређени број ђака на распусту; у квантификацијској интерпретацији тумачење је следеће: за неки скуп ђака неки чланови овог скупа (али не и други) јесу на распусту. У раду се поставља питање може ли се језичким факторима дати значајнија улога у генерисању скаларних импликатура, те да ли су одрасли говорници српског осетљиви на фокус код интерпретације израза са скаларним изразима, будући да се фокализацијом квантификатора ојачава његова квантификацијска интерпретација. На ширем теоријском плану, истраживањем се нуди одговор на следеће питање: која је интерпретација квантификатора неки у српском базичнија (нулта): кардинална или квантификацијска?
13. Проблематиком распоређивања конституената у оквиру леве периферије клаузе бави се рад Сабине Халупке-Решетар насловљен Leva periferija klauze (CP) u srpskom jeziku. На леву периферију клаузе морају се померити упитне речи, а на њој се јављају и тема, контрастно фокализовани елементи, те у уметнутим (зависним) реченицама и комплементизатори. Ево неких нама занимљивих питања. Шта је контрастна а шта неконтрастна тема? Шта је информациони (презентациони) а шта контрастни (идентификациони) фокус? Који се од ових елемената могу наћи истовремено у клаузи, те којим се редоследом у том случају распоређују? Може ли неки од њих остати ван леве периферије клаузе? Какав је њихов однос према упитним речима и комплементизаторима? На основу разматрања ових проблема, у раду се испитује структура леве клаузе у српском језику и њен шири теоријски значај. Овде ћемо погледати следеће четири ситуације: (1) А: Причај ми о Марији. – Б: Марија ми је купила минђуше као поклон; (2) А: Кога грди Петар? – Б: Петар грди МАРИЈУ; (3) А: Причај ми о Зорици. Чујем да је јуче срела Петра. – Б: Не, Марија је јуче срела Петра; (4) А: Шта су ти деца купила за рођендан? Б: Марија ми је купила минђуше. У наведеним реченицама Марија има различит информативни статус: по једном је неконтрастна тема, контрастна тема, информациони фокус и контрастни фокус – али не датим редоследом! Повезивање информативних улога са одговарајућим примерима остављамо читаоцу.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Dowty, D. (1991). Thematic proto-roles and argument selection. Language 67/3: 547–619. http://150.164.100.248/profs/marciacancado/dados/arquivos/dowty1991.pdf 15.02.2018.
Hauser, M., N. Chomsky, W. T. Fitch (2002). The faculty of language: What is it, who has it, and how did it evolve. Sciеnce 298: 1569–1579.
Lowenthal, F., L. Lefebvre (eds.) (2014). Language and Recursion. New York: Springer.
Potts, C. (2003). The logic of Conventional Implicature. Doctoral dissertation. University of California at Santa Cruz.
Progovac, Lj. (2015). Evolutionary Syntax. Oxford: Oxford University Press.
Tallerman, M. (2012). What is syntax?, in: M. Tallerman, K. Gibson (eds.), The Oxford Handbook of Language Evolution. Oxford: Oxford University Press, 442–455.
Van der Hulst, H. (ed.) (2010). Recursion and Human Language. Berlin – New York: De Gruyter Mouton.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa